offline
- marinastj
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 13 Avg 2012
- Poruke: 1
|
Ove godine navršava se tačno 97 godina od dana kada su bugarski okupatori svirepo poubijali više sveštenika Niške eparhije. Po naređenju vlade iz Sofije 25/12. novembra 1915. godine, Bugari su u selu Kremenici, u klisuri zvanoj "Jankina padina" kod Bele Palanke ubili niške sveštenike, polili ih petrolejom i zapalili.
Delove tela koje vatra nije zahvatila razneli su seoski psi. Svi su ubijeni bez suda i presude, samo iz razloga što su bili Srbi i sveštenici SPC. Toliko zlo od pravoslavnog naroda (Tataro-bugarskog, kako ih naziva Vićentije Hilandarac, poslednji jeromonah Hilandarskog metoha u Nišu) niko tada nije očekivao. Hrišćanski je praštati, ali ne i zaboravljati.
Niški sveštenomučenici
U malobrojnim radovima o tome, koji su do sada stidljivo objavljivani, ovi sveštenici se nazivaju sveštenomučenicima. Zaista, drugo ime za njih i ne postoji. Stradali su za veru, narod, Kralja i otaxbinu. SPC i narod bi im se najbolje odužili kroz njihovu kanonizaciju u sveštenomučenike. Jedna od uloga naše Crkve je i ta da sledi volju svoga naroda, bez koga ni ona ne bi postojala. To bi bio još jedan dokaz da je naša Crkva čuvar identiteta vere i nacije. Setimo se događaja kada su blaženopočivšeg vladiku niškog dr Jovana (Ilića) svojevremeno pitali da se podigne crkva u Đunisu, na mestu gde se pojavila Presveta Bogorodica, a on odgovorio: "Dajem blagoslov samo ako narod prihvata i delima potvrđuje takav postupak".
Najznačajniji pisani izvor na temu stradalih sveštenika svakako su sećanja jednog od retkih preživelih sveštenika iz te grupe, Milije Jončića. Daćemo izvode iz njegovih sećanja kojima se on odužio svojoj braći, jer je Božji promisao bilo da to preživi i priča ovu stravičnu priču o mučeništvu ovih sveštenika.
Opisujući stanje u Nišu, kada je, krajem oktobra 1915. godine, srpska vojska napustila grad, a bugarska se približavala, u Srpskom pravoslavnom kalendaru Vaskrsenje (za 1923. godinu, Beograd 1923, str. 20-25), Milija Jončić veli: "Sveštenici koji su se zatekli u Nišu bili su u dilemi da li da krenu za našom vojskom, ili da ostanu u gradu. Vladika niški Dositej Vasić se izjasnio da ostaje, a sveštenicima je ostavio na volju da mogu raditi po svom ličnom nahođenju. Bi rešeno da ostanemo sa narodom i da sa njim delimo dobro i zlo. Bugari su u Niš ušli 23. oktobra 1915. godine oko 15 časova. Grad je sa strepnjom očekivao okupatore. Posle nekoliko dana vladika je interniran. Novi upravnik grada, pozivajući se na vladu u Sofiji, tada je saopštio sveštenicima: Ako budete internirani, ne bojte se. Vi idete u vašu bratsku zemlju, gde ćete biti naši dragi gosti. Nijedna dlaka vam neće faliti s glave. Nekoliko dana nakon toga, pod vidom dobijanja tzv. otkritnih listova, zatvoreno je 22 sveštenika koji su se javili okupacionoj upravi Niša. Pod vojnom stražom, sveštenici su 11. novembra u deset sati noću stigli u Belu Palanku.
