Staljingrad - zlocin i kazna (preuzeto sa Wikipedije)

1

Staljingrad - zlocin i kazna (preuzeto sa Wikipedije)

offline
  • Daktilograf 21. veka
  • Pridružio: 17 Maj 2007
  • Poruke: 13215
  • Gde živiš: Apsurdistan


Стаљинградска битка је била главна прекретница у Другом светском рату, и сматра се најкрвавијом битком у људској историји. Битку су обележили бруталност и небрига за цивилне жртве са обе стране. Битка се састојала из немачке опсаде јужног руског града Стаљинграда (данашњи Волгоград), битке унутар града, и совјетске контраофанзиве у којој су коначно биле заробљене и уништене немачке и остале снаге сила Осовине око града. Укупни губици се процењују на између 1 и 2 милиона. Силе Осовине су изгубиле око четвртине укупног људства на источном фронту, и никад се нису опоравиле од овог пораза. За Совјете, који су изгубили преко милион војника и цивила за време битке, победа код Стаљинграда је значила почетак ослобођења Совјетског Савеза, и пут ка коначној победи над Нацистичком Немачком, 1945.

Позадина

Дана 22. јуна 1941. Немачка и њене савезнице, Силе осовине, извршиле су инвазију на Совјетски Савез, брзо напредујући дубоко у совјетску територију. Трпећи пораз за поразом током лета и јесени 1941, совјетске снаге су извршиле контранапад великих размера из предграђа руске престонице у Бици за Москву, децембра 1941. Немачка војска, исцрпљена и слабо опремљена за зимско ратовање и са проређеним линијама за снабдевање, је одбачена од Москве.

Немци су стабилизовали фронт у пролеће 1942. Планови да се покрене нова офанзива ка Москви су ипак одбачени, јер је Армијска група Центар била сувише ослабљена за такав напад. Штавише, такав напад би био "исувише очигледан", а кључ успеха блицкрига је био напад тамо где непријатељ најмање очекује, тако да би велики успеси могли да се постигну пре него што се постави одбрана. Из овог разлога су разматране нове офанзиве на северу и југу.

Операција Плави

Коначно је Армијска група Југ, која је претходно освојила Украјину, одабрана да продре кроз јужне руске степе у Кавказ, и заузме кључна совјетска нафтна поља у Бакуу, Грозном и Мајкопу, јер је Хитлер био уверен да би без њих немачке оклопне армије изгубиле своју покретљивост. Више није било питање да ли ће се рат добити, већ, пре свега да ли уопште да се наставља. Овакво Хитлерово размишљање није нимало чудно ако се има на уму чињеница да је од 30 милиона тона сирове нафте, колико је 1938. г. било извађено у СССР-у, скоро три четвртине потицало из региона око Бакуа, даљих 16 % из севернокавкаских нафтоносних поља око Мајкопа, Грозног и Дагестана, а само једна десетина је била произведена у другим деловима Совјетског Савеза. Очигледно је да се Хитлер спремао за један дуготрајан рат — рат против англо-америчких оружаних снага иза којих су стајали скоро неисцрпни ресурси. Након немачке објаве рата САД 10. децембра 1941, ситуација у сировинама постаје веома важан предмет у стратешкој рачуници Трећег Рајха. Хитлер је директивом бр. 41 од 5. априла 1942. као стратешки циљ немачке летње офанзиве одредио да се "коначно уништи остатак постојеће совјетске одбрамбене моћи и да се освоји што више важних ратнопривредних извора енергије... У сваком случају мора се покушати стићи до самог Стаљинграда или га, у најмању руку, ставити под дејство нашег тешког наоружања, тако да буде елиминисан као даљи центар индустрије наоружања и саобрћаја".

Ова летња офанзива са кодним именом Операција Плави (нем. Fall Blau; енгл. Case Blue), требало је да укључи немачку 6. и 17. армију, и 4. и 7. оклопну армију.

Ипак, Хитлер је интервенисао у стратешком планирању наредивши да се Армијска група подели на два дела. Армијска група Југ (A), под командом Ериха фон Манштајна и Евалда фон Клајста, требало је да настави са напредовањем јужно према Кавказу по плану. Армијска група Југ (Б), укључујући Паулусову 6. армију и Хотову 4. Панцер армију, требало је да се креће ка истоку према Волги, и граду Стаљинграду.

Освајање Стаљинграда је за Хитлера било важно из више разлога. То је био велики индустријски град, лоциран на реци Волги, која је била витална транспортна рута између Каспијског мора и северне Русије. Његово заузимање би обезбедило лево крило немачких армија приликом напредовања ка унутрашњости Кавказа. Коначно, чињеница да је град носио име Хитлеровог архи-непријатеља, Јосифа Стаљина, учинила је освајање града добрим идеолошким и пропагандним потезом.

