offline
- Jovan Nenad
- Elitni građanin
- Pridružio: 14 Okt 2012
- Poruke: 2296
|
Milan A. Nikolic ::
Ако почне грађански рат у целој Украјини - Путин ће морати да пошаље војску
ЗАПАД ОБМАЊУЈЕ ЧИТАВ СВЕТ И СЕБЕ СМЕШНИМ И НЕОСТВАРИВИМ ПРЕТЊАМА „ИЗОЛАЦИЈОМ” И „КАЖЊАВАЊЕМ” РУСИЈЕ
Јацењук, Турчинов, Тимошенко и сви претенденти на статус либералних прозападних снага морају да схвате да је у данашњим условима једина могућност да се обнови поверење у Кијев од стране Истока и Југа у - легализовању државног статуса руског језика и федерализацији
У случају неучествовања на изборима Истока и ЈугаУкрајине, Руса и рускојезичног становништва, у Кијеву могу настати сукоби између радикалних националиста, који имају своје оружане разбојничке формације, и такозваних либерала-западњака
То може да доведе до великих сукоба како у Кијеву, тако и у читавој Украјини. Авај, таква ситуација, уз потпуно одсуство жеље Русије да се меша у послове Украјине, у растући и све дубљи хаос, неконтролисаност, слабост институција и грађанске сукобе, може приморати председника Путина да искористи мандат и да заштити животе и осигура безбедност руског и рускојезичног становништва у Украјини
Није искључено да трупе могу бити искоришћене да стабилизују ситуацију, пре свега на левој обали Дњепра, где већину чине Руси и рускојезични грађани, у Одеси и на Југу и све до Придњестровља. При том, чак и Придњестровље може да оствари своје снове, тим пре што је сасвим недавно на референдуму и на тој територији више од 90% становништва гласало за поновно уједињење са Русијом
Ово неће бити намерни избор Русије, али ће се, нажалост, показати као веома вероватна варијанта, неопходна за спречавање насиља великих размера и грађанског рата на читавој територији Украјине. Руска страна биће само приморана да прибегне таквом крајњем средству. Наравно, то ће изазвати нову фазу ескалације конфликта у односима Русија-ЕУ и Русија-САД
Пише: Андраник МИГРАЊАН, политиколог и американолог (Москва)
УКРАЈИНА данас подсећа на компанију која је банкротирала и није у стању да напорима сопственог топ-менаџмента или неких унутрашњих ресурса изађе из кризе.
Очигледно је да су потребни спољни руководиоци који би могли да спрече даљу деградацију те компаније-државе, ескалацију насиља и продубљивање конфронтације бремените веома озбиљним последицама како за Украјину, тако и за суседне државе.
Ја видим два излаза из настале ситуације. Један је оптимистички и сасвим могућ. Други је – песимистички, бременит веома озбиљним последицама за Украјину, Русију, Европу и међународну заједницу.
Почнимо од доброг.
Остављајући по страни питање Крима, које је већ коначно решено, очигледно је да се у насталој ситуацији не може претпоставити да би појединачно Европа или САД или Русија, или чак, Европа и САД заједно, могле да извуку украјинску економију и државност из тако тешког стања у којем се она нашла. Највероватније је да ће бити потребно тространо деловање зато што ни Европска Унија ни САД не држе контролни пакет у односима са Украјином, него Русија.
Прво, за украјинску робу руско тржиште је – основно, а његовим затварањем украјинска економија ће се потпуно угасити. Друго, Украјина у потпуности зависи од руског гаса. Треће, треба узети у обзир и дуг од 16 милијарди, који се као претешко бреме налази на плећима Украјине.
Арсениј Јацењук
Запад, наравно, жели да пружи Кијеву одређену подршку. Међутим, подршка линијом ММФ условљена је читавим низом фактора који у краткорочном нацрту само могу да погоршају ситуацију у земљи. Друго, тешко да би, чак и тај новац могао да одигра битну улогу и да извуче украјинску економију и државност из кризе.
Који су неопходни услови за тространо деловање Русија – САД – ЕУ? О каквом програму би могле да се договоре ове три стране?
За сада ћу оставити по страни украјински фактор зато што се при управљању споља не узимају у обзир менаџмент и сарадници компаније, јер су они већ разорили сопствену компанију. Услови за излазак из украјинске кризе су јасни и изложени у прилично општој форми у обраћању руског МИП-а контакт групи за решавање кризе у Украјини. Дати услови се своде на следеће.
