offline
- Pridružio: 30 Nov 2005
- Poruke: 129
- Gde živiš: Novi Sad
|
Gotovo neprimećeno, bez velike pompe, prošla je vest da su pre izvesnog vremena uništeni svi laki prenosni raketni sistemi malog dometa Strela 2-M (9K32M), navodno - da ne bi slučajno pali u ruke teroristima. Pritom niko nije postavio par logičnih pitanja: a šta je sa drugim LPR sistemima koji su u naoružanju naše vojske - IGLA i ŠILO?
Oni su još savremeniji i opasniji od Strela, a pritom su skoro istih dimenzija, pa ako se teroristi mogu dokopati Strela, što se ne bi mogli dokopati i njih? Zašto onda i oni nisu uništeni?
Strele jesu zastarele, ali su jeftine (u poređenju sa sličnim sistemima), proizvođene su kod nas i bile su odlično sredstvo za obuku "strelaca". Naime, svako ko je prošao obuku sa Strelom, bez većih problema (čak još i lakše) može da rukuje i sa Iglom, Šilom... bilo kojim sličnim sistemom. Ako uzmemo u obzir sve navedeno, ovo je uništavanje po meni veoma besmisleno...
Za one koje to interesuje, evo i malo podataka o Streli 2-M:
Kao što je rečeno, reč je o lakom prenosnom raketnom sistemu (težine 15 kg) koji je efikasan za gađanje ciljeva na visinama između 50 i 2300 metara. Ciljevi se mogu gađati i u odlasku i u dolasku. Osnovni vid lansiranja vrši se u na ciljeve u odlasku (koji lete brzinama do 950 km/h odnosno 260 m/s) u uslovima vizuelne vidljivosti, dok se gađanje na ciljeve u dolasku vrši samo na helikoptere i klipne avione koji lete brzinom do 550 km/h (150 m/s). Maksimalna daljina uništenja je 4200 m (ciljevi u odlasku), odnosno 2800 m (ciljevi u dolasku).
Lansiranje se može vršiti sa zemlje, iz rova, sa plovnog objekta, sa močvarnog zemljišta, krova zgrade, iz vozila u pokretu. Ono se izvodi sa ramena, iz stojećeg i klečećeg stava. Vreme prelaska iz marševskog u brobeni položaj je najviše 10 sekundi, a vreme sopstvene pripreme strelca za dejstvo najviše 5 sekundi.
Osnovni delovi sistema su:
- lansirna cev (9P58)
- raketa (9M32M)
- lansirni mehanizam (9P58)
- ZIN (9B17) - "zemaljski izvor napajanja" - baterija
Raketa je kalibra 72 mm (dužina 1440 mm, težina 9,8 kg), a opremljena je infracrvenom glavom za samonavođenje čiji je maksimalni ugao praćenja +/- 40 stepeni. Srednja brzina rakete je 500 m/s, a brzina izlaska iz cevi 28 m/s. Bojeva glava ima punjenje od 370 grama eksploziva. Ako ne pogodi direktno cilj, raketa se samouništava za 14-17 sekundi, pa iako nema blizinski upaljač, ipak postoji (istina, jako slaba) mogućnost i da parčadima pogodi/ošteti cilj.
Strela 2-M je jednokratno oruđe, znači, posle ispaljivanja rakete strelac odvaja lansirni mehanizam od cevi, baca cev i uzima iz sanduka drugu - napunjenu, spaja je ponovo sa mehanizmom, stavlja neistrošeni ZIN i spreman je za novo dejstvo. Svaki strelac (na fiksiranom položaju) duži dve rakete koje se nalaze u drvenom sanduku.
Ako nije dejstvovao po cilju, a pre toga je aktivirao ZIN (njegovo vreme napajanja rakete je oko 40 sekundi), strelac uzima rezervni i postavlja ga na lansirnu cev...
Raketa se ispaljuje po sistemu "ispali i zaboravi", jer posle ispaljivanja sama preuzima navođenje i prati toplotni trag (izduvne gasove) aviona ili helikoptera. Sistem je potpuno pasivan jer ne emituje nikakvo toplotno ili elektromagnetno zračenje prema kome bi ga bilo lako detektovati, veoma opasan na malim visinama i izuzetno je dobro sredstvo odvraćanja – zato su se 1999. neprijateljski avioni uglavnom držali većih visina.
