offline
- ljubasav
- Super građanin
- Pridružio: 19 Avg 2010
- Poruke: 1362
- Gde živiš: NIŠ
|
- 23Ovo se svidja korisnicima: Mercury, ikan, Lucije Kvint, GnaeusDomitiusAhenobarbus, Cranium, victoria, Sirius, mushroom, amaterSRB, Mixelotti, kalens021, Bane san, Gargantua, sasans23, amstel, DENIRO, Georgius, miodrag, Sr.Stat., komkom, babaroga, dani.tomic, strela
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
Čast mi je i obaveza da predstavim jedno važno delo jednog našeg darovitog kolege.
Nakon toliko godina, možemo s ponosom da čitamo o važnim detaljima suprotstavljanja NATO agresiji na SR Jugoslaviju. Radi se o najzanimljivijem događaju, koji se odnosi na "obaranje nevidljivog"
Evo kako su se recenzenti izjasnili o knjizi:
Лет изнад Сокола
Исцрпно истраживање пуковника Славише Голубовића, под насловом „Пад ноћног сокола“, драматично је на више нивоа. Ми смо и даље под јаком пресијом епске мистерије, настале на основу ратног односа снага 99. године. После више од седамнаест година нема одговора на кључна питања о војничком нивоу српског родољубља: да ли смо учинили све што смо могли? Јесмо ли могли више? Да ли је ондашње државно руководство оставило своју војску саму против највеће силе, очекујући волшебне успехе у стању депресивне технолошке инфериорности, дакле мимо реалног стања ствари?
Ако то јесте тако, а све указује да јесте, питање је да ли је све то цивилно руководство учинило из дубоког незнања, немара или због балканске варијанте „деспотског аматеризма“, који је довео до околности у којима је трагедија била много већа него што се то са ове временске дистанце чини.
Но, ипак, аутор истраживања о мистериији „ноћног сокола“, пуковник Голубовић, не бави се, иначе неизбежним питањима државне стратегије у одбрани земље, онда када се чини да рационалне одбране не може бити. Своје ратовање он је свео на студију о својој јединици, њеном ратном животу, њеној драми, људским страховима, слабостима, снази, путовању кроз несазнатљиво време и секунде које значе и живот и смрт, икаровском прегнућу и херојским подвизима.
Све то што смо сазнали, а и оно што нисмо, казује нам како је рат по својој форми, а посебно по суштини, хаос неслућених размера, па се само хладнокрвним апстраховањем тог расула може стићи до поимања своје улоге у њему. Дакле, постојати, преживети, задати ударац, бити бржи и паметнији од онога који има монопол на те вредности, или бар верује да их има.
У грађењу ове књиге, аутор је себи узео скромну, дискретну улогу, са минималном употребом првог лица, трудећи се да све људе који су се сударали са опасним, небеским предаторима, види као јунаке и као војнике који се нису такви родили, него су се уздигли и најмушкије очовечили пред највећом силом, трудећи се да јој задају болне ударце, и то из позиције депресивне инфериорности.
Голубовић је изабрао релативно оригинални начин да исприча своју драматичну причу. Тако што ће дати свакоме од људи који су ту драму стварали и изашли из ње, да кажу како су то сами видели. Он их не цитира нити парафразира, и они су коаутори ове књиге, који пишу своје верзије, и војнички уредно их потписују. Без ауторског или мемоарског егоцентризма, Голубовић се скоро господски донекле склања у страну, и допушта ратним друговима да заједно са њим исписују ову књигу.
Иначе сам читао много мемоарских, аутобиографских или чак историографских дела, у којима аутори себе стављају у улогу главног јунака и врховног судије хроничара. Њихови каснији опоненти чине то исто, али тако што себе уздижу на постамент власника једине истине о истом догађају, негирајући било какву веродостојност основних тврдњи.
Пуковник Голубовић је врло спретно избегао такву могућност. Ако се пажљиво прочитају сећања свих официра, подофицира, војника и цивилних лица, лако је уочити који су детаљи идентични. У књизи су истоветни кључни подаци о ноћи у којој је пао Ф-117А. Као и о паду Ф-16ЦГ. То нису сувопарна сведочанства о војничком једноумљу, јер се драма односи на сурови, до смрти опасни борбени рад. Идентичне верзије су доказ да је аутор изабрао не само „алиби“ приступ, и тако избегао накнадне опружбе за пристрасно субјективно гледиште, него методолошки поступак транспозиције „посматрања у току акције“ и њеног образложења пост фестум, то јест седамнаест година касније. Те године нису избрисале свежину сећања људи који су оборили „необоривог“, те тако занавек срушили мит о недостижној моћи.
„Пад ноћног сокола“ има неколико креативних слојева истраживања, па ће и због тога књига бити драгоцена литература за поимање сваког дела историје ратовања над Србијом и у њој.
Кључна порука истраживања пуковника Славише Голубовића, тиче се војничког професионализма. У књизи постоји јасна идеја о значају родољубља, али и сазнање да патриотизам сам по себи не доноси победе. Дакле, свака идеологија, поразни агитпроп, прича о томе да се може ратовати само срцем, без знања и технике – све то одлази у архив и бункере идеолошке војске. Зашто је и како је 3. ракетни дивизион ПВО, из 250. ракетне бригаде, срушио све што је иначе укупни биланс обарања непријатељске авијације читаве Војске Југославије? То је кључно питање на које одговарају аутор и његови ратни другови: због врхунског професионализма, поверења у људе њихово знање и храброст, у технику која је била подложна сумњама, због умешности да се све то реализује као погодак у циљ.
Ако било шта од овога недостаје, не би било погодака, нити антологијског херојства, које је давно попримило (оправдани) легендарни значај.
Аутор ни на који начин није желео да идеализује ратну стварност. Нема романтичне приче о „људима посебног кова“ који су били предодређени да ураде оно што иначе јесу. Напротив! „Пад ноћног сокола“ је аутентична прича о људским слабостима, о сујетама, заједничком страху, понегде и о паничним реакцијама, о покушајима да се успеси присвоје а неуспеси дистрибуирају на све стране. О лошем предратном стању у јединици, која је уз помоћ снажне кадровске инфузије васкрсла за неколико месеци и дорпинела да 250. ракетна бригада ПВО на крају агресије заслужено добије Орден народног хероја, у који је ипак највише уградио себе њен 3. ракетни дивизион.
Жанровски, књига је студија ратне историје једне јединице која је стварала најбољи део историје читаве једне војске. То јесте и разноврсна хрестоматија о суштини рата 99. сачињена од узбудљивих сећања њених најбољих људи, скуп разноликих али складних прича које аутор књиге отворена срца дели са бројним коауторима. То јесте и збир узбудљивих ратних сећања, дубоко задирање у личне драме које се често своде на борбу са секундама, које су идентичне грабљењу последње шансе за живот.
