Petrovaradinska tvrdjava - Gibraltar na Dunavu

1

Petrovaradinska tvrdjava - Gibraltar na Dunavu

offline
  • Pridružio: 13 Sep 2010
  • Poruke: 2401

Napisano: 30 Sep 2011 17:53

На североисточном делу Фрушкогорског масива, дугачког скоро 78, а широког 12-15 км, обавијена моћним током реке Дунав налази се огромна стена. Захваљујући свом одличном стратешком положају, Петроварадинска стена је представљала пожељно место за насељавање од најстаријих времена. Археолошка ископавања су потврдила постојање људских насеобина више хиљада година уназад, још од палеолита. Током I века пре нове ере Келти одржавају земљани бедем на месту данашње тврђаве.

Прво утврђење забележено у изворима, подигли су Римљани. Они су освојили простор Срема на прелазу између два миленијума и у сврху одбране нових граница од варварских упада преко реке, организовали утврђену граничну линију - лимес. Под овим појмом се подразумева сложен систем већих и мањих утврђења повезаних наменским путевима са уређеном позадином. Срем је припадао провинцији Доњој Панонији (Panonia Inferior), а касније провинцији Другој Панонији (Panonia Secunda). Утврђена граница је обухватала више утврђења од места Taurunum (Земуна) до места Malata Bononia (Баноштор), Сусек и Нештин, у укупној дужини од преко 115 км. На месту данашње тврђаве заправо се налазило римско утврђење Cusum, подигнуто око 30. године нове ере. Назив и позиција места су потвђени у изворима. У другом веку нове ере, Cusum је био дом коњичкој јединици Ala Pannonica, а у четвртом веку је овде деловао и одред Equites Dalmatae.

Лимес је одолевао упадима варварских племена све до средине V века, када су војници хунског племенског савеза провалили у Срем и разрушили Сремску Митровици (448. године) заједно са осталим римским утврђењима, међу којима је био и Cusum. У овом периоду помиње се и назив Petricon, али је нејасно да ли се ради о Cusumu или о неком оближњем утврђењу.



Важан тренутак у историји Петроварадинске тврђаве је 1237. година, када је угарски краљ Бела IV на ово место населио монахе цистерцитског реда пореклом из Француске, који су на стени подигли опатију Белакут (Белин студенац). Након провале Монгола 1241. широм угарског краљевства се граде нова утврђења. Сматра се да је тада утврђена и цистерцитска опатија. Тврђава под именом (Pétervárad, Петроварадин, Peterwardein) је први пут поменута у изворима 1347. године. Састојала се из унутрашњег и спољашњег дела. Спољни и унутрашњи зид су били спојени у један на источној страни и ојачани кулама. У средишту тврђаве налазила се католичка црква, командантова кула и резервоари за воду. Цео комплекс је био окружен ровом испуњеним водом преко кога се спуштао покретни мост.



Тврђава на значају добија после пада Београда под османлијску власт 1521. године. Капетан јужне Угарске и Калочки надбискуп Павле Томори је у овом несигурном времену ојачао тврђаву, али се из ње по краљевом наређењу повукао пред налетом султанове војске. Велики везир Ибрахим паша је опколио тврђаву 13. јула 1526. године са армијом од 40000 војника, док је заповедник одбране Ђорђе Алапи располагао само са нешто више од 1000 људи. После пружања отпора и погибије већине бранилаца, Петроварадин је пао под султанову власт 27. јула 1526. године, само месец дана пре угарске катастрофе на Мохачком пољу.

Dopuna: 30 Sep 2011 17:56

По завршетку похода на Угарску, Османлије у тврђаву стационирају посаду од 2000 војника, као и седиште дунавске флотиле. Обнављају се утврђења, развија насеље у подножију тврђаве са две муслиманске и једном хришћанском махалом и гради понтонски мост да би се олакшали султанови походи на Беч. Петроварадин је добио статус касабе, постао седиште кадилука, Варадинске нахије и део Сремског санџака.

