Danko SVIK VRS ::Za one koji imaju problem sa ćirilicom, evo u latinici.
https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2.....sto-polje/
Danko, jeli ovaj tvoj članak sa prve strane objavljen u drugom broju magazina Aeroprofil iz 2008/9 god ili ti je članak iz njega poslužio kao deo materijala ? Veoma, veoma sličan tekst je, naime, objavljen u tom časopisu, medjutim nije mi trenutno tu, da proverim autora...
Vreme će pokazati ili je več pokazalo da li su Rusi pogrešili kada su pod pritiskom pre svega Evrope a i SAD obustavili vojne operacije u Gruziji. Alternativa je bila ulazak u Tbilisi, nasilnk skidanje sa vlasti Sakašvilija i pravljenje situacije u kojoj bi na sledećim "demokratskim" izborima pobedio njihov kandidat...
Tada je Rusiji prećeno sankcijama... sada Rusi jesu pod sankcijama. Presekli su na Ukrajini, mogli su preseći i na Gruziji...
ILGromovnik ::Danko SVIK VRS ::Za one koji imaju problem sa ćirilicom, evo u latinici.
https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2.....sto-polje/
Danko, jeli ovaj tvoj članak sa prve strane objavljen u drugom broju magazina Aeroprofil iz 2008/9 god ili ti je članak iz njega poslužio kao deo materijala ? Veoma, veoma sličan tekst je, naime, objavljen u tom časopisu, medjutim nije mi trenutno tu, da proverim autora...
Izvini ali nikad čuo za taj Aeroprofil. Moj tekst je napisan 2015. godine. Izvor su mi bili ruski, gruzijski, naši (srb, rh, slo) nešto malo iz SAD i Velike Britanije.
Iskreno, izvinjavam se ali zaista za taj Aeroprofil nisam čuo, još ako je iz 2008 ili 2009. Uf brate ja jedino znam za Aerosvet i Aeromagazin.
Dopuna: 08 Avg 2018 0:48
E da što se tiče sličnosti tekstova reč je o podudarnosti izvora.
Evo slučaj između mene i Bojana Dimitrijevića.
Naša knjiga Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015, ima delove koji se mogu naći i u Bojanovoj knjizi Vazdušni rat nad Republikom Srpskom i Republikom Srpskom Krajinom.
Izvori su nam, bili bukvalno isti. Stim što je naša knjiga izašla 2016, a Bojanova 2017.
Tako, što se tiče činjenica one su nepromenjivi, ko god ih koristio one su nepromenjive. Dakle to su fakti.
Седьмого августа 2008-го около полуночи грузинские войска открыли огонь по Цхинвалу и окрестностям из ствольной артиллерии и реактивных систем залпового огня. Утром атаковали базу российских миротворцев, и президент Дмитрий Медведев принял решение о вводе войск на территорию Южной Осетии.
Источник: http://rusvesna.su/news/1533710450
Kratki članak o naravoučeniju koje su Rusi izvukli iz ovog sukoba. Članak je na ruskom pa ako netko ima volje da, za nas slabe govornike ruskog, bar ukrtako napiše o čemu se radi.
Нови документарац. Више је о личним драмама али га стављам у ову тему јер је тренутно активна.
Морам приметити како су руси лепо изградили и нашминкали Цхинвали у протеклих пар година јер су ми слике из 2008. до сад биле једина асоцијација на град. То је начин на који се приступа својим савезницима.
Citat:radoznao
Kratki članak o naravoučeniju koje su Rusi izvukli iz ovog sukoba. Članak je na ruskom pa ako netko ima volje da, za nas slabe govornike ruskog, bar ukrtako napiše o čemu se radi.
Није баш ни кратак и није чланак, већ интервју и то врло интересантан. Кад будем стигао, превешћу га. Само мало стрпљења.
radoznao ::Kratki članak o naravoučeniju koje su Rusi izvukli iz ovog sukoba. Članak je na ruskom pa ako netko ima volje da, za nas slabe govornike ruskog, bar ukrtako napiše o čemu se radi.
osmog avgusta 2018. godine napunilo se 10 godina od početka petodnevnog rusko-gruzinskog rata. Kakve su zaključke napravili ruski vojni rukovodioci posle tih dogadjaja i kako su se oni odrrazuiliu na naše oružane snage ispričao je vojni ekspert – zamenik direktora centra analize strategije i tehnologije Konstantin Makienko.
