offline
- Iskander M
- Super građanin
- Pridružio: 05 Jul 2012
- Poruke: 1250
|
Приметио сам да нема тема о хиперсоничним ракетама,а наишо сам на неколико занимљивих текстова о томе
Iako je Rusija odustala od ideje pilotirane letelice, projekat bespilotne letelice ostaje i dalje aktuelan. Dobroobavešteni izvor u Ministarstvu odbrane saopštio je dnevnom listu "Izvestija" da su prve probe obavljene 2012. godine na poligonu Državnog letačko-probnog centra u gradu Ahtabinsku. Projekat razvoja rakete je pod oznakom tajnosti i stoga su njene taktičko-tehničke karakteristike poznate samo uskom krugu ljudi iz državnog vrha. Nije poznato da li je superbrza raketa taktička, operativno-taktička ili strateška, hoće li posedovati nuklearne ili obične bojeve glave.
"Teško ih je nazvati probama u pravom smislu reči. Bili su to tek inicijalni tekstovi. Raketa se odvaja od podvesnih nosača na avionu, pokreće svoj pogon, preleće nekoliko kilometara brzinom nižom od zvučne i prezemljuje se. Na taj način se optimizuje ponašanje rakete u letu, njena usklađenost sa sistemom za lansiranje i ostalim kontrolnim kompleksima aviona-nosača", objasnio je sagovornik.
On je istakao da je projekat razvoja rakete pod oznakom tajnosti i da su stoga njegov naziv, cilj, taktičko-tehničke karakteristike (TTK) i drugi osnovni podaci poznati samo uskom krugu ljudi iz državnog vrha.
Takođe nije poznato da li je superbrza raketa taktička, operativno-taktička ili strateška, da li će njeni ciljevi biti brodovi i objekti na kopnu, hoće li posedovati nuklearne ili obične bojeve glave. Ukoliko to ipak bude nuklearna raketa, Rusija će u skladu sa međunarodnim dogovorima morati da je izloži na uvid Amerikancima.
Nezavisni vojni ekspert Dmitrij Kornjev, urednik sajta "Military Russia", napomenuo je da se aktivnost Rusije u oblasti hiperzvuka u većoj meri čuvaju u tajnosti nego slični pojekti na Zapadu. Prvi koraci u to smeru napravljeni su krajem 1970-ih u Vonjo-industrijskoj korporaciji "NPO Mašinostrojenija, kada su domaći raketni stručnjaci pod rukovodstvom akademika Vladimira Celomeja krenuli u razvoj kompleksa "Meteorit" (u okviru koga je trebalo ispitati mogućnost lansiranja sa nosača u raznim sredinama - sa zemlje, iz vazduha, vode).
Sudeći po dostignutim informacijama, hipersonični program je kod nas u punom zamahu. VIK "NP Mašinostrojenija", radi na razvoju aparata sa indeksom 4202, a Državni mašinski konstruktorski biro (GMKB) "Raduga" je još 1980-ih započeo pojekat "GELA X-90". Sasvim je moguća primena teorijskog koncepta X-90 u savremenim projektima "Raduge", izneo je ekspert svoje pretpostavke listu "Izvestija".
Glavni urednik specijalizovane agencije "Aviaport" Oleg Pantelejev smatra hipersoničnu tehnologju vrlo aktuelnom za Rusiju. Po njegovom misljenju, osnovna prednost hipersoničnih raketa je u njihovom udarnim svojstvima. Moguć je svakako i prevoz tereta, pa čak i putnika. Uz to, rakete mogu služiti kao stepen nekog drugog nosača, smatra ekspert.
Na osnovu informacija lista "Izvestija", na poligonu u Ahtubinsku u Astrahanskoj oblasti se u julu-avgustu 2013. očekuje prvo pravo probno lansiranje rakete sposobne da razvije brzinu preko pet maha (jedan mah približno iznosi 1 100 km/h). Tom prilikom će parametri lansiranja biti prošireni, vreme leta rakete produženo, a njen pogonski sistem će raditi u nekoliko režima.