Почетак битке

Почетак Операције Плави планиран је за крај маја 1942. Ипак, бројне немачке и румунске јединице које је требало да учествују у акцији биле су заузете опседањем Севастопоља на Кримском полуострву. Одлагања у окончању опсаде померила су и датум почетка Операције Плави неколико пута, јер Севастопољ није пао до краја јуна. У међувремену је предузета мања акција, укљештења избачених совјетских положаја јужно од Харкова, што је резултирало опкољавањем великих совјетских снага, 22. маја.

Операција је коначно отпочела, кад је Армијска група Југ започела свој напад у јужној Русији 28. јуна, 1942. Немачка офанзива је добро започела. Совјетске снаге су пружале слаб отпор у широким и празним степама, и почеле су да се повлаче ка истоку и у нереду. Неколико покушаја да се формирају одбрамбене линије је пропало, кад су друге немачке јединице почеле да напредују око њих које су формирале два велика џепа и уништиле их - први североисточно од Харкова, 2. јуна, а други око Милерова у Области Ростов, недељу касније.

Почетно напредовање је било толико успешно - до 3. јула је само 6. армија заробила преко 40.000 совјетских војника - да је Хитлер још једном интервенисао, и донео је злогласну Директиву бр. 45 којом је наредио 4. Панцер армији да се придружи Армијској групи Југ (A) на југу. По Хитлеровом виђењу Совјети су већ били потучени. Наредио је да оба сукцесивно надолазећа циља треба истовремено напасти, поделивши оружане снаге на југу Источног фронта. Заправо, 17. армија, 3. румунска армија, као и 1. и 4. оклопна армија сада су биле придружене Групи армија "A" под командом генерал-фелдмаршала Листа, и требало је да, преко Ростова, освоје Кваказ. Шифровани назив тих операција назван је "Рунолист" - Еделвајс (нем. Edelweiss). Овакав план уопште није предвиђао формирање резерви. Немачки генералштаб је био свестан ризика, али је ћутао - генерал-пуковник фон Паулус такође.

Касније ће му бити пребацивано да је управо он од свих других комананданта армија требало да уочи Хитлерово сулудо вођење рата. А заправо је било супротно: он је до детаља био упознат са основама оперативног плана напада на СССР, и знао је како се, са становишта познавања целокупне ситуације, командовало јединицама. Фон Паулус је касније објашњавао да армијски командант нема слободу деловања у спровођењу сопствених одлука које би превазилазиле извршавање повереног задатка. То је била судбоносна процена која ће Немачку коштати десетине хиљада живота.

Велика саобраћајна гужва је уследила када се 6. армија "сударила" са 4. оклопном на неколико путева који су водили кроз регију, и обе армије су се потпуно зауставиле, у покушају да се рашчисти гужва од хиљада возила. Застој је био запањујуће дуг, и сматра се да је коштао напредовање за најмање једну недељу. Како је напредовање било успорено, Хитлер се предомислио и поново доделио 4. Панцер армији задатак да нападне Стаљинград.

До краја јула, Немци су одбацили Совјете преко реке Дон, поставивши одбрамбене линије уз помоћ њихових савезника, италијанских, мађарских и румунских армија. Шеста армија је била на само неколико десетина километара од Стаљинграда, а 4. Панцер армија је сада била на јужно од ње, окренувши се поново ка северу да помогне у освајању града.

До овог тренутка совјетским командантима су већ биле јасне немачке намере и у јулу су начињени планови да се започне одбрана Стаљинграда. Трупама које су се још кретале ка истоку на фронту ка Немцима наређено је да уђу у град, док су додатне јединице доведене на даљу страну Волге. Новоформирана 62. армија под командом Василија Ивановича Чујкова имала је задатак да брани град по сваку цену.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Daktilograf 21. veka
  • Pridružio: 17 Maj 2007
  • Poruke: 13215
  • Gde živiš: Apsurdistan

Битка унутар града

До 21. августа, Армијска група Југ (B), са скоро 300.000 војника је коначно досегла окуку Дона а крајем августа и Волгу северно од Стаљинграда. Убрзо је уследило ново напредовање до реке, јужно од и ка самом граду. Совјетске трупе су, повлачећи се у предграђа града на Волги, успоравале немачко напредовање. Померањем борби у град све могуће стратегије немачког Генералштаба су пропале. Далеко на истоку, истурена 6. армија, без довољно покриваних бокова, била је увучена у исцрпљујуће борбе за сваку кућу. Класичан пример муњевитог рата, који је имао за циљ просторни обухват, а затим и разбијање непријатеља, није више деловао. Ефективно дејство јуришних бомбардера 4 ваздушне флоте под командом генерал-пуковника фон Рихтхофена (нем. von Richthoven) једва да је било могуће, јер се у убитачној уличној борби из ваздуха нису могле јасно разазнати линије фронта. Тенкови су постајали лака мета за противничку пешадију. Од 1. септембра, 1942, Совјети су могли да снабдевају своје снаге само преко опасних прелаза преко Волге. Снажно немачко ваздушно бомбардовање 23. августа је убило на хиљаде цивила и претворило град у рушевине. Осамдесет процената животног простора у граду је уништено. Совјетска 62. армија је формирала одбрамбене линије између рушевина, са упориштима у кућама и фабрикама.


