offline
- Maksim 3
- Građanin
- Pridružio: 12 Dec 2011
- Poruke: 211
|
АЛЕКСАНДАР ДУГИН
Нема шта да се чека. Онај који брже делује имаће више времена чак и за то да исправи евентуалне грешке
РУСКИ ХОЛОКАУСТ
Другог маја на југоистоку Украјине (Новорусија) збили су се догађаји који ће имати неповратне последице. Формална основа је следећа.
Одеса. Десни сектор и присталице хунте организовали су се, наоружали и нанели удар по присталицама федерализације (Антимајдан на Куликовом пољу). Противници хунте, малобројнији и слабије наоружани, забарикадирали су се у Дому синдиката, где су живи спаљени. Четрдесетшест људи, међу којима је било жена (чак трудница) и деце, живи су изгорели или су се разбили искачући кроз прозоре. Оне који су чудом преживели пад дотукли су и масакрирали припадници Десног сектора. Самим тим хунта је показала своју праву природу: они који су освојили власт на таласу терора спремају се да против неистомишљеника терор претворе у рутинску, свакодневну праксу. Притом, Десни сектор је овога пута употребио оружје и молотовљеве коктеле не против представника Јануковичевог режима, као на Мајдану, већ против грађанских активиста несагласних са њиховим ставовима. Кадрови од којих се леди крв у жилама, на којима се виде остаци спаљених људи, мирних и ненаоружаних, који су покушали да се спасу од озверене гомиле предвођене бојовницима Десног сектора, обишли су све руске медије и интернет мрежу. Они говоре сами за себе. Позната је и реакција присталица хунте и Запада, који кривицу за спаљивање људи пребацују на саме жртве, а посредно и на Путина. Они који су видели тела погинулих, трудницу, загрљени пар младих људи, лешеве ненаоружаних људи које су унаказили бојовници, тешко да то могу заборавити. Но још је мучнији осећај после читања онога што о томе говоре украјински нацисти, па и обични Украјинци наклоњени хунти. Међу њима је чак постало помодно називати сагореле лешеве саотачественика – „шункицама“. Очито је да се налазимо изван граница света на који смо привикли, и тих представа које су постојале до 2. маја. Чак и онима који су до тада спавали више није до сна.
У Одеси се збио холокауст. Грчка реч холокауст означава „свеспаљивање“, тојест ритуално жртвено спаљивање читаве жртве на олтару. На фотографијама видимо сведочанства истинског руско-украјинског холокауста. И ужас нас обузима због онога што чине следбеници Бандере и Шухевича, који су на страни Хитлера учествовали у холокаусту Јевреја и Словена. А новац за то даје градитељ меморијала у Дњепропетровску посвећеном холокаусту, Јевреј-нациста Игор Коломојски (на слици). Но сада није у питању геноцид над Јеврејима, већ над Русима. Јер Руси су ти који су били живи спаљени рукама украјинских неонациста плаћених новцем јеврејског олигарха Коломојског. Други мај је дан руског холокауста.
Доњецка област. Нови напади терористичких одреда на Краматорск и Славјанск однели су десетине живота. И поново су од руку терориста страдали већином мирни житељи ових градова. Коломојски, један од главних покретача и спонзора масовног терора против житеља Новорусије, знатно је повећао плате најамницима и бојовницима Десног сектора. У нападима на Славјанск, за сада спорадично, узеле су учешће и поједине мање јединице оружаних снага Украјине, но, с обзиром на то да у земљи влада потпуно безакоње, сваки командант на терену извршава наређења или у складу са сопственом проценом ситуације или према обећаној, односно добијеној „материјалној накнади“.
Паралелно с тим, покушан је јуриш на Мариопољ, који је под контролом Доњецке Народне Републике. И поново жртве међу мирним становништвом и грађанским активистима.