Избијањем Великог бечког рата (1683.-1699.) значај тврђаве поново расте, посебно након пораза османлијске војске под Бечом и касније аустријске офанзиве. После више аустријских победа и заузимања Осијека, војска на челу са баварским кнезом Максом Емануелом заузима Петроварадин јула 1687. године. За заповедника је постављен угарски племић Данијел Естерхази. У наредном периоду тврђава је мењала господара неколико пута све док јула 1691. године, маркгроф Лудвиг Баденски није по четврти, овај пут и коначно, довео Петроварадин под аустријску власт. Убрзо су почели радови на обимном утврђивању Петроварадинске стене у складу са модерним схватањима, без обзира на рат који је још увек трајао. Аустријанци су извојевали важне победе код Сланкамена августа 1691. којом су Турци протерани из Срема и код Сенте септембра 1697., а за историју саме тврђаве је важно поменути и османлијску опсаду септембра 1694. После више од 20 дана интензивних борби, због великих губитака, епидемије у војсци и изузетно неповољних временских прилика, велики везир се повукао. Миром у Сремским Карловцима (Карловачки мир) 26. јануара 1699. окончан је рат између Аустрије и њених савезника са једне и Османског царства са друге стране. Петроварадин, заједно са Сремом, је и формално постао део аустријске државе.

Аустријанци су правилно увидели значај Петроварадинске тврђаве на стратешки битном правцу Београд – Будим. У складу са тим, одлучено је да се на Петроварадинској стени направи моћно, савремено утврђење које ће бити значајно упориште царевине на новоосвојеним просторима. Године 1692. почиње изградња тврђаве која ће трајати читав један век, све до 1780. године.



План тврђаве Аустријанци су преузели од француског војсковође и архитекте Себастијана Вобана. Камен темељац је положио кнез Крој, изасланик цара Леополда I, 18. октобра 1692. године. На овом месту је закопана повеља и изграђен први бастион тзв. Леополдов бастион. Радовима је на почетку руководио градитељ тврђава у Осијеку, Будиму и Сегедину, Матијас Кајзерфелд, али су се овим послом бавили и гроф Марсили, Шредер, Манет, Доксат, пуковници Вамберг и Гисенбир... Изградњу су надгледали принц Савојски, фелдмаршал Капрара, гроф Карафа, а последњих година изградње на градилишту је присуствовао и престолонаследник Јосиф.

Због изградње тврђаве су морали бити доведене занатлије из удаљених области, углавном Немци, док су физичке послове најчешће обављали локални кметови, војници, затвореници, ратни заробљеници и други. Услови рада су били изузетно лоши, тако да је дневно је умирало и до 70 људи.





Тврђава је грађена по фазама. Прво је подигнут грудобран јужно од Тврђаве због опасности од Турака, док је истовремено острво, које данас више не постоји јер је потонуло у Дунав, обезбеђено четвртастим утврђењем. Године 1697-8. изграђен је и понтонски мост преко Дунава, око кога ће на другој страни реке полако настајати и насеље са око 1000 становника, звано Петроварадински Шанац или Српски Шанац (Razenshanze). После Карловачког мира је направљен и Хорнверк, комплекс истурених бедема према Сремској Каменици. Ојачан је и Леополдов бастион, а до 1711. је изграђен и горњи део тврђаве.

Након Београдског мира 1739. године, којим је аустријско-турска граница опет померена у близину тврђаве, радови су настављени. Доња тврђава добија облик петоугла, изграђени су ровови на обали, подигнуте су штабне и логистичке зграде и касарне. У овом задњем делу изградње подигнути су бастион Лудвиг, водовод, Једноставна касарна, Дуга касарна, Топовњача (Арсенал или касарна Мамула), официрски павиљон итд. Посебну занимљивост представља Сахат-кула на бастиону Лудвиг, са механизмом из француског Алзаса. Ради лакшег уочавања из даљине, велика казаљка овог сата показује сате, а мала (мање важне) минуте. Механизам и данас функционише добро, али по хладном времену мало касни, а по врућини жури. У истом периоду су изграђене и велике барутане и капије које повезују доњу и горњу тврђаву са оближњим местима. Дунавска (Водена) капија је подигнута 1738., а до 1753. је направљена и Београдска капија.




Завршетак радова се ближио, па је по плану војног инжењера и команданта минског корпуса мајора Шредера, почела изградња подземних галерија. У периоду 1765. – 1776. изграћено је четвероспратно подземље са минским пољима, галеријама и многобројним уздужним и попречним ходницима. Укупна дужина ових ходника је 16 км, а на том простору је распоређено између 10000 и 12000 пушкарница. У случају опсаде, овде се могло сместити скоро 30000 људи. Поред једног великог бунара код Топовњаче, пречника 4 м, а дубине 60 м, у подземљу хорнверка је ископан и мањи бунар, пречника 2 м, а дубине 39 м, чиме је обезбеђено снабдевање тврђаве водом.

