offline
- Jovan Nenad
- Elitni građanin
- Pridružio: 14 Okt 2012
- Poruke: 2296
|
Уз сагласност модератора форума, отворио сам ову тему.
Молио бих све заинтересоване, а и оне незаинтересоване да ову тему не користе у сврху препуцавања на релацији антикомунисти-комунисти, или андифашист-фашисти, јер отварање ове теме нема за циљ да се појединци препуцавају.
Оне мало стручније саговорнике, бих замолио да у ово уђу са што више података.
Претходна дискусија на тему о Отписанима, односно о активностима комунистичких ћелија и ћелија ДМ у Београду ме је подстакла да отворим тему и о човеку који је у овим дешавањима био директан учесник, како у току самог рата, тако и у освиту ратних збивања. Циљ отварања није био величање или ружење овог човека, већ његова улога у овим дешавањима, као и у дешавањима уочи и у току Другог рата. Драги Јовановић, српски Едгар Хувер, како га је неко негде прозвао, најпознатији полицајац Краљевине Југославије, овај епитет је стекао што захваљујући својим способностима, што добрим контактима са тада моћним људима попут Антона Корошеца, Милана Стојадиновића, Милана Аћимовића, Драгише Цветковића. У току своје дуге полицијске каријере остварио је добре контакте у шпијунским круговима широм Европе, те је након доласка Немаца (са којима је у контакту од 1936. године) био постављен за на чело управе прстоног града. Све до 1944. године, као начелник Управе града Београда у току окупације, индиректно је, прво преко Мије Поповића а касније Илије Параноса, управљао радом Специјалне полиције УГБ, а преко Бећаревића и њеним најпознатијим одсеком - 4. антикомунистичким одељењем. Тако је, иако индиректно, водио главну реч у борби српске специјалне полиције против комуниста у Београду.
Свакако се, без обзира на његову улогу у Другом рату, која се некоме допада или не, ради о веома занимљивом лику.
Citat:Dragomir-Dragi Jovanović, Upravnik grada Beograda. Političar
(1902 - 1946)
Biografija
Rođen je 27. jula 1902. u Požarevcu
Majka Vilma je bila poreklom Nemica, a otac Ljubomir Srbin. Gimnaziju je završio u Velikoj Gradiški, a prava u Beogradu, gde se zaposlio kao policijski činovnik Uprave grada.
Tridesetak godina kasnije, kada je pred posetu kralja Aleksandra Zagrebu, otkrio ustašku zaveru, unapređen je u načelnika Opšpte policije Beograda, mada su svi znali da je direktno rukovodio drugim političkim odeljenjem.
Nakon uspostavljanja Šestojuanuarske diktature, Dragi Jovanović je prešao da radi na odseku borbe protiv komunista. U policijskom aparatu je ostao sve do početka okupacije.
Posle privremenog povlačenja iz službe na početku aprilskog rata, Dragi Jovanović je odmah po formiranju Vlade nacionalnog spasa bio postavljen za upravnika grada Beograda, da bi na tom položaju dobio i široka ovlašćenja u resoru policije. Za kratko vreme Nemci su Jovanovića postavili za komandanta Žandarmerije u Srbiji. Najzad je postavljen za komandanta Srpske sraže sa pravom da proizvodi i otpušta oficire i izdaje naređenja sa zakonskom snagom.
Tako je Dragi Jovanović bio drugi čovek u Srbiji za vreme okupacije. Pored ovih dužnosti, vršio je dužnost predsednika opštine Beograd i izvanrednog vladinog komesara za grad Beograd i za srezove vračarski i gročanski.
Dragi Jovanović je bio upravnik, ali i glavni policajac Beograda, pa i Srbije sve do 1944. godine. Njegovi najverniji agenti i istažitelji bili su: Boško Bećarević, Kosmajac i Svetozar Vujković. Prvenstveni cilj Dragog Jovanovića za vreme funkcije bila je borba protiv komunista i njihovih simpatizera. Tajna služba Dragog Jovanovića je uhapsila i saslušala blizu 1.500 komunista, zatim streljala 600 simpatizera KPJ. Odeljenje specijalne policije uspelo je da razbije organizacionu strukturu Komunističke partije u Beogradu i Srbiji.
U trenutku kada se bližilo partizansko osvajanje Srbije, Dragi Jovanović je 1944. otputovao za Austriju, smestivši se u banjski centar Karlsbad.
Tu su ga pronašli i uhapsili operativci Ozne 1945. godine.
Dragom Jovanoviću je suđeno u procesu protiv Draže Mihailovića 1946. godine u Beogradu.
Jovanović je optužen da je naređivao masovne likvidacije simpatizera NOP-a za vreme okupacije, da je rukovodio logorom Banjica, da je sarađivao s Nemcima u borbi protiv NOP-a. da je pregovarao sa četničkim pokretom Draže Mihailovića i da je organizovao tajni susret Mihailovića i Nedića polovinom 1944.
Osuđen je na smrt i streljan 17. jula 1946. u Beogradu.
Такође, раније сам већ поставио исечак из фељтона, а сада га постављам у целости.
Citat:sr.scribd.com/.../Dosije-Dragi-Jovanović-feljton-.
Nisam bio izdajnik
19. oktobar 2006.
Dragi Jovanovi? moli nove komunisti?ke vlasti da ga poštede sudskog procesa, jer bi se utom slu?aju otvorile "mnoge bolne rane". Iz pisama se vidi da je svemo?ni šef srpske
tajne policije planirao samoubistvo
Pišu:
Veljko Lalić, Uglješa Balšić
“KADA bi neki knjiţevnik hteo da napiše knjigu o kamufliranju, o lopovima, laţovima i pustolovima, ne bitrebalo ništa drugo da radi, nego samo da posmatra Dragog Jovanovića. To bi, verovatno, bila najboljaknjiga te vrste.”Ovo je o tvorcu srpske tajne policije dostavio jedan od njegovih potkazivaĉa. Nalazi se u nemaĉkom arhivu
BDS, dosije J-
55. Jer, Dragog su pratili i Nemci, kao i Englezi, komunisti i ĉetnici. I on je pratio sve njih...
Dosije Dragomira Jovanovića, iz arhiv
e UDBA, prvi put necenzurisan, baca potpuno novo svetlo na
njegovu liĉnost, ali i na ĉitav period okupacije u Beogradu. Pisati o Dragom Jovanoviću danas, ipak, znaĉiuhvatiti se u koštac s jednim procesom u kojem su tuţioci i odbrana zauzimali tako suprots
tavljene stavove.
Jer, dok je u procesu veka Draţi Mihailoviću i drugim neprijateljima novog sistema, Mihailović uvek nazivan “izdajnikom”, kod Dragog Jovanovića je stajalo “krvnik”.
I, on to nije krio.- Jeste li vi potpisivali streljanja u Beogradu?- Jesam -
kaţe Dragi Jovanović, hladnim glasom, objašnjavajući kako je to uradio da neko drugi ne bi potpisao deset puta više streljanja. Na šest stotina stranica saslušanja u tadašnjoj Ozni, u završnoj reĉi pred sudom, koja je bila potpuno
cenzurisana, Dr
agi najmanje brani sebe. Kao da traţi jedino da se ne predstavlja većim monstrumom negošto stvarno jeste.Jer, da poĉnemo njegovu priĉu negde od kraja...
