rip
- natrix
- Legendarni građanin
- Pridružio: 21 Nov 2007
- Poruke: 8179
|
________________________________________
Amazonke među Srbima
……“Ono o čemu smo mi razmišljali jeste to da su žene ogroman resurs u svakom društvu koji nikako ne treba zanemariti neko se u svetu poodavno dosetio da je ovde reč o polovini svetske populacije. Sada je na sistemu odbrane da najpre tu polovinu zainteresuje za vojnu karijeru. I tu je već prva prepreka: kako popularisati poziv kao što je vojni, generacijama koje pamte samo njegovu težu stranu i nemaju nikakvu predstavu o mogućnostima karijere te vrste?
Samo učešće žena u vojsci i ratovanju nije novost za srpsku vojsku. Čučuk Stana je bila pojam i ratnika i žene. Milunka Savić, solunac, odlikovana je više **** ali je posle rata doživela ne samo napuštanje već i tužnu sudbinu prosjaka. Tako je bilo i sa partizankama. Vojska bi, kad oružje utihne, uvek ostajala muška priča. Stvari su se donekle promenile u drugoj polovini dvadesetog veka, sa vremenom vladavine KPJ čija je zvanična politika bila potpuna jednakost polova. Baš u jesen komunizma, 1982. godine, započeo je pilot-projekat primanja žena na odsluženje vojnog roka. Bilo ih je i u školi rezervnih oficira, neke su postajale i vazduhoplovni tehničari. U to vreme nije bilo sporno obučavati studente vazduhoplovne akademije iz Libije, sabirane po fudbalskim utakmicama i koncertima pa zato često nesposobne za pilote, ali je zato bilo neadekvatno primati potpuno sposobne devojke.
Da žene to mogu, poodavno nije sporno. A da li su potrebne? Pokazalo se da za mnoge vojne specijalnosti, zbog svojih karakternih i socijalnih osobina, sposobnosti zapažanja (neke strane diplomate bi rekli da je reč o bolje organizovanom mozgu) mnogo više odgovaraju od muškaraca.
“Odlične su kao intendanti, na poslovima održavanja radio-veza, u održavanju sofisticirane opreme, kao logističari, pregovarači, vojni policajci. Dvadeset odsto britanskih vojnih policajaca su žene”, kaže pukovnik Sajmon Vendeler. I ističe da nema mesta priči o feminizaciji vojske. Zapravo, ono gde većina eksperata vidi lepši pol jeste funkcija pregovarača, osobe koja kreira, što znači da se u uslovima izmenjene bezbednosti sveta na ključna mesta dovode osobe koje umeju da primene “soft ponjer”, tj. meku silu, kako bi ili predupredile sukob ili ga na vreme stišale. I ne samo to. Bugarska vojska na primer, koja se od kraja osamdesetih postepeno i teško otvarala prema ženama, danas ih ima oko 2000 i šalje ih u mirovne misije. Potpuno ravnopravno, i u dužnostima i u pravima.
“Ulazak žena u vojsku je bio pravi lakmus za karakterne osobine onih koji su tu već radili. Poboljšanje opštih prilika u tim jedinicama se vrlo brzo osetilo, a Bugarska se kao zemlja predstavila na veoma lep način”, kaže potpukovnik Krasimir Petrov, vojni izaslanik Bugarske. Bugarke su dobile mogućnost još početkom devedesetih godina da upisuju visoke vojne škole poput Vojnog univerziteta ili Vojne akademije, ali tek od donošenja zakona protiv polne diskriminacije, počeo je pravi prodor lepšeg pola u vojsku našeg suseda. Međutim, Petrov ističe da je, pored prirođene ženske osobine da, okolini, svojim primerom nameće lepše i profesionalnije modele ponašanja, i težnja da se usvoje zapadnoevropski standardi jedan od razloga prijema. Treba reći i da su “drugarice” decenijama unazad imale svoje mesto i u vojskama Istočnog bloka. Danas u ruskoj vojsci ima na hiljade žena i to sa visokim činovima. Njihovo angažovanje kao aktivnih vojnika nije prava slika demokratičnosti političkih elita neke države. Ali prihvatanje da vam žena može biti i drug po oružju podrazumeva velike promene u društvenoj svesti, socijalnom okruženju. Sa svoje strane, žene danas očekuju radno mesto, profesionalno i lično ispunjenje, i pravi su privredni resurs i glasačko telo. Feministički pokreti u zapadnim zemljama uspeli su da veću zastupljenost žena u oružanim snagama podignu na nivo političkog pitanja. Primer Turske koja je još pedesetih godina prošlog veka, kao jedna od prvih država, dopustila ulazak svojim građankama na vojne škole da bi, zbog unutrašnjih političkih previranja, šezdesetih to pravo ukinula, pokazuje i da je emancipacija žena još uvek odličan lakmus za proveru stanja svesti nekog društva. Međutim, postoji drugi dobar razlog za regrutovanje među ženama. Pukovnik Sajmon Vendeler podseća da žene čine polovinu britanske populacije.