Овим финалним радовима је до 1780. године комплетирана изградња тврђаве. Сматрало се да је неосвојива за тадашњу технику, па је због тога, као и због свог карактеристичног, доминантног положаја на стену, добила назив „Гибралтар на Дунаву“. Са површином од 112 хектара, Петроварадин је данас друга највећа фортификација у Европи, после француског Вердена.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 13 Sep 2010
  • Poruke: 2401

Петроварадинска тврђава је грађена због сукоба са Османлијама. Међутим, осим опсаде 1694., када тврђава у овом облику практично није ни постојала, Петроварадин је још само једном био угрожен од стране Османлија.

Мир из 1699. трајао је кратких 17. година, а потом је дошло до новог аустријско-турског рата. Главнокомандујући аустријске војске принц Еуген Савојски се побринуо да у тврђави буде гарнизон од преко 8000 људи, док је цела аустријска армија распорећена на овом простору бројала 76000 људи. Истовремено, Дамад Али паша је код Београда окупио 200000 људи и крајем јула 1716. кренуо према тврђави. Турска војска се улогорила на брду (касније названом Везирац) и почела да копа ровове за прилаз утврђењу. Еуген Савојски, не желевши да дозволи опсаду, одлучује се да нападне далеко бројнијег непријатеља. Сукоб се одиграо ујутро (од 7 до 11 часова) 5. августа 1716., када су аустријске снаге натерале Османлије на бекство према Београду, наневши им велике губитке. Сам Али Дамад паша је подлегао ранама у Саборној цркви у Сремским Карловцима. У част велике победе, на месту битке је дограђена и проширена црква Блажене девице Марије, која је у народу позната и као црква „Госпе снежне“ због легенде да је хришћанској војсци помогао снег који је пао тог августовског дана.

После овог сукоба, Петроварадинска тврђава осим 1848.-49. није била сведок озбиљнијих борби, али је и даље представљала битно војно и управно упориште царевине. Још од 1702. у Петроварадину се налази капетанат Подунавске војне границе, а гарнизон чине мађарски хусари и одред српских хајдука. Од 1719. је овде смештено и седиште Сремско-славонске војне границе. Петроварадин 1748. добија Магистрат, јер је проглашен комунитетом. Само три године касније, као Слободна стрељачка компанија, одлуком Ратног већа добија и грб. Грб је подељен на четири поља. У првом и четвртом се налази црни царски орао, у другом свети Петар – заштитник тврђаве и гарнизона, у трећем небо са пет златних птица (симбол мира), док је у средину постављен мали штит на коме је савијена рука са сабљом. На проширеној верзији грба, са стране стоје и чувају га средњовековни витез у оклопу са једне и српски граничар са друге стране. Изнад грба се налази круна, а испод војнички трофеји (два топа, заставе, добош, ђулад...). Године 1748. трговци и грађани Петроварадинског Шанца су прикупили потребну суму од 95000 форинти и 1. фебруара исте године добили диплому од царице Марије Терезије којом је насеље добило статус слободног краљевског града под именом Нови Сад. (Neoplanta, Ujvidek, Neusatz). Овим је у насељу створена цивилна власт, а добијен је и грб на коме се налазе: река, три куле и голуб са маслиновом гранчицом у кљуну.



Петроварадин је био и седиште Петроварадинске граничарске регименте (основана 1750), која је учествовала у 30 ратова и преко 140 битака, као и Шајкашког батаљона (основала га царица Марија Терезија 1763. године). Укидањем војне границе и ових формација, Петроварадин постаје дом 70. пуку основаном 1873. године, а који је већ 1878. учествовао у борби са босанским устаницима. Године 1904. у тврђави је стацонирана и 14. бригада генерала Светозара Боројевића, будућег прослављеног аустријског фелдмаршала српског порекла.

