Američka intervencija u Panami

• 10Ovo se svidja korisnicima: dragon986, ruseskij, ikan, ladro, Profica, Georgius, amstel, aljosa7, aleksmajstor, RJ
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kauboji s panamskim šeširom

Američka invazija na Panamu (kodni naziv ''Just Cause'') započela je 20. decembra 1989. godine. Borbe su okončane 25. decembra u jutarnjim časovima. Intervencija SAD zvanično je obrazložena time da su trupe izvršile invaziju s ciljem da zaštite živote 35.000 američkih građana i da obnove demokratiju.
Ovo će, kao najkraća definicija, zauvek govoriti o događaju koji nije nikakav presedan u ljudskoj istoriji. Stoga ćemo se dublje pozabaviti pravim razlozima, tokom i posledicama ove operacije. Posle SSSR, i SAD su pokušale sa gromoglasnim uvođenjem demokratije i prijateljskom pomoći.

Podsetimo da je demos kratein (vladavina naroda) započela i nestala u antičko doba, ali da je čak i tada važila samo za slobodne građane. Robovi su bili stvari koje govore. Šta se do sada promenilo? Formalna demokratija reguliše pravni život svake države, ali šta je s odnosima između država? Ni Liga naroda, ni Ujedinjene nacije, niti bilo koji drugi pokušaj uspostavljanja pravičnog poretka na Zemlji, nisu uspeli da nametnu svoj model demokratije, ma šta ko pod tim nazivom podrazumevao. Kad god bi neka velika sila posegnula za oružjem (u ime demokratije, dobrosusedskih odnosa, prijateljske pomoći, itd, itd), ovim, idealno zamišljenim organizacijama, ostalo bi da protestuju i donose rezolucije; da nemoćno gledaju kako u Savetu bezbednosti svemoćni veto najjačih članica odlaže, do daljeg, želju da države budu ravnopravne (po suverenitetu i teritorijalnom integritetu), a da ljudski rod, konačno, oseti plodove pravičnosti i kakve-takve jednakosti. Tako je bilo i u Panami, državi koja je stvorena u zapadnoj ''Velikoj igri'' između SAD i Velike Britanije, a na račun odlazeće Španije. SAD su bile upornije (i jače) i Velika Britanija (posle niza protesta i gunđanja) mogla je samo da konstatuje kako je ostala bez još jedne zone uticaja i stalnog izvora bogatstva. Panama je, posle sticanja nezavisnosti od Španije, bila departman Kolumbije, kojoj se dobrovoljno (?) priključila 1821. godine. Nekoliko puta je pokušala da se otcepi, a tom cilju je bila blizu 1831. tokom Hiljadudnevnog rata od 1899. do 1902. godine između liberala i konzervativaca u Kolumbiji. Kolumbija tim povodom nesmotreno gubi Panamu jer su SAD smesta podržale pokret za nezavisnost koju je Panama proglasila u novembru 1903. godine. Sporazum Hej/Bino - Varilja dao je SAD pravo na Zonu Panamskog kanala u širini od deset i dužini od 50 kilometara. To je omogućilo SAD da naprave kanal, eksploatišu ga i da ga večno brane. Godine 1914. završava se kanal u dužini od 83 kilometra, a Panama je sve do 1968. bila zemlja liberalne demokratije kojom su vladali bogati trgovci.
Ni to nije moglo večno da traje jer je vojska sve više podizala glavu, a neki pragmatični političari počeli su da uviđaju da ova vrsta kolonijalizma, gde su oni lišeni prava na jednom, najdragocenijem delu svoje teritorije, nije mogla dugo da traje. Razne vrste, praktično vojnih vlada, diktirale su u ovoj zemlji život sve do intervencije. Spisak imena i promena je malo duži, a nije presudan za tok ovog prikaza.

