Almažana pratim od samog početka, vrhunska hrana i vrlo dobra produkcija. Predveče uz pivo kad iskoči novi video i kad odgledam nema šanse da trenutno ne odpizdim do kuhinje i tamo napravim lom i kaos.
Ali nije to za ovu temu nikako, tu je jedino preživljavanje kako nakon obžderavanja ostati živ.
Možda bih mogao ovde da postavim vest, pošto je preživljavanje uspona na planinske vrhove više od 8000 metara (ima ih ukupno 14) nešto najiscrpnije i najopasnije što čovek može doživeti na planeti Zemlji. Planina koja se po statističkoj stopi smrtnosti nalazi na drugom mestu je K2. Međutim, većina planinara je smatra za najtežu, najzahtevniju i najsmrtonosniju.
K2 je do sada jedina planina viša od 8000 metara koja nije osvojena zimi. Prvi zimski uspon na planinu višu od 8000 metara su izveli planinari iz Poljske, popevši se na Everest, 17. februara 1980. godine. Lista svih 14 vrhova, sa statistikama: https://en.wikipedia.org/wiki/Eight-thousander
Poljaci opet pokušavaju nešto što do sada nikome nije uspelo, a to je zimsko osvajanje K2. Upravo su na putu ka baznom kampu, do kojeg se stiže hodom (trekingom) za 7 do 10 dana (leti). Koga zanima, informacije o ovoj ekspediciji može pratiti na ovom blogu: https://k2bottleneck.wordpress.com/
Samo da javim o najnovijim događajima na planinama K2 i Nanga Parbat.
Dok poljski planinari napreduju sa aklimatizacijom i pripremama za uspon na K2, u isto vreme velika nevolja je zadesila planinare na obližnjoj (uslovno) planini Nanga Parbat (8126 m). Naime poljak Tomek Mackiewicz i francuskinja Elizabeth Revol su pokušavali zimski uspon na pomenutu planinu, ali ih je zadesilo jako nevreme iznad 7000 metara. Pored nevremena, Tomeka je zadesilo i snežno slepilo.
Pošto nije mogao dalje niz planinu do najbližeg visinskog kampa, ostao je u jednoj pukotini u ledu, koja mu pruža kakvu-takvu zaštitu od nevremena, dok je Elizabet nastavila sama sa spuštanjem do najbližeg visinskog kampa, kako bi pozvala pomoć putem satelitskog telefona. Velikim diplomatskim zalaganjem francuskih i poljskih vlasti, od Pakistanaca su izdejstvovana dva helikoptera, a jedini koji su mogli da priteknu u pomoć su upravo poljski planinari na K2. Njih četvorica su prekinuli uspon na planinu gde su već bili dovoljno aklimatizovani i sa dva helikoptera prebačeni tj. desantirani na pogodnu lokaciju na planini Nanga Parbat, nešto niže od kampa gde se nalazila Elizabet.
Po najnovijim informacijama, Elizabet je pronađena i u toku je njeno spuštanje do baznog kampa, gde će kasnije helikopterom biti evakuisana. Izgleda da je zadobila promrzline na nozi.
Do Tomeka nisu uspeli da dođu, pošto se vreme u međuvremenu još više pogoršalo, što bi ugrozilo i njihove živote. Na žalost, njegov život će se po svemu sudeći završiti na planini Nanga Parbat.
Ovo je jedan herojski čin poljskih planinara, koji mislim da do sada nije zabeležen u istoriji planinarenja, na planinama višim od 8000 metara. Oni će po završetku ove spasilačke akcije biti helikopterima vraćeni u bazni kamp K2, gde će nastaviti svoju ekspediciju. Nadam se da će posle ove herojske i nesebične akcije, uspeti da ostvare ono što do sada niko nije uspeo, a to je zimski uspon na planinu K2.
Neda se planina K2. Poljaci nisu supeli u svojoj nameri.