DRAGI Jovanović napustio je Beograd 5. oktobra 1944. godine. Poslednji. Nedić i njegova vlada otišli
su
dan ranije. Fascinantnim pamćenjem
-
zbog kojeg je već u 27. godini skrenuo paţnju na sebe i postao šef
Centralne prijavnice Uprave grada (kao danas Resora javne bezbednosti) -
on se seća taĉno svih stvari koje
je poneo iz Beograda.-
Celokupnu ţeninu
garderobu, 11 pari odela, celokupan veš. Od novca 150 napoleona, sto hiljada dinara,
trideset hiljada maraka, dve zlatne tabakere, tri zlatna sata, od kojih jedan kraljev, jedan zlatni lanac, 11
komada pretopljenih zlatnih kašiĉica...
-
reĊa Dragi Jovanović.U Beĉu Jovanović napušta vladu i odlazi u Ifen. Nekoliko meseci pokušava da se domogne Švajcarske,ĉekajući papire u Bregencu. U tome mu pomaţe Sava Stanić, koji se predstavlja kao radnik "Intelidţens
servisa". Kada 1. maja francuska vojska ulazi u Br
egenc, Jovanović šalje Savu da mu ugovori sastanak skomandantom. I, prvi put nailazi na ubaĉenog komunistu, Sava stiţe s francuskom vojskom i lisicama.Jovanović je prvi put u svom ţivotu uhapšen. Prebacuju ga u Karlsrue, gde ostaje do 12. jula.U meĊuvremenu, 13. juna, Jovanović piše jugoslovenskim vlastima moleći ih da ga ne preuzimaju. U pismu dr Nikoliću on to objašnjava ovako:
-
Poštovani gospodine Nikoliću, ja Vas molim, da me kao Srbin i ĉovek razumete, ja sam sebi doneo
presudu, koja po mome dobok
om uverenju, po strahotama nije nimalo blaţa nego što bi bila presuda koju bih imao da ĉujem u Beogradu. Preklinjem Vas, ispunićete mi doslovno poslednju ţelju, jer to kao ĉovek koji je hiljade i hiljade pomogao i spasao za vreme okupacije, zasluţujem. Bud
ite uvereni da izdajnik svoje
zemlje nisam bio, to moţete svakom da poruĉite.PROCES nisam ţeleo, jer ne bih bio dostojan srpskog imena, ako bih na istom morao da govorim o svemušto je bilo i što je deo naše nacionalne borbe za osloboĊenje. O tome će neumrli sud istorije reći svoje, atada, uveren sam, strasti neće igrati ulogu, taj sud biće pozitivan za moju osobu.”Dragi daje uputstva Nikoliću da ga sahrane sa slikom ţene i kćeri, kao i ikonicom koju ima u tašni. On,istog dana piše i komunistiĉkom potporuĉniku (ime izbrisano):
"Obraćam Vam se kao Srbinu
-
Crnogorcu, apelujući na vašu oficirsku ĉast, da mi oprostite što vam podovom najteţim uslovima ĉinim brige... Ja ne mogu da doĊem na taj proces i bacim najteţu kletvu na moj
narod, jer bih morao, da go
vorim o teškoj borbi našeg naroda i da moţda mnoge krvave rane ozledimiznoseći stvari, koje ţelim da ponesem sa sobom u grob."Dragi Jovanović je oĉigledno ţeleo da se ubije. Bila su to njegova oproštajna pisma. Nije imao više papira,kaţe, ali oĉigledno
ni dovoljno omĉe da završi sa sobom. Mesec dana kasnije on dolazi u Beograd, ali sadai radi ono što je rekao: “otvara sve rane”...
OSUJEĆEN ATENTAT NA KRALJA
DRAGOMIR -
Dragi Jovanović roĊen je 27. jula 1902. u Poţarevcu, od oca Ljubomira i majke Vilme
Drašković. Gimnaziju je završio u Velikom Gradištu, a Pravni fakultet u Beogradu. Njegovo prvozaposlenje bilo je u Upravi grada Beograda, na mestu policijskog ĉinovnika.Kroz nekoliko godina za njega će se već svuda znati. Sa 27 godina imenovan je za še
fa Centralne prijavnice
Uprave grada, što bi danas odgovaralo naĉelniku uprave Javne bezbednosti. Ali iste godine mladi genijalni policajac pokazuje i svoje drugo lice: njegova karijera biva ugroţena optuţbom za proneveru 400.000
dinara. Novac uspeva da vr
ati pozajmicama od prijatelja, i na iznenaĊenje mnogih odlazi u Zagreb.Zastoj u karijeri trajaće, ipak, samo do 1933. godine kada će pred posetu kralja Aleksandra otkriti jednuustašku grupu koja je spremala atentat. Uspeva da ih likvidira, u akciji gine
jedan od sluţbenika, ali seuskoro trijumfalno vraća u Beograd gde postaje najvaţniji srpski policajac.I u vladi Milana Stojadinovića, i kasnije Dragiše Cvetkovića, Dragi Jovanović biće ĉovek koji kontroliše
stvari. Nekoliko dana posle okupacije Nemci z
ahtevaju da Jovanović preuzme policiju, i pored protivljenjaMilana Aćimovića, prvog komesara u okupiranoj Srbiji. Nemci će ga neprekidno pratiti, Arhiva Gestapo o njemu ima 500 stranica, ali ga se nikad neće odreći. Toće uraditi on, 5. oktobra 1944., kada će i konaĉno pobeći iz Srbije. U Beograd će stići godinu dana kasnije kao najveći zloĉinac
Borba protiv "crvenih"
20. oktobar 2006
Iz stenogramskih beleţaka sa su?enja Dragom Jovanovi?u izba?eni svi delovi koji nisu
bili po volji komunista. Radio sam
kao drţavni funkcioner i nisam vodio li?nu borbu,rekao izme?u ostalog optuţeni Jovanovi?
Pišu:
Veljko Lalić, Uglješa Balšić
KADA su stenogrami sa suĊenja Draţi Mihailoviću i ostalim “izdajnicima” poĉeli da se objavljuju, MilošMinić je priznao
-
pošto su se videle mnoge nelogiĉnosti
-
da je materijal redigovan. Tuţilac na procesuveka, ipak, objasnio je da to nije radio Milovan Đilas, kako se kasnije priĉalo, već Dojĉilo Mitrović, izInformativne sluţbe, koji je “pravio te saţete verzije zbog velikog broja stranih novinara”.U dosijeu Dragog Jovanovića, iz Arhive Udbe, “Novosti” prvi put nailaze na kompletne stenogramske beleške. Kurzivom ide tekst koji je izbaĉen “kao manje bitan”.
Branilac Draže Mihailovića Nikola Đonović:
Da li ste vi, optuţeni Jovanoviću, mogli saznati kako su Nemci na vrhovima, nemaĉki komandanti, smatrali liĉno optuţenog Draţu Mihailovića i kakvo sumišljenje imali o njemu?
Optuženi:
O njemu?
Branilac
: Liĉno o njemu.
Optuženi
: Ja nisam nikad razgovarao s vodećim komandantima o Draţi Mihailoviću, ali sam razgovarao s Nojbaherom i kad je on govorio o Draţi Mihailoviću, govorio je s poštovanjem.
