offline
- Danko SVIK VRS
- Mod u pemziji
- Pridružio: 19 Maj 2009
- Poruke: 4983
- Gde živiš: Beograd - Srbija; Novi Grad - Republika Srpska
|
Evo kako su SAD stvorile Republiku Srpsku:
ОПЕРАЦИЈА НАМЕРНА СНАГА
НАТО команданти су стрпљиво чекали своју прву шансу да истовремено нападну целу српску ПВО и најзад су је добили 30. августа 1995. године, у оквиру операције „Намерна снага“ (Deliberate force). За разлику од претходних операција Алијансе, ово је био први прави општи групни удар организован са јасним циљем да се неутралише систем српске ПВО у источној Босни.
Сл. 130. НАТО авиони у лету изнад болнице у Паприковцу (фото Радивоје Павичић)
Акција под шифром „Мртво око Југоистока“ (Dead Eye South East) почела је у 03.00 часа нападом јаке авио-групе, као претходнице, састављене од 17 авиона, истовремено на 14 циљева у источној Босни: батерије ПВО ракета, радарске положаје, командне бункере и комуникациона чворишта.
Сл. 131. Експлозија НАТО пројектила једно 100 метара од болнице Коран, Пале 1995. године (извор фотографије: 3. пјешадијски (Република Српска) пук)
Противрадарске ракете и ласерски вођене бомбе су се заједно користиле да униште ове циљеве са великом прецизношћу. Поред америчких авиона Ф-14, Ф-15, Ф-16, Ф/А-18, А-10А, у ударима су учествовали британски херијери ГР-7, француски миражи Ф-1ЦР, миражи-2000, јагуари, супер етендарди, немачки и италијански авиони торнадо, холандски Ф-16, шпански ЕФ-18, турски Ф-16 а све су координисали НАТО авакси Е-3А.
Највеће нападе су изводиле групе од десет борбених авиона. Да би се штитили удари НАТО по српским циљевима у околини Сарајева, патроле су штићене са авионима ЕА-6Б провлер и ЕЦ-130Х за електронско ометање. Авиони су даноноћно били у ваздуху.
Многи циљеви су били промашени, углавном због лошег времена. Пилоти су често морали да ризикују, да лете ниско и изложе се дејству ПВО ракета, да лете ноћу, у потрази за добро скривеним циљевима у шумама и по планинским врлетима.
Истог дана кад је операција почела да се спроводи, изнад Пала оборен је француски јуришник мираж-2000 К-2. Авион је оборен ракетом игла. Француски пилоти су заробљени и касније размењени. Свеукупни резултат ваздушних удара је био, по речима адмирала Лејтона Смита „веома успешан“. Толико успешан да је изазвао „бриге“ о обнављању удара 5. септембра, при кажњавању Срба због тога што се нису повиновали захтевима УН, јер се појавила несташица правих војних циљева погодних за напад.
Од 10. септембра, дејства операције „Намерна снага“ проширена су и на западну Босну, што је ваздушне снаге НАТО поново довело на старо бојиште око Бихаћа и Бања Луке.
Батерије РС куб, које су браниле радарски и телекомуникациони објекат на Козари задале су много проблема НАТО авијацији.
По избацивању из борбе кључних елемената српске ПВО, НАТО авиони су могли да по својој вољи гађају по целој Републици Српској. Није било нових губитака НАТО авиона од ПВО ракета, што је омогућавало авионима Алијансе да лако постижу изненађења и нападају кључне циљеве пре него што би српска одбрана ступила у дејство.
Операција је трајала од 30. августа до 21. септембра (иако су НАТО напади суспендовани 14. септембра), током које је НАТО авијација извела преко 3400 борбених летова, од чега је 750 на задацима напада на земаљске циљеве и уништила 60 војних објеката ВРС. У потпуности је уништена инфраструктура, логистика и систем командовања ВРС од стране ваздушних снага НАТО. Самим тим, НАТО је обезбедио стратешку предност удруженим хрватско-муслиманским снагама над ВРС.
