''Državna politika Srbije u ratovima i krizama''

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Prema mom mišljenju , onako kako su se stvari odvijale početkom 1941. godine , kraljev državni udar i svrgavanje namesničke vlade , izlazak iz trojnog pakta i demonstracije na ulicama .. sve to stoji , ali najveća greška koju je kralj mogao da napravi tada je to što je napustio zemlju . Zašto je to uradio postoje dve teorije , komunistička i rojalistička , prva koja kaže da je pobegao da bi spasao svoju stražnjicu a druga koja kaže da je pobegao kako ne bi bio iskorišten kao marioneta što bi dovelo do većih posledica po njegov narod (u tom slučaju mislim da bi prošli kao Madjarska , Bugarska i Rumunija ) ... uglavnom , napustio je zemlju i ishod je poznat .
Dakle , kako ja smatram , kralj je trebao ostati , ugledati se na svog dedu koji se sa vojskom povlačio preko Albanije (setimo se da su neki oficiri sa farmanovim avionom prevoženi do luka , ali kralj je išao uz vojsku i narod ) , trebao je okupiti narod oko sebe , činjenica je da je narod bio spreman da prati kralja u rat , u sup rotnom ne bi ni bilo JVUO , možda bi se i veći deo naroda priključio kralju pre nego komunistima a i velik broj vojnika ne bi prišao partizanima .
To bi bio dosta jači pokret i bolje opremljen , i onda posredstvom političara u inostranstvu , kako Sirijus kaže , trebalo je lobirati za političke interese Jugoslavije .

U takvoj situaciji stvari bi se odvijale mnogo drugačije .

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Moze se slobodno reci da na Balkanu imamo sve same oportuniste koji glodju kosti nesretnika koji se nasao na putu neke velike sile.

To sto se Srbi nisu zaustavili u Makedoniji na dogovorenoj granici sa Bugarima mogu tumaciti kao neku "veliku teoriju zavere" ili su vojnici bili previse samouvereni. Odnosno ekstaticni nakon niza pobeda nad Osmanlijama i nije im ni jednog trenutka palo na pamet da stanu. Dokle se cuje nas ili neki od slovenskih jezika dotle ce se ici.

Bugare mogu razumeti u WWI, ali ne i u WWII. Nesto sto ce zauvek ostaviti gorak ukus u ustima kad se pomene ideja Balkanskog jedinstva. Nepostovanje, preambicioznost, izdaja su samo neke od reci koje opisuju dogadjaje koji su trajno ostetili taj ideal. Ne gledam nikome kroz prste.

Svakako da je stvaranje kraljevine SHS bio preambiciozan plan. Medjutim kad se pogledaju stremljenja drugih naroda. Onda se vidi da nisu stremili samo ka neovisnosti ili otcepljenju. Vec su zeleli vise od toga. Komadanje Srbije tokom WWII jednim delom dobro pokazuje koliko se tezi neovisnosti, a koliko uvecanju teritorije na racun nokautiranog od strane treceg i veceg. Setimo se karte NDH. Doduse odrekli su se jednog dela teritorije koji je dat Talijanima.