Branilac
:
Da li je to poštovanje dolazilo s gledišta nemačkih interesa?
Optuženi
:
Ne.
Branilac
:
...ili s interesa srpskog naroda?
Optuženi
:
Kao srpskog nacionaliste.
Dragi Jovanović je uzaludno ĉekao svoju završnu reĉ. Hteo je tu da kaţe sve. Da se obrati svima. Ali, ona je “u skraćivanju” bila gotovo kompletno iseĉena, tako da je “Novosti” objavljuju, eto, posle 60 godina.
- GOSPODINE pre
dsedniĉne, gospodo vrhovne sudije, gospodine drţavni tuţioce, proteklo je punih 14
meseci kako sam u zatvoru. Moji iskazi, dokazni postupak i ispitivanje svedoka,
i jedno i drugo po
predlogu optužbe,
uveren sam da su o mom radu i mojoj liĉnosti dali Sudu d
ovoljno materijala da stekne
uverenje o mojoj liĉnoj odgovornosti.
Kobnog meseca aprila 1941. kada su Beograd napustili svi oni koji su bili pozvani da sa nama zajedno trpe
i pate, jer su nareĊivali da umremo na kućnom pragu, Beograd je posle onog varvars
kog bombardovanja
liĉio na mrtvu varoš.Ostvaruje se Nezavisna Drţava Hrvatska. Pavelić je traţio prvih dana da se ustašama poveri da oni smireBeograd. Po tome se i raspravljalo. Eto, u takvoj psihozi nisam video drugi put nego da ţrtvujem sebe i da
spas
avam šta se spasti moglo, da Beograd ne bude potpuno uništen i BeograĊani osuĊeni na kolektivnu
smrt.
Nisam ja bio izdajnik nego naivan srpski nacionalista kada sam se prihvatio dužnosti da spasem Beograd.
To je bio razlog moje saradnje s okupatorom. Ja s
am bio protiv Pavelića i njegovih terorističkih bandi,borio sam se onda kada su se mnogi ustručavali. Ja sam izdao naređenje da ubiju svakog ustašu koji pređе
Savu. Oni su to znali, nisu se usuđivali prelaziti, jer je nekolicina nastradala.
Moje izdajstv
o i ratne zločine konstruiše istraga i optužnica da sam ja nastavljao svoju borbu protivkomunista što se danas želi da predstavi kao borba protiv svog naroda. I pre rata bio sam državni činovnik i to na položaju s koga sam po zakonu bio pozvan neko vreme
, oko tri
godine, da rukovodim akcijama protiv tada ilegalne Komunističke partije. Ja sam bio na položaju sa koga sam zakonom bio pozvan da branim postojeći državni poredak od svih koji su hteli da ga ruše, među kojima je bila i Komunistička partija čiji je vrhovni komitet bio prvo u Beču, a zatim u Parizu. Ja sam delao kaodržavni funkcioner i nisam vodio ličnu borbu.
JA sam isto tako bio uveren da se mnoge stvari moraju izmeniti, ali nisam verovao da je za to potrebna
revolucija, jer sam smatrao da našu zemlju 80 odsto sačinjava seljački savez i da nema onih klasnih suprotnosti koje iziskuju revoluciju, jer u Srbiji i radništvo i inteligencija potiču od seljačkog staleža. Ja sam se bojao da će revolucija vratiti tok života za mnogo vremena unazad, ali sam
predlagao da se
legalizuje rad Komunističke partije. Poznat je, ipak, stav državnih upravljača: borba na svim stranama protiv komunista. I unutra i spolja, zbog čega je naša zemlja bila jedina slovenska zmelja koja do 1940.
nije imala diplomatske odnose s
a Sovjetskim Savezom. Da, to je bila tada državna politika.Smatram da je potrebno da konstatujem da Komunistička partija sada, kao odgovorni upravljač naroda idržave, i te kako rigorozno čuva postojeći državni poredak. Rat je završen 20. aprila. U Sarajevu je potpisana bezuslovna kapitulacija. Komunističko rukovodstvo,bezmalo celo, nalazilo se u Beogradu i okolini. Komunističko vođstvo bilo je tada mirno i neaktivno,kadrovi su bili tu, ali nijedan letak, nijedna parola, ama baš ništa što bi moglo da d
ovede do intervencijeneprijatelja.
Ali posle 22. juna, posle megalomanskog, ludačkog napada Hitlera na Sovjetski Savez, sutuacija se izosnova menja. Meni je tog dana kao upravniku grada od Nemaca rečeno da će u slučaju makar pokušaja
atentata na pripadni
ke nemačke vojne sile, sabotaže ili nereda, beskompromisno zavesti red i mir. Šta je to značilo bilo je svima jasno. Smatrao sam da treba učiniti sve da Beograd i Beograđani izbegnu žrtve, jer je srpski narod desetkovan tamo gde su ustaše krvavi pir pirovale. Međutim, Komunistička partija odmah preko kadrova počinje s manjim akcijama i počinju teroristički akti. Osećalo se u Beogradu da se moе desiti ono najstrašnije...
PAROLE KOMUNISTA
PRVI ĉovek srpske policije govori na sudu i dva razloga zašto srpski
narod nije prihvatio parole koje je
bacila komunistiĉka partija. Oba su iseĉena iz stenograma:
1.
On se bojao posledica preuranjenih akcija, jer je imao teško iskustvo i uspomene u vidu kosturnicaminulih ratova. U početku komunističke akcije i krvavih
zločina odmazde Nemaca narod je mislio
- nastavi
li se tako ovo prolivanje srpske krvi zemlja će proći kao što je prošlo nekoliko stotina pravoslavnih u Hrvatskoj. Zašto bi Nemci i Bugari koji su činili zločine od 1915. do 1918. bili ovog puta čovečniji p
rema
nama od Pavelićevih ustaša s kojima smo 23 godine živeli u istoj kući.
2.
Srpski narod verovao je u kralja. Kao nada za spas širio se nacionalni pokret na čijem je čelu stajao Draža Mihailović koga je kralj iz izbeglištva imenovao za armijskog ge
nerala, ministra vojske i vrhovnog
komandanta u zemlji. Imenovani su komadanti i vojvode i stvarale su se četničke jedinice. To je sve, gospodo sudije, bilo nešto pred čim su zadrhtala srca s obzirom na to da su i legende o hrabrosti četnika u
borbama za s
lobodu od 1912. do 1918. živele kao epopeja u uspomenama. Oni su ukazivali da sukomunizam i partizanstvo najveći neprijatelji našeg naroda i pozivali su da sačekamo momenat kada onibudu pozvali u borbu za slobodu. Taj poziv, nažalost, nikad nije došao.