Да би се уверили колико су били ефикасни, вођама НАТО је било довољно да само погледају надмоћ у којој су, после двонедељних разарања српских комуникација и инфраструктуре, могле да уживају снаге МХ савеза.
КРАЈ ВОЗУЋКЕ ЕПОПЕЈЕ
Небеске услуге својих НАТО доброчинитеља, муслиманска страна искористиће за септембарску операцију на Возућу у којој је учествовало укупно 13 бригада из два корпуса АБиХ. У 2. Корпусу АБиХ којим је командовао генерал Сеад Делић ову операцију тајно су шифровали под називом „Ураган-95“, а у 3. Корпусу АБиХ под командом бригадног генерала Сакиба Махмуљина „Фарз-95“ („Божја заповест“). Одред „Ел муџахид“ ову операцију интерно је назвао „Бадр ал Босна“.
Операцију „Фарз-95“ („Ф-95“) планирао је припадник команде 3. Корпуса пуковник Хасан Риба, уз употребу и правце напада здружених јединица 35. дКоВ под командом пуковника Фадила Хасанагића. Јединице 35. дКоВ које су нападале Возућу биле су: Одред „Ел муџахид“ јачине 500 војника, 5. батаљон 328. брбр под командом Ахмета Шехића, те 2. и 4. маневарски батаљон под командом мајора Хариса Ћетића и 5. маневарски батаљон под командом Амира Сировице. Сви ти батаљони у просеку су имали по 350 људи. Они су добили најтежи задатак: из правца Свињашнице напасти фронт десне обале Криваје, на потезу Попово Осоје-Потпаљеник-Марковића Вис и овладати доминантним објектом Паљеник, а потом се спустити према реци и заузети комуникацију Стог-Каменица-Прокоп.
Припадници 1. маневарског батаљона и батаљон војне полиције 3. Корпуса напали су на Локву, док је 375. ослободилачкој бригади са 700 војника под командом Хусеина Дураковића и 7. Муслиманској са 1120 војника поверено освајање Каменичке премети, Љесковца и Града. Трећи диверзантски одред 3. Корпуса под командом мајора Сеада Рекића, у садејству са пробојном четом 329. брбр и јединицом Арапа са око 200 иностраних муџахедина коју је предводио Абу Зубеир ал Хаили добили су задатак да из правца Гостовића заузму Градић, Оштрић, Столић и Чукуру. Трећи маневарски батаљон, у чијем саставу је била и диверзантска група „Босна“ нападао је на потезу Подволујак-Равно Ивље. Поред набројаних, у операцији заузимања Возуће, из правца Завидовића и Гостовућа, учествовале су и: самостална јединица „Асим Чамџић“ којом је командовао Ремзо Синановић, 3. тенковска чета, инжењеријски батаљон, као и делови ПВО, што је укупно износило 14000 војника АБиХ.
Артиљеријску подршку јединицама 3. Корпуса вршио је 3. мап са једним ВБР 122/40 мм, четири ВБР 107 мм, шест ЛРЛ 128 мм, 36 минобацача 120 мм, шест хаубица 105 мм, 13 хаубица 122 мм, четири хаубице 155 мм и два топа 100 мм.
ИКМ 35. дКоВ налазио се у ресторану „Бабилон“ у Криваји.