А како на све то реагује Запад? Управо то је још једно страховито за многе неочекивано изненађење. Сви западни медији, без изузетка, потпуно су на страни хунте и неонацистичких бојовника Десног сектора. И нико на Западу не види обезнањујуће кадрове сагорелих лешева, убијене деце и стараца, ненаоружаних људи које су масакрирали нацисти. У свему и за све на Западу криве Путина, а сваки „успех“ крвавих терориста Десног сектора поздрављају као „победу демократије“. Све жртве, уколико се уопште помињу, претварају се у наоружане руске најамнике, а њихове убице и џелати у – хероје који бране слободу Украјине од руске агресије. Све покушаје Москве да укаже на почетке добро испланираног и методично оствариваног геноцида на југоистоку Украјине, Запад једноставно игнорише. Информациона политика украјинских медија истоветна је политици медија Запада.УКРАЈИНСКА КЛОПКА
Како оценити то што се збива? Како су сами Украјинци могли доћи до таквог озверења и организованог масовног геноцида над још увек својим суграђанима? И зашто Запад не само пред тим затвара очи већ активно подржава хунту, чак правда ритуална касапљења, пребацујући кривицу или на саме жртве или на Русију и Путина? О чему је реч?
Преврат извршен у Кијеву у фебруару био је усмерен на то да коначно одвоји Украјину од Русије. Путин је у очима Запада починио низ неопростивих радњи зарад ослобађања Русије од западног утицаја и утврђивања њеног истинског државног суверенитета. Евроазијски Савез, за који ће решење о формирању треба да буде потписано 29. маја, представља озбиљну најаву вишеполарности са суштинским ограничавања утицаја САД у светским размерама. И у другим питањима Путин се очито ослободио хипнозе Запада и отаџбинске шесте колоне атлантистичких агената, почевши да делује у складу са интересима Русије. На то је Запад решио да реагује – и тако је Украјина постала место извођења још једне „обојене револуције“. Као и у Либији, Сирији и Ираку, а пре тога у Југославији и на Косову, крвави грађански рат, геноцид и хаос били су од почетка планирани са стране Запада. Ето зашто Вашингтон и Брисел не само што не реагују на зверства и крваве злочине већ подстрекавају хунту ка још активнијем и свирепијем деловању. Чим Кијев почне да се колеба, америчке неонацистичке марионете из Десног сектора и њихови јеврејски спонзори отпочињу жестоку саботажу Раде. Западу је потребна крв, терор, грађански рат. То је начин да се Русија увуче у овај крвави хаос, те да се он постепено рашири и на њеној територији. Ваља имати на уму да су, пре него што су приступиле разграђивању режима у Либији и Сирији, главних противника САД и Израела у арапском свету, САД спровеле операције свргавања, иначе лојалних Западу, режима Бен Алија у Тунису и Мубарака у Египту. Тиме су, преко земаља у којима је њихов утицај био велики и где су могле чинити шта им је воља, САД успеле да покрену велике арапске масе. Одатле се грађански рат просто прелио и у земље затвореније и непријатељскије према Западу. Истоветни сценарио спроводи се у Украјини. Наиме, Украјина је за владе Јануковича, као и пре њега, била потпуно отворена западним специјалистима „обојених револуција“. Неонацисти Десног сектора имали су исти задатак као и салафити и вехабије у исламском свету: да радикализују ситуацију и преведу је у режим насилних сукоба, терора и крвопролића. Десни сектор није никакав неспоразум или испад. Реч је о главном адуту Вашингтона у крвавом хаосу. Без тих фанатизованих убица, које мрзе Русију и Русе, од планиране операције не би било ништа.
Западу је неопходно да увуче Русију у рат са Украјином. И он се усрдно о томе стара. Западу није корисно и не намерава да је у том рату озбиљно подржи. Напротив, Запад игра на њен потпуни пораз и уништење од стране Русије.