“Ako iz one druge, muške polovine odbacite stare, bolesne, decu, i one koji nikako ne žele u vojsku, onda vidite da se prostor za regrutovanje drastično smanjuje. Osim toga, u zemljama sa jakom ekonomijom, a Velika Britanija to jeste, mladi, obrazovani, sposobni, radije će ići u bankare, advokate, tamo gde mogu da zarade mnogo više no u vojsci. Mi u tome vidimo problem i nastojimo da te generacije ne izgubimo u potpunosti”, kaže Vendeler.
Srbija nema jaku ekonomiju ali ima problem sa odzivom za služenje vojnog roka i na konkurse za vojne škole. Broj kandidata za Vojnu akademiju je svega nekoliko desetina, pri čemu dobar deo njih uopšte ne zadovoljava kriterijume. Poseban problem se pojavljuje kod pilotskog poziva. Ne samo da nema dovoljno dobrih đaka, već ni onih koji po svojim psiho-fizičkim sposobnostima zadovoljavaju kriterijume za školovanje za pilote. Ni letenje nije dovoljna atrakcija da privuče one kvalitetnije, jer su poslednjih godina već odškolovani piloti više nego malo leteli. Ali, jedna anketa rađena pre više od godinu dana u domaćim dnevnim novinama, pokazala je da se žene danas mnogo više zanimaju za vojni poziv od muškaraca. Pukovnik Jože Sivaček, dekan Vojne akademije podseća i na jedan kuriozitet:
“U većini simulacija bitaka u kojima su bile suprotstavljene muške i ženske jedinice, pobeđivale su – žene”. Poneki zagovornici verovanja da žena u jedinici znači isto što i 'žena na brodu', tj. propast, rekli bi da je to zato što su muškarci još uvek opterećeni tradicionalnim pogledima na svet, pa im teže pada da okrenu cev protiv žene-neprijatelja. Na rat u Bosni su, izgleda, zaboravili. Ipak, za dr Jovanku Šaranović iz Instituta za strategijska istraživanja, veliko je pitanje i šta bi naše moderne Amazonke želele da rade u vojsci.
“Istraživanje rađeno pre otprilike dve godine, na uzorku od 250 oficira i 200 žena već zaposlenih u sistemu odbrane, pokazalo je da većina njih ne vide pripadnice lepšeg pola u onim poslovima direktno povezanim sa borbom. Štaviše, izjasnile su se da im ne odgovaraju poslovi koji traže veliko fizičko naprezanje, odvajanje od porodice zbog odlaska na teren, opasni su po zdravlje ili imaju visok stepen komandne odgovornosti”, kaže Jovanka Šaranović. No, ovde ne treba smetnuti s uma da je mahom reč o osobama koje su pre svega tražile posao, a uniforma i sve što ide uz takvu karijeru počev od uzbudljivog poziva do obaveza, nije im bilo ni u trećem a kamo li u prvom planu. Što potvrđuju i vodnik Sanja Ivanović i potporučnik Mirjana Sakić psiholog, dve od desetak pripadnica “Kobri”. Sanja Ivanović se školovala za policajca i došla je u ovu jedinicu kako bi mogla da kao aktivno vojno lice obavlja svoj posao. One vole rad u trupi, i kao i svi ostali pripadnici ove jedinice prošle su obuku. U njihove dužnosti spadaju i odlazak na teren, „preživljavanje”.