Svašta se tu izdešavalo, ali evo ukratko
Posle spasilačke akcije na planini Nanga Parbat, četvorica poljskih planinara su neko vreme morali da provedu u gradu Skardu (odakle dolaze spasilački hilikopteri), pošto vremenski uslovi nisu dozvoljavali let ka baznom kampu K2. Izgubljeno je određeno vreme, a ostatak ekipe je radio na osposobljavanju izabrane rute za uspon, koliko su bili u mogućnosti i koliko su vremenski uslovi dozvoljavali.
Po povratku spasilačke ekipe iz Skardu, vodstvo ekspedicije je i dalje forsiralo da se uspon obavi takozvanom "Česen" rutom, iako su pojedini članovi ekspedicije iz određenih razloga bili za promenu rute, naročito Denis Urubko. Nedugo zatim počinju ozbiljni problemi, a to je odron kamenja. Odron kamenja je veoma opasna i česta pojava na K2, ali se tako nešto uglavnom dešava u letnjem periodu. Nisu očekivali da se u uslovima konstantnog minusa (danju i noću) u takvom obimu može dešavati i zimi.
Prvi ozbiljan incident doživljava Adam Bielecki, gde ga poveća gromada kamena udara po glavi i lomi mu nos (videti sliku). Nedugo zatim, nesreću doživljava Rafal Fronia, kojem kamena gromada lomi ruku. Inače, odronjeno kamenje može varirati od veličine šljunka, pa sve do veličine bele tehnike ili manjeg putničkog vozila. Kada se takve gromade "strmopizde" niz strmu planinu kakva je K2, one čiste sve pred sobom.
Posle ovih incidenata, vodstvo ekspedicije odlučuje da se promeni ruta i bira se takozvana "Abruci" ruta, koja se nalazi oko 2 km. dalje od dosadašnje. To je podrazumevalo da se sve radi iz početka, uspostavljanje isturenog baznog kampa, visinskih kampova i linija fiksnih užadi. Sa fiksnim užadima su imali olakšice, pošto je prethodna letnja ekspedicija iz 2017. godine ostavila svoje i bili su u solidnom stanju. Međutim, nepovoljni vremenski uslovi usporavaju radove, vreme teče, nervoza među planinarima raste.
Bližio se kraj februara, a to je neki nezvanični planinarski rok do kojeg se uspon smatra zimskim, i ako se on zvanično kalendarski priznaje do 21. marta.
U svoj toj nervozi, Denis Urubko i Adam Bielecki (sa ušivenim i slomljenim nosem), kao dvojica do tada najbolje aklimatizovanih (rekao bih i najspremnijih) bivaju upućeni u izviđanje viših delova Abruci rute. Dosežu 7400 metara i vraćaju se nazad u bazni kamp (uobičajeni proces aklimatizacije). Svedoče o vrlo zahtevnim uslovima koji vladaju na višim delovima rute, a naročito jaki vetrovi.
Vremenski uslovi opet onemogućavaju planirane aktivnosti, vreme prolazi i Denis Urubko konačno puca. Odlučuje se na samostalan pokušaj uspona na vrh, bez odobrenja vođe ekspedicije. Adam Bielecki mu se uvoga puta ne pridružuje, tako da Denis kreće sam. Doseže do takozvanog "ramena" na visini od 7600 metara, na oko 200 metara od uobičajene pozicije kampa 4 (C4) na ovoj planini. Izložen jakim vetrovima, hladnoći i teškim uslovima za uspon, odlučuje da se vrati nazad. Po povratku u bazni kamp biva isključen iz ekspedicije i odlazi ka Skardu. Ostatak ekipe iščekuje bolje vreme, međutim veća količina novog snega i ledena kiša povećavaju opasnost od lavina, pa tako u jednoj biva uništen istureni bazni kamp (ABC) koji se nalazi u podnožju Abruci rute. Sumnjajući da su sličnu sudbinu doživeli i ostali do tada uspostavljeni visinski kampovi (C1, C2, C3) kao i linije fiksih užadi, a da im prognozirane vremenske prilike ne idu u prilog da ceo proces počnu iz početka, vodstvo ekspedicije odlučuje da prekine delje aktivnosi na planini.