Klisura odjekuje
od pucnjave
U kafani Petra Stefanovića" - nastavlja svoje kazivanje Milija Jončić - "primio nas je rezervni oficir Zarije Stojanov, lukavo i ironično se izvinio što kao sveštenici noćimo u kafani i rekao nam da sutra nastavljamo put u 8 ujutru. Tek što smo zaspali, probudiše nas, govoreći da je telegrafski naređen pokret za Sofiju. Na kilometar i po od Bele Palanke, ispred sela Kremenice, zadržaše nas radi odmora nekoliko minuta. Uputiše nas prema klisuri Jankina padina i vojnici iza naših leđa opališe iz svojih pušaka. Prota Dobrosav Marković i Svetozar Ilić kleknuše na kolena čitajući molitve. Puške pucaju, drugovi padaju, Klisura odjekuje od pucnjave. Dok sam ležao ranjen, video sam posle izvršenog zverstva jednog oficira sa dva vojnika na konjima za kojima iđahu drugi vojnici sa ašovima i budacima, noseći i jednu kantu gasa. Video sam još i kako dovlače prema ostalima telo ubijenog u bežanju sveštenika Jovana Z. Popovića".
O ovom događaju pisano je malo, pa su ovi stradali sveštenici skoro pali u zaborav. Tema je posebno bila prećutkivana u vremenu komunizma, pošto je Niš, kao što je poznato, u ovoj pogubnoj ideologiji prednjačio među gradovima bivše SFRJ. Jedino je Vladika niški Jovan (Ilić) održavao kandilo vere i plamen besmrtnosti ovih sveštenomučenika, o kojima je pomen trajno ostao još samo na ploči u niškom Sabornom hramu: "Vrlim pastirima Crkve, a vernim sinovima otaxbine, palim na straži službe svoje. Ovde počivaju pokupljeni delovi smrtnih ostataka svešteno-služilaca zverski od Bugara poubijanih 12. novembra 1915. godine, posle ponoći, iza Bele Palanke u Jankinoj padini: Dobrosav Marković okružni prota niški, Jeromonah Kirijak, Hilandarac starešina metoha niškog, Luka Marjanović paroh niški, Jovan Z. Popović paroh niški, Marko Đ. Janković paroh niški, Janko Đ. Janković paroh niški, Sava Petrović paroh ćićevački, Bogosav Stokić paroh rognjevski, Stojan Stamenković paroh barbeški, Dragutin Pešić paroh jaglički, Milan Miljković paroh malčanski, Svetozar Ilić paroh humski, Aleksa Jovanović paroh pirotski, Jovan Nenčić paroh pirotski, Stanko Kostić paroh jalovik-izvorski, Đorđe Jovanović paroh rasnički, Milan Popović paroh zavojski, Đorđe Pešić paroh smrdanski, Dragomir Jovanović paroh sukovski, Ilija Popović paroh špajski, Dušan Popović paroh klisurski, Milutin Milenković paroh bošnjanski, Jeronim Jevtić jeromonah". Spomen-ploča beleži još i imena sveštenika ubijenih 18. novembra ispod Niške Jelašnice: Avram Milovanović, prota namesnik aleksinački, Mileta Stefanović prota aleksinački, Đorđe Z. Jovanović paroh aleksinački, Dimitrije Stanković paroh rutevački, Cvetko Bogdanović član niškog Duhovnog suda, Ilija Kojić član Niškog duhovnog suda, Milan Đorđević paroh subotinački, Milutin Popović paroh mozgovski, Mladen Dinić paroh ćurlinski, Milan Cvetković paroh nozrinski, Jevtimije Čavdarević namesnik ovčepoljski, Svetozar Milenković paroh kopaonički. "Pored ovih svetlih imena" - beleži tekst na ploči - "urezuju se ovde radi bratskog zajedničkog večitog spominjanja i imena ovih prvih sveštenoslužilaca Niške eparhije, a i iz drugih koji na zlokobnim mestima njenim mučenički od divljih Bugara izginuše...". Slede imena 55 sveštenomučenika iz Toplice, Jablanice, vranjskog kraja i Kosovskog pomoravlja, poubijanih od strane Bugara. Među njima su starešine vranjske i leskovačke Saborne crkve, igumani manastira Temskog i Sukovskog...
