offline
- Lažni Kalabić
- Ugledni građanin
- Pridružio: 03 Dec 2012
- Poruke: 316
|
Aleksa Dundić je bio najpoznatiji jugoslovenski učesnik Oktobarske revolucije, odnosno Građanskog rata u Rusiji. Ujedno, Dundić je jedan od poznatijih boljševičkih heroja iz revolucionarnog razdoblja.
Njegovo poreklo nije dovoljno poznato, iako je u međuvremenu istraženo. Uglavnom, kontroverza se sastoji u činjenici da je u Srbiji Dundić prihvaćen za Srbina, koji je navodno poreklom iz Ražane pokraj Kosjerića (navodno pravo ime: Milutun Čolić), a u Hrvatskoj se nastoji dokazati da je Dundić poreklom iz Dalmacije, da je hrvatskog porekla, i da je rođen u Grabovcu u Dalmatinskoj Zagori. Isto tako, jedan deo javnosti u Hrvatskoj nastoji da Dundićevo svojatanje u delu srpske javnosti okarakterišu kao "još jednu frontu srpskih povijesnih posezanja". Međutim, upravo je jedan istoričar srpskog porekla prvi u Jugoslaviji utvrdio da je Dundić nesumnjivo hrvatskog porekla (Nikola Popović).
Navešću četiri teksta sa Wikipedije:
Srpsko-hrvatski:
Aleksa Dundić (takođe znan pod pseudonimom Ivan, Aleko, ?-Rovno, 8. jul 1920) je bio učesnik Ruskog građanskog rata na strani Crvenih. Dundić je jedina osoba iz bivše Jugoslavije koja je odlikovana Ordenom Crvene zastave. O njemu je 1958. snimljen istoimeni film u sovjetsko-jugoslovenskoj koprodukciji.
Dundićevo poreklo je nejasno. Postoje dva mišljenja o njegovom poreklu. Po prvom Aleksa Dundić poreklom Hrvat iz Grabovca čije je pravo ime Tomo Dundić, dok je je po drugom verovanju on Srbin iz Kosjerića čije je pravo ime Milutin Čolić.
Po Velikoj sovjetkoj enciklopediji Dundić je rođen 13. aprila 1896 (ili po drugim podacima 12. avgusta 1897) u Grabocu u Dalmaciji koja je tada bila deo Austro-Ugarske. Naučio je da jaše još kao dečak radeći kao pastir u Argentini i Brazilu.
Na početku Prvog svetskog rata mobilisan je u Austro-Ugarsku vojsku. Na Istočnom frontu 1916. tokom bitke kod Lucka zarobila ga je ruska vojska. Dobrovoljno se prijavio u Srpski dobrovoljački korpus koji se nalazio u Rusiji. Od polovine 1917. je bio član Crvene garde. U martu 1918. je bio na čelu gerilskog odreda u regionu Bahmuta (danas Artemovsk) koji se kasnije pridružio Morozov-Donjeckoj diviziji koja se povlačila sa armijom Klimenta Vorošilova prema Caricinu u junu 1918. Učestvovao je u odbrani Caricina kao član Internacionalnog bataljona, a zatim u konjičkoj brigadu Krjučkovskog i Bulatkina. Od 1919. je služio pod komandom Semjona Buđonija. Učestvovao je u brojnim bitkama i ranjen je nekoliko puta. Zbog svoje hrabrosti bio je popularan među Buđonijevim vojnicima. Od juna 1919. je bio zamenik komadanta 36. puka 6. konjičke divizije. Poginuo je kod Rovna u današnjoj Ukrajini i odlikovan je Ordenom Crvene zastave.
U znak priznanja, urna s njegovim pepelom položena je u zidine Kremlja, a u Rovnu mu je podignut spomenik.
Link za tekst na ruskoj Wikipediji (s obzirom da je najobimniji):
http://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D1%83%D0%BD%D0.....0%BA%D0%BE
Hrvatski:
Tomo Aleksa Dundić, sudionik Ruskog građanskog rata na strani Crvenih. Jedina je osoba iz Hrvatske odlikovana Ordenom crvene zastave. O njemu je 1958. snimljen istoimeni film u sovjetsko-jugoslavenskoj koprodukciji.
Biografija [uredi]
Dundićevo podrijetlo je hrvatsko. Rodom je iz južne Hrvatske, iz Grabovca u Zagori. Po Velikoj sovjetskoj enciklopediji rođen je 13. travnja 1896. (ili po drugim podacima 12. kolovoza 1897.). Naučio je jahati još kao dječak radeći kao pastir u Argentini i Brazilu.
Na početku Prvog svjetskog rata mobiliziran je u vojsku Habsburške Monarhije. Na istočnom bojištu 1916. tijekom bitke kod Lutska zarobila ga je ruska vojska. Dobrovoljno se prijavio u Srpski dobrovoljački korpus koji se nalazio u Rusiji{nedostaje izvor}}. Od polovine 1917. bio je član Crvene garde. U ožujku 1918. bio je na čelu gerilskog odreda u regiji Bahmuti (danas Artemovsk) koji se kasnije pridružio Morozov-Donjeckoj diviziji koja se povlačila s vojskom Klimenta Vorošilova prema Volgogradu lipnja 1918. godine. Sudjelovao je u obrani Volgograda kao član Međunarodnog bataljona, a zatim u konjičkoj brigadu Krjučkovskog i Bulatkina. Od 1919. služio je pod zapovjedništvom Semena Buđonija. Sudjelovao je u brojnim bitkama i ranjen je nekoliko puta.