“Svaka od nas je na početku upozorena na to gde je došla i šta je čeka. Mnogo je žena prošlo kroz trupu, nisu sve izdržale. Ali mi smo prve u ovoj jedinici”, kaže Sanja Ivanović, inače reprezentativac Vojske Srbije u streljaštvu, sa sjajnim rezultatima na svetskom nivou. Naša Vojska je tek pre nekoliko godina prvi put pustila žene na takmičenja iz vojnih disciplina i odmah su postigle odlične rezultate. Ne poriču da posao ume biti naporan, ali su spremne na poteškoće. Wihovim kolegama je bilo potrebno dosta vremena da se naviknu na prisustvo žena.
Motivi žena da postanu profesionalni vojnici su već nešto drugo. Pored porodičnog nasleđa (otac oficir), ima tu, kako reče psiholog Dragana Alargić iz Uprave za ljudske resurse Generalštaba Vojske Srbije i drugih razloga:
“Afinitet prema vojsci, interesovanje da se dokažu u tipično muškoj profesiji. Osim toga, vojni poziv, bez obzira na trenutnu situaciju, još uvek pruža izvesnu sigurnost i društveni status. A ni porodični uzor nije zanemarljiv faktor” . I patriotizam se pominje, ali je on ipak postao sekundaran faktor......
Britanke vole artiljeriju
Šveđani su, kao i većina Skandinavaca, dozvolili svojim ženama da postanu pravi trupaši. Norvežani su na primer, prvi primili žene u službu na podmornicama i u sve rodove i dužnosti. Dankinje međutim, ne služe kao marinci-specijalci, pararendžeri i bar do 2002. godine, nijedna nije postala borbeni pilot. U obema zemljama, žene u vrlo malom procentu ulaze u vojsku.
Generalno, žene ipak sporije ulaze u vojne redove. Veoma često, upravo u zemljama “stare demokratije” teško ulaze i u vojne akademije. Racionalan razlog za takvu politiku bi bio taj da onoga trenutka kada postanu majke, one na duže vreme moraju da izostanu iz borbenih dužnosti i prelaze u administraciju. Amerikankama doduše nije strano ni liderstvo ni vrhunsko obrazovanje kao motivi da upišu vojne škole i budu profesionalni vojnici. Na raspolaganju im je više od tridest kurseva, kao i za muške kolege, uostalom. One su na vojnim akademijama potpuno ravnopravne sa kolegama, s tim što ne treba smetnuti s uma da su fizički standardi ipak donekle različiti. Ono na čemu Britanci insistiraju jeste zaštita od seksualnog uznemiravanja (u prvo vreme su čak imali posebne ženske jedinice pa su efikasnosti radi i razbijanja uvreženog razmišljanja, odustali od te prakse) i, posebno, omogućavanje ženama da budu i majke i oficiri. Nekoliko velikih sporova iz devedesetih godina prošlog veka koje je britansko ministarstvo odbrane izgubilo, ubedilo ih je da je ovaj način dobar metod za privlačenje.