Napominjem da se početkom rata zvanog "8.8.8." (borbena dejstva su počela na noć 7 na 8. 8.meseca 2008. godine) smatra moćni udar gruzinske artiljerije po Chinvalu. Iako se od početka konflikt izmedju Gruzije i Južne Osetije u obliku rata vukao još s kraja 1980.-tih godina. Najkrvavije bitke izmedju njih vodile su se 1991-1992. godine, posle čega je Tbilisi organizovao potpunu ekonomsku blokadu Južne Osetije.
U 2008. godini situacija se napregla do pucanja. Uz sve, u drugoj polovini jula Gruzija je sprovela zajedničke vojne manevrse sa USA, na kojima su uvežbavani scenarija napada i zaposedanja teritorije Južne Osetije. Istovremeno sa tim vežbama Rusija je sprovela svoju vežbu, "Kavkaz-2008", na kojoj su učešće imale sve vojne i naoružane strukture, ujključujući i vojno-železničke jedinice koje su potpuno obnovile železničke pruge na teritoriji Abhazije, porušene od gruzijske vojske. Bilo je jasno da se nazire krupni vojni sukob.
Kada je u noći 7. na 8. avgusta 2008. gruzijska artiljerija otvorila vatru na Chinvali i pozicije ruskih mirotvoraca koji su se nalazili na liniji razgraničenja strana, ruska vojska, koja se nalazila na graanicama Južne Osetije prešla je na aktivna dejstva. Kasnije je operacija dobila naziv "Prinudjivanje Gruzije na mir."
Danas je očigledno da je takav naziv operacije bio opravdan. Sukob koji se vukao već desetlećima završio je stvaranjem dve medjusobno nezavisne države. One su se smatrale neprijateljskim, ali borbena dejstva se više ne vode. Na teritoriji Južne Osetije baziran je ruski vojni kontigent, a jedinice armije JO su faktički postale deo ruske armije. Nedavno potpisani vojni sporazumučvrstili su taj posebni status.
Rezultati petodnevnog rata su suštinski uticali ne samo na stanje stvari u Gruziji i JO. U Rusiji su oni dali poslednji i najjači podsticaj za konačnu odluku državnog rukovodstva za početak reformi oružanih snaga. Dotle se reforma i smatrala neobhodnom, ali se neprekidno odugovlačila zbog beskonačnih sporova i različitih teoretskih stavova reformatora koliko i zbog nedostatka sredstava.
Rusko gruzijski rat, bez obzira na pobedu Rusisje očigledno je demonstrirao malu efikasnost oružanih snaga koje su u tom momentu postojale u državi. Sukob je pokazao mnogobrojne probleme armije, od čega je neefikasnost njenog upravljanja i opreme bio najbolniji.
Na osnovu rezultata tog rata predsednik Rusije je izdao tajno naredjenje – on nikada nije publikovano, koje je odredilo jasne smerove reforme ruske armije. Bio je usvojen novi program naoružafvanja, za koji je prvi put za celu istoriju Rusiju odvojena suma koja se brojala trilionima rubalja, što je kod mnogih demokratskih političara izazvalo razdraženost. Bez obzira na to, u rukovodstvu države se pojavilo definitivno ubedjenje – državi je nneophodna nova armija, opremljena savremenim sredstvima veze, radioelektronske borbe, koja ume ratovati na raznim prostorima i ne ogromnim frontovima nego kompaktnim mobilnim vojnim grupama u koje su pod jedinstvenom komandom uključeni delovi različitih rodova i vidova OS.