Прво, по свој прилици треба одложити предстојеће мајске изборе, придржавати се споразума од 21. фебруара и чак – ако не одмах вратити Јануковича у Кијев - онда, барем, одложити изборе до краја године, како су и били усагласили министри спољних послова европских земаља, да би успели да размотре читав низ питања која је потребно решити до спровођења избора.
Друго, потребно је унети читав низ измена у украјински Устав да би се обезбедила озбиљна политичка реформа која би више одговарала насталим околностима у Украјини и могла да отклони озбиљну конфронтацију и напетост на релацији Запад Украјине – Исток и Југ.
Пре свега ради се о два веома важна питања: устоличавању руског језика као другог државног језика и прелазак на федерално уређење Украјине, што би обезбедило већу самосталност региона земље. Већ данас сви, сем „правих месечара“ виде да је земља дубоко подељена по етничким, језичким, верским и регионалним линијама и да је за очување јединства те државе неопходно да њени саставни делови сами одређују којим језиком ће да говоре, које књиге да читају и како своју децу да васпитавају.
Постоји и треће, веома важно питање – признавање ванблоковског, неутралног статуса украјинске државе, који је својевремено дефинисан у Декларацији о државном суверенитету Украјине од 16. јуна 1990. године.
И на крају, потребно је да се разоружају нелегалне разбојничке формације и да се из структура власти протерају представници крајње националистичких снага из партије Свобода, која је према резолуцији Европског парламента из 2012. ксенофобска, антисемитска и расистичка партија. У своје име додаћу: уз то и неофашистичка – и по идеологији и по симболима.
Да ли су ови услови иоле револуционарни, поражавајући и неприхватљиви за Европљане и САД? На то питање ја имам недвосмислен одговор – не, наравно. Треба рећи да су током ове кризе два тако различита, али једнако мудра човека (иако, можда, један мудрији од другог због припадности древнијем народу), као што су Кисинџер и Бжежински, наступили - један у „Вашингтон посту“, други у „Фајненшел тајмсу“ - са идејама приближно аналогним предлозима руског Министарства иностраних послова.
Александар Турчинов
Бжежински је директно предложио „фински модел“ Украјине, а Кисинџер је нагласио посебне интересе Русије у Украјини и сврсисходност неутралног ванблоковског статуса. То значи да се, у принципу, оно што предлаже Русија генерално прихвата, макар од стране озбиљних и одговорних људи, као потпуно реална варијанта.
Могу ли ове три стране – ЕУ, Русија и САД – усагласити опште позиције и наметнути их садашњим кијевским властима, објаснити им да ће само у таквом случају добити новац, да се само у таквом случају може гарантовати територијална целовитост, разуме се, изузимајући Крим. Са становишта здравог разума требало је да се украјински политичари хватају за ту могућност, ако су, наравно, при здравом разуму, трезвени и у стању да објективно процене у каквом стању се налази њихова држава.
Истина, веома је тешко говорити о здравом разуму и разумним ставовима поводом украјинске политичке елите, зато што је та елита подељена и крајње неодговорна. Унутар саме елите практично никада нема договора зато што свако покушава сваког да одбаци плашећи се, ако он то не учини, да ће онда то први учинити његов партнер или супарник.
Као што ми је једном о томе причао уз шољицу чаја, у Кијеву, први председник Украјине, Кравчук, „па, шта да се ради, наша елита потиче са села, а сељак је по природи својој веома сумњичав, зато се договара увече, плаши се да ће га ујутру сусед или партнер одбацити и настоји да он њих одбаци пре него што они њега одбаце“. Зато је у насталим околностима тешко очекивати промишљене и одговорне поступке.
Међутим, кад би таквих поступака било, онда би се могло очекивати да Јацењук, Турчинов, Тимошенко и сви претенденти на статус либералних прозападних снага морају да схвате да се у данашњим условима једина могућност да се обнови поверење у Кијев од стране Истока и Југа, садржи у легализовању државног статуса руског језика и федерализацији;треба ангажовати Југ и Исток у решавању општих националних проблема покушавајући да се временом и реално обликује боље интегрисано друштво и држава. Сумњам да људи типа Јацењука, Турчинова и Тимошенко данас командују парадом у Кијеву.