Ово је и мемоарска литература, која је и поред хаотичне ратне трауме производ хладнокрвног рада људи, који су ипак побеђивали своје страхове, по цену да их касније, много пута, проживљавају поново. Али и поуздано сведочење о ратном витештву, које казује како српски војници могу да поштују пилота кога су оборили.
Ово је и литература мозаичког сећања, у којој се појединачне успомене, потписане као у фолклорном ратном споменару, могу доживети и као белетристика, којој није потребно додатно романсирање.
Тако би „Пад ноћног сокола“ могао да буде постмодернистички роман, без додавања и дотеривања, јер су неке сцене у њему надреалне и косе се са логиком очекиваног расплета.
Голубовић је написао и патриотску причу, која свакако даје нови, по мом скромном мишљењу и насушни обол родољубљу: отаџбина од својих бораца тражи да они за њу преживе, смрт нипошто није родољубље само по себи. Изврши задатак, погоди непријатеља, уништи га, склони се да се сачуваш. Онда си војник од храбрости и заната, само такав си потребан и то је родољубље.
Због тога је ова књига и негација смртоносне верзије родољубља, судим да је једна од њених највећих вредности слављење живота и борба за њега, што је можда кључна одредница сваког виталног патриотизма.
Уз много специфичних и драгоцених података из струке, који ће бити од огромног значаја за нове приступе стратегији борбе у ваздушном простору, аутор се врло успешно бавио јавним рефлексијама догађаја, пре свега од 27.марта 1999. године. Било је много покушаја медијске или мемоарске реконструкције „тока радње“ и пре и у току обарања „ноћног сокола“. Неке од тих прича можда су бациле извесну сенку на величину самог догађаја, и ова књига има капацитете и димензије да ту и друге сенке и мрље отклони у страну.
Као илустрацију медијског аматеризма, Голубовић цитира текст из „Политике“, који је написао њен естрадни коментатор, и који је препун дилетантских идеја о томе како је „невидљиви“ оборен. То је изузетан предтекст за поимање инфлације „војних аналитичара“ који без икаквих војних знања, и са мало знања уопште, суде о виталним догађајима из српске ратне историје и садашњости.
Ово дело Славише Голубовића, које је писао заједно са читавом екипом за обарање два, а можда и четири ваздухоплова НАТО, може да буде драгоцено и актуелној држави која се бави технолошким статусом своје војске. Искуства из рата 99. и поред херојских подвига јесу застрашујућа. Разарања би било далеко мање да је Војска Југославије била опремљена напреднијим системима, да је у њене снаге ПВО уложено само нешто више пара.
Пред нашим очима је дело од изузетне важности. Оно је драматична прича о томе како обични људи израстају у велике, како мењају околности које би у противном неизбежно водиле до њиховог уништења. Како је могуће погодити највеће и најјаче тамо где ће их највише заболети. Ово је митска, скоро икаровкса прича о једном дивизону ПВО, који је израстао из мирнодопског пепела просечности, надлетео „ноћног сокола“ и бацио га у прашину, не допустивши да се на свом јуначком врхунцу у пепео претвори.
Љубодраг Стојадиновић
Naravno i za kolege sa latiničnog područja:
Let iznad Sokola
Iscrpno istraživanje pukovnika Slaviše Golubovića, pod naslovom „Pad noćnog sokola“, dramatično je na više nivoa. Mi smo i dalje pod jakom presijom epske misterije, nastale na osnovu ratnog odnosa snaga 99. godine. Posle više od sedamnaest godina nema odgovora na ključna pitanja o vojničkom nivou srpskog rodoljublja: da li smo učinili sve što smo mogli? Jesmo li mogli više? Da li je ondašnje državno rukovodstvo ostavilo svoju vojsku samu protiv najveće sile, očekujući volšebne uspehe u stanju depresivne tehnološke inferiornosti, dakle mimo realnog stanja stvari?
Ako to jeste tako, a sve ukazuje da jeste, pitanje je da li je sve to civilno rukovodstvo učinilo iz dubokog neznanja, nemara ili zbog balkanske varijante „despotskog amaterizma“, koji je doveo do okolnosti u kojima je tragedija bila mnogo veća nego što se to sa ove vremenske distance čini.
No, ipak, autor istraživanja o misteriiji „noćnog sokola“, pukovnik Golubović, ne bavi se, inače neizbežnim pitanjima državne strategije u odbrani zemlje, onda kada se čini da racionalne odbrane ne može biti. Svoje ratovanje on je sveo na studiju o svojoj jedinici, njenom ratnom životu, njenoj drami, ljudskim strahovima, slabostima, snazi, putovanju kroz nesaznatljivo vreme i sekunde koje znače i život i smrt, ikarovskom pregnuću i herojskim podvizima.
Sve to što smo saznali, a i ono što nismo, kazuje nam kako je rat po svojoj formi, a posebno po suštini, haos neslućenih razmera, pa se samo hladnokrvnim apstrahovanjem tog rasula može stići do poimanja svoje uloge u njemu. Dakle, postojati, preživeti, zadati udarac, biti brži i pametniji od onoga koji ima monopol na te vrednosti, ili bar veruje da ih ima.
U građenju ove knjige, autor je sebi uzeo skromnu, diskretnu ulogu, sa minimalnom upotrebom prvog lica, trudeći se da sve ljude koji su se sudarali sa opasnim, nebeskim predatorima, vidi kao junake i kao vojnike koji se nisu takvi rodili, nego su se uzdigli i najmuškije očovečili pred najvećom silom, trudeći se da joj zadaju bolne udarce, i to iz pozicije depresivne inferiornosti.
Golubović je izabrao relativno originalni način da ispriča svoju dramatičnu priču. Tako što će dati svakome od ljudi koji su tu dramu stvarali i izašli iz nje, da kažu kako su to sami videli. On ih ne citira niti parafrazira, i oni su koautori ove knjige, koji pišu svoje verzije, i vojnički uredno ih potpisuju. Bez autorskog ili memoarskog egocentrizma, Golubović se skoro gospodski donekle sklanja u stranu, i dopušta ratnim drugovima da zajedno sa njim ispisuju ovu knjigu.
Inače sam čitao mnogo memoarskih, autobiografskih ili čak istoriografskih dela, u kojima autori sebe stavljaju u ulogu glavnog junaka i vrhovnog sudije hroničara. NJihovi kasniji oponenti čine to isto, ali tako što sebe uzdižu na postament vlasnika jedine istine o istom događaju, negirajući bilo kakvu verodostojnost osnovnih tvrdnji.
