|
Obaveštenje za mladog kolegu koji se raspituje o prokletom Valjevu gdje u njemu bijeli se kasarna. Imaš sreće koliko si težak. U Valjevu su postojale dve kasarne-''Žikica'' i ''Kadinjača''. E, ta Kadinjača je bila robija nevidjena jer su to bile prepravljene topovske šupe, odnosno konjušnice. Zatvorena je sredinom sedamdesetih godina tako da se služi u ''Žikici'' (ili kako se već sad zove, nema veze) koja je moderna u svakom smislu reči. Konforna, imaćeš za sport nebrojane mogućnosti. Nije ni daleko od centra, tako da je sve ok. Ogromna je inače, ako je eventualno nisu prodali plac po plac (ha,ha) ili kojim slučajem privatizovali. Iz Valjeva se odlazilo posle legionarske,ali stvarno legionarske, obuke pravo u Gardijsku brigadu, na Dedinje. Tamo su nas rasporedjivali u Automatičarski bataljon(obezbedjivao direktno rezidenciju, Kardeljevu kuću i Treći sektor - to je ono mesto na kraju Drajzerove ulice gde su izginuli oni gardisti) zatim u Pešadijski bataljon(oni su davali počast, čuvali Beli dvor, garažu Plavog voza u Rakovici, neke objekte u Dobanovcima) i onda u prateće jedinice. Tih pratećih je bilo kamara jer je Gardijska brigada bila država u državi u odnosu na JNA, tako da je imala sve svoje. Kako to sada radi, kada je vojni rok šest meseci i kada nam je vojska ovakva, nemam pojma. Suma sumarum, u Valjevu smo svi osetili vojsku do koske. Vežbališta koliko ''hoćeš'' (Peti puk, Bijelo polje, streliše Sedlari itd). Kada smo odlazili iz Valjeva u tri ujutru, cela kasarna (a za BG je prelazilo sve živo, u Valjevu su ostajali samo straža, kuvari i pozadinci dok ne dodje sledeća partija) je složno pevala: ''Oj, Valjevo, gromovi te tukli jedva smo se iz tebe izvukli''. Milina jedna, narod sluša a buduć gardisti kao jedan bude grad. Ako ništa drugo, neka ti služi za utehu: mislili smo da tih pet meseci u Valjevu neće nikada proći, a prošlo je već 30 godina kako sam odslužio rok. Toliko o vojsci i jebenom Valjevu.
|