Evo šta o značaju iskustva petodnevnog gruzinskog rata za razvoj ruske amije govori zamenik direktora centra za analizu strategije i tehnologije Konstantin Makienko KM: Osnovni zaljučak je u tome, što su OS Rusije, koje su u tom trentuktu imale oblik masovne mobilizacione armije sovjetskog tipa, imale veoma male mogućnosti za učestvovanje čak i u ograničenim konfliktima, zato što je za efikasnost takvih OS bilo neophodno sprvesti mobilizaciju. Bez mobilizacije armija je imala sastav ograničen nekompletnošću i malom bojevom gotovošću.
Do tada su se vojnici neprekidno sporili kakva treba da bude armija – profesionalna ili mobilizaciona
KM: Pookušaji da se istovremeno zadrže i profesionalna i mobilizaciona armija, u nekim delovima je dovelo do toga da su postojale dve paralelne armije, što je, naravno, propalo. Zato je po rezultatima primene OS protiv Gruzije donet konačni zaključak o tome, da su glavna pretnja sukobi na teritoriji bivšeg SSSR, a za efikasnu primenu vojne sile neophodno je odreći se sovjetskog mobilizacionog sistema i preći na oružane snage koje su potpuno kompletirane jedinicama u stalnoj borbenoj gotovosti i normalno opremljene.
U ovom ratu su učestvovali i loše obučeni vojnici na ročnom vojnom roku, za šta su se kasnije vojni načelnici opravdavali. Jednostavno, nije bilo vremena zameniti ih profesionalnim vojnicima, taj faktor je uticao na povećane gubitke
Gubici u ratu su bili veliki i apsolutno neprihvatljivi ako se ima u vidu činjenica o ograničenim razmerama konflikta i opšteg niskog nivoa protivnika. Gubici ruske strane bili su 67 poginulih i 283 ranjenih.
Gubici avijacije bili su veoma veliki. Šta je bio razlog? Tamo vojnici ročnici ne ratuju.
Avijacija ruske strane izgubila je jedan bombarder TU-22M3, dva frontovska bombardera SU-24M, tri jurišnika SU-25 i još tri koji su otpisani posle oštećenja U nesreći je izgubljen jedan helikopter MI-8MTKO. Faktički budjonovski jurišni avijacioni puk je gubio jedan avion SU-25 na 17 borbenih letova, što je nivo gubitaka kao u leto 1941. godidne. Apsolutno absurdan nivo za savremenu avijaciju koja deluje protiv slabe PVO. Pri tome, od šest oborenih aviona, dva su dokazano oborili Gruzini, a razlog gubitaka ostalih je očigledno "prijateljska vatra".
Hočete da kažete da su naši obarali svoje avione, zato što nisu imali normalna sredstva veze
Bezuslovono, glavni razlog visokih gubitaka bio je nedovoljno visoki nivo organizacije i pripreme ličnog sastava jedinica, mnogobrojni problemi ruske strane sa komandovanjem i izvidjanjem. Avijacija je, praktično, delovala "naslepo". U mnogo čemu to je posledica "jeftine" mobilizacione armije koja je, uz sve, petnaest godina pre toga bila hronično nedofinansirana, što je trebalo popravljati u godinama pred sukob. Vojno tehnički aspekti gubitaka su u ovom slučaju drugostepeni.
Danas je Gruzija glavni i prvi pretendent za pristupanje u nato, što je nedavno izjavio gensek nato Jens Stoltenber na samitu u Briselu. Istina, on nije precizirao kada će se to desiti. Da li je moguće prognozirati novi sukob, koji bi izbio, ovaj put uz podršku nato.
Teško da je takvo šta moguće, pošto je Gruzija dobila lekciju. Dobru lekciju, koju će dugo pamtiti. Osim toga, stupanje Gruzije u nato nije realno u dogledno vreme. Sadašnji kontakti Gruzije i nato je pre svega, želja alijanske dati Gruzinima neku moralnu kompenzaciju za njihovu predanost ideji stupanja u nato i ništa više od toga.
