Organizacije za fizičko i moralno vaspitanje u Srbiji i SHS / Jugoslaviji

1

Organizacije za fizičko i moralno vaspitanje u Srbiji i SHS / Jugoslaviji

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 4508

Citat:Савез српских душановаца

Др Владан Ђорђевић студирајући медицину у Бечу (1863-1869. г.) увидео је колико је допринео Немачкој Јанов покрет телесног вежбања (Турнери). Сматрао је да треба и у Србији отпочети са систематским телесним вежбањем. Припремајући оснивање гимнастичког друштва у Београду, упутио је писма учитељима гимнастике Стевану Тодоровићу, Љубомиру Илићу и Ферду Михоковићу са питањем дали су спремни да добровољно раде у друштву ако буде основано. После пристанка, сазвао је 20. 12. 1881. г. збор угледних грађана у сали „Српске круне“ код Калемегдана. Збор је одржан под председништвом Стевана Тодоровића, а у првом реду седеле су један крај другог вође либерала, напредњака и радикала: Радивој Милојковић, Милутин Гарашанин и Никола Пашић (1). На наредном збору одржаном на истом месту 26. 12. 1881. г. усвојена су правила (Уредба) Београдског друштва за гимнастику и борење. По правилима друштво се старало да ради на развитку и унапређивању телесне снаге и здравља својих чланова; да оснива нова друштва која би поред гимнастике ширила свест народне заједнице; да обрати пажњу на народне игре уводећи их у своје вежбе; и да о свом трошку спрема учитеље гимнастике (2). На скупштини одржаној 3. 1. 1882. г. изабрана је управа друштва. У управу су изабрани Стеван Тодоровић, оснивач дружине за гимнастику из 1857. г. и Лаза Костић, оснивач Соколског друштва у Новом Саду 1874. г. Редовна вежбања почела су 17. 1. 1882. г. у сутерену зграде Црвеног крста. Од гимнастичких справа друштво је користило вратило, разбој, коња, јарца, конопац за пењање и неколико ђулади за вежбање. Код Делијске чесме јула 1882. г. друштво је приредило Јавни час мачевања. Др Владан Ђорђевић и друштво су приређивали академије и концерте у Народном позоришту. Гласник друштва био је лист „Народно здравље“. Исте 1882. г. основано је Шабачко друштво за гимнастику и борење а потом основана су друштва у Смедереву (1885), Зајечару (1890) и Крагујевцу.

На предлог Војислава Рашића Београдско друштво за гимнастику и борење на скупштини одржаној 7. априла 1891. г. прихватило је свесловенску соколску идеју и променило назив у Београдско гимнастичко друштво „Соко“. Део чланства на челу са адвокатом Јованом Стојановићем иступио је из друштва и 22. новембра 1892. г. основао Грађанско гимнастичко друштво „Душан Силни“. Гимнастичко друштво Душан Силни сматрало је да следи традиције Београдског друштва за гимнастику и борење и радило је по његовим начелима. По правилима друштву је био циљ да негује и развија витештво, међу својим члановима и у народу српском: оснивањем друштвене вежбаонице; приређивањем јавних предавања о корисном утицају витештва на здравље, снагу, дух и тело човеково; издавањем свога листа и ступањем у везу са другим друштвима, која постоје у овим и другим државама (3). Променили су назив 1907. г. у Витешко друштво „Душан Силни“. Изабрали су назив витешко зато што су желели да у имену Друштва буде наглашена њихова повезаност са традицијом српских витезова. Душановци су 22. марта 1892. г. одлучили да одреде поверенике за упис у чланство у свим крајевима Београда. Опште вежбање чланова почело је 11. маја 1892. г. Душановци су 1894. г. одржали витешки Јавни час у Аранђеловцу, Великом Градишту и Обреновцу. Душановачка друштва (заједнице) оснивана су широм Србије: 1894. у Крагујевцу; 1895. у Смедеревској Паланци и Врању; 1896. у Књажевцу; 1897. у Пироту, Лесковцу, Пожаревцу, Аранђеловцу, Неготину, Зајечару, Крушевцу, Параћину, Јагодини и Нишу(4). Постоје подаци о раду друштава у Алексинцу и Ваљеву.

Изван Краљевине Србије основана су друштва у Питсбургу (САД); у Мостару 1903. г. (под именом Обилић); у Сарајеву 1906. г, а 1907. г. у Дубровнику, Бихаћу, Броду на Сави и Бањалуци. Надаље, 1909. г. у Скопљу, Куманову, Чикагу ( рвачко друштво) и Призрену; 1910. г. у Котору, Косовској Митровици, Тетову, Бијељини (под именом Обилић) и Приштини и 1912. г. у Подгорици. У областима под турском влашћу до 1912. г. назив Душан био је забрањен, па су друштва називана „Силни“. Пододбор Српског просветног и културног друштва „Просвјета“ у Мостару, чији је председник био Алекса Шантић, основао је 1903. г. Српско гимнастичко друштво Обилић. Да би подстакао оснивање нових друштава Обилић је изводио вежбе и у другим градовима (Сарајево, Чапљина). После посете Обилића 1906. г. Сарајеву, група српских прегалаца у Сарајеву окупљена око Просвјете и листа „Српска ријеч“ основала је Српско гимнастичко друштво „Душан Силни“(5). Прегаоци окупљени око Српске Зоре основали су 1907. г. Српско гимнастичко друштво „Душан Силни“ у Дубровнику. Оснивање гимнастичко-трезвењачких друштава био је нови вид заједничког рада прегалаца и омладине у борби за уједињење српског народа (6). У Подгорици је 12. 2. 1912. г. основано Соколско друштво „Душан Силни“. По Статуту друштво је радило на телесном, умном и моралном васпитању својих чланова у народном духу. Такође је преко гимнастике и витешких игара радило на очувању у младих Црногораца витешког духа њихових јуначких предака. Вежбало је 120 чланова Душанових Соколова (7).

Седиште Савеза витешких друштава „Душан Силни“ било је у Београду. Врховни орган савеза била је Савезна управа на челу са председником. Први председник савеза био је Бошко Николић до 1894. г, други Драгутин Настић до 1895. г, Таса Богдановић до 1898. г. и последњи председник Ђенералштабни потпуковник Милутин Мишковић(Cool. На челу управе душановачких друштава били су истакнути национални прегаоци – Јеврем А. Илић, ректор Богословије и један од утемељивача Друштва „Свети Сава“ у Београду; Рајко Караклајић, учитељ гимнастике у Старој Србији и Македонији; Мате Грацић, власник Српске штампарије у Дубровнику; Тодор Боснић, трговац у Бихаћу; ..... Секретар Савезне управе био је Стеван Матијашић. Истакнути душановци били су Атанасије Таса Поповић, професор веронауке и Доброслав Кнез Милојковић, шеф државне хемијске лабораторије, потпредседник Савезне управе и председник београдског „Душана Силног“. Милутин Мишковић је као ђак ступио у Београдско друштво за гимнастику и борење. После 10 година вежбања у београдском друштву наставио је у Душану Силном. За председника Савезне управе једногласно је изабран 1902. г. Радио је на оснивању српских гимнастичких друштава изван Србије. Трудио се да успостави контакте са словенским соколским друштвима и предводио је душановце на I хрватском свесоколском слету 1906. г. у Загребу. Залагањем Милутина Мишковића министар Андра Николић издао је декрет о оснивању Државне гимнастичке школе 1907. г. Чланови Управног одбора школе из Душана Силног били су Милутин Мишковић и Атанасије Поповић, професор Треће београдске гимназије. Одбор је израдио Правила гимнастичке школе, Наставни план и програм, Правила о оцењивању ученика, распоред часова и обавио све друге организационе припреме. Први курс са 20 полазника почео је 1. 5. 1908. г. (9).