Pukovnik Golubović je vrlo spretno izbegao takvu mogućnost. Ako se pažljivo pročitaju sećanja svih oficira, podoficira, vojnika i civilnih lica, lako je uočiti koji su detalji identični. U knjizi su istovetni ključni podaci o noći u kojoj je pao F-117A. Kao i o padu F-16CG. To nisu suvoparna svedočanstva o vojničkom jednoumlju, jer se drama odnosi na surovi, do smrti opasni borbeni rad. Identične verzije su dokaz da je autor izabrao ne samo „alibi“ pristup, i tako izbegao naknadne opružbe za pristrasno subjektivno gledište, nego metodološki postupak transpozicije „posmatranja u toku akcije“ i njenog obrazloženja post festum, to jest sedamnaest godina kasnije. Te godine nisu izbrisale svežinu sećanja ljudi koji su oborili „neoborivog“, te tako zanavek srušili mit o nedostižnoj moći.
„Pad noćnog sokola“ ima nekoliko kreativnih slojeva istraživanja, pa će i zbog toga knjiga biti dragocena literatura za poimanje svakog dela istorije ratovanja nad Srbijom i u njoj.
Ključna poruka istraživanja pukovnika Slaviše Golubovića, tiče se vojničkog profesionalizma. U knjizi postoji jasna ideja o značaju rodoljublja, ali i saznanje da patriotizam sam po sebi ne donosi pobede. Dakle, svaka ideologija, porazni agitprop, priča o tome da se može ratovati samo srcem, bez znanja i tehnike – sve to odlazi u arhiv i bunkere ideološke vojske. Zašto je i kako je 3. raketni divizion PVO, iz 250. raketne brigade, srušio sve što je inače ukupni bilans obaranja neprijateljske avijacije čitave Vojske Jugoslavije? To je ključno pitanje na koje odgovaraju autor i njegovi ratni drugovi: zbog vrhunskog profesionalizma, poverenja u ljude njihovo znanje i hrabrost, u tehniku koja je bila podložna sumnjama, zbog umešnosti da se sve to realizuje kao pogodak u cilj.
Ako bilo šta od ovoga nedostaje, ne bi bilo pogodaka, niti antologijskog herojstva, koje je davno poprimilo (opravdani) legendarni značaj.
Autor ni na koji način nije želeo da idealizuje ratnu stvarnost. Nema romantične priče o „ljudima posebnog kova“ koji su bili predodređeni da urade ono što inače jesu. Naprotiv! „Pad noćnog sokola“ je autentična priča o ljudskim slabostima, o sujetama, zajedničkom strahu, ponegde i o paničnim reakcijama, o pokušajima da se uspesi prisvoje a neuspesi distribuiraju na sve strane. O lošem predratnom stanju u jedinici, koja je uz pomoć snažne kadrovske infuzije vaskrsla za nekoliko meseci i dorpinela da 250. raketna brigada PVO na kraju agresije zasluženo dobije Orden narodnog heroja, u koji je ipak najviše ugradio sebe njen 3. raketni divizion.
Žanrovski, knjiga je studija ratne istorije jedne jedinice koja je stvarala najbolji deo istorije čitave jedne vojske. To jeste i raznovrsna hrestomatija o suštini rata 99. sačinjena od uzbudljivih sećanja njenih najboljih ljudi, skup raznolikih ali skladnih priča koje autor knjige otvorena srca deli sa brojnim koautorima. To jeste i zbir uzbudljivih ratnih sećanja, duboko zadiranje u lične drame koje se često svode na borbu sa sekundama, koje su identične grabljenju poslednje šanse za život.
Ovo je i memoarska literatura, koja je i pored haotične ratne traume proizvod hladnokrvnog rada ljudi, koji su ipak pobeđivali svoje strahove, po cenu da ih kasnije, mnogo puta, proživljavaju ponovo. Ali i pouzdano svedočenje o ratnom viteštvu, koje kazuje kako srpski vojnici mogu da poštuju pilota koga su oborili.
Ovo je i literatura mozaičkog sećanja, u kojoj se pojedinačne uspomene, potpisane kao u folklornom ratnom spomenaru, mogu doživeti i kao beletristika, kojoj nije potrebno dodatno romansiranje.
Tako bi „Pad noćnog sokola“ mogao da bude postmodernistički roman, bez dodavanja i doterivanja, jer su neke scene u njemu nadrealne i kose se sa logikom očekivanog raspleta.
Golubović je napisao i patriotsku priču, koja svakako daje novi, po mom skromnom mišljenju i nasušni obol rodoljublju: otadžbina od svojih boraca traži da oni za nju prežive, smrt nipošto nije rodoljublje samo po sebi. Izvrši zadatak, pogodi neprijatelja, uništi ga, skloni se da se sačuvaš. Onda si vojnik od hrabrosti i zanata, samo takav si potreban i to je rodoljublje.
Zbog toga je ova knjiga i negacija smrtonosne verzije rodoljublja, sudim da je jedna od njenih najvećih vrednosti slavljenje života i borba za njega, što je možda ključna odrednica svakog vitalnog patriotizma.
Uz mnogo specifičnih i dragocenih podataka iz struke, koji će biti od ogromnog značaja za nove pristupe strategiji borbe u vazdušnom prostoru, autor se vrlo uspešno bavio javnim refleksijama događaja, pre svega od 27.marta 1999. godine. Bilo je mnogo pokušaja medijske ili memoarske rekonstrukcije „toka radnje“ i pre i u toku obaranja „noćnog sokola“. Neke od tih priča možda su bacile izvesnu senku na veličinu samog događaja, i ova knjiga ima kapacitete i dimenzije da tu i druge senke i mrlje otkloni u stranu.
Kao ilustraciju medijskog amaterizma, Golubović citira tekst iz „Politike“, koji je napisao njen estradni komentator, i koji je prepun diletantskih ideja o tome kako je „nevidljivi“ oboren. To je izuzetan predtekst za poimanje inflacije „vojnih analitičara“ koji bez ikakvih vojnih znanja, i sa malo znanja uopšte, sude o vitalnim događajima iz srpske ratne istorije i sadašnjosti.
Ovo delo Slaviše Golubovića, koje je pisao zajedno sa čitavom ekipom za obaranje dva, a možda i četiri vazduhoplova NATO, može da bude dragoceno i aktuelnoj državi koja se bavi tehnološkim statusom svoje vojske. Iskustva iz rata 99. i pored herojskih podviga jesu zastrašujuća. Razaranja bi bilo daleko manje da je Vojska Jugoslavije bila opremljena naprednijim sistemima, da je u njene snage PVO uloženo samo nešto više para.
Pred našim očima je delo od izuzetne važnosti. Ono je dramatična priča o tome kako obični ljudi izrastaju u velike, kako menjaju okolnosti koje bi u protivnom neizbežno vodile do njihovog uništenja. Kako je moguće pogoditi najveće i najjače tamo gde će ih najviše zaboleti. Ovo je mitska, skoro ikarovksa priča o jednom divizonu PVO, koji je izrastao iz mirnodopskog pepela prosečnosti, nadleteo „noćnog sokola“ i bacio ga u prašinu, ne dopustivši da se na svom junačkom vrhuncu u pepeo pretvori.
