offline
- Pridružio: 18 Avg 2009
- Poruke: 1124
- Gde živiš: Gde je krunisano 7 srpskih kraljeva
|
СВЕ ШТО ТРЕБА ДА ЗНАТЕ О УКРАЈИНИ: Национални и верски идентитет, геноцид, …. Не знам колико је нашим грађанима, будући измученим од свега, јасно шта се то заправо дешава у Украјини – земљи која је не само близу него и у којој живи становништо искуствено веома слично нама на просторима бивше Југославије.
Можда се, онима међу нама који већ немо посматрају и ситуацију у властитој земљи, чини претјераним интересовање за Украјину. Али ни најмање није тако…
ОСНОВНЕ ЧИЊЕНИЦЕ
Украјина је прије свега територијално највећа европска земља. А апсолутно прва у свeту по количини обрадиве земље високог квалитета.
Поређења ради, и Русија и САД са свом својом величином имају отприлике сличну количину високообрадивих ораница. Кина, нпр. са својих 1,3 милијарде становника нема ниједну петину такве земље! Осим тога, на истоку Украјине је смјештен један од највећих индустријских реона у свијету, тзв. Донбас (Донски индустријски басен). То је био центар војне индустрије, металургије и машиноградње бившег СССР-а. Са Донбасом се у свијету може поредити само Рурска област у Њемачкој и индустријска област Токио-Јокохама у Јапану.
У стратешком и геополитичком смислу, Украјина се налази у тзв. „срцу геостратешког центра свијета“. Осим ове географске истине, битно је напоменути да Русија са наклоњеном Украјином представља светску суперсилу. Без ње – Еvроазијску регионалну силу. Европа са Украјином има за трећину увећане природне ресурсе. Без ње је много зависнија од увоза. Кроз Украјину пролазе сви најважнији нафтоводи и гасоводи из Русије ка европским земљама, па и нама. Ко господари кримском луком Севастопољ, а тренутно је то руска морнарица, господари црноморским и каспијским басеном. А тај басен је уз Персијски залив највећи произвођач нафте у свету. Украјинци, иако их паушално можемо доживјети једном нацијом, нису то. Али нису ни разнородни као нпр. ми у бившој Југославији.
Прије него се објасни природа њиховог идентитета важно је напоменути неколико чињеница…
Украјинци живе катастрофално лоше. За просјечног грађанина можда звучи невјероватно, али они статистички живе три пута лошије од нас?! Са свим богатствима које посједују. Тајкунизација земље је далеко драматичнија него код нас, те и и социјалне разлике неупоредиво израженије. Ипак, наслијеђено из совјетског периода, систем социјалне заштите, образовања и медицинске nеге је на завидном нивоу.
Украјинци су најобразованији народ Европе. Сиромаштво је свеопште, а будућност нације неизвјесна због енормног пада броја становника због малог природног прираштаја. Још драматичније него у Србији, већина руралних подручја су испражњена од становништва, а преко 85% становника живи у градовима.
ukrajina bandera ustase vatikan
ВЕРСКИ ИДЕНТИТЕТ
Он заправо ствара срж украјинских подјела и нерећа. Важно је напоменути да је на територији Украјине настала Русија, под именом Кијевска, а њен кнез Владимир је примио православно хришћанство што је затим постала окосница руског идентитета.Тек вјековима касније, сједиште Русије се сели у Новогород, па у Москву, па у Санкт Петерсбург, те поново у Москву. Православље је дакле, дубоко укорењено у Украјини већ хиљаду година. Током вeкова, кроз освајања Монгола, католичке Пољске, Литваније и Шведске, те касније Аустрије, један дио Украјинаца је био изван граница Царске Русије. Ради се, наравно о крајњем западу земље.
Посlедично, један број Украјинаца је био принуђен да прихвати унију са Папом у Риму, те је створена тзв. Гркокатоличка или Унијатска Црква, која има православне обреде, а признаје Папу као врховног поглавара свих хришћана. Међу Украјинцима правих римокатолика нема. То је једна од заблуда. Е, сада на један мали тренутак треба међу овим Унијатима разликовати две групе; мању која себе назива Русинима или Рутенима, који живе у карпатским областима, а има их и код нас у Војводини, те много већег броја који се сматрају Украјинцима. Ови други живе у читавој Галицији са седиштем у Лавову, иначе центром украјинског национализма. Свеукупно, ових гркокатолика међу Украјинцима има свега око 4 милиона или око 8%.
Када је ствар међу православним становништвом, ситуација је далеко замршенија. Но да за сада говоримо само о оном дијелу становништва које себе сматра Украјинцима. Међу њима има три групе:
Прва група представља вернике Украјинске православне цркве која је део Москвовске патријаршије (дакле Руске Православне Цркве). Ова црква је најстарија и посједује већину вјерских објеката у земљи и то широм земље. То је једина призната православна црква. Њених вјерника има око 9 милиона, само међу Украјинцима. Богослужбени језик је руски и старословенски.