Тврђава је имала улогу и током Првог српског устанка. Наиме, Новосађани су успели да подмите неколико аустријских официра и прокријумчаре прва два топа устаницима. По пропасти српске револуције, овде је краткотрајно био заточен вожд Карађорђе Петровић и још неколико устаничких вођа који су пребегли на аустријску територију. У овом периоду, Петроварадин је, са гарнизоном од преко 4000 војника и 400 топова, сматран најбезбеднијом хабзбуршком тврђавом, па зато не чуди што су овде за време Наполеонове инвазије 1812., склоњани ризница, залихе војног материјала и инсигније царске власти.

Најтрагичнију улогу Петроварадинска тврђава ће одиграти у току револуције 1848. Гарнизоном је командовао генерал Храбовски који је већ 1848. покушао да разбије српске снаге код Сремских Карловаца, али је доживео неуспех, након чега су Срби опколили тврђаву, док су топови мађарских устаника били претећи окренути према Новом Саду. После уласка трупа бана Јелачића, који је и сам рођен у Петроварадину, у Нови Сад, посада тврђаве је 12. јуна 1849. почела да бомбардује град. За само неколико дана град је остао без ¾ становника, 2/3 кућа је срушено, а Новосађани су уточиште потражили ван домета мађарских топова, на данашњем Лиману IV. Након мађарског пораза код Вилагоша септембра 1849., тврђаву је преузео царски генерал Лазар Мамула.



Почетком Првог светског рата Петроварадинска тврђава је била седиште врховне команде Балканске армије Аустро-Угарске војске. Испред Топовњаче, данас Музеја Града Новог Сада, проглашена је мобилизација по објави рата Србији 1914. године. Током самог рата, тврђава није видела борбе, али су у њој затварани ухапшени Срби. На крају рата, аустроугарска војска је мирно напустила тврђаву после преговора са народним представницима из Новог Сада. По наређењу војводе Живојина Мишића, 8. новембра 1918. у Петроварадин улази батаљон мајора Војислава Бугарског из састава Дунавске дивизије. Већ 25. новембра Велика народна скупштина у Новом Саду је у хотелу Слобода прогласила прикључење Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији.
Између два рату, тврђава је била у надлежности војске краљевине СХС/Југославије, тако се овде налазила команда Првог ваздухопловног пука, делови речне флотиле и Ваздухопловна школа, коју је завршио и касније познати Фрања Клуз. Значајна година за тврђаву је и 1928. када је срушен утврђени мостобран на новосадској страни и на том месту подигнут нови мост Краљевића Томислава. Једини остатак ове грађевине, која је била саставни део тврђаве од 17. века је камени стуб уз обалу испод Споменика жртвама рације.



Иако је тврђава била жртва немачког ваздушног напада слабијег интензитета, почетком Другог светског рата није претрпела битнија оштећења. Југословенске снаге се повлаче 11. априла 1941. и минирају мостове, а уместо њих у Нови Сад и Петроварадин улазе јединице 7. оклопне дивизије Вермахта. После дебелације Краљевине Југославије, Петроварадин је ушао у састав Независне државе Хрватске. Због важности тврђаве као упоришта у Срему и граничне тачке према Мађарској, Загреб је на овом простору држао јаке војне снаге. У Петроварадину се налазио 3. горски домобрански здруг са око 4000 војника, устапке јединице, немачке СС трупе, белогардејска козачка дивизија, команда речне флотиле НДХ, ваздухопловна школа, подофицирска артиљеријска школа и др. Током рата су одавде покретане углавном неуспешне акције на партизанска упоришта у Срему, посебно на Фрушкој Гори. И поред јаког гарнизона, тврђава је комунистичким борцима била извор за регрутовање новог људства и снабдевање муницијом и другом војном опремом. Због једне такве акције, у којој је покушана саботажа складишта муниције, усташка власт је на јесен 1941. стрељала домобранског капетана Далибора Францистија и још 33 лица у близини Вуковара. Тврђава је бомбардована септембра 1944. у акцији савезничке авијације, али није још дуго чекала ослобођење од окупатора. Нешто после поноћи, 23. октобра 1944. у Петроварадин улази 2. батаљон 7. војвођанске бригаде под командм Милана Јешића Ибре.