LJubodrag Stojadinović
Priredio Љуба
Dopuna: 11 Dec 2016 15:07
Још једна рецензија:
Р Е Ц Е Н З И Ј А
О ваздушном рату над Србијом 1999. године, до сада је на српском језику написано више различитих студија и монографија. Још више је било таквих дела на страним језицима, енглеском понајвише. Анализирани су многи аспекти рата, па тако и ваздушне операције. Још од времена док су трајала борбена дејства, прилично велику пажњу и бескрајне дебате привлачило је обарање такозваног „невидљивог” америчког ловца-бомбардера F-117А над Србијом, у ноћи 27. марта 1999. године, од стране 3. ракетног дивизиона ПВО из састава 250. ракетне бригаде ПВО.
Пред нама је студија пуковника Славише Голубовића, ратног припадника ове јединице, која је названа „Пад ноћног сокола”. На око 340 страна књига је у ствари, документована и драматична ратна прича о овом догађају. Али, такође и о другом обарању, 2. маја 1999, када је трећи ракетни дивизион поновио успех, са неба приземљивши на тврду српску земљу још једног ваздушног агресора, авион F-16CG.
Студија, прегледно написана, а још боље ислустрована фотографијама и цртежима – реконструкцијама поједних фаза ових догађаја, прави је даргуљ за све оне који су на било који начин били повезани са ракетном бригадом. Књига је и права посластица за све оне који се интерсују за ваздухопловство, модерно ратовање или најсавременију српску историју.
Аутор свог читаоца готово неприметно уводи у ратни сукоб 1999. године, презентујући кратку историју дивизиона и дајући живописну слику прве ратне ноћи и разарања на мирнодопском положају дивизиона у Јакову. Потом следи „дан четврти” односно, ноћ 27. марта 1999. године, када је дивизион оборио „невидљивог” над сремском равницом. Подстакнут дугогодишњим неспоразумима међу актерима овог историјског догађаја и спорним „читањима” и тумачењима улоге појединих актера, пуковник Голубовић се послужио нетипичним, али веома захвалним истраживачким поступком: сабрао је изјаве свих актера тог догађаја, ауторизовао их и понудио читаоцу на просуђивање, комбинујући их са свим осталим доступним подацима. На исти начин је обрадио и обарање другог америчког авиона над Србијом 2. маја, као и случај једног могућег обарања 20. маја 1999. године, а који је остао непотврђен због недостатака опипљивих доказа на тлу.
Шта се уочава из ауторове, готово филгиранске анализе обарања невидљивог F-117А, засноване на изјавама свих припадника борбене послуге која је извршила гађање? Пре свега то је рад људства дивизиона те ноћи. Ратна слика није идеализована: радар се квари, део борбене послуге касни на смену, војници на положају се боје, рад на праћењу циља је тежак и ризичан, воде се упечатљиви дијалози, тренутак ласнирања је шок за све који то никада нису видели, а налазе се на положају. Једном речју, слика догађаја – непреувеличана, нити потцењена, управо конфузна са елементима реда. Управо какав рат и јесте на много начина.
Читалац стиче слику о саставним деловима дивизиона који је забележио историјски успех те ноћи: хладнокрвности посаде, могућностима осматрачког радара који је открио циљ, начину на који је циљ „ухваћен”, процедури и тренутку ласнирања ракета. Коначно, јасно је једно: тимски рад је основа рада борбених послуга ракетних јединица. Овакав начин рада елиминише истицање споственог „ја”. Ракеташи су колектив, састављен од официра, подофицира, резервиста и војника. Једино је могуће рећи „ми”. Тако је и обарање F-117А, колекетивна победа борбене послуге која је била за уређајима у кабини, а не било ког појединица.
Са друге стране, аутор анализира лет америчког авиона и улазак у зону уништења свог дивизона. Указује на низ околности које ће довести до успешног поготка. То су пре свега низ пропуста које су америчке ваздухопловне снаге направиле у акцији те ноћи: игнороисање локације дивизона који ће погодити F-117А, изостанак рада електронских ометача који су пратили ударне групе, изостанак групе за неутралиазацију ПВО у близини.
Међутим, оно што привлачи највећу пажњу је управо откриће пуковника Голубовића да авион F-117А није имао никакав индикатор радарског озрачења, већ да је пилот визуелно уочио долазак ракета које ће га спустити на српско тло. Такође, готово комично: да спасилачки тим заборавља једног припадника тима и да се враћа на место евакуације пилота да покупи свог заборављеног човека.
Враћајући се на једно од питања која су иницирала ауторово истраживање, читалац јасно стиче слику о хијерархији односа унутар кабине из које се руководи гађањем и обарањем „невидљивог”. На тај начин отпадају све дилеме које су у јавности подстакли поједини припадници дивизиона, често накнадно руковођени сујетом, жељом за унапређењем, решавањем статусних и других питања. Читалац стиче слику, која је најприближнија управо оној која је била те ноћи на ватреном положају дивизиона. Љубитељи сензација остаће овде ускраћени за сензације. Уколико само обарање F-117А није права сензација, а у реалности ратних догађаја, то и јесте.
Други догађај који описује Голубовић је обарање другог америчког авиона, у ноћи 2. маја 1999. године, који је пао у западаној Србији. Реч је и овде о мајсторском умећу борбене послуге која га је оборила, посебно руковаоца гађања, ракеташа - ветрана рата у Босни, мајора Дотлића и младог и талентованог потпоручника Јанковића, који је био у улози официра за вођење ракета. У овом догађају нема дилема са стране учешћа припадника борбене послуге, нема незадовољника и различитих тумачења. Догађај је кристално јасан. Чиста победа српских ракеташа.
Из пажљиве анализе свих релевантних података, а посебно остатака срушеног авиона, аутор изводи потпуно нов закључак: оборени F-16CG, са командантом сквадрона и данашњим генералом Голдфеином, није извршио напад, како је објашњено још у току рата, на циљеве негде у рејону Новог Сада. Већ је он оборен управо при покушају напада-провоцирања реакције 3.рд ПВО. О овоме непобитно сведочи чињеница да је авион оборен - пао са комплетним борбеним теретом.
Са друге стране, оно што је промакло у досадашњим анализама, да је оборени авион користио (вукао) ометач AN/ALE-50, који је такође оборен са њим, сачуван и данас у музеју ваздухопловства. Али није реч само о ометачу који је дебитовао у опреативној употреби над Србијом. Већ и умешности официра за вођење да разликује радарски одраз ометачa од авиона, и тако не направи грешку, због које је ометач и коришћен.
Коначно и трећи догађај који је тема ове књиге. То је наводно обарање једног непознатог авиона одмах иза поноћи 20. маја 1999. године. Највреднији део анализе овог случаја, је то што је аутор ставио све релевантне податке на једно место и извршио детаљано тумачење свега што се видело на екранима ракеташа 3. дивизона. Он указује да слика – одраз није могао бити мамац нити електронска сметња, већ нешто реалније: авиона крупнијег одраза, мале маневарске способности, али јаче конструкције да издржи погодак ракета.