Управо то је сврха циничних операција попут руског Холокауста у Одеси. Иза сличних иницијатива стоје Вашингтон и Брисел. Одговорност за њих лежи на САД и НАТО. Њима је неопходно да, још увек виртуелно, присуство Русије у Украјини постане стварно. А онда ће нашироко распредати о „зверствима руских окупатора“, проглашавајући Украјину за жртву „руског империјализма“. Територија Украјине тиме ће се претворити у поље окупације, крвавог грађанског рата и партизанских дејстава. Ово ће, по мишљењу западних стратега, заједно са западним притисцима и санкцијама, учинити да и сама Русија посрне, те да се рат, крв и распад пренесу и на њену територију. Тим пре што је у Москви и великим руским градовима пета колона присталица САД већ на улици, а, што је још опасније, шеста колона унутар самог политичког режима (у најближем окружењу Путина, у Влади, у политичкој, економској, чак војној елити).
Дакле, и руски Холокауст у Одеси и убиства у Доњецкој области нису никакве случајности, већ делови осмишљеног плана. Запад сматра да ће тиме увући Русију у украјинску клопку. Није тешко замислити израз лица Путина-родољуба, док је гледао снимке сажежене труднице из Одесе. То је оно на шта рачунају.
Важно је и то што Кијев не отпочиње озбиљну војну операцију која би засигурно довела до уласка руске војске на исток, а затим и југ Украјине. Узрока овоме може бити неколико: или хунта увиђа да у отвореном сукобу са Русијом заувек губи све што је сада стекла или, што је тананије, настоји да казненим експедицијама убица из Десног сектора и најамника Коломојског изазове руску војну интервенцију. Спаљивање живих људи у Одеси морално је неиздрживо за све нормалне људе, посебно за Русе који су присаједињење Крима темељили управо на спречавању геноцида (као и раније ослобођење Јужне Осетије и Абхазије). Но то још увек није отпочињање војне операције. Циљ је: постићи да Русија прва крене. То је суштина украјинске клопке, и тај се чудовошни план одвија пред нашим очима.
Све то Путин јасно увиђа, и то је разлог што Москва после 2. маја као да је обамрла. Јер у Москви постоји спремност да се одговори на почетак опсежних војних дејстава против Славјанска, Краматорска и других градова Донбаса. Но то што се збило 2. маја – колико год кошмарно – ипак остаје на граници. Напон тог балансирања наподношљив је како са моралне и психолошке, тако и са историјске тачке гледишта. Путин је пре извесног времена донео чврсту одлуку да се до краја бори за Украјину те да ни при каквим околностима не напусти њен југ и исток. Та одлука је неопозива. Остаје пак да се тачно одабере потребни тренутак. Сада или... Или ипак не сада. Мало касније... Знајући то, амерички стратези, који украјинску хунту и неонацистичке бојовнике користе попут пиона, систематски и плански тестирају Путина: шта ћете рећи гледајући на душераздируће фотографије невиних људи које су живе спалили следбеници Бандере и Шухевича. Зар вам неће реметити сан, Владимире Владимировичу, нерођено дете оне спаљене жене – са ђаволским цинизмом подсмевају се вашингтонски стратези и њихови измећари који прожимају не само Украјину већ и елиту Русије. Путин пак нема права на грешку. Наредни потез је на Москви, но он мора бити повучен у правом тренутку који ће одвести до победе. Ето где се ми данас налазимо, свега неколико дана после црног 2. маја, у часу кад тела жртава крвавих нацистичких убица још нису положена у земљу, ни опојана.
ШТА ЧИНИТИ?
Са моје тачке гледишта, био би оптималан следећи сценарио деловања.
Прво, Москва мора до краја увидети сву дубину и неминовност раскида са Западом . То значи да даље постојање пете колоне у самој Русији није у складу са животом, миром и друштвеним поретком у њој. Присуство пак шесте колоне, која није до агентура САД, формално лојалне Путину, у критичној ситуацији блокираће све радикалне одлуке и њихово спровођење. На Путину је да потпуно увиди оно што је сам не једном наглашавао – Запад је наш непријатељ, који је одлучио да са нама отпочне битку на живот и смрт. После те битке или ће Вашингтон још неко време продужити своју хегемонију или ће тој хегемонији доћи крај.