Крај Другог светског рата је донео и окончање улоге за коју је Петроварадинска тврђава била пројектована. Од 1948. године тврђава престаје да буде искључиво војни објекат, а од 1951. је споменик под заштитом државе. Лагано тече реконструкција многих објеката и бастиона оштећених током сукоба или просто препуштених зубу времена. На тврђави се налази Музеј града Новог Сада, Академија уметности, Историјски архив града Новог Сада, Астрономска опсерваторија, хотел, многобројне галерије, ресторани и кафићи. Сваке године се на овом месту одржава и највећи музички фестивал у региону ЕXIT, али и друге културне и музичке манифестације.



offline
  • Pridružio: 30 Sep 2011
  • Poruke: 1

Napisano: 30 Sep 2011 20:13

tinyurl.com/petrovaradin

Dopuna: 30 Sep 2011 21:40

pa,ako neko zeli u avanturu dole u hodnike, neka se javi...
Vreme provedeno u hodnicima je minimum 2h
facebook.com/ladislav.pintacs

offline
  • Pridružio: 13 Sep 2010
  • Poruke: 2401

Хм, мислио сам да ће бити више заитересованих за ову тему...

Имам предлог за уреднике. Да променимо наслов теме у "Тврђаве на територији Републике Србије", па би на једном месту могли скупити податке, слике и карте свих објеката. Има их доста, а вероватно ће се наћи неко ко поседује материјале о мање познатим утврђењима.

offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 25611
  • Gde živiš: I ja se pitam...

ОК је овако. Без бриге, наћи ће се заинтересовани. Не журимо никуда. Иначе, може се догодити да претрпамо тему, а свака од тих тврђава заслужује посебну .

offline
  • Pridružio: 12 Jan 2011
  • Poruke: 3673

Koliko su tacne price o tunelu koji je povezivao tvrdjavu sa drugom obalom Dunava.Barem 70tih su bile aktuelne te price.

offline
  • Zidam zgrade i fasade ......... I armiram, betoniram. Utovaram, istovaram i nikad se ne odmaram.
  • Pridružio: 14 Dec 2005
  • Poruke: 25084
  • Gde živiš: Na istoj adresi ali promenih četiri države

Iz teme Vojni prolaz ispod Dunava?


U potrazi za tunelom ispod Dunava

offline
  • Pridružio: 06 Dec 2009
  • Poruke: 38

Evo jos nekih klipova vezanih za podzemlje tvrdjave, koje je jedna od velikih atrakcija tvrdjave:



offline
  • Šid  Male
  • Ugledni građanin
  • Pridružio: 21 Apr 2011
  • Poruke: 489
  • Gde živiš: Blizu Berkasova

Шта још ,,чува" војска на тврђави? Такође, желим да питам, постоје ли неки подземни делови тврђаве који нису истражени због тешког приступа, и има ли делова тврђаве који се крију од цивила?
Напомена (да се нико не нервира ако сам поставио глупо питање): Моје друго питање проистиче из многобројних сремских легенди о тврђави.
Унапред хвала...

offline
  • vrabac 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 30 Dec 2010
  • Poruke: 4963

Čuo sam legende da u jednom delu protivminskog ansambla koji se značajno obrušio postoji SIMBIOZA pacov-smuk koja je dovela do pojave smukova većih od 5 metara dužine i koji su kao takvi krajnje opasni po čoveka.
Lično ne verujem ali priču nisam izmislio, bar nisam ja. Ipak opremite se, sačma je najbolja za zmije, cevi skratite kundak zadržite.

Posebno interesantno je da je ovo druga po veličini tvrđava bastionskog tipa u Evropi jer druga po veličini srednjevekovna trvđava u Evropi je Smederevo, posle Karkasona, obe na Dunavu, šta ti je Via militaris.

Petrovaradin je urađen u Vobanovom stilu a ko je bio glavni inženjer(i) projekta?

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 1387 korisnika na forumu :: 31 registrovanih, 4 sakrivenih i 1352 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3195 - dana 09 Nov 2023 14:47

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Rade, babaroga, Brana01, ccoogg123, darkangel, Dimitrise93, DonRumataEstorski, dragoljub11987, Fabius, galijot, Goran 0000, hyla, ikan, jackreacher011011, Kruger, Kubovac, kybonacci, Leonov, Mcdado, Mercury, milutin134, minmatar34957, mnn2, nenad81, NoOneEver Dreams, oldtimer, raptorsi, vlad the impaler, Vlad000, VP6919, yufighter