На тлу Србије није пронађено ништа што би потврдило обарање. За ових 17 година такође није дошло до открића било каквих релевантних података из суседних земаља или од стране америчких или званичника НАТО. Није било „инсајдера” који би проговорили, нити мањка код појединих типова авиона који су ангажовани у рату над Србијом 1999. године. Ипак, анализирајући овај догађај и аутор је склон да верује да је „нешто” оборено те ноћи.
Оно што се уочава да је један од актера различитих погледа на догађај од 27. марта, присутан и у овом догађају, сада као руковалац гађања. Да ли ова чињеница може делимично да објасни убеђење да је оборено „нешто”, а што би могло да буде ништа друго него још један „невидљиви”, овог пута бомбардер B-2... Да ли је амбиција и овде засенила реалност? Читаоци ће се о овом догађају опредељивати према сопстевном осећају и постављати питања: да ли је заиста оборено нешто? Да ли постоји некаква завера ћутања и скривања остатака обореног авиона? Да ли је то био невидљиви бомбардер B-2, а што један део актера и њихових поштовалаца и данас мисли.
Коначно, на крају књиге „велика тајна” 3. дивизиона. Када се погледају изоловано од ратне целине догађаја успеси овог дивизиона, стицао се утисак да је реч била о најувежбанијој ватреној јединици 250. рактене бригаде ПВО. Оборена два авиона - једина два противничка у току ваздушног рата. Даље, дивизион није претрпео директне погодтке нити имао жртве.
Међутим, пратећи рукопис пуковника Голубовића долазимо до изненадног обрта. Трећи дивизион је јединца са претходном „лошом репутацијом”. О овоме сведочи не само командант бригаде, каснији генерал Лазовић, већ и сам ратни командант пуковник Дани. Према завршној оцени команданта Лазовића, дивизион се пред рат суочавао са бројним недостацима, од техничке неисправности преко недостатка вере у сопствене могућности и пресоналних проблема, до командантове дилеме да ли да смени или остави на дужности команданта дивизиона. Како није било адекватне замене, није дошло до смене на врху јединице и актулени комаднант је повео дивизион у рат.
Непосредно пред сукоб дивизион и његов командант Дани добијају „другу шансу”. Дивизион постепено стаје на ноге (захваљујући и скромном аутору Славиши Голубовићу). Командант Дани признаје и своје грешке и тако на најбољи начин засвођује причу о ратном путу своје јединице. Ипак, ратни пут је показао да је дивизион био спсобан да одговори постављеним задацима у најбољем могућем оквиру и да осветла образ српске ПВО на најбољи могући начин.
Књига пред читаоцима је вредно и исцрпно дело, настало у вишегодишњем истраживању једног од актера догађаја. Ипак, иако је аутор један од припадника дивизиона о коме говори ова књига, његов глас се чује веома мало. Он је само онај који усмерава и даје сложене закључке, али без претенциозности.
Књига се чита као узбудљиво ратно штиво, као детаљана реконструкција догађаја на бази изјава више актера, као стручно штиво, понекад разумљиво само људима из „ракеташке” бранше. Али и као историографско дело, јер презентује историјске чињенице и даје оцене, на бази сучељавања релевантних извора.
Нисмо сигурни да ће баш сви актери догађаја бити сложни у потврди историјске слике која настаје када се заклопе корице ове књиге. Али оно што је сасвим јасно да је пуковник Голубовић уложио ванредан напор да осветли ратни пут 3. ракетног дивизиона ПВО и учини га са свим појединостима, познатим и за ширу јавност. Успех дивизиона да обори „невидљиви” авион постао је ратни догађај који је превазишао његове оквире, као и оквире 250. ракетне бригаде ПВО, па и целог српског ваздухопловства и ПВО. Овај успех је постао „народни” догађај и симбол отпора једног малог народа разузданој сили великих.
Све напред изречено свесрдно препоручује рукопис пуковника Славише Голубовића за публиковање. Сматрамо да ће ово дело привући пажњу и стручне и шире јавности и тако оправдати велики ауторов труд уложен у настанак овог бриљантног рукописа.
У Београду, 23. јуна 2016.
Бојан Димитријевић
научни саветник
Институт за савремену историју
Јовица Драганић
генерал-потпуковник
заменик начелника генералштаба Војске Србије
Dopuna: 11 Dec 2016 15:08
Svakako i na latinici:
R E C E N Z I J A
O vazdušnom ratu nad Srbijom 1999. godine, do sada je na srpskom jeziku napisano više različitih studija i monografija. Još više je bilo takvih dela na stranim jezicima, engleskom ponajviše. Analizirani su mnogi aspekti rata, pa tako i vazdušne operacije. Još od vremena dok su trajala borbena dejstva, prilično veliku pažnju i beskrajne debate privlačilo je obaranje takozvanog „nevidljivog” američkog lovca-bombardera F-117A nad Srbijom, u noći 27. marta 1999. godine, od strane 3. raketnog diviziona PVO iz sastava 250. raketne brigade PVO.
Pred nama je studija pukovnika Slaviše Golubovića, ratnog pripadnika ove jedinice, koja je nazvana „Pad noćnog sokola”. Na oko 340 strana knjiga je u stvari, dokumentovana i dramatična ratna priča o ovom događaju. Ali, takođe i o drugom obaranju, 2. maja 1999, kada je treći raketni divizion ponovio uspeh, sa neba prizemljivši na tvrdu srpsku zemlju još jednog vazdušnog agresora, avion F-16CG.
Studija, pregledno napisana, a još bolje islustrovana fotografijama i crtežima – rekonstrukcijama pojednih faza ovih događaja, pravi je dargulj za sve one koji su na bilo koji način bili povezani sa raketnom brigadom. Knjiga je i prava poslastica za sve one koji se intersuju za vazduhoplovstvo, moderno ratovanje ili najsavremeniju srpsku istoriju.
Autor svog čitaoca gotovo neprimetno uvodi u ratni sukob 1999. godine, prezentujući kratku istoriju diviziona i dajući živopisnu sliku prve ratne noći i razaranja na mirnodopskom položaju diviziona u Jakovu. Potom sledi „dan četvrti” odnosno, noć 27. marta 1999. godine, kada je divizion oborio „nevidljivog” nad sremskom ravnicom. Podstaknut dugogodišnjim nesporazumima među akterima ovog istorijskog događaja i spornim „čitanjima” i tumačenjima uloge pojedinih aktera, pukovnik Golubović se poslužio netipičnim, ali veoma zahvalnim istraživačkim postupkom: sabrao je izjave svih aktera tog događaja, autorizovao ih i ponudio čitaocu na prosuđivanje, kombinujući ih sa svim ostalim dostupnim podacima. Na isti način je obradio i obaranje drugog američkog aviona nad Srbijom 2. maja, kao i slučaj jednog mogućeg obaranja 20. maja 1999. godine, a koji je ostao nepotvrđen zbog nedostataka opipljivih dokaza na tlu.