Pred vratima pakla
21. oktobar 2006
Znao sam, meni je to re?eno, da Beograd ?eka sudbina Varšave. Komunisti su, ubijaju?inas, a ne Nemce, ?inili usluge nama, jer su hiljade ljudi pošte?ene odmazda. Svi nismomogli u šumu, a ona je bila mala za sve one k
oji su hteli da spasu svoje glave
Pišu:
Veljko LALIĆ, Uglješa BALŠIĆ
-
PREURANJENE i pojedinaĉne akcije bez ikakvih izgleda na uspeh dale su rezultate koji su se moglioĉekivati. Nemaĉka soldateska opijena uspesima i zadojena ludostima nemaĉke
rase odgovorila je
odmazdama: Kragujevac, Kraljevo, Maĉva, Uţice su bolni svedoci tog tragiĉnog zbivanja. Imao sam predstavu šta ĉeka Beograd i nastojao sam da ga poštedim onoga što je izgledalo neminovno
-
ispriĉao je
Dragomir -
Dragi Jovanović u svojoj završnoj reĉi na suĊenju veka 1946. godine, verovatno ni ne sanjajući da će ona biti u prašnjavoj fascikli narednih šezdeset godina.
U ovom nastavku više nećemo koristiti kurziv kako bismo objasnili šta je sve izbaĉeno, navodno zbog“saţetaka” za strane novinare. Jednostavno, objavljujemo samo izbaĉeni deo jer je to ono što je DragiJovanović, pred smrt, i hteo da poruĉi za istoriju.
-
Znao sam, meni je to reĉeno, da Beograd ĉeka sudbina Varšave. U takvoj psihozi bio sam prinuĊen daizdam nareĊenje da se otkrivaju i uklanjaju svi oni koji nas takvim akcijama pribliţavaju pokolju, paljevinama i uništavanju grada.
A, ko je bi taj koji je to ĉinio. To sluţi u vašu ĉast, to su bili komunisti. Nekoliko paljevina garaţa,
automobila i priprema pakle
nih mašina, organi uprave grada su otkrili i uklonili opasnost po Beograd i sveBeograĊane, opasnost po ţivot i sugurnost stotina imućnih porodica i još više hiljada malih trudbenika, anaroĉito radnika.Eto, tu se zaĉeo moj zloĉin. Neka fakta dalje govore. Od sabotaţa prešlo se dalje na ubijanje sluţbenikai ĉinovnika. U 56. godini ubijen je AranĊel Jovanović, koji je bez ikakve zle namere obavljao svoju duţnostu bolnici u kojoj je leţao kao nemaĉki zatvorenik Aleksandar Ranković. To je bila prva ţr
tva, a zatim je u
toku okupacije palo mnogo sluţbenika meĊu kojima ima i onih koji su, kako se to kaţe, greškom skinuti.Istina da komunisti, ubijajući nas, a ne Nemce u Beogradu, ĉinili su usluge nama, jer su pošteĊene mnogehiljade onih koji bi otišli ka
o odmazda. Da toga nije bilo, Beograd, a donekle i Srbija, izgledali bi onakokako danas izgledaju neki krajevi Crne Gore, Bosne, Like i Korduna, a od srpskog naroda ostali bi samotragovi.
Sam, g. vojni tuţilac u svojoj završnoj reĉi rekao je doslovce: “U toku okupacije su ubijani i uništavaniod komunista svi oni za koje se smatralo da su izdajnici, nedićevci ili draţinovci.” Mislim da u tommomentu nije bilo uslova da se pravilno presudi ko je zasluţio da bude ubijen kao izdajnik, a ko nije.To su u stvari bila vrata za najteţu povredu svih osnova na kojima poĉiva ljudska zajednica. To jedavalo maha i liĉnim razraĉunavanjima. Bio sam odluĉno za to da svako odgovara za svoja dela i da sespreĉi svaka samovolja, ma s koje strane dolazila. Neka mi oprosti visoka liĉnost maršala Tita, ali da se vidido koje mere bi takvo razraĉunavanje meĊusobno moglo dovesti najbolje svedoĉi to što je maršal Tito
naredio da to jednom prestane.GOSPODO vrhovni sudije, budite uvereni, a i najortodoksniji revolucionari moraju priznati, da svi
nismo mogli u šumu. Šuma je ĉesto bila isuviše mala i za one koji su ĉesto hteli da spasu svoju glavu.Unesite se u doba, u zbivanja svih tih dogaĊaja pa ćete i sami doći do uverenja da je i tako bilo potrebnosluţiti svom
narodu. Ja molim vojnog tuţioca koji je u toku procesa bio vrlo galantan da i ovo izlaganje neshvati kao drskost ni kao bezoĉnost, kako on unapred karakteriše odbranu, već kao ţelju da iznošenjemĉinjenica psihiĉkih momenata, doprinesem pa makar i pogrešnim stavom, isleĊenje pred sudom.I danas kada odgovaram kao izdajnik i ratni zloĉinac, ja se pitam da li je zaista bilo moguće da sam ja, pa makar i po svome shvatanju, sve to radio zato što to sluţi okupatoru ili zato što sam zaista sebe ţrtvovao
n
arodu... Ne znam, ali verujem da gospodin vojni tuţilac neće taj rad više krstiti “drţavnim banditizmom”.I danas kad smrti gledam u oĉi ranjena srca sećam se toga kad sam celog sebe bez predaha stavio u sluţbu
svom narodu i Beogradu u danima stradanja, i
verujte nije mi teško umreti s tom verom.
SVEDOCI
DRAGI Jovanović je 16. marta 1946. zatraţio od suda da pozove kao svedoke u njegovu korist nekoliko prvaka KP. Niko se nije pojavio. Pismo je saĉuvano u Arhivu Udbe.
Poštovani sude,
Da bi sud dobio istin
u i objektivnu sliku o mom radu, a ne da bi ja za sebe pribavljao olakšavajućeokolnosti, kao i da bi današnjica, a i istorija bile obaveštene o istini, podnosim sudu sledeću molbu i
presudu:Da se pozovu ova lica:
1. supruga i kći Ivana Ribara, predsednika Narodne skupštine Beograda2. Velibor Gligorić, knjiţevnik i narodni poslanik i njegova sestra3. Ljuba Radovanović, profesor i narodni poslanik i njegova sestra4. Lujza, udovica pokojnog vojvode Ţivojina Mišića, i sin joj Vojislav
5. supruga Dragom
ira Panića, pukovnika iz Beograda
6. Dobroslav Kuzmić, bivši predsednik Jugoslovenskog ţivinarskog udruţenja.
7. Svetolik Ţivković, lekar
8. Vladislav Ribnikar, direktor “Politike”, i njegov tast Hajek.9. Sveta ĐorĊević, bivši direktor drţavnog monopola,
i njegova supruga.10. Vojislav Grol, sin Milana Grola
11. Milovan Matić
12. Savko Dukanac
13. Jovan RuţićDa se svi pozvani na sudu ispitaju kao svedoci o sledećoj okolnosti:
Da li sam ja za vreme okupacije, svojim liĉnim zalaganjem, i pod kakvim okoln
ostima za svedoka,
doprineo i koliko, da svedoku ili nekom od ĉlanova njegove porodice, bude olakšan poloţaj u kome senalazio i bude saĉuvan i spasen: zatvora, logora ili same smrti. Ni sa jednim od ovih nisam u roĊaĉkim odnosima, niti je ijedan od ovih
poznat kao saradnik tajne srpske
uprave ili pokreta Draţe Mihailovića sa kojim sam ja saraĊivao.Obrazloţenje: IzmeĊu hiljada sluĉajeva setio sam se samo nekoliko imena, koja uglavnom pripadaju KP ili
Narodnom frontu, odnosno Demokratskoj stranci.
Sluga
tri režima
22. oktobar 2006.