Još nešto bih dodao. Čitajući knjige o usponima na visoke planine, mogao sam da primetim kako su pojedine francuskinje opisane kao sebične i nezahvalne. Posle ove izjave teškom mukom spašene Elisabeth Revol, rekao bih da su bili u pravu: https://blogs.dw.com/adventuresports/tag/elisabeth-revol/
(Denis Urubko, Elizabeth Revol i Adam Bielecki, prilikom njenog spašavanja sa Nanga Parbat. Naziru joj se promrzline na vrhovima prstiju)
(Elizaebth u bolnici, sa promrzlim prstima na rukama i levoj nozi)
(Adam Bielecki i Rafal Fronia nakon incidenata sa odronom kamenja)
Težak i opasan posao šerpasa, ali nemaju izbora. To im je jedini posao od kojeg mogu da obezbede svoje porodice, a da ne napuštaju zemlju. Osim što moraju vrlo dobro da znaju sve tehnike alpinizma, često pored raznih opasnosti koje vrebaju na planini moraju da savladaju i onu možda najgoru, a to su nadobudni klijenti. Nije redak slučaj da se zbog nekog nedozrelog klijenta i sami nađu u životnoj opasnosti (kao na snimku). Najveća tragedija ih je zadesila 2014. godine kada je u lavini između baznog kampa i kampa 1 poginulo 13 šerpasa i nekoliko klijenata.
Treba reći i nešto o korišćenju komprimovanog kiseonika. On se zbog ograničenih zaliha koje se mogu poneti, koristi tek na visini preko 7000 metara. Kiseonik koji se udiše je zbor procesa komprimovanja hladan, što pojačava osećaj hladnoće, ali je možda još bitnije to što je suv. Iz njega je odstranjena sva vlaga, kako se ne bi zaleđivao razvodni mehanizam na boci. Okolni vazduh je zbog malog atmosferskog pritiska i nedostatka vlage takođe suv, pa se prilikom udisanja u kombinaciji sa dodatnim kiseonikom organizam brzo suši tj. dehidrira. Dodatni kiseonik ne rešava stvari u potpunosti, pošto se prilikom njegovog korišćenja veštački stvara mešavina vazduha kao na 1500-2000 metara niže nadmorske visine. To znači da će njegovim korišćenjem planinar na vrhu Everesta (8848 m) imati uslove udisanja atmosferskog vazduha kao na oko 7000 metara.
Vrhunski planinari uspon obavljaju bez korišćenja dodatnog kiseonika, međutim, takva sposobnost (posle završene aklimatizacije) je individualna i ne može se za nekoga unapred predvideti kao moguća. Planinar jednostavno mora sam probati da li je njegov organizam sposoban za tako nešto. Nekorišćenje dodatnog kiseonika otežava uspon, ali ima jednu prednost. Naime, planinar koji je sposoban da uspon odavi bez dodatnog kiseonika ima veće šanse da u slučaju nepredviđenih događaja izvuče živu glavu, pošto njegov organizam ne trpi posledice iznenadnog nedostatka kiseonika. Planinar koji ga koristi i zbog nepredviđene situacije bude zadržan na planini i nestane mu kiseonika u boci, ili ga zadesi neki kvar na boci, a rezervna nije u tom trenutku na raspolaganju, najverovatnije završava na planini.
Spašavanje na visokim planinama se uglavnom vrši sa Eurocopter AS350. Njegova deklarisana operativna visina leta je do oko 7200 metara, ali sa minimumom goriva i opreme, uz mogućnost da sa te visine ponese samo jednog povređenog. Podrazumeva se da vremenske prilike moraju biti povoljne za let.
Na Everestu već godinama u nazad postoji problem sa velikom komercijalizacijom, bez obzira što se cene poznatijih agencija kreću i do više desetina hiljada dolara po klijentu. I na samom videu kojeg je postavio Mercury se može videti kakva gužva vlada u baznom kampu, aili i na planini. Takve gužve usporavaju uspon, što je vrlo čest razlog predugog zadržavanja, stvaranja "čepova" i mogućih smrtnih posledica.