+ +++dobri covek ::radoznao ::Kratki članak o naravoučeniju koje su Rusi izvukli iz ovog sukoba. Članak je na ruskom pa ako netko ima volje da, za nas slabe govornike ruskog, bar ukrtako napiše o čemu se radi.
osmog avgusta 2018. godine napunilo se 10 godina od početka petodnevnog rusko-gruzinskog rata. Kakve su zaključke napravili ruski vojni rukovodioci posle tih dogadjaja i kako su se oni odrrazuiliu na naše oružane snage ispričao je vojni ekspert – zamenik direktora centra analize strategije i tehnologije Konstantin Makienko.
Napominjem da se početkom rata zvanog "8.8.8." (borbena dejstva su počela na noć 7 na 8. 8.meseca 2008. godine) smatra moćni udar gruzinske artiljerije po Chinvalu. Iako se od početka konflikt izmedju Gruzije i Južne Osetije u obliku rata vukao još s kraja 1980.-tih godina. Najkrvavije bitke izmedju njih vodile su se 1991-1992. godine, posle čega je Tbilisi organizovao potpunu ekonomsku blokadu Južne Osetije.
U 2008. godini situacija se napregla do pucanja. Uz sve, u drugoj polovini jula Gruzija je sprovela zajedničke vojne manevrse sa USA, na kojima su uvežbavani scenarija napada i zaposedanja teritorije Južne Osetije. Istovremeno sa tim vežbama Rusija je sprovela svoju vežbu, "Kavkaz-2008", na kojoj su učešće imale sve vojne i naoružane strukture, ujključujući i vojno-železničke jedinice koje su potpuno obnovile železničke pruge na teritoriji Abhazije, porušene od gruzijske vojske. Bilo je jasno da se nazire krupni vojni sukob.
Kada je u noći 7. na 8. avgusta 2008. gruzijska artiljerija otvorila vatru na Chinvali i pozicije ruskih mirotvoraca koji su se nalazili na liniji razgraničenja strana, ruska vojska, koja se nalazila na graanicama Južne Osetije prešla je na aktivna dejstva. Kasnije je operacija dobila naziv "Prinudjivanje Gruzije na mir."
Danas je očigledno da je takav naziv operacije bio opravdan. Sukob koji se vukao već desetlećima završio je stvaranjem dve medjusobno nezavisne države. One su se smatrale neprijateljskim, ali borbena dejstva se više ne vode. Na teritoriji Južne Osetije baziran je ruski vojni kontigent, a jedinice armije JO su faktički postale deo ruske armije. Nedavno potpisani vojni sporazumučvrstili su taj posebni status.
Rezultati petodnevnog rata su suštinski uticali ne samo na stanje stvari u Gruziji i JO. U Rusiji su oni dali poslednji i najjači podsticaj za konačnu odluku državnog rukovodstva za početak reformi oružanih snaga. Dotle se reforma i smatrala neobhodnom, ali se neprekidno odugovlačila zbog beskonačnih sporova i različitih teoretskih stavova reformatora koliko i zbog nedostatka sredstava.
Rusko gruzijski rat, bez obzira na pobedu Rusisje očigledno je demonstrirao malu efikasnost oružanih snaga koje su u tom momentu postojale u državi. Sukob je pokazao mnogobrojne probleme armije, od čega je neefikasnost njenog upravljanja i opreme bio najbolniji.
Na osnovu rezultata tog rata predsednik Rusije je izdao tajno naredjenje – on nikada nije publikovano, koje je odredilo jasne smerove reforme ruske armije. Bio je usvojen novi program naoružafvanja, za koji je prvi put za celu istoriju Rusiju odvojena suma koja se brojala trilionima rubalja, što je kod mnogih demokratskih političara izazvalo razdraženost. Bez obzira na to, u rukovodstvu države se pojavilo definitivno ubedjenje – državi je nneophodna nova armija, opremljena savremenim sredstvima veze, radioelektronske borbe, koja ume ratovati na raznim prostorima i ne ogromnim frontovima nego kompaktnim mobilnim vojnim grupama u koje su pod jedinstvenom komandom uključeni delovi različitih rodova i vidova OS.