Витешко васпитање било је телесно, морално и народносно васпитање. Душановци су заступали гледиште да гимнастичке вежбе треба да буду у нашем народном духу. У том духу Атанасије М. Поповић у своме писму „Српском Витезу“ од 11. 7. 1909. г. пише: „Ми већ имамо самобитне и самоникле погледе на телесна вежбања, који одговарају појмовима и духу нашег народа... у нашем раду знатан део телесних вежбања или наставно градиво узимати из богате ризнице нашег у истину витешког народа. Само таква вежбања која су општа својина народа при заједничком раду доводе до одушевљења и испуњавају и старо и младо духом заједнице и љубављу ка Отаџбини“(10). Гесло душановаца било је „Вежбај мишицу и око за добро Отаџбине“, Св. Арханђел био је слава а Здраво Силни био је поздрав. Члан друштва Душан Силни из Дубровника Јован Л. Перовић спевао је песму Душановка а музику за песму (марш) компоновао је Иван витез Чижек, капелник српске музике у Дубровнику (11).

ДУШАНОВКА

Напред, напред, браћо мила,
Друг уз друга нек' је свог ;
Српског рода снаго чила,
Помог'о те вишњи Бог !
Старе славе зв'језда јасна
имену нашем сја ;
Мисао је наша часна,
Здраво Силни, здраво сви !
Ко год јача снагу т'јела,
Духу своме диже лет !
За јуначка кадар дјела,
Ићи борби у сусрет !
Узданице славе нове,
Мисô сама кр'јепи нас ;
Будућност нас рода зове,
Напред Силни, напред сви !

Свечано душановачко одело састојало се од зеленог копорана, црвених чакшира, душановки са перјаницом и чизама. Ту униформу прихватило је као своју гимнастичко друштво Обилић из Мостара. У областима под турском влашћу - Стара Србија (Македонија, Косово и Метохија) свечано одело било је одора од белог платна, плави појас и црвени фес.

У Саборној цркви у Београду 12. јуна 1897. г. освештена је застава Душана Силног. Освећење заставе обавио је Митрополит Михајло уз присуство краља Александра Обреновића, краљице мајке Наталије и чланова владе. Била су присутна изасланства из Хрватске, Русије, Чешке, Бугарске, Далмације и Срби из Војводине. Хрватски соколи срдачно су дочекани на станици хрватском химном, после чега су одведени у хотел „Империјал“. Соколи су стајали уз иконостас наспрам краља. У свечаности су учествовали душановци из целе Србије. Свечана поворка душановаца и сокола кретала се уз пратњу војне музике, праћена бурним поздравима грађана од Славије, улицом Краља Милана преко Теразија ка Саборној цркви и Горњем граду. На челу поворке дугачке два километра ношена је скупоцена застава Душана Силног и заставе словенских соколских савеза. После освећења заставе на Калемегдану (Горњи град), одржана је Јавна вежба и утакмица између душановаца и хрватских сокола, којој су присуствовали краљ, краљица, чланови владе и Митрополит (12). У средишњем кружном делу заставе била је коњаничка фигура цара Душана са мачем у руци. Уметнички вез на застави израдиле су ручно чланице Београдског женског друштва. Уз копље заставе био је привезан даровани темњак са натписом „Александар I Душану Силном 1897“ (13). Поводом освећења заставе заслужним личностима додељена је медаља – Споменица Душана Силног (14). У 1897. г. додељивана је медаља Најбољем витезу на утакмицама друштава „Душан Силни“(15).

Друштва су била подељена на клубове: предводнички, борачки (мачевање), гимнастички, веслачки, рвачко-атлетски, јахачки, стрељачки, клизачки, велосипедски (бициклистички), тамбурашко-певачки и девојачки. Код неких друштава постојали су тамбурашки зборови. Број клубова зависио је од могућности друштава и прилика у којима су се друштва налазила. Крушевачко Витешко Друштво „Душан Силни“ било је подељено у клубове: гимнастички, велосипедски, јахачки и женска група. Питомци Војне Академије и нижи официри били су чланови секције за борење (мачевање) Душана Силног у Београду. На њихову иницијативу Витешко друштво“Душан Силни“ установило је Знак мачевалачког официрског клуба „Душан Силни“. По својој форми знак је подражавао знак Војне Академије. Знак су са поносом носили млади официри на официрском мундиру са осталим официјелним декорацијама (16).

Због укидања наставе војног вежбања и гимнастике у школама крајем јуна 1890. г. (17), рад гимнастичких друштава био је утолико значајнији. Уз одобрење власти, душановци су вршили обучавање наставника гимнастике, испитивање кандидата и издавање Повеља о положеним испитима. У испитном одбору били су присутни изасланици Министарства војног и Просвете. Први испити одржани су 1897. г. (1Cool. Телесно васпитање у друштвима водили су предводници. Душановачки предводници били су Милутин Крњајић, Наталија Ристић, Лесо Куртовић... Наталија Ристић рођена у Крагујевцу 1880. г, ступила је 1895. г. у витешко друштво Душан Силни. Након две године рада постала је помоћница учитељу за женску децу проф. Таси Поповићу, који је засновао Прво коло женских и са њима почео приређивати јавне часове. Својим примером допринела је да родитељи пусте девојке да вежбају гимнастику. Положила је испит за учитељицу гимнастике 25. септембра 1900. г. пред Испитним одбором Душана Силног. Радила је као наставница за телесно васпитање у Вишој женској школи у Београду (19). Милутин Крњајић рођен је 1877. г. у Јасеновцу. Ступио је у аустријску војску и после завршеног гимнастичког курса у Бечком Новом Месту 1902. г. произведен за војног учитеља борења, гимнастике, игара и спортова. Крњајић је напустио аустријску војску и концем 1905. г. прешао у Београд. Постављен је 1906. г. за наставника гимнастике у I београдској гимназији. Био је члан „Испитне комисије за полагање учитељских испита из игара и спортова“. Сем у гимназији радио је у Београдском Душану Силном као председник и учитељ Борачког одсека. Од Душана Силног на Великом јавном часу у Београду 14. маја 1906. г. одликован је Дипломом и Златном медаљом I реда. Отворио је 1909. г. Приватну школу за борење, гимнастику и игре. Погинуо је у Првом светском рату као капетан на челу своје чете(20). Лесо Куртовић је као друштвени вођа водио гимнастичка вежбања у Душану Силном у Дубровнику.

У Ваљеву је од 1906. г. душановачко друштво приређивало „пешачке трке“ сваке године. Међу учесницима трка у Ваљеву 1906. г. био је капетан Светомир Ђукић, оснивач Српског олимпијског клуба и представник Србије у Олимпијском комитету (МОК) (21).