Уосталом, ако би овакву варијанту понудили данашњем украјинском руководству, њихова реакција била би још и веома добар тест за процену колико озбиљан утицај на данашњи политички процес имају националистичке снаге и разбојничке формације које подржава Запад. Зато што у западним медијима и од стране западних политичара и аналитичара константно слушамо да Русија преувеличава њихову улогу и значај, а они, у ствари, имају ништаван утицај на читав тај процес.
Сумњам да чак, и ако би се људи који довољно разумно расуђују, прагматични људи, Јацењук, Тимошенко (истина, после објављивања њеног познатог телефонског разговора почео сам да сумњам у њену способност здравог расуђивања) и други сложили са оваквим тространим предлогом украјинским властима, тешко да би они могли и да га прихвате. Чини ми се да је данас утицај наоружаних формација, које стоје иза националистичких снага у Кијеву, много јачи од могућности прозападних либерала.
Ако план три стране (Русија – ЕУ – САД) усаглашен на основу руских предлога плана за спасавање украјинске државности не буде реализован, онда ће то, по мом мишљењу, бити бременито веома озбиљним последицама за Украјину, Русију, ЕУ, за руско-америчке односе и за односе Русија-ЕУ. И за стабилне државе избори су –потрес, а у таквим failedstate или банкротираним државама избори су – додатни фактор за јачање конфликта, тим пре, са веома слабим структурама за примену закона и слабим државним институцијама.
Ако се председнички избори, ипак, одрже крајем маја, онда ће се власт која се појави после избора највероватније показати као мање стабилна. Данас у Украјини нема ниједног политичара способног да наступи у улози личности која консолидује друштво и земљу.
Јулија Тимошенкo
Најважнији кандидат је Јулија Тимошенко. Она је успела да се прочује у читавој земљи као корупционаш који је превазишао свог ментора Павла Лазаренка, бившег премијера Украјине (још увек је у америчком затвору). Тимошенко је већ боравила у затворским креветима, пошто је била под истрагом у време председника Кучме, „немилосрдно“ се борила са председником Јушченком, била у затвору у време Јануковича. Према најскромнијим прорачунима зарадила је у државној служби много стотина милиона долара и постала чувена не толико по томе што је добро управљала економијом своје земље, колико по томе што је добро ратовала са политичким непријатељима и крала.
Следећи кандидат је – олигарх Пјотр Порашенко, такође чувен по својим подвизима „унутар-наранџастих“ сплетки и који је такође својим деловањем у администрацији Јушченка и Јануковича оставио веома жалосне успомене.
Виталиј Кличко као спасилац отаџбине – само је горка шала за несрећни украјински народ. Остају још посленици крајње националистичког правца, типа Дмитрија Јароша и Олега Тјагнибока, чији успех очигледно неће доприносити јединству друштва. Према томе, ко год из овог означеног шпилапобеди на председничким изборима, власт у Кијеву биће крајње нестабилна. Посебно, ако при том Русија предузме цели низ мера које ће још више погоршати кризу украјинске државности.
Русија може да не призна исход мајских председничких избора независно од њихових резултата. Она ће се уздржати од опоравка украјинске економије и вероватно ће затворити своје унутрашње тржиште за Украјину. Русија може да позове Југ и Исток да не учествују на тим изборима, као што су то учиниле кијевске власти у време референдума на Криму, да својим учешћем не би дали легитимност новом руководству Украјине, јер тешко да ће до почетка избора 25. маја бити узети у обзир интереси југоистока.
Узимајући у обзир раније искуство када су председници долазили са Истока, као Кучма, Кравчук и Јанукович, а питања у вези са језиком и федерализацијом, ипак, нису решавана, тешко је претпоставити да ће она бити решена у садашњим условима када нема никакве шансе да се у изборном процесу нађу и представе озбиљни политичари са Истока и Југа земље. У данашњим околностима националистичке хистерије, уз активно учешће наоружаних разбојничких формација како на председничким, тако и на парламентарним изборима, неће бити никаквог смисла за учествовање Руса и рускојезичних грађана Истока и Југа Украјине на тим изборима.
Мислим да ће се у таквим условима, ван сваке сумње, економска ситуација погоршавати. Међунационалном и међурегионалном сукобу у правцу Запад-Исток и Југ, додаће се погоршање социјалне ситуације. Постаће очигледно да је помоћ Запада и ММФ ограничена: да је издвојени новац недовољан, да мере за побољшање ситуације у економији не само да не дају позитивне резултате, него и обрнуто, још више погоршавају стање у економији.