Francuzi su još sedamdesetih ženske trupaše izjednačili sa muškim ali sve do osamdesetih godina nisu pravili ozbiljnije korake kako bi stvarno poboljšali integraciju žena u trupu. U teoriji, i kod Francuza i kod Holanđana, ženama je po volji gde će služiti, ali u praksi, neka ograničenja, uslovljena fizičkom težinom posla i borbenom efikasnošću (što je inače primarni kriterijum), ipak postoje. Danas Francuskinje učestvuju u mirovnim misijama – na Kosmetu, recimo. Belgijanke su počele da ulaze u vojne redove još sedamdesetih ali ih danas ima oko 7 odsto, i iako im je sve otvoreno, većina služe u logistici i administraciji. Španija je počela 1988. da regrutuje među ženama, a Portugal 1992. godine. Sada ih ima oko 6 odsto i polovina radi u administraciji. Iako Portugalke zvanično mogu konkurisati za sve rodove, u stvarnosti, nemaju šanse da postanu marinci ili bilo kakvi specijalci. Grčka je od 1979. godine počela otvaranje prema ženama, ali su visoke vojne škole ostale zatvorene za njih sve do 1990. godine. Grkinje i danas imaju ograničen pristup i u trupu i u vojne škole. Tek 2000. godine je prva Grkinja služila na moru. Ali, dok su u Poljskoj žene dugo služile isključivo kao medicinski radnici (i malo ih ima), u Češkoj i Mađarskoj je ovaj proces već odmakao. Ipak, i u vojskama ovih zemalja žene ostaju uglavnom u tradicionalnim ulogama. U Rumuniji jedna žena je čak general). Zanimljivo da Nemačka i Italija imaju mali broj žena, iako je reč o tzv. starim demokratijama. Nemci su svoje dame dugo ograničavali na medicinsku službu, ali je zahvaljujući pojedinačnim naporima žena i Evropskom sudu pravde, u januaru 2000. godine ova zemlja formalno otvorila sve vojne službe za lepši pol. Danas su Nemice prisutne i u NATO operacijama na Balkanu. S druge strane, Italija je poseban slučaj: poslovično liberalni Italijani su tek 1999. godine, nakon višegodišnje borbe “Nacionalne asocijacije žena aspiranata za vojnike” i podrške generala Gvida Venturinija, tadašnjeg šefa Vojnog komiteta NATO, dopustili ženama da grade profesionalnu vojnu karijeru.
Ovaj problem nisu imale Amerikanke. Amerika se na koncu Vijetnamskog rata suočila sa razbijanjem svih iluzija i opadanjem interesovanja muškaraca za vojsku. Pravi prelom je nastupio kada su 1973. godine oformljene Dobrovoljačke jedinice. Žene su ubrzo stigle i na Vest Point (1976. godine) i ostale akademije. Amerikanke služe u skoro svim rodovima. Američko vazduhoplovstvo ima i žene borbene pilote. Pre početka službe, žene-borbeni piloti imaju obavezu da potpišu ugovor po kome lete na svoju odgovornost. Razlog: mogućnost neotkrivanja rane trudnoće i nedovoljno poznat uticaj borbenog leta na plod. Do skora su Amerikanke ipak bile udaljene sa prve vatrene linije. Ali, priroda savremenog ratovanja se višestruko promenila: dok su s jedne strane ratovi na daljinu poput bombardovanja Srbije 1999. godine, s druge strane je neka vrsta moderne gerile kakva postoji u Iraku i gde jasno definisane linije nema. Otud smrt Emili Perez (koja je insistirala da sama vodi svoju jedinicu) više nije izuzetak i jedino oko čega se, u SAD recimo, može voditi rasprava jeste pitanje da li je američko društvo prihvatilo ženu na prvoj liniji pa samim tim i njenu smrt do mere da ta pogibija ima važnost koliko i bilo koji drugi kovčeg sa vojničkim telom, pristigao iz Iraka.
Britanci već uporno istrajavaju na tome da žene ne bi trebalo da služe u specijalnim jedinicama, pešadiji, u podmornicama. Britanke zato vrlo rado idu u artiljeriju! A pre četiri meseca, i opet u Iraku, poginuo im je prvi pilot helikoptera ženskog pola. Što se podmornica tiče, objašnjenje za zabranu je štetnost toksina koji postoje u podmornicama, za fetus.
Ono sa čime se sve moderne armije suočavaju nisu samo sociološki stereotipi, već i fakat da u zapadnoevropskim zemljama danas ima mnogo doseljenika iz azijskih zemalja. U Velikoj Britaniji ova populacija čini 7 odsto od ukupnog broja stanovnika. Međutim, britanska vojska do sada nije uspela da regrutuje nijednog muslimana ili hindusa. A kamo li ženu.
Milena Miletić
http://www.nin.rs/index.php?s=fre...&rid=4&id=7123
|
?