Politički uslovi za intervenciju
Pošto su ekonomski interesi ovde više nego očigledni, pogledajmo kako su se stekli politički uslovi kao alibi da jedna ogromna sila, tada najjača na svetu, okupira jednu državicu koja se ne bi mogla vojno odupreti ni znatno slabijem protivniku. Posle jasnih signala od strane Paname koja je sve više iskazivala nezadovoljstvo statusom kanala i, uopšte, odnosnom SAD prema toj državi, sedmog septembra 1977. godine u Vašingtonu Omar Torijos i Džimi Karter potpisali su Ugovor o Panamskom kanalu, koji je precizirao da 31. decembra 1999. godine SAD prenesu suverenitet nad kanalom panamskoj vladi. Taj ugovor je izazvao različite reakcije u SAD i započet je pritisak na vladu Paname da se on revidira. Odnosi su počeli da se pogoršavaju jer je vreme neumitno teklo, a daleka 1999. godina bila je sve bliža. MMF je 1985. godine poslala jasnu ''preporuku'' vladi Paname o planu reformi, a taj dokument smesta su podržale SAD. Kada se započelo s reformama, došlo je do (očekivanog) pogoršanja životnog standarda, a protesti i antiameričko raspoloženje samo su rasli. Panama počinje da vodi nezavisnu unutrašnju i spoljnu politiku koja se nije poklapala sa spoljnom politikom SAD, pa time ni sa njenim interesima. Panama je saveznike potražila u najbližem okruženju, najpre u Nikaragvi. Istovremeno, odbijen je zahtev SAD da se sa teritorije Paname vrše akcije protiv Nikaragve. Čaša je počela da se puni jer je na ovu državicu počeo da raste diplomatski, ekonomski, vojno-politički i informatičko-psihološki pritisak. To je izazvalo reakciju panamske vlade, pa u junu 1987. godine ministar inostranih poslova Habadija Arias šalje notu SAD zbog stalnog mešanja u unutrašnje stvari suverene države. Reakcija nije bila nimalo neočekivana jer je u noći devetog juna stvorena organizacija Cruzada Civilista (građanski pokret) koja je podsticala na građansku neposlušnost i pozvala na generalni štrajk. Vojska je smesta suspendovala ustav i surovo ugušila masovne demonstracije. El Viernes Negro, ili ''Crni petak'', imao je krvavi bilans: šeststo ljudi je povređeno, još toliko uhapšeno, a kasnije mučeno i silovano.
Odogovor Amerikanaca bio je očekivan - prestala je ekonomska i vojna pomoć Panami, a već u februaru 1988. godine Uprava za borbu protiv narkotika Ministarstva pravde optužila je komandanta OS Paname Manuela Norijegu za direktnu involviranost u poslove droge i u druge kriminalne radnje. Proces je otišao dotle da je državni sud Floride (velike porote u Majamiju i Tampi) doneo presudu da je Norijega bio član organizovane kriminalne grupe za iznudu i trgovinu drogom.
Već u martu obustavljena je i svaka druga pomoć, a osmog aprila te, 1988. godine Regan je potpisao Zakon o međunarodnim vanrednim ekonomskim ovlašćenjima protiv Paname kojim je zabranio sve transakcije između američkih i panamskih firmi. Istovremeno, u zoni kanala, gde su SAD još uvek imale jurisdikciju, povećano je vojno prisustvo sa dodatnim kontigentom od 1.300 vojnika. Reč je o najelitnijim jedinicama marinaca. Norijegi je ponuđeno, putem tajnih pregovora, da napusti zemlju u zamenu za povlačenje optužbi, što je on odbio. Ta kap je bila dovoljna da SAD krenu korak dalje i nametnu ekonomske sankcije.

Situacija se ubrzano zaoštrava
U maju 1989. godine opozicioni lider Giljermo Endara pobeđuje na predsedničkim izborima. Rezultat je Norijega odbio da prizna i najavio da će Francisko Rodrigez postati predsednik Paname. Vojska je izašla na ulice, pa Amerikanci ubrzano šalju još 2.000 vojnika s objašnjenjem da žele da zaštite svoje državljane. Posle letnjeg zatišja, trećeg oktobra grupa oficira pokušava državni udar. Major Moses Giroldi Vega, pukovnici G. Vong i Ou Vong i potpukovnik Palasios Gondola kreću u akciju. Tom prilikom major Vega i još devet zaverenika su ubijeni, a zarobljeno je 37 učesnika puča, dok su dvojica prebegla u američku bazu Fort Klejton. Zaverenici su zatražili od američke vlade da interveniše i da blokira jedinice odane Norijegi. Komandant baze odbio je da uvede američku vojsku u tuđ građanski rat. Po gušenju zavere Norijega je smesta pokrenuo istragu, posle čega je određen broj pripadnika oružanih snaga uhapšen ili streljan, dok su neki uspeli da pobegnu iz zemlje. Američka vlada još uvek samo osuđuje Norijegine postupke. Sedmog oktobra priveden je regularno izabrani predsednik Giljermo Endara i optužen za prikrivanje puča, a vlada proteruje grupu američkih državaljana zaposlenih u UPI (United Press International), američkoj novinskoj agenciji. Vlada Paname vuče neobične, reklo bi se i panične, poteze tako što se predsednik Francisko Rodrigez sastao na jednoj konferenciji za novinare s sovjetskim novinarima, objašnjavajući poziciju Paname. Tom prilikom izjavio je da želi normalizaciju odnosa sa SAD na osnovu međusobnog poštovanja, ali da je spreman da proširi veze i sa drugim zemljama sveta, uključujući i SSSR, kako bi se smanjila ekonomska zavisnost Paname od ''jedne od velikih sila''.