На другој страни, од Бановића, у операцији под кодним називом „Ураган-95“ учествовало је 5000 војника сврстаних у три дивизије 2. Корпуса АБиХ. Биле су то: 21. дКоВ са ослободилачком бригадом из Сребреника и диверзантским батаљоном „Црни Вукови“ која је нападала са Подоштрића и Дугог брда ка Мрахоровићима, са задатком запоседања објеката тт. 433 и Возник, а потом село Келемпећи и Сеону; 22. дКОВ са јединицама је полазила са основице Папратница-Пиштала и нападала на правац Папратница-Гребен, са циљем овладавања објектима Борик, Гребен и коте 345, а затим да се изврши спајање у рејону Пејановића са осталим снагама 2. Корпуса. Најбројнија 25. дКоВ са око 2100 војника са придодатом диверзантском јединицом „Црни лабудови“ требала је заузети Клупе (тт. 603 и 616), Кабловац (тт. 726) и Зечије брдо. Ова дивизија налазила се под командом пуковника Рефика Ленде, познат од раније браниоцима Возуће као командант ОГ „Босна“.
У улози резерве у селу Трештеница стациониране су биле снаге 24. дКоВ и чета „Балте“. Артиљеријску подршку овом корпусу вршила је Корпусна артиљеријска група-2 (КАГ-2) са три хаубичка вода и одељењем ВБР 107 мм.
Операција је требало да почне 6. септембра 1995. године, истовремено са бомбардовањем НАТО авијације по одбрамбеним линијама и системима везе ВРС, што се види из писмене наредбе пуковника Ленде. Очигледно се радило о координацији и садејству АБиХ са НАТО алијансом.
Возућу је бранило 1176 припадника 4. Озренске лпбр састављене од три батаљона бораца са подручја Возуће, Свињашнице и Лозне који су контролисали линију одбране дугу 30 километара на њеном северисточном делу. На положајима до Чукуре налазио се 2. батаљон Србачке бригаде под командом капетана Зорана Ђукића. Десно, према Боровцима, линију одбране су држали припадници ЦСБ Добој и 2. батаљон Србачке бригаде. Распон од Чукуре до Каменичке премети, дужине петнаестак километара, била је зона одговорности тек уведене комбиноване 14. Српске лпбр са око 500 бораца. Бригаду су сачињавали делови 16. Крајишке мтбр, 2. Крајишке лпбр, Теслићке и других бригада, који се међусобно нису познавали. Ова бригада није имала времена да упозна „ратну инфраструктуру“ и простор где је упућена.
Браниоци су благовремено били упознати о плану противника, захваљујући извиђачима који су доносили прецизне и употребљиве информације из дубине противничке територије, као и инсталираном прислушном уређају „извор“ којим су прислшкивани разговори противничке стране.
Од претпостављене команде, браниоци су тражили савет и материјалну помоћ. Савет није стигао, а од материјалне помоћи добијено је 100 минобацачких мина и две бачве нафте. Њихов предлог надлежним војним структурама у Добоју да се муслиманске војне формације упусте у Возућу у припремљену „клопку“ а потом униште, одбијен је као неозбиљан.
На реферисању 8. септембра 1995. године, одржаном у команди 4. Озренске лпбр са командантима батаљона и приштапских јединица, одлучено је да се остане и прихвати борба са знатно бројнијим и опремљенијијим противником. Осим тога захтевано је да се људски опходи према заробљеним противничким војницима. Творци једне величанствене епопеје у којој су и поред свих неприлика сачували људско достојанство и војничко витештво, што могу потврдити и својим поклоњеним животима сви заробљени непријатељски војници.
Напад је каснио четири дан јер су муслиманске снаге чекале да НАТО из ваздуха одради велики део посла.
Рано ујутро 10. септембра 1995. године, у 06.00 часова, почео је силовити пешадијски и оклопни напада уз масовну артиљеријску подршку на положаје 2. батаљона Србачке бригаде, полицијске јединице ЦСБ Добој и једне чете 16. Крајишке мтбр.
Објекат Паљеник (тт. 681, тт. 635) заузет је за дест минута, погинуло је 29 бораца Србачке лпбр, а онда је тај део линије почео да се осипа. Браниоцима нису помогла ни минска поља, ни дејство минобацача упуцаних да туку простор непосредно испред ровова. Судбина десеторице бораца погинулих тог дана на Паљенику остала је непозната. Преко 20 бораца Србачке бригаде је теже и лакше рањено, док је 15 заробљено, и они су касније размењени. Једанаест бораца се, након неколико дана, успело извући из окружења.