http://www.uvisaero.rs/news/srpski/article/Ruska-h.....ee-na-leto
Русија почиње испитивање хиперсоничне ракете са почетном брзином око 6.000 км/h
НАСТАВЉА СЕ АМЕРИЧКО-РУСКО РИВАЛСТВО У ХИПЕРСОНИЧНИМ БРЗИНАМА
- Амбиција је стварање хиперсоничног носача наоружања који може да маневрише у орбити и улази у атмосферу ради наношења удара на циљевима у било којој тачки Земљине кугле
- Русија у наредних неколико година жели да добије нову хиперсонични противбродски комплекс „Циркон”, који такође треба да буде у основи хиперсоничне ракете на бази ракете „Брамос” на којој заједнички раде РФ и Индија
- Брзина варијанте тог комплекса за ваздушне снаге треба да бар 10 пута премаши брзину звука
- У САД-у су испитивања експерименталног система Х-37 почела 2010. године. Сада је у току његов трећи орбитални лет који је отпочео у децембру 2012. и трајаће неколико месеци
Аутор: Иља КРАМНИК
----------
У ЛЕТО ове, 2013. године, Министарство одбране Руске Федерације почеће испитивања најновије хиперсоничне ракете, чија је почетна брзина око 6.000 километара на час.
У Русији се испитивања развоја хиперсоничне технике, иначе, изводе у неколико праваца, али који од њих ће „опалити” за сада је тешко предвидети.
Производња летелица хиперсоничне брзине, која се одвијала у СССР-у и САД-у у годинама Хладног рата, а која се по његовом завршетку неко време зауставила, данас је опет обновљена. У САД се реализује програм Prompt Global Strike - тренутни глобални удар, у Русији се такође ради на стварању различитих надзвучних летелица, у чему постоје реална достигнућа, као што су, например, маневришуће бојеве главе за интерконтиненталне балистичке ракете.
Реално, и у Русији и у САД такви програми имају исти циљ који је постављен на самом почетку развоја хиперсоничне технике: да се створи контролисано средство за уништавање, које може постати алтернатива интерконтиненталној балистичкој ракети.
Од „Спирале” до „Мраза”
Први пројекат тог типа у Русији је својевремено постао авио-космички систем „Спирала”. Тај систем је, заправо, био орбитални авион који би стартовао на висини 28-30 километра „са леђа” авиона - носача. Претпостављало се да ће брзина „Спирале” шест пута премашити брзину звука (око 7.000 километара на час). Међутим, „Спирала”, која је креирана као одговор на амерички пројекат X-20 Dyna Soar није полетела, исто као ни њен прекоокеански конкурент.
Тридесет година касније дошло је време „Мраза”: 28. новембра 1991. на полигону Сари-Шаган изведено је прво полетање летеће лабораторије под тим називом. Тај систем направљен је на бази тешке противавионске ракете 5Б28, тада већ застарелог комплекса С-200. Избор основе био је наметнут, како летачким и техничким карактеристикама, тако и чињеницом да су у то време С-200 масовно уклањане из наоружања и замењиване новим С-300.
Основна компонента лабораторије био је хиперсонични набојномлазни мотор који је могао да развије брзину носача од 3,5-6,5 Маха на висинама од 15 до 35 километара. До 1999. г. изведено је неколико успешних полетања „Мраза”, постигнута је брзина од око 1900 метара у секунди (6,5 Маха), на чему су испитивања привремено била обустављена због тешког финансијског стања у земљи (криза 1998. г.)
Интервалски резултат
Данас су главни проблем управо мотори који могу развити брзине летелица тих домета. Тешкоће се не односе на маневришуће бојеве главе на интерконтиненталним ракетама, њима потребну брзину преноси носач, али данас је постављен задатак стварања вишекратног контролисаног система који може да развије хиперсоничне брзине.
У САД-у се, поред осталих, решава и овај задатак. Испитивања експерименталног система Х-37 почела су 2010. г. Сада је у току његов трећи орбитални лет који је отпочео у децембру 2012. и трајаће неколико месеци.
Теоретски, резултат испитивања треба да буде стварање хиперсоничног носача наоружања који може да маневрише у орбити и улази у атмосферу ради наношења удара на циљ у било којој тачки Земљине кугле. Али за то је потребно да се реши још много проблема, почев од конструкције уређаја до система за навигацију и везе.
Класичне методе радиовезе и радионавигације не функционишу у атмосфери на летовима хиперсоничним брзинама.