Tek u oproštajnom pismu porodici, Dragi Jovanovi? priznaje svoje zlo?ine. Ne zaboraviteme, piše majci i bra?i, nisam hteo da budem izdajnik i zlo?inac
Pišu:
Veljko Lalić, Uglješa Balšić
“ŠEF policije Dragi Jovanović
drţi se Nemaca, pokreta Draţe Mihailovića, komunista, a takoĊe iEngleza, jer hoće na kraju da bude siguran. On je najveći mangup u celoj Srbiji”, otkriva u tajnom spisusluţbi Gestapoa, 31. avgusta 1994. godine, dostavljaĉ pod imenom Jelen.
Da je t
ako uveriće se i sam Jovanović, kada preţivi sopstveno streljanje?! Jasno, ne bavimo sevampirologijom, ali posle uvida u njegov nedavno obelodanjeni dosije ne izgledaju više ĉudno tvrdnje
ibeovaca da ih je 1948. u zatvoru u Sremskoj Mitrovici ispitivao nj
ihov predratni dţelat. DogaĊalo se,dakle, da iste zatvorenike saslušava treći put
-
kao predratne komuniste, ilegalce u okupaciji i, konaĉno,
ibeovce.
Tu tvrdnju potkrepio je i Slobodan Krstić Uĉa, jedan od retkih udbaša koji je kasnije "otvorio duš
u",
tvrdeći da su 17. jula ujutru ispred iskopanih raka za Draţu Mihailovića, Moljevića i ostale, izvukli samo jednog ĉoveka
-
Dragog Jovanovića.U dosijeu takvih tvrdnji nema. Tu se taĉka stavlja 16. jula u 15 ĉasova, kada on konaĉno završava desetak
pi
sama rodbini, prijateljima i nekim komunistima. On je, tu nema dileme, bio ubeĊen da mu je to poslednjidan, uostalom i na suĊenju se ponašao tako: njegova završna reĉ bila je najporaznija za novi reţim, pa onnije beţao od odgovornosti za sebe, ali je i optuţivao druge.
Na takvog Dragog Jovanovića stavljena je taĉka tog 16. jula. Komunisti mu ni poslednja pisma nisu poslali:ona su sva u originalu saĉuvana u kutijama Udbe. Da li iz ljudske osvete ili zato što će se neki "drugiJovanović" uskoro vratiti ţeni i deci, tek ova tajna oĉigledno će zauvek ostati oko ovog misterioznogĉoveka.
Da je Dragi već imao kontakte s vodećim komunistima vidi se i iz njegovog prvog pisma koje šalje majcikao svojevrsnu "propusnicu za novi ţivot". Ono je, u stvari, namenjeno
Rankovićevom svemoćnom
zameniku Svetislavu -
Ćeći Stefanoviću. Datum je 16. jul. Deset ĉasova ujutru.
"SVETO, ja molim,
S ovim pismom dolazi k vama moja nesrećna majka, koja je narod sviju nedaća. Ja i umirući verujem, daćeš ti i ministar Ranković ispraviti nepravdu njoj nanetu i moje osećanje mi govori da se neću prevariti".
Zatim, konaĉno, puca i hladni policajac. Emocije izbijaju iz njega dok se prvo obraća kćerki.
"Mila moja, jedina nado. Miko, ljubavi mog ţivota,
Znam, da ako ikada budeš ĉitala o
vo pismo - ovu moju poslednju poruku tebi - mome detetu, kome sam
hteo da stvorim u ţivotu sve mogućnosti da budeš srećna... da ćeš gorko plakati"
Kao da više nema snage. Ĉuva je za svoje poslednje pismo ţeni. Prvo se oprašta od prijatelja:
"Mili moj Mi
ćune,
...Nisam nikada u ţivotu mislio da ćemo se oprostiti na ovaj naĉin, ali tu se ne moţe ništa, to je voljaGospodnja. Kako sam se drţao na sudu, to ćeš ĉuti".
Zatim, u dva ĉasa popodne, Dragi piše pravo pismo majci
"Mama,Koliko boli sam ti naneo
i dosadašnjim svojim ţivotom. A sad evo nanosim ti i poslednju, sirota majĉice.
...Molim te, mama, pomozi mi da se posle moje smrti vidi da sam govorio istinu.
... Zbogom, mila moja braćo! Ne zaboravite me, jer nisam hteo da budem izdajnik naroda i zloĉi
nac. Nije to
bila moja ţelja, već nesreća.
Pola ĉasa kasnije, Jovanović piše advokatu koji ga je hrabro branio Stevi Dukancu.
"Najlepše Vam zahvaljujem na trudu uloţenom u mojoj odbrani. Ja sam se nadao da ću biti pušten, ali, etosve je otišlo u drugu k
rajnost.
Hoćete da budete novi Emil Zola? Sve što sam rekao istina je. Stupite u vezu s mojim roditeljima. Ako
imate vremena, pa i volje, rehabilitujte me posle smrti.
Molim Vas, uzmite moje stvari iz Đušine ulice i predajte ih roditeljima.
Ako dozvole sahranu, prenesite mojoj majci, da ne umre."
POSLE hladnokrvnog obaveštenja advokatu o smrti, Dragi Jovanović piše svoje poslednje pismo. Ĉekao jeĉitav dan da prikupi snagu da se oprosti od supruge.
"G-
Ċica Leposava Glišić, Kursulina 19.
Mila moja Lepa i moja draga deco,
Poĉetak rata 1941. rastavio nas je privremeno. On je samleo u pepeo ono malo sirotinje što smo imali.
... Sada evo, ubrzo posle završetka rata i konaĉno je uništen naš zajedniĉki ţivot.
Ja odlazim, ja te zauvek ostavljam. Ali, ne sam
u. Pokraj tebe su naša deca: Verica i Mirjana. One su krvnaše krvi, krv i moje krvi i deo moga tela.
... I ja ću gledati kako anĊeli spavaju. Moći ću ja to. Ja ću kao i do sada, nevidljiv posetiti ih i ljubiti.
Lepa, rat je sve srušio... On me odveo str
anputicom i doveo dovde.
...Sada se sve svršava. Nemoj da nosiš naše ime koje je napisano kao zloĉinaĉko i izdajniĉko. Tebe radi, anaroĉito dece radi, usliši moju molbu. NaĊi ţivot drugi i produţi ţivot.
Ovo je sada naš zajedniĉki interes, a naroĉito interes naše dece.
Ţeleo sam da te vidim, a naroĉito decu.
Zbogom draga moja Lepa, zbogom mila moja deĉice! Gledaćemo se tek na onom svetu u veĉnom ţivotu.Zbogom srećo moja, Zbogom."
SVE VEĆA SUMNJA
PRED kraj okupacije Nemci su sve manje verovali prvom p
olicajcu Srbije. U jednom izveštaju koji je išaoza Nemaĉku iz centrale Gestapo u Beogradu doslovno se kaţe:
"RoĊen u Velikom Gradištu, Srbija, majka roĊena Drašković, MaĊarica ili Jevrejka?
Dragi Jovanović je ĉovek koji ima mnogo na duši, ali svojom slatkom poniznošću i prepredenošću on umeda se uĉini omiljenim i neophodnim pred Nemcima i Srbima.