На линији одбране Србачке бригаде смртно је страдало више од 20 муџахедина.
У насталој ситуацији, команда 4. Озренске према Паљенику упућује три идв и бригадну војну полицију, како би се осигурала путна комуникација од Стога до Прокопа. Уместо помоћи у људству и МТС, из команд ОГ „Добој“ у Возућу стиже телеграм где се захтева „одсудна одбрана“. Међутим, телеграм је стигао прекасно.
Ситуација на западном делу возућког фронта била је изван контроле. Паљеник је заузет, батаљон Србачке бригаде изгинуо и израњаван, село Медићи у пламену. У таквим условима команда 4. Озренске наређује извлачење цивилног становништва преко Турчиновића за Кабловац, и повлачење најудаљенијег 1. батаљона са Локве, и организовање одсудне одбране на Кабловцу.
У 09.00 часова муслиманске снаге су заузеле Љесковац, а два сата касније и Локву.
Иако је муслиманска претходница ушла у Стог у 08.30 часова, крваве борбе које су вођене у залеђу, на изолованим котама Чукуру, Столићу и Граду које су бранили припадници 14. Српске и делови 16. Крајишке трајале су до подне.
С друге стране, српска одбрана у рејону Лозне пуна три сата пружала је снажан отпор операцији „Ураган“, одбијајући све нападе 2. Корпуса. Јединице 21. дКоВ су у 09.30 часова пробиле одбрану Дуго брдо и ушле у Мрахоровиће.
Штитећи одступницу, браниоци на Клупама су се херојски борили, одбили пет напада 22. дКоВ и поклекли тек у 13.00 часова.
Физички спој два корпуса АБиХ остварен је у рејону Прокопа у 16.16 часова, чиме је територија Возуће потпуно одсечена. Предвече су муслиманске јединице успоставиле привремену линију Модра стијена-Мрамор-Висић, и припремале се за нападна дејства ка дубини Озрена.
У тако безизланој ситуацији, делови 4. Озренске, у садејству са деловима Србачке бригаде, и уз помоћ Никићевић полицајаца, ИДЧ ОГ „Добој“, чисте и запоседају Ђутића вис (тт. 505) и постављају полукружну одбрану, да би током ноћи обезбедили извлачење и прихват бораца и становника који су пристизали из окружења.
Током 11. септембра муслиманске снаге су избиле на објекте Вукадиново брдо, Кремен, Квргу и Плаветно брдо. Док се српска одбрана утврдила на Тумарском брду.
У послеподневним часовима истог дана Алија Изетбеговић се састао у центру Возуће са највишим официрима оба корпуса, емирима Одреда „Ел муџахид“, те представницима општина Завидовићи и Маглај.
На српској страни, на постројавању 4. Озренске у Тумарама, ујутро 11. септембра од 1176 бораца, постројено је њих 630 преживелих, који су после краћег предаха 22. септембра упућени у борбе за одбрану Добоја у рејону Борове главе.
Наредних пет дана команда 4. Озренске са посадама тенкова Т-55, успоставља одбрамбену линију испод Малчића која је служила и као прихватна база, за оне који су успели да се извуку из обруча.
Међутим, десетине бораца и цивила који су остали у окружењу, покушавали су да се извуку из овог пакла. Тако је група од 30 бораца 16. Крајишке, покушала уз долину ријеке Криваје да се пробије до Хан Пијеска, али је 14. септембра заробљена у рејону Олова. Они који су пали у руке „брадатих фанатика“ Одреда били су окрутно мучени и убијани.
После тродневног застоја кориштеног за обрачун са српским заробљеницима, узимање и транспорт ратног плена, те прегруписавање снаге, операције „Ураган“ и „Фарз“ су 13. септембра усмерене у правцу Добоја. Међутим, на тој линији одбране муслиманске снаге су заустављене одлучном акцијом ВРС.