Уличне борбе у Стаљинграду

Борбе у граду су биле жестоке и очајничке. Стаљин је наредио стрељање сваког војника који би се повукао. Слоган је био "Ни корак назад!". За време битке, совјетске сигурносне снаге су ухапсиле и стрељале или послале 13.000 сопствених војника у казнене одреде због "кукавичлука". Чак 300.000 је враћено у своје јединице или искоришћено да допуни друге јединице. Немци су се у међувремену трудили да напредују по сваку цену, такође трпећи тешке губитке. Совјетска појачања која су пребацивана преко Волге са источне обале, константно су била под нападом немачке артиљерије и авијације. По статистици, новопридошли совјетски војник који би стигао у град могао је да очекује да ће живети још неколико сати. Огорчене борбе су беснеле за сваку улицу, сваку фабрику, сваку кућу, подрум и степениште. Немци који су ово невиђено градско ратовање назвали "пацовски рат" (нем. Rattenkrieg), горко су се шалили како су заузели кухињу, али се још увек боре за дневну собу.

Борбе на Мамајев Кургану, истакнутом брду изнад града биле су нарочито крваве. Контрола над брдом је променила страну неколико пута. У једном од контранапада који је требало да поврате брдо, Совјети су изгубили целу дивизију од 10.000 људи у једном дану. У међувремену, борбе унутар лифта за жито, огромног силоса где су совјетски и немачки војници били толико близу једни других, трајале су недељама. У другом делу града, стамбена зграда коју је бранио совјетски вод под командом Јакова Павлова претворена је у непробојну тврђаву. Зграда, касније названа "Павловљева кућа" била је изнад трга у центру града. Војници су је окружили минским пољима, поставили митраљеска гнезда на прозорима и пробили зидове у подруму зарад боље комуникације.

Велики допринос у одбрани Стаљинграда дали су руски снајперисти који су вешто бирали најповољније положаје у градским рушевинама са којих су могли да дејствују против непријатеља. Најбољи од свих руских снајпериста, који је до 20. новембара 1942. год. убио 224 непријатељска војника, остао је запамћен само по надимку "Зикан". Најпознатији руски снајпериста, Васили Зајцев о коме је у Холивуду снимљен филм под називом "Непријатељ пред вратима" (енгл. Enemy at the Gates), за време битке за Стаљинград убио је 149 непријатељских војника.

Битка за Стаљинград је била од виталног значаја не само за Стаљина већ и за Хитлера. Совјетска команда је пребацила стратешке резерве Црвене Армије из околине Москве на доњи ток Волге, заједно са целокупном расположивом авијацијом која није била ангажована на другим фронтовима. Команданти обе зараћене стране били су под великим стресом: Паулус је имао очни тик док је Чујков добио екцем због чега су му обе руке биле у завојима.

Уместо да јави освајање града, фон Паулус је морао да констатује да његова армија од 260.000 људи које треба снабдевати, располаже заправо пешадијском борбеном моћи од 25.000 војника. Упркос вишеструким захтевима, значајнија појачања није добио. Било му је додељено само пет јуришних пионирских батаљона са по 600 људи, не би ли заузео последње фабрике у идустријској зони. После два дана борби и те јединице су престале да постоје а фабрике су и даље држали Совјети.

У новембру, након три месеца спорог и крвавог напредовања, Немци су коначно избили на обалу реке пресекавши територију под контролом Црвене Армије на два мала џепа која су се леђима ослањала на обалу реке Волге. У том тренутку Немци су контролисали око 80 % територије разрушеног града. Положај бранилаца додатно је отежала појава леда на Волги што је привремено онемогућило њихово даље снабдевање. Без обзира на околности, борбе су настављене пуном жестином. Брдо Мамајев Курган је и даље остао главна мета немачких напада и око њега су се водиле жестоке борбе. Браниоци су такође нарочито жесток отпор пружали у фабричкој хали фабрике трактора Црвени октобар у којој су радници за све време трајања борби производили нове и поправљали оштећене тенкове.



offline
  • Daktilograf 21. veka
  • Pridružio: 17 Maj 2007
  • Poruke: 13215
  • Gde živiš: Apsurdistan