Počinje otvoren sukob
Izgleda da je to, konačno, bila kap koja je prelila čašu jer već sledećeg dana, 11. novembra 1989. godine SAD evakuišu članove porodica iz baza u Panami (oko 7.700 ljudi). Tada je i odlučeno da se operativno isplanira i sprovede invazija. Razlozi za intervenciju bili su sledeći: zaštita američkih građana, zaštita bezbednosti Kanala, podrška demokratski izabranim predstavnicima naroda, smena generala Norijege i uništavanje međunarodne narkotičke mreže koju je štitio Norijega. Prvobitni plan, koji je već postojao (''Plava kašika'') promenio je ime i nazvan je ''Samo razlog'' (Just Cause) ili u slobodnom prevodu - dovoljan je razlog. Norijega, hrabreći sebe i svoje pristalice, 15. decembra govoreći u parlamentu, proglasio se ''vrhovnim vođom'' i izjavio je da je Panama u ratu sa SAD, na šta je parlament objavio rat SAD. Shodno tome, već sutradan, panamski vojnici su u puškaranju ubili potporučnika američkih marinaca Roberta Paza, a svedoci ubistva, oficir Adam Kertis i njegova supruga Boni bili su teško premlaćeni i zatočeni bez optužbe. Pušteni su nekoliko sati kasnije, ali su naredne mesece morali da provedu u bolnicama zbog opravka. Posle toga Džordž Buš je potpisao Direktivu o vojnoj operaciji u Panami.

Tok operacije
Za operaciju su bili odgovorni američki ministar odbrane Čejni i načelnik združenog generalštaba Kolin Pauel. Direktnu kontrolu obavljao je vrhovni komandant Zajedničke komande za Centralnu i Južnu Ameriku, general M. Tarner, uz koordinaciju s komandantom 18. vazdušno-desantnog korpusa SAD, generalom K. Štajnerom. Po svojoj brojnosti, to je bila najveća američka armada za pojedinačnu operaciju posle Drugog svetskog rata. Učestvovalo je 26.000 vojnika uz pratnju više od 100 oklopnih vozila (laki tenkovi ''Šeridan'', oklopni transporteri M-113), 140 topova i minobacača, uključujući haubice 105 mm, i oko 350 protivtenkovskih lansera. Vazdušne snage su se sastojale od 200 jurišnih aparata (30 lovaca-bombardera i 170 jurišnih helikoptera), aviona transportne avijacije i avio-cisterni. Spremno je bilo pet lovaca F-16, kao i niz drugih letelica iz raznih sastava - nacionalne garde, strateškog vazduhoplovstva, ''nevidljivih'' F-117, kao i kurirskih i izviđačkih aparata. Kopnene snage sačinjavalo je pet kombinovanih bataljonski grupa. Jedan bataljon bio je zadužen za preuzimanje međunarodnog aerodrog aerodroma Tokumen (međunarodni kod PTY) sa zadatkom da omogući desantiranje jedne brigade 82. vazdušno-desantne divizije koja bi dalje napredovala do glavnog grada radi zauzimanja vitalnih objekata. Druga grupa bila je zadužena da zauzme drugi međunarodni aerodrom Rio Hato sa sličnim zadacima. Treća grupa je dobila zadatak da blokira ''Most Amerike'' preko Panamskog kanala i da obezbedi vazduhoplovnu bazu Hauard. Četvrta grupa je imala više različitih zadataka - da obezbedi glavnu hidroelektranu, zauzme brane i instalacije još dve hidroelektrane, zaposedne zatvor Gamboa i druge manje važne objekte. Peta grupa je imala delikatan zadatak da izvrši najvažnije akcije - zauzme kompleks vladinih zgrada, blokira glavni grad i zaposedne centralni garnizon Fort Amador. Sve ove grupe imale su i svoje detašmane u obliku raznih izviđačkih, zaprečnih i drugih manjih jedinica. Armada je bila spremna.