Evo šta o značaju iskustva petodnevnog gruzinskog rata za razvoj ruske amije govori zamenik direktora centra za analizu strategije i tehnologije Konstantin Makienko KM: Osnovni zaljučak je u tome, što su OS Rusije, koje su u tom trentuktu imale oblik masovne mobilizacione armije sovjetskog tipa, imale veoma male mogućnosti za učestvovanje čak i u ograničenim konfliktima, zato što je za efikasnost takvih OS bilo neophodno sprvesti mobilizaciju. Bez mobilizacije armija je imala sastav ograničen nekompletnošću i malom bojevom gotovošću.
Do tada su se vojnici neprekidno sporili kakva treba da bude armija – profesionalna ili mobilizaciona
KM: Pookušaji da se istovremeno zadrže i profesionalna i mobilizaciona armija, u nekim delovima je dovelo do toga da su postojale dve paralelne armije, što je, naravno, propalo. Zato je po rezultatima primene OS protiv Gruzije donet konačni zaključak o tome, da su glavna pretnja sukobi na teritoriji bivšeg SSSR, a za efikasnu primenu vojne sile neophodno je odreći se sovjetskog mobilizacionog sistema i preći na oružane snage koje su potpuno kompletirane jedinicama u stalnoj borbenoj gotovosti i normalno opremljene.
U ovom ratu su učestvovali i loše obučeni vojnici na ročnom vojnom roku, za šta su se kasnije vojni načelnici opravdavali. Jednostavno, nije bilo vremena zameniti ih profesionalnim vojnicima, taj faktor je uticao na povećane gubitke
Gubici u ratu su bili veliki i apsolutno neprihvatljivi ako se ima u vidu činjenica o ograničenim razmerama konflikta i opšteg niskog nivoa protivnika. Gubici ruske strane bili su 67 poginulih i 283 ranjenih.
Gubici avijacije bili su veoma veliki. Šta je bio razlog? Tamo vojnici ročnici ne ratuju.
Avijacija ruske strane izgubila je jedan bombarder TU-22M3, dva frontovska bombardera SU-24M, tri jurišnika SU-25 i još tri koji su otpisani posle oštećenja U nesreći je izgubljen jedan helikopter MI-8MTKO. Faktički budjonovski jurišni avijacioni puk je gubio jedan avion SU-25 na 17 borbenih letova, što je nivo gubitaka kao u leto 1941. godidne. Apsolutno absurdan nivo za savremenu avijaciju koja deluje protiv slabe PVO. Pri tome, od šest oborenih aviona, dva su dokazano oborili Gruzini, a razlog gubitaka ostalih je očigledno "prijateljska vatra".
Hočete da kažete da su naši obarali svoje avione, zato što nisu imali normalna sredstva veze
Bezuslovono, glavni razlog visokih gubitaka bio je nedovoljno visoki nivo organizacije i pripreme ličnog sastava jedinica, mnogobrojni problemi ruske strane sa komandovanjem i izvidjanjem. Avijacija je, praktično, delovala "naslepo". U mnogo čemu to je posledica "jeftine" mobilizacione armije koja je, uz sve, petnaest godina pre toga bila hronično nedofinansirana, što je trebalo popravljati u godinama pred sukob. Vojno tehnički aspekti gubitaka su u ovom slučaju drugostepeni.
Danas je Gruzija glavni i prvi pretendent za pristupanje u nato, što je nedavno izjavio gensek nato Jens Stoltenber na samitu u Briselu. Istina, on nije precizirao kada će se to desiti. Da li je moguće prognozirati novi sukob, koji bi izbio, ovaj put uz podršku nato.
Teško da je takvo šta moguće, pošto je Gruzija dobila lekciju. Dobru lekciju, koju će dugo pamtiti. Osim toga, stupanje Gruzije u nato nije realno u dogledno vreme. Sadašnji kontakti Gruzije i nato je pre svega, želja alijanske dati Gruzinima neku moralnu kompenzaciju za njihovu predanost ideji stupanja u nato i ništa više od toga.
Autor Olga Boževa
Hvala Dobri!
Bilo bi interesantno vidjeti to "tajno naređenje", ako se jednog dana deklasicifira...
