offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 25670
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
lajavi krelac ::Bata Zivojinovic je poznatiji sirokim filmskim masama po svojim ulogama u Valteru, Neretvi, Sutjesci, Bombasima i slicnim ostvrenjima ali, po mom misljenju je najbolju ulogu imao u filmu Tren.
Na zalost, nisam toliko vjest sa rijecima da dovoljno pohvalim ovaj film-ljudsku dramu smjestenu u ratno doba, za razliku od akcija sto je uobicajeno kod naseg Valtera. Prica je slojevita. Covjek-seljak odlazi u rat i revoluciju, prozivljava i prezivljava razne strahote i po povratku zatice unisteno imanje, pobijenu porodicu, pritajeno zlo okoline... Kroz cijelu pricu se preplicu prosli dogadjaji sa sadasnjoscu a naracija glavnog glumca, kroz monolog sa "Ceperkom" nas vodi kroz ovo ostvarenje... Film se povremeno moze vidjeti i na malim ekranima tv prijemnika (Pink film i slicni). Inace, ovo je rijedak domaci ratni film gdje se moze vidjeti i dejstvo snajpera (scena sa konjem).
https://www.youtube.com/watch?v=GLJY2oUHbq4
PS Volio bih da cika-Sirius napise po neki redak na konto ovog ostvarenja, ako ne trazim previse... 
PS poslije PS-a Za ovo "cika Sirius" ima da padnu ili batine ili virtuelno pivo. 
Дао си ми изванредан шлагфорт да подстакнем остале чланове на трагање за нашим истинским уметничким вредностима којима припада (веровали или не) и опус Бате ''Животиње''...а за ово чикање си мртав човек (мада и то чика мора да се заслужи... ).
Следи текст звани ''шта си тражио - то си и добио''...
Ово што ћу написати могло би да послужи као добра скица за студију о вези литературе и филма, па ми немојте замерити што текст леже на монитор овако врућ, без икаквих посебних дотеривања, а виста - што би рекли музичари.
Велимир Бата Живојиновић је један од најталентованијих и најплоднијих филмских глумаца српског говорног простора (и не само тог простора). Поред Павла Вујисића, Јанеза Врховца (Словенца који се родио и умро у Београду), Љубише Самарџића, Бекима Фехмијуа, Стева Жигона, па и Миливоја Живановића и Љубе Тадића (који су сразмерно мало дали филму, али су оставили упечатљив, индивидуални траг), Бата је уникатна појава у сваком смислу те речи. Обично је играо улоге ''разбијача'', сурових, стамених типова и да је био још ћутљивији свакако би понео епитет југословенског Гарија Купера. Случајност је што је радио у доба када је претежну продукцију чинио наш ратни, партизански филм. О том жанру сам написао једну обимну студију па се не бих задржавао на томе. Рекао бих само да није Бата крив за оне вицеве о томе колико су он и Смоки побили Немаца, јер нису они наручивали и снимали филмове, већ продуценти и сазне организације СУБНОРА. Знамо да је ту било и новокомпонованог партизанског филма, али то је, рекао бих, друга прича.
Два своја најбоља филмска остварења Бата је постигао играјући у веома ретком, специфичном и врло сложеном филмском жанру - психолошкој драми. Тиме је оповргао тврдњу својих критичара да је он јевтини глумац који код куће, у ормару, држи партизанску униформу , шмајсер и пушкомитраљез, користећи безочно ситуацију глорификовања ратних успеха (то ће рећи - претеривања, персифлаже, па и кича; сетимо се само ''Партизанске ескрадриле'' ). То су филмови Саше Петровића ''Три'' и ''Трен'', Столета Јанковића. Сигурно је да би ти филмови, захваљујући сјајним редитељима свакако добили своје заслужено место, али...на пиједестал најбољих уметничких филмова нашег ратног жанра (и не само њега) попели су се захваљујући изванредном драмском предлошку! Оба пута је реч о академику, самониклом интелектуалцу Антонију Исаковићу (иначе оцу Милице Милше), искреном и убеђеном комунисти, после рата и врло високом функционеру КПЈ, односно СКЈ, правом комесару. Он је нашој литератури поклонио неколико фасцинантних прича (''Црвени шал'', ''Кашика'', итд), правих минијатура у којима је било више морала , односно етичности, него у томовима многих философа и схоластичара. У неколико цртица он је предочио са каквим су се моралним изазовима суочавали ''људи посебног кова''. И заиста су то и били.
Таква дела нису могла да прођу незапажено од стане синеаста, али су се сви дуго опирали да се њима позабаве. Зашто? Зашто што би, у моменту расветљавања моралних дилема из доба рата, сместа показали какви су били наследници тих изворних комуниста. Шездесетих година настала је синтагма ''црвена буржоазија'' (касније и њена симплификована верзија ''банда црвена'') , а она свакако није говорила у прилог наследницима деце револуције. Сетимо се Гвоздена из романа ''Далеко је сунце'' који свог џелата упозорава да извади крпицу из цеви да му не би експлодирала, па ћемо сви знати о каквим је људима реч. Да ли данас има таквих? Сумњам. Да ли их је било у време снимања филма ''Трен'' и ''Три''? Да, али су били сабијени у ћошак, на ивици шкргутања зубима и ћутања. Тих година чак су и апостоли међу комунистима, шпански борци, дошли на црну листу јер су почели непријатно да посећају тадашњу номенклатуру колико је одступила од изворних комунистичких принципа.
Редитељи су то добро знали и платили су цену свога ''лајања на звезде''. Саша Петровић је био више забрањиван него игран, а и Столе Јанковић није баш газио по ружама. Зато су и могли, тако храбри, да направе храбре филмове. Њихови филмови су били вапај на путу без повратка на изворне принципе времена када је ''била поново црвена ова планета''. Да ли су били у праву? Они су тада знали да јесу. Данас, и мало дете у Србији зна да револуција најлакше једе своју децу, само што после не може да их свари. Ниједна друштвена револуција после оне, крваве, није прошла без прљавих руку и гордих посртања. Сви су, кад - тад издали своје идеале. Неко 1948. неко 1968. , многи 1992. а неко никада - јер их није ни имао.
Антоније Исаковић је написао књиге ''које не горе'' и задужио и комунисте и анти-комунисте да лупају главом до дана данашњег како да му одговоре.
Где је ту Бата? Тамо где му је и место - на самом врху наше филмске уметности. Тамо би се налазио и без ових улога, али са њима је своје постоље претворио у ''бронзану стражу'' наше уметности.
Лајави крелче (Софроније) , хоће ли ово бити довољно, или да наставим ?
|