Neposredno pre početka invazije, 19. decembra u ponoć, tri specijalne grupe marinaca (SEAL) tajno su prodrle na aerodrom Tokumen i uništile lični Norijegin avion. Tom prilikom četiri marinca su poginula, a trojica teško ranjena, a branioci su imali tri mrtva i osam ranjenih. Počinje 20. decembar. U 01.00 sati u akciju kreću kopnene snage, a u 02.00 sata i vazdušni udari koje su kombinovano izvodili avioni i helikopteri. Napadnuti su gradovi Panama, Kolon, Rio Hato i Davi. Padobranci 75. puka rendžera i pripadnici 82. vazdušno desantne divizije, kao na vežbi zauzimaju aerodrome Albruk, Tokumen i Hauard. Iz pokreta napadaju, prema ranije ucrtanim ciljevima, glavne otporne tačke OS Paname. Pokušano je sa hapšenjem predsednika Paname Rodrigeza i članova vlade, ali je predsednik uspeo da se skloni. Odmah po izbijanju sukoba državna televizija je prestala s radom, a samo sat kasnije na ekranima se pojavio amblem Ministarstva odbrane SAD sa zahtevom da se ne napadaju državljani SAD, niti da se uništava imovina te države. Za to vreme ''Radio Nasional'' uspeva da emituje apel vlade da se građani odupru intervencionističkim trupama, a zatim prestaje s emitovanjem. Američke trupe su u osnovi ispunile primarne zadatke za taj dan. Istovremeno, na položaj predsednika Paname postavljen je Giljermo Endara, pobednik na majskim izborima. On je u jednoj američkoj vojnoj bazi položio zakletvu što je do danas ostalo pod dilemom da li je potez bio pravno važeći jer zakletva nije položena na teritoriji Paname.
Sledećeg dana, u jutarnjim satima 21. decembra zauzete su zgrade Generalštaba i Ministarstva odbrane. Bitka je bila žestoka i odlučujuća. Američke trupe započele su blokadu gradskih blokova u kojima su se nalazile najvažnije institucije. To je učinio laki pešadijski bataljon sedme padobranske divizije, uz podršku tenkova i jedne haubičke baterije.
Počinje i 22. devembar, a borbe ne jenjavaju. Milicijske grupe napadaju jedinice druge brigadne grupe sedmog vazdušno-desantnog puka u blizini pozorišta gde se nalazio jedan od komandnih punktova intervencionsta. U žestokoj bici jedinice milicije koje su bile u naletu zaustavljene su artiljerijskom vatrom, podrškom ''vazdušnih topovnjača'' C-130 i helikoptera. U jutarnjim satima na pres konferenciji američki pukovnik Majk Snel saopštio je novinarima da su u kući Norijege u Fort Amadoru pronašli 50 kilograma kokaina. Bila je to smišljena manipulacija jer je već u januaru 1990. nakon veštačenja utvrđeno da je u vrećama bilo brašno za pravljenje kolača od tamale (!).
U sledeća tri dana, od 23. do 25. decembra, otpor je počeo da slabi, a poslednje borbe okončane su u zoru 25. decembra. Američka vlada strahovala je od ponavljanja vijetnamskog scenarija i stupanja na scenu gerilsko-partizanskih jedinica, no to se nije dogodilo. U sklopu završnih operacija sprovedena je i akcija Acid Gambit, tokom koje je grupa boraca iz sastava Delta odreda, uz pomoć jurišnih helikoptera armijske avijacije, napala zatvor Karcel Modelo i oslobodila američkog državljanina Kurta Mevesa koji je u aprilu uhapšen zbog vođenja antivladine propagande.

Posledice, gubici, žrtve
Amerikanci su imali 23 poginula i 330 ranjenh. U prva dva dana oštećeno je 15 aviona - četiri C-141 i jedanaest C-130. Prema naknadnim podacima, 13 aviona je oštećeno do drugog januara 1990. a preostala dva su popravljena do 16. januara. Izgubljena su četiri helikoptera, a još 45 je oštećeno. Samo u prva 24 sata oštećeno je 44 helikoptera, nakon čega je promenjena taktika njihovog dejstva. Stradala su i tri američka državljanina: Ričard Paul, građansko lice u Minstarstvu odbrane kog su panamski vojnici ubili nakon što nije hteo da stane na kontrolnom punktu. Fakultetski profesor Rejmond Dregset i učiteljica Gertruda Kandi Helin su poginuli pod nepoznatim okolnostima. Troškovi operacije, kako je u septembru 1990. godine saldirano, iznosili su 163 miliona dolara, što bi po približnim današnjim cenama iznosilo oko 300 miliona dolara.