Највеће душановачко друштво (око 1.000 чланова 1907. г.) било је у Београду. Проблем вежбаонице Београдски „Душан Силни“ решио је 1907. г, кад су одлуком Министарства Просвете добили дозволу да у дворани основне школе код Саборне цркве вежбају, тако да је школа постала њихова гимнастичка сала, а душановачки учитељи гимнастике наставници ученицима школе (22). Управа београдских душановаца добила је од Саборне цркве и неке њене просторије за вежбаоницу. У њој су вежбали полазници Гимнастичке школе у Београду (1908), за чије потребе је душановачка управа набавила нове гимнастичке справе из Немачке (23). Београдски „Душан Силни“ приредио је 15. марта 1908. г. у дворани код Коларца у Београду витешки јаван час уз учешће свих својих клубова и певачке дружине „Станковић“. На јавном часу био је кнежевић Павле Карађорђевић и министар војни ђенерал Р. Путник (24). Душановци су у свом друштвеном дому код Саборне цркве држали пушке. У стрељачком клубу 1907. г. вежбало је 110 чланова. Први покушај напада на Београд у Првом светском рату одбили су чланови гимнастичког друштва „Душан Силни“ заједно са четницима из Танкосићевог одреда, финансима, жандармима и једном четом 18. пешадијског пука (25). Према сведочанству једног жандармеријског официра, добровољци из редова грађана дигли су поколебани дух жандарма и осталих бранилаца. Четвртог дана по избијању рата 18. пук сменио је четнике и добровољце-грађане (26). За време окупације зграду друштва Душан Силни користили су аустријски гимнастичари (16 Чеха, 11 Немаца и један Италијан).

Аустро-Угарска је 14. септембра 1908. г. анектирала Босну и Херцеговину. Током анексионе кризе формирана је Легија Силног од душановаца (27). Немоћ Србије упутила је душановце и соколе на заједнички рад у припремању борбе за ослобођење и уједињење српског народа. У сали Београдске читаонице 21. 2. 1909. г. основан је Савез српских витезова. Окупио је Српски мач, Прво српско велосипедско друштво и Соко из Дунавске жупе. Савез је издавао часопис Српски витез (уредник др Војислав Рашић) и Витешку библиотеку (уредник Атанасије Поповић). Гесло часописа било је Истином, пером и делом - за народ душом и телом! Председник савеза био је Милутин Мишковић, председник Београдског Сокола и почасни председник Душана Силног. Потпредседник савеза био је Андра Николић, председник друштва „Српски мач“. Савез је 1909. г. организовао витешке излете у Ниш и Крагујевац. На прослави Синђелићеве стогодишњице 19. маја 1909. г. учествовала су сва витешка друштва. Чланови „Српског мача“ учествовали су на слету Српског сокола у манастиру Раваница, као и Свесловенском слету у Прагу (2Cool.

Савез витешких друштава Душан Силни и Савез српских соколова ујединили су се 8. 11. 1909. г. у Савез соколских друштава Душан Силни. Први састанак ради расправљања питања уједињења одржан је 25. октобра 1909. г. у Крагујевцу. Настојањем др. Јозефа Шајнера, чешког соколског старешине, и утицајем краљевића Ђорђа спојила су се оба савеза. Савез је окупио 20 друштава. Слет бугарских Јунака приређен је 1910. г. у Софији, а пут за Софију водио је преко Београда. Том приликом у Београд су дошли представници српских соколских и витешких друштава из Срема, Крајине, Приморја, Босне и Херцеговине. После одржане јавне соколске приредбе у Горњем граду, којој је присуствовао и престолонаследник Александар, и после пријема у двору краља Петра, представници српског соколства из Србије и са територије Аустро-Угарске одржали су састанак у Београду. На састанку одлучено је да се створи Српски соколски савез са седиштем у Београду. На слетовима у Загребу и Прагу наступало би се под заједничком савезном заставом (Душана Силног) и заједнички вежбало симболичну вежбу ослобођења. Прва скупштина Српског соколског савеза одржана је у Београду 28. фебруара и 1. марта 1911. г. У прогласу Управе савеза истиче се: „Као јако средство за вођење културне борбе, соколство биће неопходна потреба српском народу, и у тој борби мора бити што више бораца, јер и то ће бити услов победе коју српски народ мора изборити ...“ (29). На челу Савеза био је Стеван Тодоровић. Слава савеза био је Видовдан. Чланови савеза борили су се у редовима српске војске до ослобођења и уједињења српског народа. За време окупације аустријске власти пописале су чланове Савеза соколских друштава Душан Силни. После рата 24. 9. 1920. г. образована је Соколска жупа Београд „Душан Силни“ Савеза сокола СХС а први старешина био је историчар и државник Љуба Јовановић. До 1929. г. уз Југословенски соко постојао је Српски соко „Душан Силни“. Вршачки фудбалски клуб Душан Силни је 1928. г. медаљом обележио 10 година рада. На медаљи је означен датум 3. VI. 1928. г. (30). Деведесетих година 20. века обновљена су Соколска друштва „Душан Силни“ у Вогошћи (Сарајево), Котор Вароши и Шапцу.

Саша Недељковић члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Литература: Српски витез, Динар бр. 22, 23; Никодије Трујић „Физичка култура у школама Србије у 19. веку“ Београд 1976;

1. Милојко Јефтимијадес, „Др. Владан Ђорђевић“, стр. 213–214, Око Соколово, бр. 9, 1. новембра 1938, Београд

2. Војислав Рашић, „Историјски развитак гимнастичких друштава у Србији“ стр. 90, Српски витез, бр. 4, 1. април 1912, Београд

3. Правила Грађанског гимнастичког друштва „Душан Силни“, стр. 28, Рад Грађанског гимнастичког друштва „Душан Силни“, 1892, Београд

4. Никодије Трујић, „Физичка култура у школама Србије у 19. веку“, Београд 1976.

5. Петар Д. Павловић, „Српски Соко“, стр. 67–70, Српско Сарајево 1999

6. Саша Недељковић, „Српска друштва у Дубровнику“, стр. 162, Братство, бр. X, Друштво „Свети Сава“, 2006, Београд

7. Л. И. Бркић, „Српском Соколу“, стр. 88–89, Соко, бр. 6, Год. II, 1. Јун 1912, Њујорк

8. Милош А. Васић, „Тридесетогодишњица спајања Београдског Сокола и Душана Силног“, стр. 36, Око Соколово, бр. 3 и 4, 26. март 1939, Београд

9. Др. Стефан Илић, Др. Слађана Мијатовић, Историја физичке културе, стр. 528, Београд 2006

10. Милош А. Васић, Исто.

11. Српски витез, бр. 3, стр. 67, 1. март 1912, Београд

12. Михајло Градојевић, „Реч старешине Соколске жупе Београд“, Око соколово, бр. 2, 1938, Београд или Марија Стојић „Визуелна култура Сокола“, стр. 43–44, Соколска књижница (www.rastko.org.yu)

13. Радомир Столица „Знак официрског мачевалачког клуба витешког друштва „Душан Силни“, стр. 91, Динар, бр. 22, април 2004, Београд

14. Нада Тодоровић, „Југословенске и иностране медаље“, стр. 60, Београд 1964.