Као што је већ речено, руски пројекти хиперсоничних летелица развијају се у неколико праваца. Највећи успеси постигнути су са већ поменутим маневарским борбеним блоковима. У поређењу са обичним, ови блокови имају велику тежину и габарите и могу у атмосфери да изведу маневре.
Практично, то искључује њихово пресретање постојећим и перспективним средствима противракетне одбране.
У наредних неколико година треба да буде изграђена хиперсонична ракета за поморске снаге - противбродски комплекс „Циркон”, који такође треба да буде у основи хиперсоничне ракете, коју Русија и Индија заједно разрађују на бази ракете „Брамос” и за ваздушне снаге.
Брзина ракете за ваздушне снаге треба више од 10 пута да премаши брзину звука.
Hipersonična trka u naoružanju: Moskva i Vašington u tišini razvijaju rakete nove generacije
Izvor: Pečat
Vazdušno-kosmička odbrana (VKO) Moskve bića ojačana isporukama sistema zemlja-vazduh S-400, a već je u pripremi uvođenje novih sistema S-500 koji su u eksperimentalnoj fazi, izjavio je prošle subote Valerij Ivanov, komandant operativno-strateške komande VKO Ratnog vazduhoplovstva RF. „Masovno se naoružavamo i osavremenjujemo novom tehnikom. U Podmoskovlju već imamo S-400, ali i dalje dobijamo i nastavljamo jačanje“, poručio je Ivanov u intervjuu na radiju „Eho Moskve“, dodavši da će Moskvu ubuduće braniti i novi PVO sistemi, „pancir“ kratkog dometa. Podsetimo, pre nekoliko nedelja predsednik Dmitrij Medvedev najavio je formiranje VKO Rusije…
A samo dva dana pre generala Ivanova, ministar odbrane Anatolij Serdjukov odgovarajući na pitanja u Državnoj dumi, izjavio je da Rusija gradi nove sisteme protivraketne odbrane (PRO), analizirajući mogućnost da SAD jednostrano istupi iz sporazuma o strateškom naoružanju START-3, koji su predsednici Obama i Medvedev potpisali aprila prošle godine u Pragu. Generalno gledano, raketne pretnje Rusiji mogu se podeliti na dve grupe. U prvu spadaju američke interkontinentalne balističke rakete (IBR) i to je klasični scenario nuklearnog sukoba. Ovoj grupi pripadaju i ostali nosači, poput strateških bombardera i podmornica. Sve to je regulisano aktuelnim bilateralnim ugovorima.
Ka ovim izazovima bili su orijentisani hladnoratovski napori Moskve ka izradi takvog sistema PRO koji bi omogućio „odbijanje ograničenog nuklearnog udara na prestonicu i centralni industrijski region“. Ovaj PRO je stvaran od 1958. godine i uspešno je testiran 4. marta 1961, na poligonu Sari-Šagan, kada je antiraketa V-1000 presrela balističku raketu. Ovaj sistem PRO, nazvan A-35, bio je dorađivan i tek 1978, kao modifikovani A-35M, pušten je u rad. Prema zvaničnim podacima, mogući učinak bio je prilično ograničen: garantovalo se uništavanje samo dva talasa od osam balističkih raketa sa po jednom bojevom glavom. Takođe, problem je bio i u tome što su antirakete imale nuklearne glave, pa je „presretanje“ moglo da bude opasno po žitelje prestonice.
Posle toga, država je zapala u krizu, pa se na sledeći korak čekalo sve do 1994, kada je pušten u rad osavremenjeni moskovski PRO, pod nazivom A-135. Procene eksperta su ukazivale da je ovaj sistem već u startu bio zastareo, jer je prošlo skoro 25 godina od početka radova do stavljanja u pogon. I A-135 imao je ista ograničenja kao i prethodni sistem – nije bio u stanju da zaustavi masovni nuklearni napad. Delovi ovog sistema deluju zaista impozantno, kao što je čuvena radio-lokaciona stanica „Don-2N“, poznata i kao „moskovska piramida“, zbog svog oblika. Ipak, mada su ozbiljna sredstva uložena, postoje indikacije da je sistem u priličnoj meri zapušten i zastareo. Otuda i izjava ministra Serdjukova o gradnji novog PRO.