Ово прво значи да ће Русија нестати, ово друго пак значиће крај једнополарног американоцентричног глобалног либералног света. Других могућности нема. Но, чак и ако Путин није рâд, неће или не може да иде до краја, Вашингтон је оран, хоће и мисли да може. Стога ће кренути. Независно од тога примамо ли ми одмах тај изазов, или ћемо отезати и уклањати се. Запад је отпочео рат против нас. Сажежена тела људи погинулих у Одеси – то су наши губици, то су хероји пали за Новорусију и, на крају крајева, за Русију. То су наши мученици, свете жртве великог рата континената. И њихов број ће расти. Тако је одлучио Запад и ни за какве аргументе више не мари. Његов план је: убијати, убијати, убијати. Палити, сећи, стрељати. До тренутка док се Русија не буде обрела у ономе што Запад сматра „украјинском клопком“.
Чим Путин јасно увиди да свако одлагање само доноси нове жртве те да ће Запад ићи до краја, много тога ће му постати јасније. Тада ће удар по петој колони и њена потпуна ликвидација, заједно са изгоном шесте колоне (на место садашње пете), бити нужан премда не и довољан услов за спровођење наредних корака. Јер Вашингтон тврдо рачуна на то да ће високо постављени руски чиновници, који своје капитале држе на Западу, под дејством санкција и претњом да изгубе накрадено (а реч је о стотинама милијарди) у неком тренутку просто збацити Путина. Шеста колона састоји се из либерала и корупционаша (што су улоге које се поклапају) у вишим ешалонима власти. И, када Вашингтон одлучи да примени најжешћи сценарио, завера и побуна шесте колоне неминовно ће уследити. Путин се ослања на народ, на представнике војно-полицијских структура, на патриоте. Но између њих и њега налази се слој шестоколонаша, заузет систематском саботажом сваке његове одлуке (укључујући и кадровска решења), сваке његове иницијативе, сваког његовог поступка усмереног на сучељавање са Западом. Видети Русију као центар борбе са америчком хегемонијом у оштрој фази – ново је за Кремљ. Од тога је и Путин раније настојао да се свакојако уклања. Сада је, међутим, притеран уз зид. Није он почео, али не може ни да избегне овај изазов.
Друго, а што произилази из претходног, решава се питање о тренутку увођења војске. Пошто је Запад одлучио да, без обзира на све, испровоцира Русију, оклевање око увођења руске војске није пробитачно. Тиме се само уноси паника у проруске редове, а хунта куражи, услед чега ће њена дејства постајати све агресивнија и крвавија. Ако Москва отрпи руски Холокауст у Одеси, неонацисти и најамници Коломојског поновиће исто само у још крупнијим размерама било у Одеси било у неком другом граду. Тада ће Путин бити нагнан да реагује, али драгоцено време ће бити изгубљено. Јер, чак и ако Путин уведе војску тек пошто Кијев отпочне опсежну војну операцију (што ће се свакако догодити после такозваних избора, премда није искључено да може почети и раније), за Запад ће то бити исто као да је уведена сада. Вашингтон не признаје легитимност никаквих војних дејстава са стране Русије, нити уважава икакве аргументе и разлоге Москве. И ништа га у томе не може поколебати. Они не желе да виде људе који су живи спаљени, као што нису хтели да виде стотине хиљаде жртава њихове окупације Ирака. Речју, што не одговара америчким интересима то и не постоји – прво је правило америчког информативног рата, и њега не могу поколебати никаква зверства и злочини, ма колико крупни били. Стога, ако ћемо уводити војску, то ваља учинити одмах без оклевања, јер се нема шта чекати. Ако се пак војска не уведе, то ће значити издају Русије и њену пропаст. Управо Русије, дакле не само Новорусије, већ Русије као такве. Не наишавши на адекватан отпор на југоистоку, подстакнути америчким газдама, одреди украјинских неонациста окренуће се ка Криму и самој Русији. Тада ће се и руска војска морати покренути, но повољне полазне позиције биће изгубљене. Будући да нам је Вашингтон упутио егзистенцијални изазов, ми немамо другу могућност до да на њега одговоримо.