Šta se uočava iz autorove, gotovo filgiranske analize obaranja nevidljivog F-117A, zasnovane na izjavama svih pripadnika borbene posluge koja je izvršila gađanje? Pre svega to je rad ljudstva diviziona te noći. Ratna slika nije idealizovana: radar se kvari, deo borbene posluge kasni na smenu, vojnici na položaju se boje, rad na praćenju cilja je težak i rizičan, vode se upečatljivi dijalozi, trenutak lasniranja je šok za sve koji to nikada nisu videli, a nalaze se na položaju. Jednom rečju, slika događaja – nepreuveličana, niti potcenjena, upravo konfuzna sa elementima reda. Upravo kakav rat i jeste na mnogo načina.
Čitalac stiče sliku o sastavnim delovima diviziona koji je zabeležio istorijski uspeh te noći: hladnokrvnosti posade, mogućnostima osmatračkog radara koji je otkrio cilj, načinu na koji je cilj „uhvaćen”, proceduri i trenutku lasniranja raketa. Konačno, jasno je jedno: timski rad je osnova rada borbenih posluga raketnih jedinica. Ovakav način rada eliminiše isticanje spostvenog „ja”. Raketaši su kolektiv, sastavljen od oficira, podoficira, rezervista i vojnika. Jedino je moguće reći „mi”. Tako je i obaranje F-117A, koleketivna pobeda borbene posluge koja je bila za uređajima u kabini, a ne bilo kog pojedinica.
Sa druge strane, autor analizira let američkog aviona i ulazak u zonu uništenja svog divizona. Ukazuje na niz okolnosti koje će dovesti do uspešnog pogotka. To su pre svega niz propusta koje su američke vazduhoplovne snage napravile u akciji te noći: ignoroisanje lokacije divizona koji će pogoditi F-117A, izostanak rada elektronskih ometača koji su pratili udarne grupe, izostanak grupe za neutraliazaciju PVO u blizini.
Međutim, ono što privlači najveću pažnju je upravo otkriće pukovnika Golubovića da avion F-117A nije imao nikakav indikator radarskog ozračenja, već da je pilot vizuelno uočio dolazak raketa koje će ga spustiti na srpsko tlo. Takođe, gotovo komično: da spasilački tim zaboravlja jednog pripadnika tima i da se vraća na mesto evakuacije pilota da pokupi svog zaboravljenog čoveka.
Vraćajući se na jedno od pitanja koja su inicirala autorovo istraživanje, čitalac jasno stiče sliku o hijerarhiji odnosa unutar kabine iz koje se rukovodi gađanjem i obaranjem „nevidljivog”. Na taj način otpadaju sve dileme koje su u javnosti podstakli pojedini pripadnici diviziona, često naknadno rukovođeni sujetom, željom za unapređenjem, rešavanjem statusnih i drugih pitanja. Čitalac stiče sliku, koja je najpribližnija upravo onoj koja je bila te noći na vatrenom položaju diviziona. LJubitelji senzacija ostaće ovde uskraćeni za senzacije. Ukoliko samo obaranje F-117A nije prava senzacija, a u realnosti ratnih događaja, to i jeste.
Drugi događaj koji opisuje Golubović je obaranje drugog američkog aviona, u noći 2. maja 1999. godine, koji je pao u zapadanoj Srbiji. Reč je i ovde o majstorskom umeću borbene posluge koja ga je oborila, posebno rukovaoca gađanja, raketaša - vetrana rata u Bosni, majora Dotlića i mladog i talentovanog potporučnika Jankovića, koji je bio u ulozi oficira za vođenje raketa. U ovom događaju nema dilema sa strane učešća pripadnika borbene posluge, nema nezadovoljnika i različitih tumačenja. Događaj je kristalno jasan. Čista pobeda srpskih raketaša.
Iz pažljive analize svih relevantnih podataka, a posebno ostataka srušenog aviona, autor izvodi potpuno nov zaključak: oboreni F-16CG, sa komandantom skvadrona i današnjim generalom Goldfeinom, nije izvršio napad, kako je objašnjeno još u toku rata, na ciljeve negde u rejonu Novog Sada. Već je on oboren upravo pri pokušaju napada-provociranja reakcije 3.rd PVO. O ovome nepobitno svedoči činjenica da je avion oboren - pao sa kompletnim borbenim teretom.
Sa druge strane, ono što je promaklo u dosadašnjim analizama, da je oboreni avion koristio (vukao) ometač AN/ALE-50, koji je takođe oboren sa njim, sačuvan i danas u muzeju vazduhoplovstva. Ali nije reč samo o ometaču koji je debitovao u opreativnoj upotrebi nad Srbijom. Već i umešnosti oficira za vođenje da razlikuje radarski odraz ometača od aviona, i tako ne napravi grešku, zbog koje je ometač i korišćen.
Konačno i treći događaj koji je tema ove knjige. To je navodno obaranje jednog nepoznatog aviona odmah iza ponoći 20. maja 1999. godine. Najvredniji deo analize ovog slučaja, je to što je autor stavio sve relevantne podatke na jedno mesto i izvršio detaljano tumačenje svega što se videlo na ekranima raketaša 3. divizona. On ukazuje da slika – odraz nije mogao biti mamac niti elektronska smetnja, već nešto realnije: aviona krupnijeg odraza, male manevarske sposobnosti, ali jače konstrukcije da izdrži pogodak raketa.
Na tlu Srbije nije pronađeno ništa što bi potvrdilo obaranje. Za ovih 17 godina takođe nije došlo do otkrića bilo kakvih relevantnih podataka iz susednih zemalja ili od strane američkih ili zvaničnika NATO. Nije bilo „insajdera” koji bi progovorili, niti manjka kod pojedinih tipova aviona koji su angažovani u ratu nad Srbijom 1999. godine. Ipak, analizirajući ovaj događaj i autor je sklon da veruje da je „nešto” oboreno te noći.
Ono što se uočava da je jedan od aktera različitih pogleda na događaj od 27. marta, prisutan i u ovom događaju, sada kao rukovalac gađanja. Da li ova činjenica može delimično da objasni ubeđenje da je oboreno „nešto”, a što bi moglo da bude ništa drugo nego još jedan „nevidljivi”, ovog puta bombarder B-2... Da li je ambicija i ovde zasenila realnost? Čitaoci će se o ovom događaju opredeljivati prema sopstevnom osećaju i postavljati pitanja: da li je zaista oboreno nešto? Da li postoji nekakva zavera ćutanja i skrivanja ostataka oborenog aviona? Da li je to bio nevidljivi bombarder B-2, a što jedan deo aktera i njihovih poštovalaca i danas misli.