Сагледавајући целокупну слику догађања тих дана, уз увид у део архиве зараћених страна. Добија се слика, да хрватски заповедници нису били задовољни својим муслиманским савезницима. Наиме, муслиманске снаге су чекале да главнину посла одраде хрватске снаге, како би оне кренуле у спровођење својих задатака у дело. И у условима неповољног односа по ВРС, српске снаге су покренуле противудар према Кључу наносећи озбиљне губитке снагама 5. и 7. Корпуса АБиХ. У таквим условима морала је дејствовати хрватска артиљерија, како би зауставила српски противудар. Муслиманске снаге нису успеле, за цело време трајања рата да изврше деблокаду Сарајева и Горажда, нити да помере српске снаге код Брчког. Муслимани су у завршним борбама имали значајнијег успеха само тамо где су се наслањали на ХВ. Док су хрватске снаге уз тешке борбе улазиле у Мркоњић Град и Бочац , за то време снаге АБиХ успеле су да овладају Санским Мостом, али без борбе.
Пристизањем 16. Крајишке и дела 1. оклопне бригаде у рејон Мањаче, изгубљена је свака шанса да се овлада градом Бања Лука и да се порази ВРС као војна сила.
После низа успешних операција хрватско-муслиманских снага и после пада РСК и интервенције НАТО против ВРС, уз наговор америчког посредника Ричарда Холбрука у Загребу се доноси одлука о заузимању Бања Луке.
Да ли је хрватско-муслиманска коалиција могла да заузме Бања Луку или не, то питање постало је, предметом ужарених расправа.
Хрватско политичко руководство - Фрањо Туђман пре свих - желело је да по сваку цену исправи хрватску „кифлу“, то јест, стави бањалучку регију под своју контролу, приметно је убеђење Фрање Туђмана да је најповољнији тренутак за тај циљ био непосредно после операције „Олуја“, али да је тај моменат прокоцкан - због не одобравања Американаца. Свакако, неуспех у операцији „Уна 95“ и жеља да се има довољно свежих снага како би се извршио војни притисак на Србе из источне Славоније, играли су немалу улогу у смањењу хрватског ентузијазма за освајање Бања Луке. Треба додати и то, да није било извесно ко би након рата у стварности контролисао бањалучку регију у том сценарију - Загреб или Сарајево.
Војно руководство АБиХ, нарочито командант 5. Корпуса АБиХ, генерал Атиф Дудаковић, тврдили су, након рата, да је надирање снага АБиХ ка Приједору (и даље ка Бања Луци) зауставила Америка, али и да су на том правцу недостајале свеже снаге. Са друге стране, Ричард Холбрук је у својим мемоарима написао да је управо он био тај, који је инсистирао да се заузму Приједор и Нови Град, али да снаге АБиХ и ХВ/ХВО у томе нису успеле.
Ван сваке сумње, ситуација у ВРС и Републици Српској била је изузетно тешка након операције „Вагањ 95“. Пад низа западнокрајишких општина створио је реку избеглица, што је изразито лоше утицало на борбени морал, поред већ постојећих војних пораза. Осим тог, залихе војног материјала већ су биле на крају. Аналитичари ЦИА тврде да је Бања Лука могла пасти - ако уопште - само непосредно после операције „Јужни потез“. Поновни долазак 16. Крајишке мтбр, ојачане 1. окбр, затворио је пут за Бања Луку преко Мањаче, тиме је одбрањена Република Српска и створени су услови за „Дејтонски мировни споразум“.
Треба знати да су наши пилоти полетали у подршку својим јединицама у једну руку самовољно, летећи ниско, јер да су се дизали више били би оборени од НАТО ловаца. Осим тога француски миражи су неколико наврата гађали наше авионе, али без успеха.