OS Paname u ovaj sukob ušle su s 12.000 ljudi na broju. Koliko ih je stvarno bilo operativno sposobnih i da li su angažovani rezervisti, nije utvrđeno. U centralnoj armijskoj bazi bilo je 11.000 vojnika, do 30 oklopnih vozila raznih vrsta i preko 50 topova i minobacača. Vazduhoplovstvo je brojalo 500 vojnika, 23 aviona i 20 helikoptera, a mornarica je imala 400 mornara i 12 patrolnih brodova. U akciji je poginulo 515 građana Paname, od toga 51 pripadnik OS, 202 civila, dok status i identitet ostalih nije utvrđen. U tom broju nalazili su se i streljani pljačkaši i kriminalci. Ukupni gubici OS (uključujući sve rodove i vidove) iznosili su 68 poginulih i 27 ranjenih, ne računajući gubitke milicije. Podaci variraju u zavisnosti od izvora. Poginuo je i jedan španski novinar, fotoreporter lista ''El Pais''. Prilikom granatiranja uništeno je više zgrada i deo infrastrukture, što je za panamsku ekonomiju bila šteta u vrednosti od milijardu američkih dolara.

Sudbina diplomatije u toku intervencije
Amerikanci se nisu mnogo obazirali na diplomatski status koji uživaju predstavnici ambasada, konzulata i drugih predstavništava. Blokirali su ambasade Kube, Nikaragve, Perua i Libije kako bi sprečili da Norijega kod njih potraži azil. Kamere kubanske ambasade su isključene, a postupci američke vojske su bili ocenjeni kao flagrantno kršenje međunarodnih sporazuma o nepovredivosti ambasada i diplomatskih misija. Usput, marinci su stigli da pretresu i automobil kubanskog ambasadora.
Diplomatski gafovi i bahatost intervencionističkih trupa nisu bili jedini problem. Kako je saopštio međunarodni Crveni krst, smesta je došlo do pogoršanja života stanovništva. Nedostajale su namirnice, sanitetski materijal, a usled nekontrolisanog uništavanja infrastrukture pojavila se i mogućnost epidemije i raznih zaraza. Nešto kasnije, 19. jula 1990. godine šezdeset kompanija u vlasništvu Paname ili njenih državljana podnelo je tužbu protiv SAD Saveznom sudu u Njujorku, zbog štete načinjene tokom invazije. To nije bila jedina šteta jer je saobraćaj kanalom za to vreme bio prekinut nanoseći međunarodnoj pomorskoj trgovini i ekonomijama trećih zemalja nesrazmerno veliku štetu. Ni time nije završena priča o tamnoj strani ovog rata. Posle intervencije pokrenuta je istraga o zločinima koje su učinili intervencionisti tokom operacije. Otvoren je 21 krivični predmet, od kojih se osam odnosi na ubistva. Početkom maja 1990. godine američki istražni organi identifikovali su preko 60 vojnih i građanskih krivičnih dela koja su počinili pripadnici OS SAD. Dela su se kretala u rasponu od krađe zlatnih predmeta i dragocenosti, do pljačke zarobljenika i ubistava.