Konačno, na kraju knjige „velika tajna” 3. diviziona. Kada se pogledaju izolovano od ratne celine događaja uspesi ovog diviziona, sticao se utisak da je reč bila o najuvežbanijoj vatrenoj jedinici 250. raktene brigade PVO. Oborena dva aviona - jedina dva protivnička u toku vazdušnog rata. Dalje, divizion nije pretrpeo direktne pogodtke niti imao žrtve.
Međutim, prateći rukopis pukovnika Golubovića dolazimo do iznenadnog obrta. Treći divizion je jedinca sa prethodnom „lošom reputacijom”. O ovome svedoči ne samo komandant brigade, kasniji general Lazović, već i sam ratni komandant pukovnik Dani. Prema završnoj oceni komandanta Lazovića, divizion se pred rat suočavao sa brojnim nedostacima, od tehničke neispravnosti preko nedostatka vere u sopstvene mogućnosti i presonalnih problema, do komandantove dileme da li da smeni ili ostavi na dužnosti komandanta diviziona. Kako nije bilo adekvatne zamene, nije došlo do smene na vrhu jedinice i aktuleni komadnant je poveo divizion u rat.
Neposredno pred sukob divizion i njegov komandant Dani dobijaju „drugu šansu”. Divizion postepeno staje na noge (zahvaljujući i skromnom autoru Slaviši Goluboviću). Komandant Dani priznaje i svoje greške i tako na najbolji način zasvođuje priču o ratnom putu svoje jedinice. Ipak, ratni put je pokazao da je divizion bio spsoban da odgovori postavljenim zadacima u najboljem mogućem okviru i da osvetla obraz srpske PVO na najbolji mogući način.
Knjiga pred čitaocima je vredno i iscrpno delo, nastalo u višegodišnjem istraživanju jednog od aktera događaja. Ipak, iako je autor jedan od pripadnika diviziona o kome govori ova knjiga, njegov glas se čuje veoma malo. On je samo onaj koji usmerava i daje složene zaključke, ali bez pretencioznosti.
Knjiga se čita kao uzbudljivo ratno štivo, kao detaljana rekonstrukcija događaja na bazi izjava više aktera, kao stručno štivo, ponekad razumljivo samo ljudima iz „raketaške” branše. Ali i kao istoriografsko delo, jer prezentuje istorijske činjenice i daje ocene, na bazi sučeljavanja relevantnih izvora.
Nismo sigurni da će baš svi akteri događaja biti složni u potvrdi istorijske slike koja nastaje kada se zaklope korice ove knjige. Ali ono što je sasvim jasno da je pukovnik Golubović uložio vanredan napor da osvetli ratni put 3. raketnog diviziona PVO i učini ga sa svim pojedinostima, poznatim i za širu javnost. Uspeh diviziona da obori „nevidljivi” avion postao je ratni događaj koji je prevazišao njegove okvire, kao i okvire 250. raketne brigade PVO, pa i celog srpskog vazduhoplovstva i PVO. Ovaj uspeh je postao „narodni” događaj i simbol otpora jednog malog naroda razuzdanoj sili velikih.
Sve napred izrečeno svesrdno preporučuje rukopis pukovnika Slaviše Golubovića za publikovanje. Smatramo da će ovo delo privući pažnju i stručne i šire javnosti i tako opravdati veliki autorov trud uložen u nastanak ovog briljantnog rukopisa.
U Beogradu, 23. juna 2016.
Bojan Dimitrijević
naučni savetnik
Institut za savremenu istoriju
Jovica Draganić
general-potpukovnik
zamenik načelnika generalštaba Vojske Srbije
Priredio Љуба
Dopuna: 11 Dec 2016 15:10
Ради упознавања са књигом, предлажем да прочитате и предговор из пера самог аутора:
П р е д г о в о р
Зуб времена је опака пошаст која је у нашем народу нарочито изражена. Она постепено нагриза и баца у заборав неке од најсветлијих епизода наше војне историје. Пркосећи забораву и у страху да слична судбина не задеси и догађаје из агресије НАТО-а 1999. године на Савезну Републику Југославију, одлучио сам да заједно са ратним друговима овековечим успех наше јединице, војске и једног малог народа, који је имао снаге да у борби Давида и Голијата постигне величанствене успехе, чију величину још увек не можемо потпуно да сагледамо.
Поједини догађаји су се одиграли на такав начин да су за светску јавност били апсолутно изненађење, након чега су уследиле значајне промене у начину планирања и извођења борбених дејстава. Секундарне последице на глобалном нивоу вишеструко су премашиле очекиване губитке, материјалне и финансијске.
У одбрани Београда од напада из ваздушног простора учествовала је и 250. ракетна бригада ПВО у чијем је саставу био и 3. ракетни дивизион ПВО. Он је засигурно успео да добије рат жестоким супротстављањем вишеструко надмоћнијем непријатељу, без повреда и губитка људских живота и без губитака у техници.
У почетном периоду рата, на опште изненађење светске јавности, оборили смо амерички тактички бомбардер стелт технологије F-117А. Био је то колективни шок за челнике НАТО-а, уз прећутно питање „како су уопште срушили нешто што се не види”!?
Сенка грандиозног успеха је потпуно неоправдано сакрила други подједнако важан догађај исте јединице, а то је обарање америчког ловца бомбардера F-16CG почетком маја. О том догађају скоро да се и не говори. Он се не обележава, а његови непосредни актери јавности су мање познати. Остаци оба авиона данас се налазе у Музеју ваздухопловства у Сурчину и спомен-соби 250. ракетне бригаде ПВО.
Надамо се и да ће време показати основаност претпоставки да смо 20. маја 1999. године погодили и трећи амерички авион чији остаци нису пали на територију Србије. Још једном би се потврдио прави ниво успешности и врхунске оспособљености 3. ракетног дивизиона ПВО. Истовремено би се показало да су, без обзира на укупан број изгубљених ваздухоплова, квалитативни губици непријатеља у том рату били много већи од очекиваних и оних који су приказани домаћој и светској јавности.
Увидевши опасност да ће за коју годину или деценију заборав онемогућити расветљавање појединих догађаја и да ће запамћене остати само више пута поновљене непотпуне „истине”, припадници ратног састава команде бригаде и 3. ракетног дивизиона одлучили су да понуде потпуно објективну слику догађаја из тог периода. Она постоји све ове године, требало је само омогућити да своје ратне успомене под истим условима изнесу сви људи који су учествовали у успеху 3. дивизиона.