Другу групу представља непризната Украјинска Православна црква Кијевске Патријаршије, настала 1995. након распада СССР-а и проглашења независности Украјине. Она има око 17 милиона вјерника углавном у Западном и централном дијелу земље. Богослужбени језик је Украјински.
Трећи део представља Аутокефална Украјинска Православна Црква на западу земље, такође непризната, настала као одговор на комунистичку револуцију 1919. Њених је вјерника око 4 милиона.
Овдје је наравно, битно споменути и око 9 милиона етничких Руса који су сви вјерници Московске патријаршије.
Мањи дио Украјинског становништва су јеверејске, римокатоличке (Пољаци) и протестантске (Словаци и Мађари) религије. Постоји и мањи број муслимана.
НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ
Не мање од вјерског, замршеност постоји и у националном идентитету. За почетак, треба рећи да се украјинска нација стварала нераскидиво са руском. Ријеч Украјинац, као што можете и претпотавити, у руском језику представља некога ко живи у крају Империје. Еквивалентно нашем појму „Крајишник“. Такође, до комунистичке револуције 1917, руски народ се дијелио на три групације; Великорусе (данашње Русе), Малорусе (данашње Украјинце) и Бјелорусе који и данас користе тај назив. Током периода СССР усвојен је термин Украјинац, који добија статус равноправне нације. Украјински језик почиње тада да се кодификује, мада су постојали и ранији покушаји украјинских националиста.
ГЕНОЦИД НАД УКРАЈИНЦИМА У ВРИЈЕМЕ СТАЉИНА
Овдје, тек почињу тешко разумљиви догађаји. Формално, у вријеме СССР-а Украјинци су добили више него икада. Истовремено, у реалности, Стаљинов режим је над њима извршио највећи геноцид у историји Европе. Необавјештени уобичајно мисле да је најмасовнији такав злочин извршен над јеврејима у Холокаусту током нацистичке Њемачке, када је их убијено 6 милиона. Међутим, током провођења колективизације села, совјетски режим је током 1932-1933 вјешташки изазвао глад међу сељацима Украјине и Поволожја, насилно им одузимајући сву храну. У те двије године умрло је преко 7.3 милиона Украјинаца (поређења ради, Србија у данашњим границама је тада имала 5.8 милиона становника). Тај геноцид назван је ГЛАДОМОР и као геноцид је окарактерисан у Украјинском парламенту, Савјету Европе и у Уједињеним нацијама. Спроводиле су га Украјинске совјетске власти под патронатом комунистичке Москве.
Највећи, апсурд је да је Гладомором искључиво погођено становништво централне и источне Украјине, а да данашњи националистички настројен запад Украјине није погођен. Он је тада био у саставу Пољске и Чехословачке, а не СССР-а. Гладомор је дубоко укорењен у свијест Украјинаца као и нацистичка окупација која је однијела око 7 милиона живота, укључујући ту и милион и по Јевреја.
МЕЂУТИМ…
Истовремено са геноцидом, тече дерусификација Украјине. Насилно измјештање сељака у градове, створиће од њих, умјесто руских духовних центара – украјинске. Типичан пример је Кијев. У њему је у вријеме царске Русије било 69% Руса, 32% Јевреја који су говорили руски, и занемарљив број Украјинаца. У вријеме Стаљина, Украјинци постају већина.
ПЕРИОД ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА
Преживјевши Гладомор и остале репресалије, многи Украјинци су Хитлерове трупе дочекали као олободиоце. Стаљин касније неће пропустити прилику да се освети за то. Какогод, у овом периоду створена је моћна пронацистичка „Влада“ Украјине, која је осим мржње према Русима и СССР-у још већу нетолеранцију показивала према домаћим Јеврејима. Тако је можда и већи број њих страдао од украјинских комшија него од нацистичке руке. Познато је да украјински Јевреји нису страдали у логорима него у масовним егзекуцијама које су спроводили Нијемци и Украјински колаборационисти. Типичан примјер је Бабиј Јар, поред Кијева када су за два дана пострељани сви кијевски Јевреји. Њих око 35.000. Истовремено, велики број помоћног особља у нацистичким логорима смрти били су Украјинци. Не треба посебно напомињати, да се у свим овим догађајима предоминантно ради о западним Украјинцима. Ипак, огромна већина Украјинског становништва, трпила је под нацизмом и заједно са осталим народима СССР-а учествовала у сламању Хитлерове Њемачке.
ukrajina lavov
НАКОН ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
Опустошена, десеткована и помало кажњавана због пронацистичких дијелова друштва, Украјина је кроз освајања СССР-а, увећана за свој западни дио. Истовремено, 1960 јој је мимо сваке логике додјељено потпуно руско полуострво Крим. Она је тако, територијално награђена, формирала своје данашње границе. Међутим, будући у саставу суперсиле са доминантном руском културом, науком и свим другим у комунистичком друштву, које нацију није сматрало превише битном, током овог периода створена је нека врста поновне русификације. Прије би се могло рећи совјетизације. Слично американизацији цијелог свијета. Тако, су на крају постојања СССР-а сви универзитети, телевизија и јавне установе добровољно користиле скоро искључиво руски језик.