Нека они мисле да смо упали у „украјинску клопку“ – управо то може постати тренутак великог препорода Русије. Јер оно што је клопка за глупе и нејаке, за снажан велики народ, који има своју мисију, она се може претворити у нешто сасвим друго. Гусенице рускох тенкова претвориће све те наопакости у кашу. Но ти тенкови морају ићи до краја.
Треће, на југоистоку Украјине сада имамо три модела отпора.
1) Доњецко-Лугански. Овде силе самоодбране имају оружје и чине самосталну политичку реалност. Притом, они гину, али гину са оружјем у рукама, борећи се за Републику, за Новорусију, за Русију. Трпе губитке, али остају на положајима. Могу да заштите себе саме. Ту почињу да важе закони рата. После догађаја у Одеси, и овде се као неминовност намеће темељна чистка свих присталица хунте и бирократа који се још увек колебају. Јер управо такви су активни саучесници словенског геноцида, на њима је крв невиних жртава. Стога је логичан и нужан корак – њихова интернација, изолација и размена за вође отпора које неонацисти држе у заробљеништву. Следи деблокада граница, преузимање контроле над аеродромима и транспортним путевима те стварање праве армије. Одговор на то од стране Кијева ће уследити, но он ће и без тога доћи. Наиме, сада је све јасно – они иду да побију Русе. И то је све. А одговор на то је: или се оружано супротставити и заштитити животе, или покорно поћи на клање. Овнови се покоравају, људи се боре;
На то се може приговорити: шта ако кренемо на јуриш, а Москва нас не подржи? У Доњецку и Луганску нису чекали на Москву. И сада имају могућност не само да се заштите већ и да нападају, пружајући чврст отпор неонацистичком олошу. Они имају жртве међу борцима и цивилима, али не гину без замене. То је сурово, но такав је рат. У садашњим условима избор је: или рат или покољ незаштићених људи. Разлика је у томе што у борби постоји шанса да се преживи и победи, чега на кланици нема. Стога, Одесо и Харкове, дижите се на ноге или ће вас хунта и Коломојски са својим плаћеницима сатрти. Закона нема, правила нема, нема ни власти. Има смрти у лику бандеровских зулумћара и има вас, народа, људи, Руса, Украјинаца, становника Одесе и Харкова. Ви сте себи једини ослонац.
Претпоставимо на час: Русија се неће уопште умешати (тога, наравно, неће бити, но ово је ради мисаоног експеримента) – али зар сте ви спремни да живите у режиму где је на власти Десни сектор, који невине жртве из Дома синдиката назива пилићима на ражњу. И ону трудну жену... и оно двоје младих, заљубљених, чија су угљенисана тела остала у загрљају... И какве ту везе има Русија? Несрећа је дошла у ваш дом, ваша бол је и наша, за Москву ви нисте петоколонаши. Ви сте слободни људи и, ако устанете и ступите на пут Отпора, ми ћемо вам помоћи. То је пре свега ваша нужда. Победиће онај ко буде смелији, јуначкији, паметнији и одлучнији. После онога што се збило 2. маја, апсурдно је позивати на прекид грађанског рата. Грађански рат је у пуном јеку и ваља га добити, ваља победити;
3) Херсон, Николајев, Запорожје и нарочито Дњепропетровск као модели. Овде однос снага није тако очигледан као у Доњецку, Луганску, Харкову и Одеси. Но отпора има, и то значајног. Мислим да је дошло време за образовање правих партизанских одреда. У том случају јасно је да ће све снаге отпора бити у илегали. Међутим, спорадични напади и специјалне операције у овим областима ослабиће хунту терајући је да распрши своје снаге. Од посебног значаја је Дњепропетровск као база неонацистичког Јевреја Коломојског и ослонац свег украјинског олигархата. Активна