С циљем да се јавности и будућим генерацијама ракеташа остави заједничка, неподељена истина, пажња је усмерена на пролеће и лето 1999. године, време када је 3. дивизион часно и достојанствено газио сремском равницом, представљајући нерешиву енигму и сталну претњу за авијацију НАТО-а. Људи и догађаји приказани су без идеализовања, онакви какви су заиста и били, а јаковачки ракеташи као обични и часни људи и војници. Сведочења релевантних личности и детаљни описи догађаја садржајније и квалитетније осликавају ратни пут јединице.
Историјска обавеза нас учесника догађаја је да историји Војске Србије у наслеђе оставимо сведочења о догађајима и активностима 3. ракетног дивизиона ПВО, описујући их онако како су се заиста догодили. Све оно што је лично и поједнично мора бити у другом плану. Само стварне чињенице допринеће квалитетним стручним анализама и оценама.
Ако важне догађаје из српске војне историје не забележимо ми, други то за нас неће учинити. Значајна временска дистанца и практична непоновљивост појединих поступака отварају нам могућност да о њима говоримо у детаљима, са осећањем узвишености због војничких успеха постигнутих у борби за своју отаџбину.
Учешћем у борби за отаџбину показали смо да је то наша дужност, професионални задатак и патриотска обавеза. Оправдали смо своје постојање, сачували име и традицију српске војске и у потпуно неравноправним условима постигли нестварне резултате. Борили смо се херојски, зналачки и мудро и нисмо посустали ни у једном тренутку. Наша дела говоре о нама. Наши резултати су више него очигледни и њима се поносимо.
Славиша Голубовић
Dopuna: 11 Dec 2016 15:11
Radi upoznavanja sa knjigom, predlažem da pročitate i predgovor iz pera samog autora:
P r e d g o v o r
Zub vremena je opaka pošast koja je u našem narodu naročito izražena. Ona postepeno nagriza i baca u zaborav neke od najsvetlijih epizoda naše vojne istorije. Prkoseći zaboravu i u strahu da slična sudbina ne zadesi i događaje iz agresije NATO-a 1999. godine na Saveznu Republiku Jugoslaviju, odlučio sam da zajedno sa ratnim drugovima ovekovečim uspeh naše jedinice, vojske i jednog malog naroda, koji je imao snage da u borbi Davida i Golijata postigne veličanstvene uspehe, čiju veličinu još uvek ne možemo potpuno da sagledamo.
Pojedini događaji su se odigrali na takav način da su za svetsku javnost bili apsolutno iznenađenje, nakon čega su usledile značajne promene u načinu planiranja i izvođenja borbenih dejstava. Sekundarne posledice na globalnom nivou višestruko su premašile očekivane gubitke, materijalne i finansijske.
U odbrani Beograda od napada iz vazdušnog prostora učestvovala je i 250. raketna brigada PVO u čijem je sastavu bio i 3. raketni divizion PVO. On je zasigurno uspeo da dobije rat žestokim suprotstavljanjem višestruko nadmoćnijem neprijatelju, bez povreda i gubitka ljudskih života i bez gubitaka u tehnici.
U početnom periodu rata, na opšte iznenađenje svetske javnosti, oborili smo američki taktički bombarder stelt tehnologije F-117A. Bio je to kolektivni šok za čelnike NATO-a, uz prećutno pitanje „kako su uopšte srušili nešto što se ne vidi”!?
Senka grandioznog uspeha je potpuno neopravdano sakrila drugi podjednako važan događaj iste jedinice, a to je obaranje američkog lovca bombardera F-16CG početkom maja. O tom događaju skoro da se i ne govori. On se ne obeležava, a njegovi neposredni akteri javnosti su manje poznati. Ostaci oba aviona danas se nalaze u Muzeju vazduhoplovstva u Surčinu i spomen-sobi 250. raketne brigade PVO.
Nadamo se i da će vreme pokazati osnovanost pretpostavki da smo 20. maja 1999. godine pogodili i treći američki avion čiji ostaci nisu pali na teritoriju Srbije. Još jednom bi se potvrdio pravi nivo uspešnosti i vrhunske osposobljenosti 3. raketnog diviziona PVO. Istovremeno bi se pokazalo da su, bez obzira na ukupan broj izgubljenih vazduhoplova, kvalitativni gubici neprijatelja u tom ratu bili mnogo veći od očekivanih i onih koji su prikazani domaćoj i svetskoj javnosti.
Uvidevši opasnost da će za koju godinu ili deceniju zaborav onemogućiti rasvetljavanje pojedinih događaja i da će zapamćene ostati samo više puta ponovljene nepotpune „istine”, pripadnici ratnog sastava komande brigade i 3. raketnog diviziona odlučili su da ponude potpuno objektivnu sliku događaja iz tog perioda. Ona postoji sve ove godine, trebalo je samo omogućiti da svoje ratne uspomene pod istim uslovima iznesu svi ljudi koji su učestvovali u uspehu 3. diviziona.
S ciljem da se javnosti i budućim generacijama raketaša ostavi zajednička, nepodeljena istina, pažnja je usmerena na proleće i leto 1999. godine, vreme kada je 3. divizion časno i dostojanstveno gazio sremskom ravnicom, predstavljajući nerešivu enigmu i stalnu pretnju za avijaciju NATO-a. LJudi i događaji prikazani su bez idealizovanja, onakvi kakvi su zaista i bili, a jakovački raketaši kao obični i časni ljudi i vojnici. Svedočenja relevantnih ličnosti i detaljni opisi događaja sadržajnije i kvalitetnije oslikavaju ratni put jedinice.
Istorijska obaveza nas učesnika događaja je da istoriji Vojske Srbije u nasleđe ostavimo svedočenja o događajima i aktivnostima 3. raketnog diviziona PVO, opisujući ih onako kako su se zaista dogodili. Sve ono što je lično i pojednično mora biti u drugom planu. Samo stvarne činjenice doprineće kvalitetnim stručnim analizama i ocenama.
Ako važne događaje iz srpske vojne istorije ne zabeležimo mi, drugi to za nas neće učiniti. Značajna vremenska distanca i praktična neponovljivost pojedinih postupaka otvaraju nam mogućnost da o njima govorimo u detaljima, sa osećanjem uzvišenosti zbog vojničkih uspeha postignutih u borbi za svoju otadžbinu.
Učešćem u borbi za otadžbinu pokazali smo da je to naša dužnost, profesionalni zadatak i patriotska obaveza. Opravdali smo svoje postojanje, sačuvali ime i tradiciju srpske vojske i u potpuno neravnopravnim uslovima postigli nestvarne rezultate. Borili smo se herojski, znalački i mudro i nismo posustali ni u jednom trenutku. Naša dela govore o nama. Naši rezultati su više nego očigledni i njima se ponosimo.
Slaviša Golubović
|
Ali, citajuci knjigu, naucio sam jako puno novog o nasoj PVO '99 a bogami po nesto i o spremnosti i kompetentnosti neprijatelja. I u glavnom su to neprijatna iznenadjenja kako u odnosu na nas tako i u odnosu na NATO.