15. Слободан Хомен, „Медаље друштва Душан Силни“, стр. 89, Динар, бр. 22, април 2004, Београд

16. Радомир Столица, Исто, стр. 89

17. Никодије Трујић, „Физичка култура у школама Србије у 19. веку“, стр. 541, Београд 1976.

18. Никодије Трујић, Исто, стр. 766.

19. „Наталија Ристићева“, стр. 131–132, Српски витез, бр. 5–6, Год. IV, мај и јун 1912, Београд

20. др. Гојко Јаковчев, Соколићи у одбрани Београда 1915. године, стр. 16, Око Соколово, бр. 11–12, 1998.

21. Србислав Ч. Тодоровић, „Српски олимпијски комитет (1910–1920)“, стр. 21, Београд 2003.

22. Др. Стефан Илић, Др. Слађана Мијатовић, „Историја физичке културе кнежевине и краљевине Србије III део“, стр. 115–117, Београд, 1994.

23. „Рад и стање Београдског витешког друштва Душан Силни“, стр. 28, Београд, 1908

24. „Српско Соколство“, стр. 108, Српски Соко, бр. 7, Год. II, 23. март(5. април)1908, Сремски Карловци

25. Света Милутиновић, „Како се у Београду живело у првим данима Светског рата“, стр. 536, Београдске општинске новине, јули-август 1934. г, бр. 7–8, Год. 52, Београд

26. Новица Пешић, „Народ и добровољци бране Београд 1914. и 1915. године“, стр. 44, Добровољачки гласник, бр. 26, Год. XV, Децембар 2005, Београд

27. Милан Ж. Живановић, „Дубровник у борби за уједињење 1908–1918“, Београд 1962.

28. Арсен Ђуровић, „Модернизација образовања у краљевини Србији 1905–1914“, стр. 580, Београд 2004.

29. Др. Милорад Драгић, „Рад Љубомира Давидовића у Соколству“, стр. 115–116, Споменица Љубомира Давидовића, издање Главног одбора Демократске странке, Београд

30. Медаље из збирке Градског музеја Вршац, стр. 47, Градски музеј Вршац 2004.


http://www.rastko.rs/rastko/delo/12780

Citat:
Повест српског сокола

Србији су у 19. веку били потребни школовани људи за изградњу државе. Образовани Срби из Војводине и са Приморја су прелазили у Србију да би учествовали у изградњи српске државе и културе. Њих су сматрали за националне прегаоце. Један од таквих прегалаца био је сликар Стеван Тодоровић. Прешао је 1857 г. из Новог Сада у Београд и основао Сликарску школу, која је уз сликарство, обухватала певање, свирање, мачевање, телесно вежбање и приређивање позоришних представа. Стеван Тодоровић умео је да одушеви омладину и заинтересује њихове родитеље за своје активности. На иницијативу 16 његових ученика основано је 1857 г. „Прво српско друштво за гимнастику и борење“. Друштво је на Ускрс 1860 г. приредиоло за кнеза и публику Јавни час. Кнез Михајло је одушевљен радом друштва 1861 г. саградио привремену вежбаоницу и набавио справе за гимнастику. После одласка Стевана Тодоровића на сликарско усавршавање у Италију 1864 г. друштво је престало са радом. Поводом 145 година од оснивања друштва, одржана је 27. 11. 2002 г. Свечана академија и отворена изложба „Наши јубилеји телесног вежбања-спорта 1857-2002“ у Београду у Дому Матице (Стари ДИФ).

У Прагу је 1862 г. основано друштво за теловежбу које је касније названо Соко по птици, узору витештва и јунаштва из српских народних песама. Уједињена омладина српска сарађивала је са чешким соколима, тако да је на Четвртој омладинској скупштини у Великом Бечкереку 1869 г. учествовао представник чешких сокола. Књижевник Лаза Костић, члан уједињене омладине, основао је 1872 г. „Прво јачачко, веслачко и ватрогасно друштво“ у Новом Саду. На скупштини одржаној 1874 г. друштво је добило име Соко. У управу друштва изабрани су др. Лаза Костић старешина, др. Милан Јовановић Батут справар и др. Јован Јовановић Змај друштвени лекар. Правилима друштва предвиђено је да се слична друштва споје у Венац (савез). По угледу на друштво у Новом Саду, омладина је у Панчеву 1875 г. основала Јачачко друштво, а у Вршцу 1878 г. Венац. Рад друштава је ускоро замро, а 1901/02 г. обновљено соколско друштво у Новом Саду убрзо је престало са радом. Лаза Костић је касније прешао у Београд и учествовао у Београдском друштву за гимнастику и борење и соколским слетовима у манастиру Раваница у Срему.

На иницијативу др. Владана Ђорђевића основано је 1882 г. Београдско друштво за гимнастику и борење. У управу друштва изабрани су Стеван Тодоровић и др. Лаза Костић. Следећих 10 година друштво је расло и оснивало слична друштва по Србији. Друштво је 1891 г. прихватило соколску идеју. Део чланства је иступио из друштва и 1892 г. основао „Грађанско гимнастичко друштво Душан Силни“. Оба друштва су деловала упоредо и прерасла у савезе. Почетком 1893 г. у Фочи је основано соколско удружење. Аустријска власт је забранила рад друштву и наредила да се гимнастичке справе униште. Друштво је наставило рад као трезвењачко под називом „Побратимство, Дружина православних Срба у Фочи“ и наставило је да негује соколске идеје.
После Мајског преврата 1903 г. јачала је активност српске омладине у Аустро-Угарској. Исте 1903 г. основана су гимнастичка друштва Обилић у Мостару и Српски соко у Сремским Карловцима. Нова соколска и витешка друштва Душана Силног оснивана су у свим српским крајевима. Врхунац рада били су Видовдански слетови у манастиру Раваници. Немоћ Србије у Анексионој кризи упутила је соколе и душановце на потребу заједничког рада у припремању одбране земље. Савез витешких друштава Душан Силни и Савез српских соколова ујединили су се 8. 11. 1909 г. у Београду у Савез соколских друштава ДУШАН СИЛНИ. На челу савеза био је Стеван Тодоровић. Све соколске Жупе (Фрушкогорска, Крајишка, Босанско-Херцеговачка, Приморска и Жупа у Америци) и друштва ушле су 1911 г. у Савез српског соколства у Београду. После рата на Видовданском сабору 1919 г. у Новом Саду основан је Соко С.Х.С.


http://www.rastko.rs/istorija/sokoli/tekstovi/snedeljkovic-povest.html



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 4508


Соколство (изложба у Музеју историје Југославије)



offline
  • vampire and philosopher
  • Pridružio: 13 Dec 2013
  • Poruke: 2025

Неколико слика са заставама, разгледницама, пропагандним постерима Соколске организације...






... понеки линк...

Борба Сокола против непријатеља Краљевине Југославије
Напади Римокатоличке цркве на Савез Сокола Краљевине Југославије
Припреме и учешће Савеза Сокола Краљевине Југославије у устанку 1941.

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 4508

online
  • Pridružio: 12 Nov 2010
  • Poruke: 1059

Вежбаоница витешког друштва Душан силни!