Ne smemo zaboraviti
Vladika niški Jovan (Ilić) je na dan 15. novembra 1938. godine u niškoj Sabornoj crkvi na zaupokojenoj Liturgiji održao govor posvećen srpskim sveštenomučenicima Niške eparhije u kome je, između ostalog, rekao: "Istina je da je naš narod u toku minulih ratova postigao postavljeni zadatak narodnog oslobođenja i ujedinjenja, te da nam je dužnost da sve svoje snage, po primeru blaženopočivšeg kralja Aleksandra, upotrebimo na vaspostavljanju mira među narodima. Ali, da li smemo zaboraviti na žrtve podnete za pobedu našeg naroda i ostvarenje naših ideala? Da li smemo zaboraviti žrtve podnete za održanje naše nacije, za stvaranje naše narodne države? Da li smemo zaboraviti ulogu koju je imala Srpska pravoslavna crkva u našoj istoriji, na žrtve koje je naše narodno sveštenstvo, naša narodna jerarhija prinela za Crkvu, veru, narod i otaxbinu? O, ne! Kako bi mi Nišlije mogli zaboraviti sv. Cara Konstantina, sv. Simeona, vladiku Melentija koji je ovde pored Nišave zajedno sa svojim drugovima bio obešen za Krst časni i slobodu našeg naroda. Tako isto ne možemo i ne smemo zaboraviti tragičnu 1915. godinu i pogibiju naših najboljih sveštenika. Kad bi mi, ne daj Bože, sve to zaboravili, šta bi ostalo od naše istorije. Zar to nisu najznačajniji momenti naše prošlosti! Zar to nije naš moralni, verski i narodni kapital! Zar te žrtve ne čine temelj naše današnje države? Ko ne poštuje svoje slavne pretke, koji su se žrtvovali za današnjicu, taj nije dostojan da ih ima i da uživa plodove njihovog rada i požrtvovanja. Eto, te sjajne uspomene naše prošlosti svake godine na današnji dan okupljaju nas oko ove kosturnice našeg patriotskog sveštenstva. Te uspomene su nas i danas u ovako znatnom broju okupile, da se ovde svi zajedno Gospodu Bogu pomolimo za pokoj njihovih duša i da se svi nad posmrtnim ostacima njihovim zavetujemo da ćemo ići dalje, gde su oni stali, da ćemo čuvati sve tekovine, radi kojih su se oni žrtvovali. Zato je današnji dan posvećen srpskim sveštenomučenicima za naš grad Niš i za celu Eparhiju nišku svečan dan. Zato je molitva naša prineta za pokoj duša naših sveštenomučenika naša zajednička molitva, naša blagodarnost i priznanje, zajednička blagodarnost i zajedničko priznanje celog našeg naroda".
Zar u ovim mislima vladike Jovana nije već sadržan zavet potonjim generacijama da niške sveštenomučenike i zvanično proslave njihovom kanonizacijom!? Devedesetogodišnjica njihovog stradanja nesumnjivo je jedan od trenutaka kada možemo pobediti sopstveni zaborav i neblagodarnost za njihovu žrtvu. Jer, setimo se, mrtvi su samo oni koji su zaboravljeni.
PS. Moj pradeda je ubijen tada. On je pokusao da pobegne i omogucio jednom od svestenika uspesno bekstvo. Na zalost, Bugari su ga uhvatili i ubili. O tome postoji svedocenje tog odbeglog svestenika. Imala sam kopiju tog svedocenja iz crkvenog casopisa iz dvadesetih godina, koju sam dobila iz niskog muzeja, medjutim, neko mi je to otudjio. Pradedina zena je bila rodjena sestra Janka Veselinovica – Hristina.
Dan pre pradedine pogibije ubijen je odrubljivanjem glave njegov otac, moj cukundeda Zdravko Popovic, takodje svestenik. Preko 400 godina u porodici je tradicionalno jedan sin bio svestenik. Moj deda Milos Popovic je zavrsio bogosloviju, ali nikad se nije zapopio i on je prekinuo tu stoletnu tradiciju.
Marina Stankovic-Jankovic
|