Naoružan ovakvom “igračkom” na svakoj čuki ili soliteru može da čuči neki strelac, a nemoguće ga je detektovati...
Kako se dejstvuje ovim sistemom: strelac treba pravovremeno da reaguje, uhvati cilj u zahvat i izvrši lansiranje. Zato je u stalnoj radio vezi sa svojim komandirom, koji ga obaveštava iz kog pravca treba da očekuje nalet...
Avion se vizuelno prati preko mehaničkih nišana i kada ga IC glava rakete uhvati u zahvat, pali se svetlosna i zvučna signalizacija, pa se pritiska obarač do kraja (postoji još jedan način lansiranja, no o tome drugi put). U sledećim trenucima – pre startovanja rakete - strelac treba uvede i malo preticanje, kako po visini, tako i po daljini, kako bi olakšao let raketi...
Po aktiviranju, prvo se pali barutni startni motor koji raketu izbacuje iz cevi, na bezbednu udaljenost od strelca (nekih 7-8 metara), zatim se šire krilca rakete, pali se i marševski motor i raketa kreće prema cilju. Startni motor je neophodan zbog bezbednosti, jer ako se upali marševski motor dok je raketa u lansirnoj cevi (na ramenu strelca), može doći do eksplozije i ozbiljnih povreda.
Posle ispaljivanje, strelac zaleže u ranije iskopani rov (ili brzo napušta to mesto), kako bi izbegao eventualno dejstvo po svom položaju (na mestu lansiranja ostaje trag dima)...
Inače, ovo raketno sredstvo je potpuno bestrzajno, a strelac kao zaštitu od izduvnih gasova rakete nosi odgovarajuću masku. Prilikom lansiranja, iza sistema na udaljenosti od minimum 18 metara ne sme niko da stoji, jer pesak, šljunak, lomljena cigla i slično leti na sve strane. Minimalni ugao elevacije pri gađanju je 20 stepeni iznad horizonta, vrhova drveća ili zgrada, a maksimalni 60 stepeni (pri većem uglu izduvni gasovi udaraju iza vas u zemlju, pa mogu zapaliti suvu travu, čak i vas...).
Malo i o Igli, odnosno, više o Šilu (9K38):
Ova dva sistema su jako slična, ali pošto je Šilo novije i savremenije, na njega se "više računa", pa ću navesti samo par osnovnih podataka za njega:
Sastoji se iz istih delova kao i Strela-2M (rakete, lansirnog mehanizma, SIN-a, lansirne cevi i kompleta za održavanje). Njime se mogu gađati ciljevi na dolazećem kursu koji lete brzinama do 400 m/s, odnosno 320 m/s u odlasku. Osnovni način lansiranja je u dolasku cilja.
Ostali podaci:
Visina gađanja ciljeva: od 10 do 3500 m
Daljina gađanja cilljeva: od 500 do 5200 m
Masa bojeve glave 1,150 kg
Masa sistema: 18,4 kg
Vreme sopstvene pripreme: do 5 sekundi
Verovatnoća pogađanja cilja: 33-48%
Dakle, to je mnogo savremenije sredstvo od Strele jer se njime mogu uspešno gađati ciljevi koji lete znatno većim brzinama i na većoj visini, i to prvenstveno u dolasku (za razliku od Strele), prilikom lansiranja nije potrebno uvođenje nikakvih preticanja (raketa to radi sama u letu), i na kraju - raketa ne pogađa izduvnike aviona već udara po sredini trupa i pritom još eksplodira sa određenom zadrškom – da bi se probila dublje i napravila veću štetu. Osim toga, ima i nekoliko puta jače eksplozivno punjenje...
Kada se sve ovo zna, čin uništenja Strela pod izgovorom “da ne padnu slučajno u ruke teroristima” jako mi je smešan, jer se pritom se po magacinima ostavljaju mnogo opasnija sredstva, istih dimenzija i još veće lakoće upotrebe...
|
ako se ja dobro secam - 99-e kad je bombardovano jedna linija za proizvonju strela je potpuno unistena. O ostaloj steti ne bih javno 