партизанска делатност у Дњепропетровску те дејства која ће нанети највећу могућу штету Коломојском и његовим структурама биће од непроцењивог значаја за читав отпор. Има ту и симболике – тући и утући коломојску свињу у његовом дијамантском свињцу, где се данас налази главни штаб Десног сектора и где је највећа концентрација убица и зулумћара. Број житеља дњепропетровске области који одбацују хунту је огроман, чиме партизанска делатност добија на значају. Наиме, време мирних протестних скупова у Украјини је прошло. Сада говоре аутомати, молотовљеви коктели, меци и експлозиви. Чувајући своје активисте да не гину улудо, житељи ових области морају формирати наоружано подземље Отпора;
4) Закарпатски модел. Најтеже је у Закарпатју, где је иначе већина Русина и Мађара и где, природно, хунта нема никакву подршку мађу становништвом. Међутим, његов географски положај је такав да онемогућава спољњу подршку. Једино се може рачунати на коридор са Мађарском, која за сада заузима сасвим разумну позицију у односу према хунти. Колико схватам, припадници отпора могли би преузети власт у Закарпатју, али тешко да би је могли одржати. У исто време, ваља имати на уму да ће етничке мањине проруских Русина и Мађара засигурно постати објект геноцида. Руски холокауст из Одесе може се поновити, и поновиће се пре или касније ако се само дозволи, у Ужгороду и другим градовима ове области. Зато се на време треба спремити. И, мада је сада сва пажња усмерена ка југоистоку, ова зона је следећа на реду у неминовном процесу општег распада Украјине, који се више не може не само спречити, већ ни успорити.
Четврто, важно је да се Руси из Русије укључе у борбу југоистока за слободу. Запад пребацује Москви због тога што тобоже на истоку и југу Украјине дејствују руске снаге. Москва одговара да то није тако. И то, нажалост, заиста није тако. Но Москву свеједно нико на Западу не слуша, те они упорно понављају само то што одговара њиховим интересима. А пусте бојазни Москве, подржане шестом колоном, једино доводе до нових непотребних жртвама међу Русима. Стога, у Украјину ваља поћи свакоме коме је на срцу судбина Русије, коме је драга наша историја, ко се осећа као Рус. У складу пак са околностима, сада су тамо неопходни добро припремљени мушкарци са војничким искуством. Време грађанских активиста, новинара и просто саосећајних људи је прошло. Грађански рат је у јеку, а у рату су потребни ратници.
При томе, не вреди чекати позив од власти Русије јер њега можда неће ни бити. Треба слушати глас свог руског срца, своје савести. Пробити се до Украјине како ко може и оријентисати се на лицу места. Запад и украјински неонацисти објавили су рат Русији. Спаљују живе људе, убијају жене, старце и децу, чак и нерођену. Авај, у нашој историји то се већ више пута дешавало – свака наша победа скупо је плаћена. Али побеђивали смо вазда. Победићемо и сада. Ту победу, међутим, нико други нам неће донети до ми сами. Стога, пођимо у Украјину и извојујмо је сами. Дође ли и наша војска, отићи ћемо даље на Запад и ослободити све. Не дође ли, ослободићемо сами колико можемо.
Патриотизам је и мишљење и делање. Волиш ли Русију – умри за Русију, убиј за Русију. Бојиш ли се, но и то бива. То је на твојој савести. Ово је наш рат. После црног 2. маја то мора бити очито свима. Ти који су живи спаљени у Одеси нису – они, то смо – ми. То су наша браћа, сестре, мајке, деца и очеви. А њихове убице су на слободи, штавише спремају се да наставе са убијањем. Заиста не знам ко то може да отрпи, поднесе, оћути... Таквима нека Бог суди...