Kao šef Srpske drţavne straţe nije uspeo da savlada oficirsku kliku. Ranije je imao vrlo dobre veze sJevrejima. Koliko se Jovanović trudio da se dopadne pret
postavljenim Nemcima, toliko mu je stalo i da
beogradske policije i gradonaĉelniku Beograda Dragom Jovanoviću, za neograniĉeno posećivanjedraţistiĉkih komandanata korpusa i brigada u Srbiji u cilju bliţeg dodira s istima. S mnogima od njih onveć ima dogovore.
3. Prilikom jednog razgovora sa svojim prijateljem, inspektorom
policije u Beogradu, Perom Tijanićemgradonaĉelnik Dragi Jovanović je dao sledeću izjavu:“Ni general Draţa Mihailović, ni Ljotić, ni general Nedić ne bi bili u stanju da sprovedu takav teror nadnemaĉkim trupama, pri njihovom eventualnom povlaĉenju iz Srbije, kao ja, iako me draţisti drţe zasrpskog izdajnika”.4. Iz draţistiĉkih vesti proizilazi da bi se u MaĊarskoj posle sloma politiĉkih i privrednih odnosa Nemaĉke i Turske, stajalo pred revolucijom.
5. S njihove strane se smatra da ruske trupe koje sada nadiru u Poljsku, treba da su istovetne s onima,koje su Rusi nedavno povukli s rusko-japanske granice. Treba da se radi o oko pet miliona vojnika.
6. ISTO tako prema vestima iz njegovih izvora, prestanak odnosa Nemaĉke i Turske, tr
eba da se smatra- ne kao rezultat Anglo-
Amerikanaca, već kao posledica pritiska s ruske strane. Rusi treba da raĉunaju da
pridobiju neke prednosti u vezi s Bosporusom i Dardanelom.
7. Prema vestima iz Draţinih odreda u mirovnim pregovorima Nemaĉke i
Engleske dotaknuta su i
pitanja Balkanskog poluostrva. Da se Rusima ne bi dalo mogućnosti, u prvom redu da doĊu na Balkansko poluostrvo, propustiće se Anglo
-
Ameriĉke trupe preko Turske i zaposednuti vrata balkanskog polja. Tadaće Bugarska biti stavljena pred najteţu odluku svoje istorije: traţiće se povlaĉenje bugarskih trupa iz oblasti
Jegejskog mora i Makedonije.S. N. Ivanov, kontraadmiral, Beograd 17. 8. 1944."
Prognoze bugarskog kontraadmirala neće se obistiniti. Crvena armija napreduje,
Radio London javlja
druge vesti. U dosijeu Dragog Jovanovića, istog dana kad i Ivanovljev, zaveden je dokument u kojemdoušnik javlja:“Vlada veliko uznemirenje povodom vesti Radio Londona da će general Terzić s 5.000 vojnika,obuĉenih u sovjetskoj Rusiji, doći na Jadransku obalu i pridruţiti se vojsci Titovoj radi osloboĊenjaJugoslavije. Većina ljudi se boji da se to obistini, plašeći se navale komunizma u Srbiji”.
NEMCI -
ZATEĈENI
KAKO se bliţio kraj rata, svi su iskakali iz fašistiĉkog brod
a koji je tonuo. Gestapo je - osim komunista
i pripadnika pokreta Draţe Mihailovića
-
poĉeo da prati i Dragog Jovanovića i Milana Nedića.Telefonska cenzura Gestapoa zabeleţila je sledeći razgovor s telefonske govornice u Mladenovcu koju
je 13. avgus
ta 1944. u 14.30 pozvao neki Kosjarić i traţio Jovanovića.Kosjarić:
-
Moţe li se ugovorena stvar danas napraviti?
Mladenovac: - Ko pita?K.: -
Gospodin koji je pre dva dana govorio u AranĊelovcu.
M.: -
Dobro, danas od 19 do 24 ĉasa.
K.: - Dobro, gde?M.: -
U selu Rosana, u blizini Kosjerića, a pratioci moraju da ĉekaju u Ţarkovu. Ja dolazim sa starimgospodinom u 19.30 ili 20 ĉasova.
K.: -
To me se ne tiĉe. Mene se tiĉe samo selo Rosana. Tamo ću ĉekati sa celim druš
tvom.M.: -
Da li je na telefonu stvarno ĉovek iz AranĊelovca. Neka mi to potvrdi još jednom.
K.: -
Da, ja sam gospodin iz AranĊelovca.Veza Nikole Kalabića i Dragog Jovanovića se prekida. Jovanović poziva telefonom 25 iz Mladenovca broj
43443 u Beogradu:
Jovanović:
-
Gospodine predsedniĉe, ja putujem danas u 18 ĉasova.
Beograd: -
Ne ĉujem ništa...
Jovanović:
-
Dobro, doći ću danas u 17.00 po vas.Veza se prekida. Nemci kreću u poteru za telefonom 43443, ali iz srpske telef
onske centrale dobijaju
šokantan odgovor: “Telefon je slobodan i nema sudeonika u kopĉanju”.Te veĉeri, Milan Nedić i Draţa Mihailović sastaće se prvi put od okupacije.
Zajedno protiv "crvenih"
03. novembar 2006.
Šta sadrţi dogovor Milana Nedi?a i Draţe Mihailovi?a u pet ta?aka? Ra?i? se obratioJovanovi?u prete?im tonom: Ti imaš da dovedeš Nedi?a, jer mi to traţimo
Pišu:
Veljko Lalić, Uglješa Balšić
DRAGI Jovanović je bio ubeĊen da Nemci nisu znali za Nedićev odlazak kod Draţe Mihailović
a. On
isledniku Ozne priĉa kako je nekoliko dana kasnije pozvao Nojbahera da ga pita za sastanak, a zatim mu isam odgovorio: ”Dobro, dobro, ne trebam ništa, znam sve detalje od Nedića.”
Na suĊenju Draţi Mihailoviću i ostalima, kao i islednicima Ozne ranije, Dragi Jovanović je do detaljaopisao susret dvojice generala, i kako je do njega došlo.
-
U avgustu me pozavo Kalabić da doĊem u Selters, kod Mladenovca. Sastali smo se i rekao mi je da sevidimo sutra u Topoli, jer ima vaţnih stvari da razgovara s Raĉićem i Nedićem. U Topoli ih nisam našao, pa sam se odvezao u AranĊelovac, gde je u jednoj kafani bio pun autobus ĉetnika. Ušao sam i video Neška Nedića, Kalabića i Raĉića. Razgovor je poĉeo Raĉić: ”Mi smo uvereni u vaše prijateljstvo i pozvali sm
o
vas da svršimo narodni posao. Jeste li u stanju da organizujete sastanak Milana Nedića s Draţom. Nastupilasu teška vremena, moramo da radimo zajedno.” Rekao sam da mogu i pitao da li Draţa zna o tome.Odgovoreno mu je s jednom pozom Raĉića: “Srpski oficiri kada nešto kaţu, oni to i izvrše. Ti imaš dadovedeš Nedića, jer mi to traţimo.” Jovanović je kazao da mora da se vidi s Nedićem, ali je ĉetniĉkikomandant nastavio istim tonom: “Nemamo vremena. Sutra do 10 oĉekujemo odgovor."