Mozda je nasa jedina gresko sto nismo istrpeli osipanje Srpskog naroda pod Osmanlijam. Izabrali smo sta smo izabrali...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Mislim da od Dušana pa naovamo, izuzimajući Miloša Velikog, mi nismo imali ozbiljnog državnika, ili mu nismo dali šansu, a bilo je mudrih ljudi. Druge države su bile spremne da se odreknu i principa, i dožive istorijsku blamažu, potpišu predaju ili primirje, samo da bi sačuvali teritoriju i narod. Bugari su u dva rata učestvovali na tri strane, Italijani čak na četiri, ni Hrvati ne zaostaju u toj taktici zvanoj ''kako vetar duva''...Italijani su kao sila osovine (i to ne bilo kakva, već pokretačka) stigli da 1943. okrenu ćurak i predstve sebe kao žrtve jednog režima, pa ih je Maršalov plan neštidimice obasuo tonama para. Hrvati su najpre u Prvom svetskom ratu u armiji Austrougarske jurišali na srpsku kraljevinu, a zatim su ušli kao konstitutivni narod u pobedničku državu (Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca), zauzimajući visoke položaje u vojsci. Prvog dana ulaska Nemaca u Drugom svetskom ratu formirali su svoju satelitsku državu NDH, a već po padu Zagreba 1945. godine oni su slavili ''oslobođenje''. Nisu to jedini primeri u istoriji, ima ih još. Ne mislim da je to dobar model ponašanja i da treba uvek saviti kičmu da bi se nešto lakše dohvatilo, ali ni naša državna politika u ovakvim krizama, bez obzira na visoku moralnost, nije dala dobre rezultate. Ćosić je lepo govorio - ''Srbija dobija ratove a gubi mir''. Posle Prvog sv. rata majka Gavrila Principa prosila je na Terazijama, kao i mnogobrojni invalidi, istinski heroji sa Mačkovog kamena, Kajmakčalana, Cera, Bregalnice...Posle Drugog sv. rata Srbija i Srbi (koji su najveće brojčane i materijalne žrtve podneli u tom ratu) rasparčani su kao da su oni streljali sto za jednoga, a ne njih...Gde su tu bili državotvorci da zaštite Srbiju? Gde je tu bila slavna dinastija i njene krunisane glave? O tome govorim kada govorim o odgovornosti Karađorđevića. Drugim državnicima uvek je narod bio na prvom mestu, a njima je bila njihova kruna i presto. I glava, naravno. Zato su je tako brzo sklanjali.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius ::
Taj fact compli je posebno došao do izražaja razvojem ratnih zbivanja kada je Tito počeo da ostvaruje državotvornu politiku zacrtanu na Drugom zasedanju AVNOJA. U junu 1944. godine potpisan je malo poznati, ali presudni VIŠKI SPORAZUM . Potpisali su ga Tito i Šubašić. Taj dogovor je potvrđen Beogradskim sporazumom od 1.XI 1944. godine koji je dopunjen već u decembru. U martu iduće, 1945. godine usvojena je Deklaracija o budućem uređenju DFJ u kojoj se Tito obavezao da se sprovede referendum kojim bi se iskazala narodna volja u vezi sa državnim uređenjem, povratkom kralja, itd. Šubašićevi ministri su ušli u vladu. Tito je dobro znao kakvo je raspoloženje u narodu, a potrudio se da organizuje i ''dešavanje naroda'', odnosno masovne demonstracije pod sloganom ''Nećemo Kralja - hoćemo Tita! Narod se pita!''. Naravno, kao pobedničkoj sili to mu nije bilo teško da sprovede u praksi. Onda su Šubašićevi ministri jedan po jedan napuštali vladu i Tito više nije imao nikakvu potrebu da sprovodi bilo kakve referendume. Zagorski šloser preveo je žedne preko vode višedecenijske iskusne diplomate od rase, kova i zanata. Ko mu je to šapnuo, savetovao, preporučio, ''provukao kroz uši'', istorija zna. Tito nije bio okružen samo bombašima i jurišnicima. Kraj njega su sedeli i sorbonski intelektualci, predratni univerzitetski umovi.
Dakle, sve govori o tome da se za on sva moguća scenarija spremao i spremio daleko pre nego što su ona bila obelodanjena.

Imam jedno pitanje u vezi Tita. Da li Tito po tebi zasluzuje zasebnu temu.
I da li je dozvoljeno otvaranje teme o NOB-u koja se ne bi bavila sukobom partizana sa cetnicima vec iskljucivo borbom partizana protiv Nemaca koja bi se zvala Tito i NOB buduci da ima gomila bitaka poput Kadinjace i oslobađanja Beograda koje bi mogli obraditi u okviru nje . Da nespominjem da bi mogli u okviru nje da obradimo i narodne heroje poput Save Kovacevica, Sirogojna, Bore i Ramiza ... tako da mislim da ima sasvim dovoljno materijala za tu temu.

Meni nije bilo dozvoljeno da otvorim temu koja bi se bavila Titom kao vojskovođom sa obrazlozenjem da je on prevashodno politicar a ne vojskovođa a ovde ste otvorili klasicnu temu o politici Srbije u kojoj se između ostalog bavite i Titovom politikom. Inace ovo nije prva tema u kojoj spominjete Titovu politiku. U okviru teme o Titu sam mislio da obradimo i sve bitke koje su njegove snage vodile kao sto su bitka na Sutjesci, Neretvi, Desant na drvar kao i njegovo ucesce u prvom svetskom ratu i njegovo zarobljavanje, o kome ima izuzetno malo podataka.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Razumeo sam tvoju dilemu. Stoga sam ja Tita razumatrao komparativno na ovoj temi, kao primer kako se konsekventno sprovodi vlastita ideja - bez obzira na to šta mi o toj ideji mislili.