ТЕЛЕВИЗИЈСКИ УСТАНАК ЗЛИХ ДУХОВА
С правом је запазио један од блогера: ако нисте знали шта је пакао и каква су лица демона, требало је да 2. маја укључите неки од забавних канала руске телевизије и ставите те ликове поред унакажених лешева из Дома синдиката. Лица Бескова или Киркорова, као и готово свих њихових колега попут Урганта, Цекала и сличних – никако се не могу ускладити са руским представама о доличном понашању, пристојној спољашњости, гестикулацији, опхођењу и говору. И све то неодољиво подсећа на Кијев, на његове лажљиве канале подвласне олигарсима, на разузданост провинцијских дегенерика који настоје да опонашају Запад. Управо ти који испуњавају руску телевизију овакву каква је истински су преступници пред етиком, духом, историјом и идентитетом Русије. Заправо, ту нема ничег руског – ни трунчице солидарности, части, састрадања, пожртвовања, чистоте, побожности и чедности. Уместо тога, гледамо бал вампира, плес демона, бестидну демонстрацију изрођености и дубоког моралног пада. Ту нема ничег смешног ни веселог – то ужасава. Са таквом „културом“, са таквим нивоом забавних програма, са таквим наказама, са таквим емисијама и њиховим водитељима Русију нећемо ни препородити, ни мобилисати, ни пробудити. Пред нашим очима нацисти су живе спалили десетине људи, дотукли рањене, убијали Русе. И ни трунке такта, осећаја, да се макар унесе корекција у програм. Ни мрвица моралности. Ко су они, ти руски телевизијски магнати? Понекад се чини да се они нимало не разликују од својих украјинских колега, који следе налоге олигараха – порошенкових, коломојских, ахметових. Да, Путин је политичко извештавање ставио под контролу и оно је сада високог квалитета, готово беспрекорно. Али шта је са осталим? Јер контекст је веома важан. Када се на фону потпуне изопачености појаве озбиљна и брижна лица спикера који говоре о политици, рату, жртвама, смрти, гледалиште то доживљава тек као продужетак каквог циничног и нарочито окрутног риалити програма.
Истоветно стање имамо и у култури и образовању. Овде зверствује чак не ни шеста колона, већ њена посестрима – пета, са својом нескривеном русофобијом, потпуно у духу Евромајдана и Десног сектора. У Русији преовладава антируска култура а образовање је устројено у антируском кључу. И шта ми онда хоћемо од југоистока Украјине? Они у нама виде и воле идеалну Русију. Ту Русију која, наравно, постоји, али је скривена у дубини. Са руске се пак телевизије сада демонски цери другачија Русија, Русија либералних изопаченика, Русија теле-демона.
Контраст између трагедије 2. маја у Одеси, Краматорску и Мариопољу и линије руских забавних телевизијских садржаја сам по себи представља осуду. Просто, реч је о издаји. И то је морални крај оних који су за то одговорни – на телевизији и у држави. Са таквим настројењем нећемо далеко догурати. Штавише, изгубићемо и оно последње самобитно и изворно руско, што се у нама очувало.
НА ЗАПАД!
У претходној недељи доживели смо стравичне дане. Крваве празнике. Сви који су сумњали видели су право лице хунте и њених терористичких казнених одреда. Све је дошло на своје место. Распршена је илузија и развејана лажна нада да ће се све некако само од себе уредити. Кијев ће убијати и одрицати кривицу а жртве ће се гомилати. И шта год ми чинили, Запад ће бити на страни убица. Стога је најбоље окончати сву ту гадост док не буде прекасно. Да, нама ће бити јако тешко ставимо ли тачку на историју украјинског неонацизма. Да, изгубићемо много ако прихватимо изазов Запада и адекватно одговоримо на геноцид (не на претњу геноцидом, већ на сам геноцид који је у току), али... Биће нам још теже и изгубићемо још више ако не прихватимо тај изазов и не одговоримо на њега како доликује.
Може се, дакако, још чекати. Али ја сам убеђен да нема шта да се чека. Онај који брже делује имаће више времена чак и за то да исправи евентуалне грешке.
Стога, сматрам, да је дошло време. На Запад!
Текст објављен 6. маја 2014. године у недељнику Завтра
|