Совјетски контранапад код Стаљинграда: операција „Уран“


За све време опсаде, немачки и румунски команданти су притискали своје главне штабове како би добили појачање за утврђивање линије на Дону. Совјетске снаге су држале неколико тачака на јужној обали реке, и сваки способни командант би их сматрао озбиљном претњом. Крајем октобра и почетком новембра, фон Паулус и његов начелник штаба, генерал-мајор Артур Шмит, све чешће су добијали знаке непосредно предстојеће совјетске контраофанзиве, која би могла да доведе 6. армију у смртну опасност. На оба крила фронта, и код суседних италијанских и румунских армија било је небројено много знакова јаког совјетског борбеног груписања, које би биле у стању да сваког тренутка пробију фронт и код Стањинграда опколе Немце. Због такве ситуације врховна команда 6. армије затражила је да се јалови напади у градском језгру Стаљинграда обуставе, а да се армија повуче на линију река Дон-Чир, с тиме да 14. оклопни корпус буде спреман у резерви. Дана 7. новембра немачко радио-извиђање је јавило драмтачну промену совјетских положаја која је указивала на предстојећу велику совјетску офанзиву на оба крила 6. армије. Ипак, Хитлер је био толико фокусиран на сам град да су сви такви извештаји били узалудни. Командант генералштаба Немачке копнене војске OKH, Франц Халдер, изразио је забринутост због Хитлерове опсесије градом, истичући слабост крила немачке војске. Хитлер је средином октобра сменио Хадлера, и поставио генерала Курта Цајтцлера (нем. Kurt Zeitzler).

Фон Паулус је поводом једног предавања које одржао пред официрским питомцима Народне полиције Демократске Републике Немачке маја 1954. описао тадашњу ситуацију 6. армије: "Те припреме за напад очигледно су имале за циљ опкољавање 6. армије. Врховна команда је уз сагласност армијског корпуса прослеђивала текуће вести и захтеве претпостављеној Групи армија 'Б'(...) Група армија 'Б' имала је исти састав као и врховна команда 6. армије, али никако није успевала да се наметне код Врховне команде Вермахта. Група армија је у суштини увек преносила исте, повратне одлуке Врховне команде Вермахта: У оквирима познате опште процене совјетских снага Врховна команда Вермахта сматра да не постоји озбиљна опасност од непријатељског напада на донском фронту. Резерве (међу њима 48. оклопни корпус из 3. румунске армије) које се налазе иза делова фронта које држе савезници су довољне. У оваквој ситуацији се напад за одузимање осталих делова Стаљинграда мора довести до краја, да би се жариште уклонило. Против совјетских правца кретања биће ангажована Луфтвафе, чим се утврди да је тај простор попуњен трупама".

Како су борбе у граду настављене током јесени, совјетски генерал Георгиј Жуков, који је командовао стратешким планирањем у стаљинградској области, започео је да концентрише масовне совјетске снаге у степама северно и јужно од града. Северно крило нападачке војске било је посебно рањиво, јер су га браниле румунске јединице које су имале слабу опрему и низак морал. Жуковљев план је био да задржи немачке снаге у борбама у граду, а онда да се пробије кроз растегнуте и слабо брањене бокове немачке војске, и да их опколи унутар Стаљинграда. Ова операција је имала кодно име "Уран".

Дана 19. новембра, 1942. Црвена армија је започела операцију "Уран". Нападачке снаге под командом генерала Николаја Ватутина су се састојале из три комплетне армије, 1. гардијске, 5. тенковске и 21. армије, укључујући укупно 18 пешадијских дивизија, осам тенковских бригада, две моторизоване бригаде, шест коњичких дивизија и једну антитенковску бригаду. То у бројкама отприлике гласи овако: 900 фабрички нових тенкова Т-34, 13.500 артиљеријских оруђа и минобацача, 1.250 ракетних бацача типа "каћуша" и 1.100 противавионских топова. Ваздушне снаге су обухватале више од 1.000 авиона. За благовремени транспорт резерви Совјети су изградили додатних 6 железничких пруга дуплог колосека укупне дужине од око 1.100 километара, поправљено је 1.958 километара железничких пруга и 293 моста. Само ка правцу Стаљинграда је било допремљено 142.000 вагона са трупама и материјалом. Румуни су чули припреме за напад, тражили су појачања, али су били одбијени. Бројчано надјачана, и слабо опремљена 3. румунска армија, која је држала северно крило 6. немачкој армији здробљена је после једног невероватног дана огорчене одбране. Снег је тако густо падао да 4. ваздушна армија данима није могла да дејствује. Толико хваљена резерва, немачки 48. оклопни корпус, био је заправо у страшно јадном стању: 22. оклопна дивизија је на располагању имала само 42 тенка, 14. оклопна дивизија је требало да се бори без својих пешадијских пукова, а румунска 1. оклопна дивизија, једноставно речено, није уопште била за борбу.