Svakako da je nezaobilazno govoriti i o Titu kada je reč o srpskoj državotvornoj politici, no ja mislim da tu možemo da napravimo metodološki kompromis: da pišemo i promišljamo o Srbima - nosiocima, mentorima i doktrinarima, državotvorne politike a da o onima koji su nam bili prepreka u tom smislu govorimo ilustrativno.
Dakle - da preciziram metodologiju teme: ovde govorimo o srpskoj državotvornoj politici u krizama i ratovima, o tome kako su se naši državnici snalazili u tim situacijama i dokle su nas doveli. Naravno da je to interaktivan odnos i da se ne mogu izbeći ni veliki državnici i političari , ali u odgovrajućoj ilustrativnoj meri. Naprimer - ne možemo a da ne spomenemo Hitlera ili Musolinija jer su oni politikom sila osovine direktno ugrozili srpsku državnost. Ne možemo a da ne spomenemo naš diplomatski kor (Crnjanskog, Balugdžića, Andrića, Dučića) koji su na različite načine delovali za srpsku stvar, itd.

Nadam se da nisam bio previše komplikovan. Moja ideja je da u opisu državotovrnih iskušenja Srbije imena i ličnosti budu stavljeni na svoje istorijsko mesto, a ne da oni imaju zasebne teme.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ne moze politika Srbije da se posmatra u tom periodu izolovano od politike Jugoslavije jer Tito se nije rukovodio u politici iskljucivo interesima Srbije vec je morao da vodi racuna i o interesima drugih naroda i narodnosti jer je hteo i njih da privoli da priđu njegovoj vojsci. Ovde se takođe cesto zaboravlja da se Tito sukobio posle WWII ne samo sa Sovjetskim Savezom vec i sa Zapadom oko Trsta. Trscanska kriza koju je jugoslavija imala nema nikakve veze sa Srbijom vec je Srbija u nju bila upletena iskljucivo zato sto je bila deo Jugoslavije. Realno sta je Srbe trebalo da bude briga da li je Trst nas ili nije a koliko sam cuo od starijih ljudi mnogi od njih su bili spremni i da ratuju za njega.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

U ovoj temi treba se osvrnuti na politicko djelo Slobodana Jovanovica, jednog od najboljih srpskih naucnika i jednog od najneuspjesnijih srpskih politicara. Ja bih to nazvao razlikom između teorije i prakse, pozivanje na legalizam nije dalo uspjeha, cak je pomoglo njegovim politickim protivnicima ( Tito) da legalizuju svoju borbu preko sporazuma Tito - Subasic !

Naravoucenije, kad dodje do guzve,ne treba birati za vođu najpametnijeg, već najlukavijeg !

I još nešto, neko je spomenuo savezničko iskrcavnje na jugoslovenskoj jadranskoj obali. Moje mišljenje je da to nije nikad bila realna opcija, čisto zbog konfiguracije terena.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

euthvard ::U ovoj temi treba se osvrnuti na politicko djelo Slobodana Jovanovica, jednog od najboljih srpskih naucnika i jednog od najneuspjesnijih srpskih politicara. Ja bih to nazvao razlikom između teorije i prakse, pozivanje na legalizam nije dalo uspjeha, cak je pomoglo njegovim politickim protivnicima ( Tito) da legalizuju svoju borbu preko sporazuma Tito - Subasic !

Naravoucenije, kad dodje do guzve,ne treba birati za vođu najpametnijeg, već najlukavijeg !

I još nešto, neko je spomenuo savezničko iskrcavnje na jugoslovenskoj jadranskoj obali. Moje mišljenje je da to nije nikad bila realna opcija, čisto zbog konfiguracije terena.

Saglasan sam s tvojim postom, a istovremeno si napravio sebi posao. Ako imaš vremena i interesa, predlažem ti da obradiš ovaj aspekt ličnosti Slobodana Jovanovića.