DRAGI odlazi
kod predsednika vlade. “Gospodine Nediću, vi ste me sumnjiĉili za veze s organizacijomDraţe Mihailovića. Evo, došao sam da vam kaţem da sam zamoljen da vas pitam da li hoćete da odete nasastanak s Mihailovićem?”
“Dabome da hoću”, odgovorio je Nedić.
U petak su pozvali Jovanovića telefonom iz Kosjerića (Gestapo prisluškivao razgovor, koji smo objaviliu prošlom nastavku). Jovanović odlazi po Nedića, i kaţe: “Gospodine Nediću, sada je momenat da idemo.”
-
Njemu je izgledalo isuviše riskantno
da poĊe sam sa mnom bez pratnje, ali sam mu rekao: “Nemojteda se plašite. Tako je dogovoreno.” Pozvali smo generala Damjanovića i krenuli. U prvim kolima bio sam smojim pratiocem, u drugim Nedić, pa smo preko Obrenovca i Valjeva stigli u Raţanu oko 20 ĉ
asova -
prisećao se Dragi Jovanović.Tu ih je saĉekao komandant mesta i pozvao u njegovu kuću, preko puta pošte. Unutra su bili Kalabić, Neško Nedić i Raĉić. Pozdravili su Nedića i otišli. Dva i po ĉasa kasnije stigli su i pozvali nas da krenemo.
Na
jedan kilometar prema Ljigu naišli su na mitraljez na putu, izašli i krenuli u malu seosku kuću. Navratima ih je ĉekao Draţa Mihailović. Nedić je rekao Draţi: “Mnogo smo se promenili i ostarili”, a on je uzvratio: “I vi ste se mnogo promenili.” Damjanović se pozdravio s Draţom kao sa starim drugom. Ja sam mu se predstavio
-
ispriĉao je u ćeliji Ozne Dragi Jovanović. Na sudu je, pak, rekao da je to bio jedan hladni razgovor u kome jeMihailović ponavljao samo: “Oruţje, oruţje, municiju, municiju”.Islednicima Ozne priĉao je do detalja. Poĉevši od toga ko je gde seo: Nedić, Mihailović, Damjanović,Raĉić, Kalabić, dvojica oficira iz Draţine pratnje, pukovnik Baletić i potpukovnik Lalatović (ova dvaimena podvuĉena u izvodu sa saslušanja) i Jovanović.
-
Kako su tekli razgovori Nedića i Draţe Mihailovića?
- pita ga islednik Ozne.-
Draţa se obratio Nediću i rekao: “Izvol'te.” Na to je Nedić uglavnom rekao: “Nastala su vrlo ozbiljnavremena, komunisti opet poĉinju da pritiskaju sa svih stra
na. Nemci nemaju dovoljno snaga i ne
suprotstavljaju im se. Naše nacionalne snage razdvojene ne daju dovoljno rezultata. Došao sam da vam predloţim da brzo i efikasno ujedinjeni spasemo Srpstvo i Srbiju od crvene nemani.”Draţa je na sve to kratko rekao: “Potpuno sam saglasan s vama, samo glavni faktor nedostaje, a to jesada oruţje, oruţje, municija, municija. To je ono što je danas nama najglavnije. Ljudstva imam, ali mi tonedostaje, a bogami i odeća. Šta vi moţete u tom pogledu da nam pruţite? Sa svoje strane reći ću vam da50.000 pušaka ne bi bilo mnogo s obzirom na to koliko imam ljudstva.”JEDAN od prisutnih oficira dobacio je: “I više, i više.” Nedić je uzeo reĉ i kazao: “Zbog toga sam i došao ovde što sam voljan, moja vlada i ja, s
vim silama da
pomognemo.”Kakav je sporazum postignut, odnosno ugovor izmeĊu Nedića i Mihailovića?
-
Ništa nije pisano, niti pravljeno kao ugovor, već je Nedić u pet taĉaka formulisao sporazum koji jeDraţa Mihailović prihvatio.
1. Vlada
stavlja odmah meseĉno na raspoloţenje generalu Mihailoviću sto miliona dinara s tim da prestane pljaĉkanje drţavnih pošti i sliĉno.
2. General Nedić preuzima na sebe da kod Nemaca izdejstvuje odmah 30.000 pušaka, tri miliona pušĉanih i mitraljeskih metaka, 500 puškomitraljeza i 500 bacaĉa granata.
3. General Mihailović garantuje Nediću, a ovaj preuzima obavezu pred Nemcima, da se ovo oruţje neće
upotrebiti protiv Nemaca.
4. Nedić i vlada su voljni, ukoliko okupator dozvoli, da se i sve oruţa
ne formacije vlade, radi
kordinirane akcije protiv komunista, stave pod komandu Draţe Mihailovića.
5. Vlada je voljna, ukoliko dobavi, da odmah stavi na raspoloţenje i neodreĊeni broj uniformi i obuće.
PLAN ZAUZIMANJA GRADOVA
JESTE li se još koji put videli s Draţom Mihailovićem?
-
Jesam, još jednom. Krajem avgusta, 26. ili 27. javio sam se Kalabiću da mu saopštim vaţne stvari o povlaĉenju Nemaca sa Balkana. Kalabić mi je rekao: “Ovo je tako vaţna stvar da moraš da ideš kod Ĉiĉe.”
Rekao mi je
da doĊem u Gornju Šatonju. Preko Rudnika smo krenuli u Gornji Milanovac i Pranjane, gdesmo stigli oko ĉetiri ĉasa po podne. Otišli smo do jednog vinograda. Kalabić je krenuo kod Draţe, ali sevratio kroz petnaest minuta i rekao: “Hajdemo u Pranjane da veĉeramo, jer je nezgodno da sad idemo kodĈiĉe, pošto se kod njega nalazi
-
ovo ime sam tada prvi put ĉuo
-
Mek Dauel”.U jednoj kućici kod škole smo veĉerali, i posle osam uveĉe ponovo se vratili gore. Nama u susret izašao jeMihailović s pukovnikom Baletićem, Lalatovićem i još nekim mlaĊim oficirima. Pitao je gde ćemo darazgovaramo, pa dodao: “Moţemo ovde u šljiviku.” Popeli smo se Mihailović i ja, Baletić i Lalatović, a
ostali su se povukli.
Rekao sam da sam došao da mu izloţim da su Nemci doneli odluk
u da definitivno napuste Srbiju, on mepitao koliko imaju divizija. Rekao sam sedam-
osam, od kojih su dve opkoljene, da se povlaĉe iz Grĉke, isamoinicijativno sam rekao Mihailoviću da smatram da je sada vreme da se zauzmu gradovi
- jedan po jedan - i na t
aj naĉin omogući uvoĊenje vlasti vrhovne drţavne uprave, koja će do dolaska vlade voditi
poslove.
Mihailović me saslušao paţljivo, a kada sam mu rekao da Bugare treba razoruţati, on je kategoriĉki odbio.
A u pogledu zauzimanja gradova, šta je rekao?
-
“Ja to da uzmem, pa komunistima da se predam.”
Pakao banjičkog logora
04. novembar 2006.