Да додамо (латиницом):
Komandant američkih 31. borbenog i 7490. (privremenog) vinga pukovnik Čarls Vold (Charles „Chuck“ F. Wald), na pres konferenciji početkom oktobra, ocenio je da PVO VRS predstavlja pretnju visokog nivoa za eventualne dalje NATO napade u okviru operacije „Namerna snaga“. „Iako imaju manje raketnih sistema od broja koji su koalicione snage upoznale tokom operacija Pustinjska oluja, Srbi su pokazali veći uspeh sa tim oruđima nego Iračani“. Vazdušni napadi smanjili su moć srpskog integrisanog PVO sistema, ali je taj sistem bio daleko od uništenja. Pukovnik Vold koji je lično leteo u ovim misijama, ocenio je da su snage srpske PVO „zadržale prilično visoku sposobnost, sa vrlo stručnim ljudima, što predstavlja opasnost za nas u pojedinim područjima“. Krstareće rakete, kako je izjavio, korišćene su da bi se smanjila ubojitost PVO VRS.
Operacija „Namerna snaga“ pokazala je značajnu nesrazmeru u vazdušnoj moći SAD i njenih saveznika. Najveći deo avio-poletanja (66%) izvela je američka avijacija, sledili su u prilično ravnomernim procentima: Britanci, Francuzi i Holanđani (6-9% svako od njihovih RV), a potom ostale nacije NATO sa 1-3% avio-poletanja u celoj operaciji.
Iako je operacija „Namerna snaga“ u američkim i NATO krugovima označena kao potpun uspeh, otvorene analize CIA (objavljene 2002. godine) ukazuju da vazdušni napadi nisu degradirali borbene sposobnosti VRS na terenu i da je ona nastavila borbu sa napredujućim hrvatsko-muslimansim snagama, paralelno sa vazdušnim napadima. Snage VRS su funkcionisale i dalje kao „koheretne vojne snage“ koje su manevrisale jedinicama nivoa brigade i u toku najžešćih udara po njihovim položajima.
И да подвучемо: Републику Српску је створио српски народ уз помоћ своје војске. Тврдња да су САД "створиле" РС је у циљу приче о уласку БиХ у НАТО.
Напротив, кад се погледају чињенице види се да су ваздухопловне снаге НАТО биле подршка муслиманским операцијама Ураган и Фарз. Поред тога, иако амерички ловци у завршним борбама нису летели изнад Бања Луке, дозвољено је французима да лете и да чак борбено дејствују по нашим авионима.
Кад се ХВ припремала да крене ка Бања Луци, испред ње се испречила 16. Крајишка моторизована бригада, ојачана тенковима 1. оклопне бригаде ВРС. Кад је генерал Анте Готовина то схватио, обавестио је председника РХ др Фрању Туђмана, да не може да изврши задатак, јер постоји могућност српске котраофанзиве, за коју он нема људства и технике како би је зауставио. А осим тога, постоји могућност да би изгубио доста освојене територије, коју би Срби у тој контри повратили, а ХВ пре тога заузела. Предложио је да се стане на достигнутим положајима, што је и прихваћено.
Па и сам Ричард Холбрук је захтевао од Хрватске и МФ федерације да заузму Приједор, Нови Град (Босански Нови), Козарску Дубицу (Босанску Дубицу), Костајницу (Босанску Костајницу), али то ХВ и АБХ нису успеле да остваре. А чињеница је та, да је ВРС одбила да то изгуби, па све што је вредело упутила у одбрану тих општина, тако су и наши пилоти полетали ризикујући да буду оборени од Француза.
Тврдећи да су САД помогле Републици Српској да опстане, негирају се жртве српског народа као и успех ВРС у тим завршним борбама. То што су нам и ти исти Американци признали.
Али шта ја знам, осим што имам рупу у левој нози 6х3 цм задобијену у борбама са тим истим муџахединима којима су амери били ваздушна подршка.
|
Ali to je samo mali detalj, nikakva frka