Tako je nedavno bivši komandant ruskog RV i PVO Anatolij Kornukov opisao stanje ruskog PRO kao „žalosno“ i izrazio ozbiljnu sumnju da bi izdržao iole ozbiljniji napad. Isto tako, i za ruski PVO i VKO (uključujući raketno-kosmičku odbranu RKO) ocenio je da su „ograničeno upotrebljivi za bezbednost zemlje“. A prema rečima predsednika Akademije geopolitičkih problema generala Leonida Ivašova, moskovskom PRO je istekao rok trajanja jer nije obnavljan skoro 20 godina.
Zamenik Ivašova, Konstantin Sivkov, iznosi još sumorniju sliku, posebno kada je reč o sistemima za rano otkrivanje i upozoravanje. „Jugozapadni i severni pravci su nam potpuno otvoreni. Ranije se to kompenzovalo za račun velikog broja satelita, ali sada je naša orbitalna grupacija značajno smanjena i ne može da izvršava te zadatke. Treba uzeti u obzir i razvoj protivsatelitskog oružja u SAD-u i Kini. Da bismo prevazišli ove probleme, moramo raditi na razvoju antiraketa dalekog dometa, kosmičke grupacije i borbenih lasera“, upozorava Sivkov i naglašava da je ruski naučni potencijal u ovoj oblasti dramatično smanjen.
Druga grupa vazdušno-kosmičkih pretnji Rusiji jesu hipersonični aparati – projektili i letilice. Često ova grupa izaziva zabunu i kod onih koji relativno dobro poznaju vojnu tematiku. Ovde se pre svega radi o krstarećim (krilatim) raketama, za razliku od balističkih imaju veliku sposobnost manevrisanja i menjanja pravca. Do sada su korišćene krstareće rakete koje lete mnogo sporije, oko 800 kilometara na čas, kao što je poznati projektil „tomahavk“. Takve rakete, čak i ako su lansirane u većem broju, ne predstavljaju ozbiljan problem za tehnološke supersile kao što je Rusija. Strategija za njihovo obaranje svodi se na upotrebu supersonične lovačke avijacije, uz primenu sistema S-300 za finalni deo posla.
Međutim, SAD je već daleko odmakao u razvoju hipersoničnih projektila, kao što je X-51 „vejvrajder“ na primer, koje lete i šest puta brže od zvuka (preko 8.000 kilometara na čas). I ovi projektili, oni mogu biti u masovnijoj upotrebi već od 2015, zaista su ozbiljna pretnja, najpre zato što ne mogu biti uhvaćeni sistemima S-300 i S-400, dok zenitni sistem pete generacije S-500, koji bi mogao nešto više da uradi, još nije u operativnoj upotrebi.
Takođe, nedovoljno je poznato da hipersonični projektili uopšte ne nose (ili ne moraju da nose) nuklearne glave. U skladu sa Bušovom doktrinom „trenutnih globalnih udara“ s početka ovog veka, hipersonično oružje ima zadatak da u roku od jednog sata, nenuklearnim napadom uništava ciljeve u bilo kojem kutku planete. Ove krstareće rakete lete na krajnje malim visinama, a najsavremeniji avioni na tim visinama ne mogu ići preko 1.300 kilometara na sat. Mada je zvanično objašnjenje da će se „trenutni udari“ koristiti protiv terorista, u Rusiji već odavno modeliraju situaciju u kojoj nekoliko hiljada (!) ovih projektila pristiže na njenu teritoriju, uglavnom preko Severnog pola.
U tom slučaju, korišćenjem satelitske opreme klase „lakros“ koju ne ometa ni noć ni oblačnost, Amerikanci bi bili u stanju da gotovo trenutno lociraju, neutrališu ruske mobilne strateške sisteme (kao što su mobilni „topolj-M“), čija je do sada najveća prednost bila brza dislokacija. Ali, sada se pojavilo nešto mnogo brže, što se ne može ni videti na radaru, a kamoli uhvatiti. Posebna je glavobolja to što ove krstareće rakete ne podležu nikakvim ograničenjima, jer ne nose nuklearno oružje. Otuda ne čudi što su Amerikanci praktično odbacili koncepciju mobilnih strateških sistema, već su se usredsredili na ojačavanje svojih podzemnih lansirnih rampi.