Poginuo je u Rivni 8. srpnja 1920.
Danas se životom i djelom Tome Dundića bavi poznati hrvatski liječnik dr. Mijo Milas.
Srpski:
Алекса Дундић (такође знан под псеудонимом Иван, Алеко, ?-Ровно, 8. јул 1920) је био учесник Руског грађанског рата на страни Црвених. Дундић је једина особа из бивше Југославије која је одликована Орденом црвене заставе. О њему је 1958. снимљен истоимени филм у совјетско-југословенској копродукцији.
Дундићево порекло је нејасно. Постоје два мишљења о његовом пореклу. По првом Алекса Дундић пореклом Хрват из Грабовца чије је право име Томо Дундић, док је је по другом веровању он Србин из Косјерића чије је право име Милутин Чолић.
По Великој совјеткој енциклопедији Дундић је рођен 13. априла 1896 (или по другим подацима 12. августа 1897) у Грабоцу у Далмацији која је тада била део Аустроугарске. Научио је да јаше још као дечак радећи као пастир у Аргентини и Бразилу.
На почетку Првог светског рата мобилисан је у Аустроугарску војску. На Источном фронту 1916. током битке код Луцка заробила га је руска војска. Добровољно се пријавио у Српски добровољачки корпус који се налазио у Русији. Од половине 1917. је био члан Црвене гарде. У марту 1918. је био на челу герилског одреда у региону Бахмута (данас Артемовск) који се касније придружио Морозов-Доњецкој дивизији која се повлачила са армијом Климента Ворошилова према Царицину у јуну 1918. Учествовао је у одбрани Царицина као члан Интернационалног батаљона, а затим у коњичкој бригаду Крјучковског и Булаткина. Од 1919. је служио под командом Семјона Буђонија. Учествовао је у бројним биткама и рањен је неколико пута.
Због своје храбрости био је популаран међу Буђонијевим војницима. Од јуна 1919. је био заменик команданта 36. пука 6. коњичке дивизије. Погинуо је код Ровна у данашњој Украјини и одликован је Орденом црвене заставе.
Сахрањен је у Ровну, где је и погинуо, а подигнуто му је и спомен попрсје над гробом.
Филм Алекса Дундић (рус. Олеко Дундич) снимљен је 1958. године у југословенско-совјетској копродукцији.
Данас коњички клуб из Београда носи његово име
Intervju sa Mijom Milasom iz Splita koji se bavio pitanjem Dundićevog porekla, i koji je potvrdio ranije poznate činjenice o Dundićevom hrvatskom poreklu:
http://www.slobodnadalmacija.hr/Spektar/tabid/94/a.....fault.aspx
Zabunu o Dundićevom srpskom poreklu najpre je uneo Isak Babelj, čuveni sovjetski pisac i Dundićev saborac iz Crvene konjice (Konjička armija, Конармия), u jednoj od priča u Babeljovoj zbirci (ili, bolje rečeno, romanu): Crvena konjica, u kojoj kaže da je kod Rovnog poginuo "Srbin Dundić, najhrabriji od svih ljudi".
Zabunu je definitivno utemeljio film o Aleksi Dundiću, realizovan 1958. u jugoslovensko-sovjetskoj produkciji. U filmu je Dundić predstavljen kao nekadašnji srpski oficir koji je dopao austro-ugarskog ropstva, da bi potom prebegao u Rusiji i na kraju se priključio boljševicima. Film je rezultat otopljavanja jugoslovensko-sovjetskih odnosa.
Jedna od scena iz filma (jako lepa pesma):
http://www.youtube.com/watch?v=9D1fMy2kP-0
Zabunu je dodatno produbila knjiga Miodraga Ašanina i Lazara Čolića, Aleksa Dundić. Sablja nad stepom, Titovo Užice, 1967. U knjizi se pogrešno ističe da je Dundić poreklom iz okoline Kosjerića i da se navodno zvao Milutin Čolić.
Sovjetski istoričari Vladimir Vladimirovič Zelenjin i Maja Mihajlovna Sumarokova objavili su 1968. dokumentovanu raspravu pod naslovom: "Legenda i stvarnost: činjenice iz biografije crvenog Dundića". Kako ističe istoričar Nikola popović, "ovom raspravom rešena je na silu stvorena zagonetka". Argumentaciju ovog istoriografskog rada dodatno je osnažio beogradski istoričar Nikola Popović u raspravi pod nazivom: "Poreklo Alekse Dundića", Prilozi za istoriju socijalizma, 6, Beograd, 1969.
Međutim, film iz 1958. i knjiga iz 1967. i danas doprinose ovoj zabuni.
|