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 4508

Citat:ПРИПРЕМА ВИТЕШКИХ ДРУШТАВА ДУШАНА СИЛНОГ ЗА БОРБУ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ 1912.

Витешка друштва Душана Силног припремала су своје чланове за борбу за ослобођење. Гесло душановаца било је „Вежбај мишицу и око за добро Отаџбине”. Витешко васпитање било је телесно, морално и народносно васпитање. У њиховим редовима били су официри српске војске и прегаоци у Србији и околним српским земљама. Душан Силни установио је Знак мачевалачког официрског клуба “Душан Силни”.

На предлог Војислава Рашића Београдско друштво за гимнастику и борење на скупштини одржаној 7.априла 1891. прихватило је свесловенску соколску идеју и променило назив у Београдско гимнастичко друштво „Соко". Део чланства на челу са адвокатом Јованом Стојановићем иступио је из друштва и 22. новембра 1892. основао Грађанско гимнастичко друштво „Душан Силни". Друштво је сматрало да наставља традиције Београдског друштва за гимнастику и борење и радило је по његовим начелима. По правилима друштву је био циљ да негује и развија витештво, међу својим члановима и у народу српском : оснивањем друштвене вежбаонице; приређивањем јавних предавања о корисном утицају витештва на здравље, снагу, дух и тело човеково; издавањем свога листа и ступањем у везу са другим друштвима, која постоје у овим и другим државама (1). Променили су назив 1907. у Витешко друштво „Душан Силни". Изабрали су назив витешко зато што су желели да у имену Друштва буде наглашена њихова повезаност са традицијом српских витезова. Душановци су 22. марта 1892. одлучили да одреде поверенике за упис у чланство у свим крајевима Београда. Опште вежбање чланова почело је 11. маја 1892. Душановци су 1894. одржали витешки Јавни час у Аранђеловцу, Великом Градишту и Обреновцу. Душановачка друштва (заједнице) оснивана су широм Србије : 1894. у Крагујевцу; 1895. у Смедеревској Паланци и Врању; 1896. у Књажевцу; 1897. у Пироту, Лесковцу, Пожаревцу, Аранђеловцу, Неготину, Зајечару, Крушевцу, Параћину, Јагодини и Нишу (2).

Мајским превратом 1903. и долазаском Карађорђевића на власт у Србији пробуђене су нове наде прегалаца и омладине ван Србије. Оснивање гимнастичко-трезвењачких друштава био је нови вид заједничког рада прегалаца и омладине у борби за уједињење српског народа. Изван Краљевине Србије основана су друштва у Мостару 1903. (под именом Обилић); у Сарајеву 1906, а 1907. у Дубровнику, Бихаћу, Броду на Сави и Бањалуци. Надаље, 1909. у Скопљу, Куманову и Призрену; 1910. у Котору, Косовској Митровици, Тетову, Бијељини (под именом Обилић) и Приштини и 1912. у Подгорици. Пододбор Српског просветног и културног друштва „Просвјета” у Мостару, чији је председник био Алекса Шантић, основао је 1903. Српско гимнастичко друштво Обилић. Да би подстакао оснивање нових друштава Обилић је изводио вежбе и у другим градовима (Сарајево,Чапљина). После посете Обилића 1906. Сарајеву, група српских прегалаца у Сарајеву окупљена око Просвјете и листа „Српска ријеч” основала је Српско гимнастичко друштво „Душан Силни”(3). Прегаоци окупљени око Српске Зоре основали су 1907. Српско гимнастичко друштво „Душан Силни” у Дубровнику. На челу дубровачког Душана Силног био је Мате Грацић, власник Српске штампарије у Дубровнику. Душан Силни окупио је преко 100 чланова. У почетку друштвене просторије и вежбаоница биле су смештене у зградама старешине Грацића на Пилама. Схватање јавности да је Душан Силни акробатско друштво ометало је јачање друштва. Да би подстакли оснивање нових друштава душановци из Дубровника су са својом музиком 26. јуна 1910. приредили излет бродом у Цавтат и Боку Которску. Кад су душановци стигли у Котор на обали су их дочекала сва которска друштва и маса грађана из читаве Боке. Дочек је био срдачан и братски. Душановце је поздравио др. Божо Вукотић, а госпођица Даница Петровић Његош предала је киту цвећа председнику душановаца. Тога дана одржана је јавна вјежба, као и концерт пред кафаном Дојми. Др. Божо Вукотић се захвалио браћи из Дубровника на шта му је одговорио Кристо Доминковић ватреним говором. После излета основана су нова друштва у Котору, Херцег-Новом и Ђеновићима. Поводом оснивања Српског сокола Херцег Нови лист „Српски Соко“ донео је чланак у коме се каже : „Овдашња се српска омладина већ одавна спремала да оснује Српски Соко, да не будемо постидни пред својом браћом. Но у овој опћој апатији нашој на Српском Приморју не могасмо остварити своју замисао. Али нам недавно дође у походе „Душан Силни“ из питомог Дубровника, продрма нас из дријемежа и сада је Српски Соко код нас свршена ствар. Одзив је лијеп, и спремамо се на посао. Наручили смо и справе и онда ћемо напријед са снагом соколском. Здраво!“(4) Дубровачки душановци (чланови, мушки и женски подмладак) и српска музика кренули су заједно возом 19 августа 1911. у Требиње на II Херцеговачки Српски Соколски Слет. Слет је трајао два дана. На челу свечане поворке сокола били су душановци из Дубровника. На Слету је душановачки мушки подмладак изводио вежбе палицом, под управом А. Куртовића. Женски подмладак извео је вежбу копљем и вежбу вретенима. Чланови Душана Силног извели су вежбу Пирамиде на лествицама. У Подгорици је 12.2.1912. основано Соколско друштво „Душан Силни”. По Статуту друштво је радило на телесном, умном и моралном васпитању својих чланова у народном духу. Такође је преко гимнастике и витешких игара радило на очувању у младих Црногораца витешког духа њихових јуначких предака. Вежбало је 120 чланова Душанових Соколова (5).

Седиште Савеза витешких друштава „Душан Силни" било је у Београду. Врховни орган савеза била је Савезна управа на челу са председником. Први председник савеза био је Бошко Николић до 1894, други Драгутин Настић до 1895, Таса Богдановић до 1898. и последњи председник Ђенералштабни потпуковник Милутин Мишковић (6). На челу управе душановачких друштава били су истакнути национални прегаоци – Јеврем А. Илић, ректор Богословије и један од утемељивача Друштва „Свети Сава” у Београду; Рајко Караклајић, учитељ гимнастике у Старој Србији и Македонији; Мате Грацић, власник Српске штампарије у Дубровнику; Тодор Боснић, трговац у Бихаћу; ..... . Секретар Савезне управе био је Стеван Матијашић. Истакнути душановци били су Атанасије Таса Поповић, професор веронауке и Доброслав Кнез Милојковић, шеф државне хемијске лабораторије, потпредседник Савезне управе и председник београдског “Душана Силног”. Милутин Мишковић је као ђак ступио у Београдско друштво за гимнастику и борење. После 10 година вежбања у београдском друштву наставио је у Душану Силном. За председника Савезне управе једногласно је изабран 1902. Радио је на оснивању српских гимнастичких друштава изван Србије. (7).