Reakcije međunarodne javnosti
Bez obzira na to što su SAD u to vreme praktično bile jedina supersila na svetu, te da niko nije mogao da ih spreči u naumu, 15 država članica SB UN glasalo je za osudu intervenicije. Već spominjani veto iskoristile su tradicionalne saveznice Velika Britanija i Francuska i blokirale rezoluciju. Američki predstavnik je naglasio da Norijega ne može da se pozove na suverenitet jer je trgovina drogom međunarodna opasnost. Bez obzira na ishod ovog glasanja, Generalna skupština UN je već 29. decembra 1989. godine na svojoj 44. sednici usvojila rezoluciju kojom se osuđuje američka invazija na Panamu i zahteva od SAD da smesta prekinu vojne aktivnosti i povuku svoje trupe. Za rezoluciju je glasalo 75 država, 20 je bilo protiv, a 40 zemalja nije učestvovale u glasanju. Kao odgovor, predstavnik SAD u UN izdao je saopštenje da su tokom vojne intervencije SAD ''ostvarile pravo na samoodbranu''.
Reagovala je i Organizacija američkih država i osudila je intervenciju. Dvadeset članica je bilo za osudu, a SAD su bile protiv. Tadašnja EEZ usvojila je rezoluciju ''kojom je izrazila zabrinutost zbog postupka SAD''. Nezadovoljstvo u mnogim državama Latinske Amerike i ostrvskih država Kariba bilo je nedosmisleno iskazano. Protestima su se pridružili SSSR, Libija i Australija (!). Socijalistička internacionala usvojila je rezoluciju kojom je osudila intervenciju, a u samim SAD 69 javnih i političkih ličnosti, umetnika, političara, potpisalo je otvoreno pismo predsedniku kojim osuđuju intervenciju. Njima su se pridružili Nacionalni savet crkava SAD i Veće ujedinjene metodističke crkve.

Post festum
Šta se dogodilo s Norijegom? On je proveo nekoliko dana u ambasadi Vatikana koja je bila opkoljena američkim vojnicima. Državni sekretar Džems Bejker tražio je od Vatikana da izruči Norijegu, a za to vreme pred ambasadom vođen je psihološki rat: sa ulice su iz ogromnih zvučnika puštali zaglušujuće glasnu rok-muziku, pa je život i rad u ambasadi (a sigurno i u bližoj okolini) postao nemoguć. Trećeg januara 1990. Norijega se predao i prebačen je u Majami. Američki sud ga je osudio na 30 godina zatvora zbog trgovine drogom i iznude. Francuski sud ga je 1999. godine osudio u odsustvu na deset godina zatvora zbog ''pranja'' novca i krijumčarenja droge. Sud u Panami je 1995. godine Norijegu proglasio krivim u odsustvu i osudio ga za politička ubistva na 20 godina zatvora. Još neki njegovi sledbenici odvedeni su u SAD gde im je suđeno. Amerikanci su izgradili i dva privremena logora za zarobljene i uhapšene, da bi posle završetka neprijateljstava većina puštena. Ipak, u logorima je zadržana 351 osoba. Istovremeno, tokom operacije, nekoliko stotina kriminalaca pušteno je iz zatvora, što je dodatno otežalo situaciju braniocima. Novi, marionetski predsednik Galimani pokrenuo je kampanju protiv bivšeg predsednika Torijosa koji se zalagao za nacionalizaciju zone kanala.
Smesta su štampani i novi udžbenici gde je doba vladavine Torijosa i Norijege nazvano ''21 godina vojne diktature''. Sve institucije su preimenovane. Ali, ni to nije sve! Desetog februara 1990. godine Galimani je raspustio panamske oružane snage. Porodica Norijege (supruga, tri kćerke i unuka) dobila je politički azil u rezidenciji kubanskog ambasadora, a zatim je u martu preko Kube otišla u Dominikansku Republiku gde je dobila azil. Posle ''smirivanja tla'' ipak nije bilo mirno jer su više puta na noćne klubove gde su američki vojnici priređivali razna slavlja, bacane eksplozivne naprave, aktivirani automobili-bombe i vršene druge diverzije. Uz mnoštvo opravdanja koja su se temeljila u početnim ciljevima operacije, vlada SAD zvanično je proglasila operaciju uspešnom. U Panami, i u svetu, nisu mislili tako. Na desetogodišnjicu intervencije održan je u Panami masovni protest kojom prilikom su demonstranti kamenjem i kesama s bojom gađali američku ambasadu. Nešto ranije, 2007. godine, Nacionalna skupština Paname proglasila je 20. decembar Danom sećanja na žrtve invazije i formirala je komisiju za utvrđivanje tačnog broja žrtava i obim materijalnih razaranja. Dana 11. decembra 2011. godine Norijega je izručen iz Francuske Panami na izdržavanje zatvora po optužbama za političko ubistvo, a 20. decembra svake godine u Panami se održava marš žalosti (La marcha Negra).



I ovaj sukob nije prošao bez svog virtuelnog nastavka. Invazija na Panamu obrađena je u igri Call of Duty: Black Ops. 2, gde je glavni cilj , naravno, hvatanje Norijege, koji će kasnije biti iskorišćen za uklanjanje glavnog junaka igre - Raula Mendeza.