Inače, tema iskrcavanja saveznika na Balkan uopšte nije za potcenjivanje! Bila je dugo u vrlo ozbiljnom razmatranju, čak i kao paralelna operacija, istovremena Danu D! To je podatak proveren. O tome pišu najmanje dva autora - Vladimir Dedijer i Stojan Pribićević (u briljantnoj knjizi ''Dikatura Kralja Aleksandra'' koja je izašla najpre na francuskom jeziku, a zatim, posle Drugog sv. rata i kod nas). Tito je znao za Jaltu! Međutim, Tito je znao čak i za to da se Staljin neće baš držati Jalte i to je jedna od ilustracija koje govore o onome što sam tvrdio da je on igrao bar dva poteza unapred i da je uvek imao rezervno rešenje.
Kada su jednog jutra u Kairu Vlatka Velebita i Vladu Dedijera njihovi domaćini, engleski oficiri za vezu pokušali da isprovociraju (a majstori su za to), uradili su to na sledeći način: rekli su im da je počelo iskrcavanje Engleza u Dalmaciji. Obojica su reagovali složno da je to nemoguće. Na pitanje domaćina - zašto je nemoguće i šta će Tito uraditi, oni su odgovirli: ''Baciće ih u more''. Onda se ispostavilo da je bila reč o vanrednom iskrcavanju posade jedne ugrožene podmornice, no svejedno - i ova igrica je negde zabeležena i analizirana.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Što se tiče S.jovanovića kao političara par riječi i sintagmi najjasnije opisuje njegov rad - rezignacija, neshvatanje političke i ratne realnosti, te igranje samo na jednu kartu, tj Mihajlovića na unutrašnjem i Britance na spoljnom planu. Parafraza njegovih izjava tipa " nedosljedna britanska politika prema Mihajloviću i jusgoslovenskoj vladi " djeluje tako poznato i porazno !!! O bilo kakvoj saradnji sa komunistima kod njega nije bilo ni govora, previše krut stav za jednog političara, a situacija na terenu govori da je to neminovnost !
Taktika pasivnog otpora Njemcima i čuvanja srpskog etničkog bića od njemačikh odmazdi je s humanističkog gledišta vrhunski ideal, al sa stanovišta politike potpuno pogrešno, jer Britancima ne treba više živih srpskih glava, već više mrtvih njemačkih - a to on nije razumio na pravi način. O tome govori njegova razočaranost, pa i čuđenje. što Britanci okreću leđa Mihajloviću i podržavaju Partizane . Njegovo nesnalaženje u toj teškoj možda se najbolje vidi kad se uporedi sa djelovanjem hrvatskog građanskog političara V. Mačeka, koji dio svojih ljudi iz HSS šalje u ustašku vladu, a dio u izbjegličku u London !!! Krajnje neprincipijelno, ali politički odličan potez !
Toliko za sad.

A što se tiče iskrcavanja, ne sumljam ja da su oni to razmatrali,nego meni lično to ne izgleda kao dobar put do srednje Evrope.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

euthvard ::Što se tiče S.jovanovića kao političara par riječi i sintagmi najjasnije opisuje njegov rad - rezignacija, neshvatanje političke i ratne realnosti, te igranje samo na jednu kartu, tj Mihajlovića na unutrašnjem i Britance na spoljnom planu. Parafraza njegovih izjava tipa " nedosljedna britanska politika prema Mihajloviću i jusgoslovenskoj vladi " djeluje tako poznato i porazno !!! O bilo kakvoj saradnji sa komunistima kod njega nije bilo ni govora, previše krut stav za jednog političara, a situacija na terenu govori da je to neminovnost !
Taktika pasivnog otpora Njemcima i čuvanja srpskog etničkog bića od njemačikh odmazdi je s humanističkog gledišta vrhunski ideal, al sa stanovišta politike potpuno pogrešno, jer Britancima ne treba više živih srpskih glava, već više mrtvih njemačkih - a to on nije razumio na pravi način. O tome govori njegova razočaranost, pa i čuđenje. što Britanci okreću leđa Mihajloviću i podržavaju Partizane . Njegovo nesnalaženje u toj teškoj možda se najbolje vidi kad se uporedi sa djelovanjem hrvatskog građanskog političara V. Mačeka, koji dio svojih ljudi iz HSS šalje u ustašku vladu, a dio u izbjegličku u London !!! Krajnje neprincipijelno, ali politički odličan potez !
Toliko za sad.

A što se tiče iskrcavanja, ne sumljam ja da su oni to razmatrali,nego meni lično to ne izgleda kao dobar put do srednje Evrope.

Suštinski tačna slika ne samo Slobodana Jovanovića već i većine drugih srpskih političara koji su živeli u ''kraljevskoj prošlosti''.
Što se tiče puta ka Srednjoj Evropi, ništa ovo nije bilo teži put nego frontalno preko Francuske, Holandije, Belgije...Štaviše, flankovani udar takvih razmera bio bi mnogo razorniji za Nemačku nego onaj za koji se spremala od početka rata. Klasičan klin s boka. Sva sila njenih utvrđenja ostala bi na obalama La Manša kao ''promašena investicija''. Nemci na pravcu Austrije osim prirodnih prepreka (za koja smo videli da ni za jednu vojsku u naletu nisu nesavladive). Granica prema Švajcarskoj imala je policijsku pokrivenost, tako da bi taj klin išao u dva kraka sa obuhvatom. Samo je politička odluka bila ta koja je zaustavila to iskrcavanje. Staljinov mali prst i jedno ''njet'' bilo je dovoljno.