Ne treba zaboraviti ni druge američke perspektivne projekte iz ove oblasti, kao što je projekat hipersoničnog aviona „falkon“, on uzleće sa običnog aerodroma i ima zadatak da za dva sata prevali put od 16.700 kilometara. Ili bespilotni avion „bleksvift“ koji treba da leti brzinom od šest maha, neuhvatljiv za savremeni PVO. Ruski eksperti, međutim, pretpostavljaju da bi „bleksvift“ bio korišćen za obaranje protivničkih satelita u svemiru. Takođe, Amerikanci su daleko odmakli u razvoju borbenih lasera, što je zadatak poveren istraživačima „Boinga“. U tom kontekstu, već se eksperimentiše i sa kosmičkim aparatima koji treba da koriste borbene lasere u svemiru, mada Pentagon to poriče, s obzirom na to da se na taj način suprotstavljaju važećem međunarodnom pravu.
A šta rade Rusi, koje korake oni preduzimaju? Oni uglavnom podvlače da će njihov odgovor biti „asimetričan“. Šta to tačno znači niko do sada nije precizno naveo, pa ni sam Vladimir Putin, koji je i lansirao teoriju „asimetričnog odgovora“. Prema šturim dostupnim informacijama, Moskva takođe radi na razvoju hipersoničnih projektila. Pamti se Putinova izjava s proleća 2004. godine, posle velikih manevara uz učešće ruske „nuklearne trijade“. Putin je tada izjavio da će ruske oružane snage dobiti novo oružje „sposobno da deluje na interkontinentalnim relacijama, sa hipersoničnom brzinom, sa visokom preciznošću i širokim manevrom po visini i pravcu udara, što će učiniti neperspektivnim sve postojeće ili buduće sisteme PRO“.
Kakvo je to oružje ni sedam godina kasnije nije poznato, mada se pretpostavlja da nova raketa „bulava“ ima neke od tih odlika. Pojedini analitičari smatraju da bi to mogle da budu nove ruske hipersonične krstareće rakete sa nuklearnim punjenjem, koje bi bile sposobne da više puta prelaze iz Zemljine atmosfere u orbitu i obratno, što u ovom trenutku nijedna poznata raketa ne može. Time bi bila konačno rešena nejednačina – kako da raketa istovremeno bude i brza, kao balistička, i manevrišuća, kao krstareća. Da li je nova era u trci u naoružanju već počela?
http://www.diplomatija.com/sr/518/news/hipersonicn.....eneracije/
Ево и текста о Америчком пројекту и мишљење Руских аналитичара
Америчка војска извршила је још једно лансирање беспилотног хиперсоничног уређаја X-51A WaveRider која развија шест пута већу брзину од брзине звука. Тестирање је, као и раније, било неуспешно, али обустављање програма није у плану.
Бивши начелник Главног штаба Стратешких ракетних јединица, генерал-пуковник Виктор Јесин, прича за vz.ru какве су карактеристике ових ракета и какву претњу оне представљају.
vz.ru: Господине Јесин, колико озбиљну претњу представља овај пројекат?
Виктор Јесин: Још је рано за процену претње коју ове ракете данас могу да представљају. За сада није јасно шта Американци намеравају са тим оружјем. Ако оно неће носити нуклеарне главе, него обично пуњење, онда ће то бити средство такозване стратегије брзог глобалног удара. То је мање опасно за Русију.
Ако ти системи буду опремљени нуклеарним бојевим главама, онда ће то, наравно, изазвати велику забринутост Русије. Али желим да кажем да и Русија ради на стварању таквих хиперсоничних летелица. И ми смо вршили тестирања, једно од њих је било извршено 2011. године. Ни оно није било потпуно успешно, али то је неистражена област и у њој није могуће направити продор за тако кратко време.
Русија не заостаје на том пољу. Ми смо отприлике на истом нивоу. Додуше, Американци могу да уложе велика средства, али треба рачунати на то да ће обе стране наставити истраживања у том правцу.
vz.ru: Зашто су тестирања неуспешна? У чему је проблем?
Виктор Јесин: Проблем је да се обезбеди отпорност конструкције на топлотно и механичко оптерећење при тако великим брзинама. Материјал од кога је направљен апарат очигледно губи отпорност приликом загревања и распада се.
vz.ru: Када такви апарати буду усавршени, хоће ли они моћи да носе бојеве главе?