У немачким биоскопима је 19. новембра почео да се приказује снимак немачких филмских новости, издање 637/42. У филмском сижеу о борбама у Стаљинграду је стајало: "Некадашња метропола на Волги, осим малобројних квартова, отета је непријатељу. Немачки Вермахт се налази на Волги."

Дана 20. новембра, друга совјетска офанзива започела је јужно од Стаљинграда, против позиција које је држала 4. румунска армија. Армија, сачињена првенствено од коњице разбијена је готово тренутно. Совјетске снаге су журиле ка западу у маневру укљештења, и среле су се близу града Калача два дана касније, затворивши прстен око Стаљинграда. Око 250.000 немачких, румунских и италијанских војника, као и неке хрватске јединице и добровољачке помоћне трупе биле су заробљене у насталом џепу, заједно са преживелим совјетским цивилима и неколицином хиљада совјетских војника које су Немци заробили током битке.

Нису сви немачки војници заробљени: 50.000 је остало изван џепа.

Тог дана око 14.45 часова Фон Паулус је потчињеним корпусима упутио следеће армијско наређење: "Армија обуставља све досадашње нападе у Стаљинграду и држи положаје. Иза њеног западног крила ће се довести снаге да би тамо најпре поставили одбрамбени фронт. Предвиђени су каснији напади са тог фронта." Без увијања, оваква директива представља укопавање као и то да су Фон Паулус и Шмит већ знали судбину 6. армије, два дана пре но што ће тенковске предходнице код Калача затворити обруч.


Совјетски војници у покрету код Стаљинграда

Обично се за пробој фронта и опкољавање 6. армије у Стаљинграду оптужују ужасно лоше опремљене и слабо мотивисане румунске, мађарске и италијанске трупе, али се заборавља да се не би одупрле ни одморне, спремне и добро опремљене немачке елитне јединице против свега оног што се обрушило на те положаје тих новембарских дана 1942. године.

Пре но што је копија и стигла до свих немачких биоскопа ситуација на фронту између Волге и Дона се алармантно променила. Фон Паулус је морао да јави немачкој Врховној команди: „Јаке совјетске снаге у нападу против западне суседне армије са обе стране Клетскаје и Блинофа су оствариле дубоке продоре (...). Мора се рачунати са тим да ће Совјети настојати да прошире своје продоре, посебно са оклопним јединицама. Неизвесно је да ли су румунске снаге у стању да пруже јачи отпор.“ Одговор Врховне команде Вермахта је одмах уследио: „У сваком случају, 6. армија мора држати Стаљинград и садашњи положај. Мере против непријатељског пробоја су већ предузете.“

Хитлер је у јавном говору 30. септембра изјавио да немачка армија никад неће напустити град. Када су разматрали шта чинити у вези са овим проблемом, армијски команданти су били за тренутан пробој на нове линије, западно од Дона. Херман Геринг је уместо овога тврдио да Луфтвафе може да снабде 6. армију "ваздушним мостом". Ово би дозволило Немцима у граду да наставе са борбом, док се не окупе појачања - план који је годину дана раније успешно коришћен на знатно мањем нивоу, са армијским корпусом, не са целом армијом. Уз то, немачка шеста армија је била највећа јединица овог типа на свету, скоро двоструко већа од регуларне армије, а у џепу је био заробљен и корпус четврте Панцер армије. Ипак, свима је било јасно да је ово немогуће: капацитет носивости Луфтвафеа после Битке за Крит никада није опорављен, и 300 тона које би они могли дневно да допреме би било знатно мање од 500 колико су износиле потребе војске. Ипак, тврдња кад је једном исказана, више није могла бити повучена, и Хитлер је подржао Герингов план, и поновио своје наређење да „нема предаје“ својим заробљеним армијама.

Мисија снабдевања је пропала готово одмах. Тешко зимско време и јака совјетска противваздушна одбрана учинила је одржавање ваздушног моста готово немогућим. Само 10 посто од потребних намирница могло је бити испоручено. Транспортни авиони који би стигли на одредиште евакуисали су болесне и рањене, када би полетали из опседнуте енклаве. Шеста армија је полако умирала од глади, а касније током битке, пилоти су били шокирани стањем војнике задужених за истовар хране, који су били сувише уморни и гладни да би помогли при истовару.