На истоку земље је већ формирани Донски индустријски басен добијао још моћнију форму најзначајнијег центра индустрије у читавом Совјетском савезу. Можда и у свијету тог времена. Запад земље је, међутим, стагнирао и до данас остао крајње сиромашан.
НАКОН РАСПАДА СССР-а
Распадом совјетске империје, Украјина је први пут у историји постала независна држава. Нимало хомогена, као што је објашњено, није никакво чудо, што се у периоду транзиције, изродило много супротности. Источни дио земље, са развијеном индустријом те јужни, црноморски са лукама и туризмом задржали су виши животни стандард. Централни и западни дио земље, изузимајући главни град, живи у крајњој биједи. Једном невидљивом линијом издјељена, буквално по половини, земља живи два паралелна живота. Русофилски и Украјински. Напримјер, источном граду Доњецку или јужном, Севастопољу, преко 90% становника говори руски, гласа за проруске странке, ослоњено је привредно и образовно на Русију. Насупрот томе, западни град Лавов, престоница некадашње Аустријске Галиције, живи потпуно други живот. Тамо 95% становника подржава украјинске десничаре, говори искључиво украјински језик и сања европски сан.
Главни град Кијев, на несрећу једних, а срећу других, налази се у зони прозападног дијела земље, док је главна економска снага и моћ сконцентрисана на истоку. Број становника је подједнак у оба дијела, док су политичка опредјељења грађана отприлике у размјери 55% : 45% у корист проруског дела становништва. И у једном и у другом дијелу новопечени милијардери одлучују о судбинама маса. Разлика је само у томе што су ови источни милијардери још богатији. Правна држава никада није успостављена а корупција је начин живота. У томе се, једино, два дијела земље уопште не разликују.
ЈЕЗИК
Данас, Украјинци чине око 77% становништва а Руси око 18%. Осталих је 5%. Међутим када је ријеч о матерњем језику, тек 62 посто становника је навело украјински као свој матерњи. 35 одсто њих наводи руски. То је официјелна статистика. Међутим када становнике Украјине питате који језик говоре у кући и на ком језику прате медије, читају књиге, ситуација је обрнута! 67% становника користи руски језик у кући. У јавној комуникацији, у образовању, у медијима руски је предоминантан. Само није службени.
У кореспонденцији са државним органима морате користити украјински. Ствари су доведене до апсурда. Два од три украјинска предсједника и готово сви премијери ни не знају украјински језик?! Чак су им и предизборна обећања била да ће се потрудити да га науче. Лидери националистичког запада, наравно говоре украјински, али да би их сви бирачи разумјели често се обраћају на перфектном руском језику… Руски, дакле, јесте универзални језик у Украјини, који сви разумију и којим се служе. Али је западњацима неприхватљиво, да га неко предложи за други службени језик. Ипак, све је већи број људи који користе украјински језик, а његова употреба се кроз систем образовања значајно промовише, а становници подстичу (понекада и недобровољно) да га користе.
kijev haos
ДАНАС
Иако тако дубоко подјељена на двије половине, све до ове године Украјина је живјела у одложеном конфликту. Он је понекада ескалирао, али никада не толико да дође до пуцања јединства земље. То се прије свега дешавало захваљујући економским интересима олигарха са обје стране. Међутим, када је сада пред Украјинце постављено алтернативно судбинско питање, да ли ће бити у утицајној сфери Запада, или обновљене Русије, не постоји тај кохезиони фактор, који би их могао ујединити око ове дилеме. Крупан бизнис и олигархија то свакако нису, а све остале друштвене институције су јасно подјељене и искључиве у погледу овог питања. Једни су за једне, други за друге. Свака украјинска власт је до сада одржавала ово стање одложеног конфликта, јер како би која долазила, ниједна није имала снаге да наметне свој утицај у оном другом дијелу земље. Реално, није ни могла.
Клерофашистима из Лавова, на западу, нико на овој планети неће моћи да наметне суживот у заједници са Русијом. Истовремено, становништву југа и истока не пада на памет да буду отргнути од матице Русије. И једни и други, као што видимо, су спремни да то своје опредјељење бране до краја. Када се одступи од евроинтеграција експлодира једна половина, а у случају антируског курса, друга половина земље.
Чини се, да ће јединственом, Украјину пре одржати хладне и срачунате главе у Вашингтону и Москви, него усијане у Лавову и Кијеву, или сутра у Харкову.
Ипак много цјевовода и петродолара пролази са истока на запад, да би се тај пут угрозио.
Али, уколико конфликт у овом интензитету буде дуготрајан, обје спољне силе ће, хтјеле-нехтјеле, почети искључивим почети искључивим мјерама да подржавају свој дио Украјине и своје интересе. У том случају нека је и њима, а и свима нама Бог у помоћи…
(Преузето са Аналитика.ин.рс, аутор: Владимир Петковић)
|