Виктор Јесин: Наравно. Али не може се рећи да су Американци тако формулисали свој програм. Судећи по њиховим званичним извештајима, није предвиђено да се таква средства опремају нуклеарним бојевим главама. Они за сада говоре да се оружје прави за ракетирање селективних циљева обичним бојевим главама. Али њима не треба веровати.
vz.ru: Уколико би такве ракете биле наоружане нуклеарним главама, колико би биле опасније од интерконтиненталних балистичких ракета?
Виктор Јесин: Хиперзвучни ефекат се састоји у томе што ракета лети на висинама од 80-100 и више километара. То отежава лоцирање објекта помоћу система ваздушно-космичке одбране. У томе је предност овог пројекта. Такву ракету је тешко приметити, те је већа вероватноћа да она погоди циљ него интерконтинентална балистичка ракета, чија се трајекторија може открити, а за пресретање бојевих глава могу се користити системи противракетне одбране.
vz.ru: Постоје ли бар идејна решења средстава за борбу против таквих ракета?
Виктор Јесин: За сада не постоје. Такви пројекти се развијају у оквиру постојећих ракетних претњи, а појава ових ракета захтева стварање нових система. Можда је војна индустрија већ добила задатак да ради на томе, али ја за сада немам такве информације.
vz.ru: Да ли системи противавионске и противракетне одбране, које поседују водеће армије света, могу бар колико-толико да парирају овим ракетама?
Виктор Јесин: Они за сада не могу да се супротставе оваквим објектима. Ни код Американаца, ни код нас. Због тога ово и јесте један од приоритетних програма, јер обезвређује постојеће системе противракетне одбране. Али то је само привремено стање. Увек је тако: једни направе бољи мач, а после други направе бољи штит.
Оригинални текст на vz.ru.
http://m.ruskarec.ru/articles/2012/08/22/hipersoni.....16329.html
Русија има ракету Искандер М која је хиперсонична,али та ракета је малог домета до 500км,има пројекат новије верзија Иснадер под називом П500 домета 2000 км наводо лансирања су била и успешна још 2007 има и неколико слика о томе,али статус исте ми није познат на следећем сајту кажу да је још 2009 примљена у службу,али слика о томе нисам нашао.
http://militaryrussia.ru/i/284/304/FSKBX.jpg
Ево и текст на руском о том систему хиперсоничне ракете
Оперативно-тактическая крылатая ракета. Комплекс - часть системы, разработанной с использованим результатов НИР "Волна", применяется в составе системы вооружений комплекса ОТР "Искандер-М" (концепция многофункционального ракетного комплекса сухопутных войск модульного типа). НИОКР, вероятно, ведутся КБ Машиностроения (г.Коломна, далее - КБМ), главный конструктор направления - Олег Мамалыга. Разработка ракеты Р-500 уже велась по состоянию на 1998 г. Первый пуск ракеты Р-500 с СПУ 9П78-1 произведен на полигоне Капустин Яр 29 мая 2007 г. Государственные испытания комплекса планировалось начать в 2008 г., а в 2009 г. принять комплекс на вооружение (данные за лето 2007 г.). Других данных пока нет.
Примечание: ракета Р-500 применяется по нашему мнению в составе огневых средств комплекса "Искандер-М" и выведена в отдельный материал как крылатая ракета. Подробные данные по комплексу "Искандер-М" как по системе оружия в соответствующей статье (см.ссылки).
Особая благодарность "Пенсионеру" (http://russianarms.ru) за помощь в подготовке материалов.
http://military.tomsk.ru/blog/topic-304.html
Ово је нова суперсонична ракета,која се врло близу хиперсоничној,а не знам где да објавим.
У Русији је направљена суперсонична ракета, која је у стању да лети брзином већом од 4,5 маха или око 5200 километара на час, изјавио је на аеромитингу МАКС 2013 у подмосковском граду Жуковски, генерални директор корпорације „Тактичко ракетно наоружање“ Борис Обносов. Према његовим речима, нова ракета је за сада у стању да обавља суперсоничне летове само у трајању од неколико секунди. „Треба да постигнемо дуготрајан лет“ – нагласио је Обоносов.
Пробе суперсоничне ракете руске производње планиране су за 2013. годину. Пројекат њеног стварања је тајна - шифра, задаци и тактичко-техничке карактеристике нису познати.
http://serbian.ruvr.ru/2013_08_29/U-Rusiji-je-vec-stvorena-supersonichna-raketa/
|