Совјетске снаге су у међувремену могле да консолидују своје положаје око Стаљинграда, и жестоке борбе за сужавање џепова су отпочеле. Напад немачке борбене групе формиране да помогне заробљеним армијама са југа, Операција Винтергевитер („Зимска олуја“) је успешно одбијен у децембру. Обруч око Стаљинграда је остао непробијен. У исто време је наступио удар оштре руске зиме. Волга се замрзла, олакшавајући Совјетима снабдевање снага унутар града. Заробљени немачки војници су убрзано остајали без горива за грејање и медицинских залиха, и хиљаде њих су почели да умиру од промрзлина, слабе исхране и болести.

У јануару су Совјети започели другу офанзиву, Операцију Нептун, покушавајући да се пробију кроз италијанску армију на Дону, и заузму Ростов. Намера им је била да заробе остатак Армијске групе Југ на Кавказу, што би била потпуна катастрофа за Немце. Немци су, ипак, поставили „мобилну одбрану“ у којој су мале јединице држале градове, док оклопне јединице не би пристигле да помогну. Иако Совјети нису успели да приђу Ростову, борбе су ипак приморале фон Манштајна да извуче своје снаге са Кавказа и да поново стабилизује линију фронта на неких 250 километара од града, што је значило да је 6. армија дефинитивно остављена на милост и немилост. Ово није речено немачким трупама у Стаљинграду, које су и даље веровале да су појачања на путу. Неки од Паулусових официра су тражили од њега да прекрши Хитлерова наређења, и покуша пробој из Стаљинграда. Паулус је био посвећен војник, и помисао на непоштовање наређења му се гадила.

offline
  • Daktilograf 21. veka
  • Pridružio: 17 Maj 2007
  • Poruke: 13215
  • Gde živiš: Apsurdistan

Крај битке

Ускоро су се опкољени Немци повукли из предграђа Стаљинграда у сам град. Губитак два аеродрома код Питомника и Гурмака значио је пропаст Геринговог ваздушног моста и крај добављању намирница и евакуацији рањених. Немци су сада дословно умирали од глади, и почело је да им недостаје муниције. Упркос свему, наставили су са тврдоглавим отпором, делом јер су веровали да ће Совјети да стрељају оне који се предају, што се касније испоставило као тачно. Совјети су на почетку били изненађени бројем немачких војника које су опколили, и морали су да ојачају своје снаге на обручу да би заузели територију. Поново су почеле крваве градске борбе у Стаљинграду, али овај пут су Немци били притиснути на обале Волге, одсечени, без хране и муниције под целодневним совјетским артиљеријским, ваздушним, поморским и копненим нападом.


Совјетски тенкови улазе у Стаљинград са запада — битка је завршена. Са десне стране се види уништен Мардер 3.

Дана 8. јануара 1943. Црвена армија је понудила прилично часне услове капитулације немачким снагама опкољеним у рушевинама Стаљинграда:
Викицитати

„Врховном команданту немачке 6. армије генерал-пуковнику Паулусу или његовом заменику и свим официрима и војницима опкољених немачких снага пред Стаљинградом:

Немачка 6. армија, јединице 4. оклопне армије и јединице које су њима додељење као појачање, од 23. новембра 1942. године сасвим су опкољене. Трупе Црвене армије затвориле су 6. армију и јединице 4. оклопне армије чврстим обручем. Наде у спас ваших трупа, офанзивом немачке војске с југа и југозапада, нису се испуниле. Немачке трупе које су вам кренуле у помоћ разбиле су јединице Црвене армије а остаци тих трупа повлаче се према Ростову. Немачке транспортне ваздушне снаге, које су вам достављале смањене оброке живежних намирница, муницију и погонско гориво, биле су због успешног и брзог напредовања Црвене армије присиљене да мењају узлетишта и из све веће удаљености долећу на подручје опкољених трупа. Уз то је совјетско ваздухопловство нанело немачким транспортним ваздушним снагама тешке губитке у авионима и посадама. Њихова помоћ опкољеним трупама постаје нестварна. Положај ваших опкољених снага је тежак. Оне трпе од глади, болести и хладноће. Сурова руска зима тек је почела. Јаки мразови, ледени ветрови и мећаве тек предстоје, а ваши војници нису опремљени зимском одећом и налазе се у тешким здравственим приликама.

Ви као командант, а и сви официри опкољених трупа, потпуно сте свесни да немате никакве реалне могућности да се пробијете из окружења. Ваш положај је безнадежан, а сваки даљи отпор бесмислен. Да би се избегло непотребно проливање крви, предлажемо вам ове услове за капитулацију:

1. Све опкољење снаге, са вама и вашим штабом на челу, обустављају отпор;
2. Организовано ћете нам предати све припаднике оружаних снага, оружје, комплетну ратну опрему, и то неоштећену.