Витешко васпитање било је телесно, морално и народносно васпитање. Душановци су заступали гледиште да гимнастичке вежбе треба да буду у нашем народном духу. У том духу Атанасије М. Поповић у своме писму “Српском Витезу” од 11.7.1909. пише : „Ми већ имамо самобитне и самоникле погледе на телесна вежбања, који одговарају појмовима и духу нашег народа. ... у нашем раду знатан део телесних вежбања или наставно градиво узимати из богате ризнице нашег у истину витешког народа. Само таква вежбања која су општа својина народа при заједничком раду доводе до одушевљења и испуњавају и старо и младо духом заједнице и љубављу ка Отаџбини”(Cool. Гесло душановаца било је „Вежбај мишицу и око за добро Отаџбине”, слава Св. Арханђел а поздрав Здраво Силни.



Вјежбачи соколског друштва у Београду- Горњи Град | Vježbači sokolskog društva u Beogradu-Gornji gradПитомци соколског друштва | Pitomci sokolskog društvaЗаставник | заставник





Свечано душановачко одело састојало се од зеленог копорана, црвених чакшира, душановки са перјаницом и чизама. Ту униформу прихватило је као своју гимнастичко друштво Обилић из Мостара (9).

Друштва су била подељена на клубове : предводнички, борачки ( мачевање), гимнастички, веслачки, рвачко-атлетски, јахачки, стрељачки, клизачки, велосипедски (бициклистички), тамбурашко-певачки и девојачки. Код неких друштава постојали су тамбурашки зборови. Број клубова зависио је од могућности друштава и прилика у којима су се друштва налазила. Крушевачко Витешко Друштво “Душан Силни” било је подељено у клубове : гимнастички, велосипедски, јахачки и женска група. Питомци Војне Академије и нижи официри били су чланови секције за борење (мачевање) Душана Силног у Београду. На њихову иницијативу Витешко друштво ”Душан Силни” установило је Знак мачевалачког официрског клуба “Душан Силни”. По својој форми знак је подражавао знак Војне Академије. Знак су са поносом носили млади официри на официрском мундиру са осталим официјелним декорацијама У 1897. додељивана је медаља Најбољем витезу на утакмицама друштава „Душан Силни” (10).

Због укидања наставе војног вежбања и гимнастике у школама крајем јуна 1890. (11), рад гимнастичких друштава био је утолико значајнији. Уз одобрење власти, душановци су вршили обучавање наставника гимнастике, испитивање кандидата и издавање Повеља о положеним испитима. У испитном одбору били су присутни изасланици Министарства војног и Просвете. Први испити одржани су 1897. (12). Телесно васпитање у друштвима водили су предводници. Душановачки предводници били су Наталија Ристић, Милутин Крњајић, Лесо Куртовић ... . Милутин Крњајић рођен је 1877. у Јасеновцу. Ступио је у аустријску војску и после завршеног гимнастичког курса у Бечком Новом Месту 1902. произведен за војног учитеља борења, гимнастике, игара и спортова. Крњајић је напустио аустријску војску и концем 1905. прешао у Београд. Постављен је 1906. за наставника гимнастике у I београдској гимназији. Био је члан „Испитне комисије за полагање учитељских испита из игара и спортова”. Сем у гимназији радио је у Београдском Душану Силном као председник и учитељ Борачког одсека. Од Душана Силног на Великом јавном часу у Београду 14 маја 1906. одликован је Дипломом и Златном медаљом I реда. Отворио је 1909. Приватну школу за борење, гимнастику и игре. Погинуо је у Првом светском рату као капетан на челу своје чете (13).



Аустро-Угарска је 14. септембра 1908. анектирала Босну и Херцеговину. Током анексионе кризе формирана је Легија Силног од душановаца (14). Немоћ Србије упутила је душановце и соколе на заједнички рад у припремању борбе за ослобођење и уједињење српског народа. У сали Београдске читаонице 21.2.1909. основан је Савез српских витезова. Окупио је Српски мач, Прво српско велосипедско друштво и Соко из Дунавске жупе. Председник савеза био је Милутин Мишковић, помоћник команданта шумадијске дивизијске области, председник Београдског Сокола и почасни председник Душана Силног. Потпредседници савеза били су Андра Николић, председник друштва „Српски мач” и др. Ђорђе Нешић, члан Државног савета. Савез је 1909. организовао витешке излете у Ниш и Крагујевац. На прослави Синђелићеве стогодишњице 19 маја 1909. учествовала су сва витешка друштва. У спомен дана српског деспота Стевана Штијановића Савез српских витезова приредио је 4.октобра 1909. Други витешки излет у Крагујевац. Чланови „Српског мача" учествовали су на слету Српског сокола у манастиру Раваница, као и Свесловенском слету у Прагу (15).