Не треба искључити и почетак немира због наглог погоршања животних услова становништва у читавој земљи.
У случају неучествовања на изборима Истока и Југа, Руса и рускојезичног становништва, током избора, као и после њих, у Кијеву могу настати сукоби између радикалних националиста, који имају своје оружане разбојничке формације, и такозваних либерала-западњака. Сумњам да ће после избора националисти формирати коалицију између тих снага, него ће пре радикални националисти покушати да силом узму власт у своје руке.
Пјотр Порашенко
То може да доведе до великих сукоба како у Кијеву, тако и у читавој Украјини. Авај, таква ситуација, уз потпуно одсуство жеље Русије да се меша у послове Украјине, у растући и све дубљи хаос, неконтролисаност, слабост институција и грађанске сукобе, може приморати председника Путина да искористи мандат који је добио од Савета Федерације – да заштити животе и осигура безбедност руског и рускојезичног становништва у Украјини.
У таквом случају није искључено да трупе могу бити искоришћене да стабилизују ситуацију, пре свега на левој обали Дњепра, где већину чине Руси и рускојезични грађани, у Одеси и на Југу и све до Придњестровља. При том, чак и Придњестровље, које током последњих 25 година сања о припајању Русији, може да оствари своје снове, тим пре што је сасвим недавно на референдуму и на тој територији више од 90% становништва гласало за поновно уједињење са Русијом.
То неће бити намерни избор Русије, али ће се, нажалост, показати као веома вероватна варијанта, неопходна за спречавање насиља великих размера и грађанског рата на читавој територији Украјине. Руска страна биће само приморана да прибегне таквом крајњем средству. Наравно, то ће изазвати нову фазу ескалације конфликта у односима Русија-ЕУ и Русија-САД.
Вероватно ће после тога уследити позиви да се прибегне још неким санкцијама, иако не верујем да у данашњем свету претње применом санкција или изолације Русије уопште имају било каквог смисла.
Као што је о томе недавно рекао у једној од телевизијских емисија амерички коментатор Џорџ Вил, једино што знамо из историје санкција - то је да санкције не функционишу. Вил је навео најбоље илустративан пример: одмах преко дворишта иза куће најмоћније земље света – САД, само на неких 80 миља од Флориде, налази се Куба која је изолована већ више од 50 година, а санкције у односу на ту земљу на снази су као и раније. Ипак, тамо су још увек браћа Кастро и још увек је режим који су они створили.
Наравно, још смешније и неумесније изгледа жеља да се изолује и казни још увек нуклеарна суперсила каква је Русија. Тим пре, што ми сада више нисмо на почетку 1990-их када је у свету постојала безусловна доминација САД, него у потпуно другом свету у којем се могућности и утицај САД прогресивно смањују, а улога и потенцијал земаља, као што су Кина, Индија, Бразил, Турска и читав низ других, изразито расту. Зато, ако Запад сад исцрпи своје могућности санкција, онда, тешко ми је да кажем какве још санкције могу да примене ЕУ и САД да би „казнили“ Русију, сада већ због тога што штити Русе и рускојезично становништво на Истоку и Југу Украјине.
Тешко је рећи каква ће бити судбина тих територија после увођења руских трупа. Тешко да оне могу бити део Русије, мада ће много зависити од тога како ће се понашати кијевских власти, ако тамо уопште буде нека власт, и како ће реаговати западни партнери Русије .
Ето, због чега ми се чини, да би се избегла ова друга веома рискантна варијанта развоја догађаја, да је потребно да у Вашингтону, Москви, Бриселу и Берлину већ сад почну да разматрају реализацију прве – оптималне – варијанте, која се по својим основним параметрима не разликује тако много од предлога које су дали здравомислећи западни аналитичари, а те предлоге је подржао чак и садашњи премијер Јацењук који повремено говори руски и обећава Истоку и Југу више права у погледу избора сопствене власти, као и у одређивању – којим језиком ће говорити.
Уверен сам да управо о овоме сада треба да размишљају политичари на Западу уместо што обмањују читав свет и сами себе смешним и неостваривим претњама „изолацијом“ и „кажњавањем“ Русије.
http://www.fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/ako-.....lje-vojsku
|