Сви припадници оружаних снага задржаће војничку униформу, ознаке чина и одликовања, лично власништво и вредне предмете, а виши официри и сабљу. Свим официрима, подофицирима и војницима биће одмах осигурана нормална исхрана. Свим рањеницима, болесницима и промрзлима биће пружена лекарска помоћ. Очекује се да ће ваш одговор бити предат писмено 9. јануара 1943. године у 10:00 часова, по московском времену, преко заступника, кога ћете лично именовати, а који ће се довести у аутомобилу са белом заставом путем код раскрснице Конија, станица Котлубањ. Вашег ће заступника примити совјетски опуномоћени команданти у округу „Б“, 0,5 километара југоисточно од раскрснице 564, дана 9. јануара у 10:00 часова. Ако одбијете наш предлог да положите оружје, упозоравамо вас да ће трупе Црвене армије и совјетског ваздухопловства бити присиљене да приступе уништењу оклопљених немачких снага, али за њихово уништење сносићете одговорност сами.

Заступник главног стана Врховне команде Црвене армије генерал-пуковник артиљерије Воронов,
Главнокомандујући трупа Донског фронта

генерал-пуковник Рокосовски.“

Хитлер је 30. јануара 1943. унапредио Паулуса у чин Генералфелдмаршала. Како ниједан немачки официр овог ранга никада није жив заробљен, Хитлер је претпоставио да ће Паулус наставити да се бори, или одузети себи живот. Било како било, када су совјетски војници пришли Паулусовом штабу, он се предао. Остатак немачких снага у Стаљинграду се предао 2. фебруара 1943 — 91.000 уморних и гладних Немаца је заробљено. На радост совјетских снага, и ужас Рајха, у заробљеништво су пала и 22 генерала.

2. фебруара 1943. у 12:35 часова у штаб Групе армија „Дон“ приспела је радио-порука: „Облачност на висини од 5000 метара. Видљивост 12 километара, чисто небо, појединачни мали облаци, температура минус 31°, над Стаљинградом магла и црвена испарења. Метеоролошка станица се одјављује. Поздрав Домовини!“ Ова порука је била последња упућена из опкољених развалина Стаљинграда.


Фон Паулус и чланови његовог штаба као заробљеници.

Само 6.000 од 91.000 немачких заробљеника је преживело заробљеништво и вратило се кући. Већ ослабљени болешћу, глађу и недостатком медицинске неге док су били у опсади, немачки заробљеници су послати у радне логоре по целом Совјетском Савезу, где је већина од њих умрла од претераног рада и слабе исхране. Неколицина виших официра је одведена у Москву где су коришћени у пропагандне сврхе. Неки, укључујући Паулуса, су потписали антихитлеровске изјаве у сврху њиховог објављивања немачким војницима. Генерал Валтер фон Сејдлиц Курцбах је понудио да оформи антихитлеровску армију од преживелих из Стаљинграда, али Совјети нису прихватили ову понуду. Тек се 1955. неколицина преживелих заробљеника вратила у отаџбину.

Немачкој јавности није званично речено ништа о катастрофи до 3. фебруара 1943. Ипак, већ недељама пре објављивања престали су да се појављују позитивни извештаји о бици у немачкој пропаганди. Иако ово није био први велики неуспех немачке војске, пораз код Стаљинграда је био до тада немерљиво највећи. Дана 18. фебруара, министар пропаганде, Јозеф Гебелс, одржао је свој чувени говор у палати спортова у Берлину, охрабрујући Немце да прихвате тотални рат који би захтевао све ресурсе и напоре целог становништва. По било ком мерилу, Стаљинградска битка је била једна од најкрвавијих, а можда и највећа појединачна битка у људској историји. Беснела је 200 дана. Совјетски браниоци су претрпели губитке у висини од милион мртвих, рањених и несталих за време одбране Стаљинграда, контраофанзиве одбране обруча и чишћења џепа. Више од 100.000 совјетских цивила је умрло или погинуло у Стаљинграду и његовим предграђима. Са друге стране, око 40.000 немачких и војника сила Осовине је умрло само за време првих 100 дана битке 1942. Више од 100.000 Румуна, и 87.000 Италијана изгинуло је када су Совјети започели контраофанзиву. После тога, између 160.000 и 170.000 Немаца је погинуло или било заробљено када су Совјети запечатили обруч око града. На хиљаде је погинуло у покушају да се помогне 6. армији. Од 500.000 немачких и војника сила Осовине који су учествовали у бици, само 91.000 је заробљено. Остали су или нестали у акцији, или погинули у акцији, умрли од глади, хладноће или болести.

Због хероизма совјетских бранилаца Стаљинграда, граду је додељена титула Град херој, 1945. После рата, током шездесетих година, подигнут је колосални споменик, „Мајци Русији“ на брду Мамајев Курган. Статуа је део меморијалног комплекса који обухвата срушене зидове, намерно остављене у стању затеченом после битке. И данас могу да се посете житни лифт и Павловљева кућа, стамбена зграда чији су браниоци издржали два месеца док нису стигла појачања. И данас могу да се виде кости и зарђали метал на Мамајев Кургану, симболу, како људске патње током битке, тако и успешног иако скупо плаћеног отпора немачкој инвазији.