Седишта свих састанака српских родољуба у Скопљу биле су Српска митрополија, Конзулат, Мушка гимназија и основне школе. Задојена националним духом, одушевљена за свако родољубиво прегнуће, скопљанска омладина окупљала се у гимназији и учитељској школи. Притисак турске власти натерао је омладинце да збију редове. У оваквим приликама прво се јавља идеја о оснивању певачког друштва. Тако је основано крајем 1907 године певачко друштво „Вардар”. Омладина и национални борци из Скопља прелазили су у Србију, састајали се са водеђим личностима и припремали рад на ослобођењу. У Србији су се упознали са радом Савеза витешких друштава „Душан Силни". Група омладинаца, ученика школе, заната и трговачких помоћника почела је 1908. у Скопљу да вежба гимнастику. Они су 1909. основали душановачко друштво у Скопљу. Први вежбачи били су чланови омладинског певачког друштва „Вардар”. Новембра 1908. дошао је за наставника Српске гимназије у Скопљу Рајко Караклајић, који се одмах ставља на чело друштва. До 1908. Рајко Караклајић био је наставник гимнастике у Нишу, одакле је премештен у Скопље. У Нишу је од 1904. водио Нишко гимнастичко друштво „Душан Силни”. Отпочео је редован и интензиван рад Силног. Вежбало се у згради основне школе „Метох” на Серави, где је већ било смештено певачко друштво „Вардар”. Друштво је 1910. било забрањено. И поред забране кришом се и даље радило и често прелазило из Метоха у гимназију и опет у Метох. У Силном чланови су сматрали и говорили да су они војска која ће извршити ослобођење. На манастирским славама увек су били на окупу и вежбали. Дух и морал вежбача био је висок, а дисциплина и пожртвовање развијено до крајњих граница. У Булачанима и Кучевишту су давали јавне вежбе. Поред Караклајића, изразита личност око које се окупљала омладина, био је старешина професор Глиша Елезовић. Он је врло често држао предавања у вежбаоници и подстицао родољубиви дух код омладине. Друштво је 1910. и 1911. бројало преко 100 чланова па су се вежбе морале држати у две групе. По препоруци ондашњих учитеља чланови су набављали књиге Књижевне задруге, па пошто прочитају поклањали су их вежбаоници. На овај начин за годину дана створена је књижница од 100 књига. Поред књига редовно је читан лист „Вардар” који је излазио у Скопљу. Рајко Караклајић основао је душановачка друштва у Призрену, Приштини, Урошевцу, Куманову. У Куманову Силни је основан 1906-7, по доласку Димитрија Синадиновића. Доцније, по проглашењу „Хуријета”, рад је озваничен, и за првог старешину изабран је Јован Довезенски, учитељ и војвода четнички. Из Куманова прешао је у Приштину Димитрије Синадиновић и окупио ту омладину створивши друштво у Приштини. У Гњилане отишао је вежбач, ученик гимназије Влад. Закић а у Пећи вежбао је омладинце гимназист Младен Герић. У Призрен су пошли Рајко Караклајић, Пера Илић, наставник музике, и вежбачи : Стева Младеновић, Душко Стевановић, Васа Хаџи Костић и Петар Арсић (16). Силни је 1909. основан у Куманову и Призрену, а 1910. у Косовској Митровици, Тетову и Приштини. У областима под турском влашћу (Македонија, Косово и Метохија) до 1912. био је забрањен назив Душан, па су друштва називана „Силни”, а свечано одело било је одора од белог платна, плави појас и црвени фес (17). Силни из Скопља учествовао је на слетовима и јавним часовима 1910. код Грачанице, у Девичу, Приштини, у Призрену, у Београду, затим 1911. у Загребу и 1912. у Новом Саду и Прагу. У лето 1910. организован је слет у манастиру Девичу, у Дреници. Слет је одржан у Грачаници, а други део изведен је у Девичу. Одобрење од власти издејствовао је митрополит призренски Нићифор. Вежбачи из Скопља дошли су под вођством Глише Елезовића и Рајка Караклајића. Они су одржали јаван час у Урошевцу на станици, па се затим упутили у Грачаницу. У Грачаници учествовала су душановачка друштва из Скопља и Куманова, вежбачи из Гњилана, Урошевца, Призрена, Приштине, Вучитрна, Митровице, Пећи и Ђаковице. Музика из Куманова је на челу колоне свирала „Радо иде Србин у војнике“ и народне мелодије. Учествовало је скоро 400 вежбача. Народа је било много, а одушевљење је било неописиво. Из Грачанице скопски вежбачи отишли су у Вучитрн, преноћили и кренули за Девич, где је крај манастира, одржана вежба, пред народом окупљеног из целог Косова и Метохије. После слета Рајко Караклајић је отишао у Тетово, окупио омладину и припремао друштво тетовско, пре јавног часа Скопљанаца у Тетову.

Савез витешких друштава Душан Силни и Савез српских соколова ујединили су се 8.11.1909. у Савез соколских друштава Душан Силни. Први састанак ради расправљања питања уједињења одржан је 25.октобра 1909. у Крагујевцу. Настојањем др. Јозефа Шајнера, чешког соколског старешине, и утицајем краљевића Ђорђа спојила су се оба савеза. Савез је окупио 20 друштава. Слет бугарских Јунака приређен је 1910. у Софији, а пут за Софију водио је преко Београда. Том приликом у Београд су дошли претставници српских соколских и витешких друштава из Срема, Крајине, Приморја, Старе Србије, Босне и Херцеговине. У Београду скопски душановци били су гости друштва „Српска браћа” . Поворка у Београду сврстана је у улицама око хотела „Славија”. Душановцима из Скопља и Дубровника указана је почаст тиме што су поворци ишли иза чешких сокола. Поворка је прошла улицама : Краља Милана, Теразијама и Васином где су са балкона Универзитета одржани поздравни говори, па до Града у коме је било слетилиште (1Cool. После одржане јавне соколске приредбе у Горњем граду, којој је присуствовао и престолонаследник Александар, и после пријема у двору краља Петра, представници српског соколства из Србије, Старе Србије и са територије Аустро-Угарске одржали су састанак у Београду. На састанку одржаном од 7 до 9 новембра 1910. Глиша Елезовић и Јово Алексић представљали су Стару Србију а Кристо Доминковић Приморје. На састанку одлучено је да се створи Српски соколски савез са седиштем у Београду. На слетовима у Загребу и Прагу наступало би се под заједничком савезном заставом (Душана Силног) и заједнички вежбало симболичну вежбу ослобођења. Слава Савеза био је Видовдан. При повратку из Србије душановци из Скопља одржали су јавну вежбу у Куманову. Прва скупштина Српског соколског савеза одржана је у Београду 28 фебруара и 1 марта 1911. У прогласу Управе савеза истиче се : „Као јако средство за вођење културне борбе, соколство биће неопходна потреба српском народу, и у тој борби мора бити што више бораца, јер и то ће бити услов победе коју српски народ мора изборити ....". У ратовима за ослобођење учествовали су чланови Силног од којих је доста пало на бојном пољу, а међу њима и њихов учитељ Рајко Караклајић. Године 1913. била су реорганизована друштва у Куманову, Скопљу, Призрену, а отпочео је рад у Битољу и Штипу. (19) Срби у Аустро-Угарској реаговали су на избијање Првог балканског рата слањем добровољаца и организовањем прикупљања помоћи за Српски Црвени Крст. Сарајевска „Просвјета“ је заједно са другим српским културним установама у Босни и Херцеговини за три месеца прикупила и послала прилога у рубљу и новцу Српском Црвеном Крсту у вредности од милион златних круна. „Душан Силни”, Слично је било у Дубровнику и околини. Др. Франо Кулишић, секретар Матице Српске у Дубровнику и потстароста дубровачког Српског Сокола, био је секретар Одбора за сакупљање прилога Црвеног крста балканских хришћанских народа.(20)



Питомци соколског друштва | Pitomci sokolskog društva

Одушевљење које је захватило Дубровник због победа Српске војске у балканским ратовима описао је др. Миће Мичић, градоначелник Дубровника тридесетих година 20. века : „За балканских ратова, за оних великих дана бескрајног народног одушевљења, у Дубровнику су се ређале једна за другом манифестације, у којима се је непрестано проламао поклик „Живио Краљ Петар ! Живио Престолонасљедник Александар“ “. (21) Слет Српске соколске жупе на Приморју одржан је на Далматинском Косову код цркве Лазарице, крај Книна на Видовдан 1914. У листу ,,Српска зора” о слету : „Хиљадама народа с крајине Книнске, Врличке од Кистања, Задра Бенковца, Дрниша из Спљета и Каштела Шибеника, Скрадина Обровца, Сиња, Имотскога из Боке и Дубровника са крајине Босанске и из Лике окупише се око братских соколских чета и помолише се Богу за изгинулу браћу храбре косовске Осветнике. На парастосу је складно пјевало пјевачко друштво „Србадија" из Шибеника. Иза парастоса изводили су са успјехом вјежбе српски и хрватски соколи уз пратњу Спљетске музике.”(22) На Слету је Грга Анђелиновић одржао говор подељен у 4 дела а сваки се завршавао рефреном „Не кличем здраво ни мени ни вама, већ оним јунацима који ће скоро гинути за народно уједињење" (23)