Da sam znao da ste vi bili organizator banji?kog logora, vi ni iz Beograda ne biste izašli,kazao je Draţa Mihailovi? Dragom Jovanovi?u na su?enju. Koliko je me?u 70.0
00
banji?kih ţrtava bilo komunista niko nikada ne?e utvrditi
Pišu: Veljko Lalić, Uglješa BalšićGESTAPO je znao za susrete Dragog Jovanovića i Draţe Mihailovića. U njihovoj arhivi postoje dva akta ošefu srpske policije i nose naziv “J
-
55”. Oba poĉinju 1941. godine, s tim što se prvi tu i završava, dok drugiakt na više od tri stotine stranica prati Dragog Jovanovića sve do odlaska Nemaca iz Beograda. Na jednojstranici, taj arhiv se prikazuje kao “naroĉit predmet”. Nije ni ĉudo, pošto je najpoznatiji predratni policajac uspeo da izda i Nemca. Jedan od šefova Gestapoazato opisujući ga, citira i Hitlerov “Majnkamf” (Moj put): “Vremena sloma jednog naroda karakterišuvodeća delanja najgorih elemenata... i tada su ti elementi još na merodavnim mestima”.Pred kraj rata, Nemci će otkriti njegove veze s pokretom Draţe Mihailovića, ali i beogradskim Jevrejima,nekim komunistima, engleskom obaveštajnom sluţbom. Na kraju će, 31. avgusta 1994. godine, doušnik pod imenom Jelen konaĉno demistifikovati šefa srpske
policije i otkriti njegov sistem rada: “Šef policije Dragi Jovanović drţi se Nemaca, pokreta DraţeMihailovića, komunista, a takoĊe i Engleza, jer hoće na kraju da bude siguran. On je najveći mangup uceloj Srbiji”. Na suĊenju Draţi Mihailoviću i ĉetniĉki komandant ukrstiće koplja s Dragim Jovanovićem:PREDSEDNIK suda Mihajlo ĐorĊević:
-
Optuţeni Mihailoviću, ustanite i priĊite sudu. OptuţeniJovanoviću, ustanite. PriĊite bliţe mikrofonu, optuţeni Mihailoviću. Stanite jedan prema drugom. Moţete
li, optu
ţeni Jovanoviću, sve što ste sudu iskazali da prilikom suoĉavanja ponovite Mihailoviću u lice?Dragi Jovanović:
-
Ne znam zašto bih ponavljao, jer gospodin Mihailović morao je da ĉuje šta sam ovde
govorio?
Mihailović:
- Da sam ja znao da ste vi organizato
r banjiĉkog logora, vi ni iz Beograda ne biste izašli...Dalje, ceo taj razgovor i sastanak s Nedićem, to je velika moja greška, to je taĉno. On je bio ugovorenizmeĊu vas, Kalabića, a kako vidim, i Raĉića, jer je on ĉak rekao: “Draţa mora da ga primi”.
J
ovanović:
-
Meni Nedić nije trebao. Ja sam njemu postavio guvernantu, on je imao Damjanovića poredsebe, a sve što je meni trebalo izvlaĉio sam. Hiljade ljudi je tada dolazilo kod mene iz Srbije, naroĉito iz
Beograda. Ja sam kazao i sada ponavljam: Ja vas
nisam video! Vi ste mogli doći i pod tuĊim imenom. Imaosam masu sastanaka sa stotinama ljudi dnevno. Mogli ste doći i vi, ja se ne sećam. Bio sam opkoljen Gestapoom, specijalnom policijom i svim mogućim špijunima sveta.
Predsednik: - A je li bio taj drugi sastanak.
Draţa Mihailović:
-
Ne znam, kaţem stotine ljudi sam dnevno primao.
Predsednik: -
Da li je istina ovo što govori optuţeni Jovanović?Mihailović:
- Nije istina, za mene nije istina.Predsednik: -
Jeste li ĉuli?
Mihailović:
- Ja njega ne bih
prikrivao. To je bilo u glavi Kalabića i vas koji ste to radili. A meni novac Nedićev nije trebao, ja sam uzeo milijardu i stotinu miliona iz Narodne banke.Jovanović: (gledajući Mihailovića)
-
Sve što sam kazao o prvom i drugom sastanku to je sušta istin
a.
Đeneral Mihailović se verovatno ne seća, ne znam zašto se ne seća, to su detalji koje sam izneo i uzapisniku saslušanja pre godinu dana. Pored toga postoje svedoci koji mogu o tome da kaţu.
Predsednik: -
Suoĉenje je završeno...
TUŢILAC Miloš Minić:
-
Mislim da je nepotpuno. Mihailović se nije izasnio da li je optuţeni Jovanović prisustvovao sastanku s Nedićem?Mihailović:
- Nije.
Tuţilac:
-
Neka optuţeni Jovanović kaţe optuţenom Mihailoviću da li mu je pre tog sastanka uputio dva pisma preko svog šuraka Bojovića?
Jovanović:
- Jesam.
Tuţilac:
-
Neka optuţeni Jovanović kaţe da li je poslao Mihailoviću jedno malo psetance?Jovanović:
-
U dva maha sam slao stvari Ċeneralu Mihailoviću i tom prilikom jedno psetance.
Mihailović:
- Nisam se bavio psima za vreme rata(smeh u dvorani).
Tuţilac Miloš Minić, na kraju će, u svojoj završnoj reĉi ovako predstaviti Dragog Jovanovića:
-
Oni su bili otvorene sluge okupatora, koji su se, od prvog dana stravili u njihovu sluţbu, i koji su s
Nemcima do kraja vodili borbu protiv narodnog ustanka u Srbiji.
Istina Jonić (Velibor) moţe da kaţe: “Pa, ja nikog nisam ubio”. To je obiĉno tako. Oni s vrhova nikad neubijaju, već oni izdaju nareĊenja za ubijanja hiljadu ljudi, a kad doĊe do toga da polaţu raĉun, onda
svaljuju odgo
vornost na one koji su samo sprovodili njihova nareĊenja. Nisu ţandarmi donosili uredbe o prekim sudovima, već Velibor Jonić, Tasa Dinić i Dragi Jovanović. Uostalom, oni su to na sudu priznali.Tako, na primer, Dragi Jovanović kaţe: “Ja sam dvadeset godina
vodio borbu protiv komunista, pa sam
mislio da tako treba ĉiniti i za vreme okupacije”. Znao je on dobro da meĊu 70.000 streljanih na Banjiciima mnogo više onih koji nisu komunisti, pa ih je ipak ubijao.Ja mislim da je Tasa Dinić rekao jednom istinu, kad je izjavio u istrazi da Dragi Jovanović predstavljanajstrašniju stranicu istorije srpskog naroda po svojim zloĉinima.
JEVREJI
U JEDNOM dokumentu Gestapoa se kaţe: “GospoĊa upravnika grada opšti s vrlo bogatim Jevrejima iobaveštava ih blagovremeno o namerama nemaĉkih vlasti. Za to prima odgovarajuće poklone. Znatan deozlatnih stvari i predmeta od vrednosti sakrivaju Jevreji kod nje”. Na kraju, Gestapo “otkriva” i da je Jovanovićeva majka Jevrejka.“Majka Dragog Jovanovića, nije Drašković, već Draškozi iz Gradišta. Njeni roditelji su doseljeni Jevreji izSlovaĉke i u Gradištu su bili apotekari. Ovo mi je saopštio dr I., ĉija je majka roĊena u Gradištu, a i on je bio bar deset godina okruţni lekar u tom mestu”.
|