У Првом светском рату душановци и соколи наставили су борбу за ослобођење и уједињење. На дан Уједињења, 1 децембра 1918. Љуба Јовановић, члан српске владе, изјавио је : „Ево дана и часа на који је мислило и за који је радило, за који је страдало и за који је живело наше племе. ... Наш је народ данашњим делом доживео највећи догађај своје историје ... . .. Све што смо у прошлости имали, најбоље и највише у племену нашем, радило је за овај велики чин, који је данас, ево, свршен" (24)

Соколско друштво Скопље-Матица приредило је 1939. прославу 30-годишњице оснивања соколства на Југу. У Споменици о прослави истакли су : „30 година су кратак период у животу једног народа, али у животу једног човека представљају довољно дуго време да се забораве многи догађаји и часови, нарочито ако су били тешки и болни. Старе генерације које су учествовале у стварању ове државе лагано изумиру. Вео заборава покрива њихова велика дела. Нове генерације не знају за тешке дане ропства и мучне борбе за ослобођење. Рођене у слободи и сувише заузете борбом за лични опстанак не могу довољно да цене значај народне слободе. Они је сматрају као нешто природно, дато само од себе. Међутим, и слобода, као и здравље и младост, има значај негативне вредности и ова се вредност у пуној мери осети тек онда кад се изгуби.”(25)

Витешка друштва Душана Силног припремала су своје чланове за борбу за ослобођење. Гесло душановаца било је „Вежбај мишицу и око за добро Отаџбине”. Витешко васпитање било је телесно, морално и народносно васпитање. У њиховим редовима били су официри српске војске и прегаоци у Србији и околним земљама. Душан Силни установио је Знак мачевалачког официрског клуба “Душан Силни”. После Анексионе кризе ујединили су се са Савезом Сокола, са којима су се заједно борили у Балканским и Првом светском рату.





Саша Недељковић

члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије





ИЗВОРИ:

1.Правила Грађанског гимнастичког друштва Душан Силни", Рад Грађанског гимнастичког друштва „Душан Силни”, 1892, Београд,стр.28;

2. Никодије Трујић, „Физичка култура у школама Србије у 19. веку", Београд 1976

3.Петар Д. Павловић, „Српски Соко”, Српско Сарајево 1999,стр.67-70;

4.Саша Недељковић, „Српска друштва у Дубровнику”, Братство, бр.X, Друштво „Свети Сава”, 2006, Београд, стр.162; Небојша Рашо, „Српски соко Херцег Нови“, Херцег Нови, 2008, стр. 17,19;

5. „Српски Соко”, бр. 11 и 12, 25 Октобар 1911, Сремски Карловци, стр. 182; Л.И. Бркић, „Српском Соколу”, ,,Соко”, бр. 6, Год. II, 1.Јун 1912, Њујорк, стр.88-89;

6.Милош А. Васић „Тридесетогодишњица спајања Београдског Сокола и Душана Силног”, Око Соколово,бр. 3 и 4, 26 март 1939, Београд, стр. 36;

7. Др. Стефан Илић, Др. Слађана Мијатовић, „ Историја физичке културе“, Београд 2006, стр.528;

8.Милош А. Васић,Исто. стр. 36;

9.Михајло Градојевић, „Реч старешине Соколске жупе Београд”,Око соколово, бр.2, 1938, Београд или Марија Стојић, „Визуелна култура Сокола”, стр. 43-44, Соколска књижница Растко на интернету;

10. Радомир Столица, „Знак официрског мачевалачког клуба витешког друштва “Душан Силни”, Динар, бр.22, април 2004, Београд, стр. 89; Слободан Хомен, „Медаље друштва Душан Силни”, „Динар“, бр.22, април 2004, Београд, стр. 89;

11.Никодије Трујић, „Физичка култура у школама Србије у 19. веку", Београд 1976, стр. 541;

12.Никодије Трујић, Исто, стр.766.

13. др. Гојко Јаковчев, „Соколићи у одбрани Београда 1915 године, „Око Соколово”, бр. 11-12, 1998, стр.16;

14. Милан Ж. Живановић, „Дубровник у борби за уједињење 1908-1918”, Београд 1962;

15. Арсен Ђуровић, „Модернизација образовања у краљевини Србији 1905-1914", Београд 2004, стр.580;

16. Соколско друштво Скопље-Матица, „Споменица о прослави 30годишњице и извештај о раду у 1939 год. ”, Стр.5-30, Скопље, 1940; „Соколство у Јужној Србији“, стр.50,51,52, „Соко на Вардару“, бр.7,Скопље, јули 1933;

17. Саша Недељковић, „Савез српских душановаца”, Добровољачки гласник, бр. 29, Год.XVII , Београд, Јун 2007, стр. 169 ;

18. Соколско друштво Скопље-Матица, Исто, стр. 6-30; „Соколство у Јужној Србији“, стр. 51,52, 53, „Соко на Вардару“, бр.7,Скопље, јули 1933;

19. Др.Милорад Драгић, „Рад Љубомира Давидовића у Соколству",стр.115-116, Споменица Љубомира Давидовића, Издање главног одбора демократске странке, Београд; „Соколство у Јужној Србији“, стр. 52, 53, 54, „Соко на Вардару“, бр.7, Скопље, јули 1933;

20. „Просвјетина 25-годишњица”, св.7-8, „Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца, Јули-Август 1927, Београд, стр.230; Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици: истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 460;

21. Др. Миће Мичић, „Краљ у срцима Дубровчана“, Уређује Душан Мил. Шијачки, „Наш највећи краљ“, књ. II, Београд, 1931, стр. 106;

22. „Прослава на Далматинском Косову код Книна”, „Српска Зора", бр.9, 1 (15) јула 1914, Бокешка штампарија у Котору, стр. 2;

23. Соко на Јадрану, бр.1-4, Јануар-Април 1936, Сплит , стр. 36 ;

24. „Око Соколово“, бр.1, 1. децембар 1936, Београд, стр. 1;

25. Соколско друштво Скопље-Матица, Исто, Стр. 5;


http://jadovno.com/arhiva/intervjui-reportaze/arti.....-1912.html

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 4508


online
  • Pridružio: 12 Nov 2010
  • Poruke: 1059

све лепо пише

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 4508



offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 4508


Народни Музеј Краљево


Музеј Војводине

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 713 korisnika na forumu :: 67 registrovanih, 7 sakrivenih i 639 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1540 - dana 15 Jul 2016 19:19

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: 11neco11, 4channer, airsuba, Arhiv, axa, black venom, bojank, Buzdovan2, celeron, CheefCoach, Cvijo_ue, darkangel, deks, delrey, dexter77, djboj, Dzoni Stek, francis begbie, gagidjuric, goxin, Gvozdena reč, ikan, indja, Ismar Reksona 2, ivlo, komkom, krkalon, lakiluciano, ljuba, Mahovljani, mandicdamir245, mean_machine, Mikulino3, Milake, Milan Rajkovic, Mixelotti, pein, petarbudimir, powSrb, purke62, RADOVAN.S, radoznao, ruger357, ruma, S-lash, sajkaca, sevenino, shaja1, Skodilak, SlobaBgd, slonic_tonic, Snorks, srbi, su27, suton, t84dar, tanakadzo, TITAN DUDIN JARAN, uhogrlonos, Ukika, vathra, vladaa012, Wrangler, Zeljko Novakov, zoidbergs, zoranzota, 119