Preuzeto sa:
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B8%D1%82%D0.....0%B0%D0%B4

Evo link i na latinici:
http://sh.wikipedia.org/wiki/Staljingradska_bitka

Dopuna: 17 Dec 2008 13:36

Stalingrad 1 of 5
http://www.youtube.com/watch?v=xj7JRvS0wLo&feature=related
Stalingrad 2 of 5
http://www.youtube.com/watch?v=u5XN9mWShSI&feature=related
Stalingrad 3 of 5
http://www.youtube.com/watch?v=EWZ_o4slrxI&feature=related
Stalingrad 4 of 5
http://www.youtube.com/watch?v=S4jAvYQQIPw&feature=related
Stalingrad 5 of 5
http://www.youtube.com/watch?v=-nfAGcLShbQ&feature=related


Novi nemacki film o Staljingradu. Neko je iseckao u delove i postavio na You Tube. Na Nemackom.
Evo prvog dela.
Stalingrad - Part 1
http://www.youtube.com/watch?v=ofqkQGG5VsM&feature=related

Rammstein vs Stalingrad
http://www.youtube.com/watch?v=_kEuursfERU

offline
  • Pridružio: 07 Nov 2007
  • Poruke: 8422
  • Gde živiš: Ravni Banat

Лаки, хвала на тексту. Лепо и јасно написано (на Викију ми текст боде очи).

offline
  • Toni  Male
  • SuperModerator
  • How bad do you want it
  • Pridružio: 18 Jun 2008
  • Poruke: 22473
  • Gde živiš: Petrovgrad

Leonard a sta bi mi sad tu mogli dodati Smile ?

offline
  • Daktilograf 21. veka
  • Pridružio: 17 Maj 2007
  • Poruke: 13215
  • Gde živiš: Apsurdistan

Evo jos nekoliko filmova...

Stalingrad 1943 - 1/6
http://www.youtube.com/watch?v=MO8o6JikZ-g&feature=related
Stalingrad 1943 - 2/6
http://www.youtube.com/watch?v=vPU2hIG5F-U&feature=related
Stalingrad 1943 - 3/6
http://www.youtube.com/watch?v=PPNA_b4cXls
Stalingrad 1943 - 4/6
http://www.youtube.com/watch?v=F139-ziB3P8&feature=related
Stalingrad 1943 - 5/6
http://www.youtube.com/watch?v=wZ3aQ4sCuqQ&feature=related
Stalingrad 1943 - 6/6
http://www.youtube.com/watch?v=4fl44lrDiMg&feature=related

(1/5) Battlefield Stalingrad
http://www.youtube.com/watch?v=FoaXa84Txdc&feature=related
(2/5) Battlefield Stalingrad
http://www.youtube.com/watch?v=8EiEEi7ZmYE&feature=related
(3/5) Battlefield Stalingrad
http://www.youtube.com/watch?v=SV0dtoPM3iA&feature=related
(4/5) Battlefield Stalingrad
http://www.youtube.com/watch?v=uSw6e5sf4wU&feature=related
(5/5) Battlefield Stalingrad
http://www.youtube.com/watch?v=roFII7S7XWU&feature=related

TOP GUN ::Leonard a sta bi mi sad tu mogli dodati Smile ?
Pročitaj boldovano Wink .

Arrow Prosto moram da izrazim svoje čuđenje koliko u svim ovim emisijama saosećaju sa Nemačkim vojnicima i koliko pričaju o zaluđenosti Hitlera, velikom porazu. Pritome nikad ne pričaju o Staljingradu kao velikjoj savezničkoj pobedi!
Jadni Nemci, nisu mogli ni božić da proslave kako treba. Stvarno poražavajuće.
A kad se priča o oslobađanju Moskve obično se bave surovim Staljinovim metodama i kako je naterao narod da se bori.

online
  • član biblioteke
  • Pridružio: 18 Jul 2007
  • Poruke: 21098
  • Gde živiš: iznad smoga Beograda

Šta tu ima čudno. Paton je hteo da naoruža Nemce posle kapitulacije i napadne Ruse.

offline
  • Toni  Male
  • SuperModerator
  • How bad do you want it
  • Pridružio: 18 Jun 2008
  • Poruke: 22473
  • Gde živiš: Petrovgrad

Pa znas kako oni se vole sa Nemcima(zapadnjaci),pogledaj samo Britance,jos za vreme rata su podjednako mrzeli Hitlera i Staljina i pravili planove kako da ogranice snagu SSSR kad se rat zavrsi.
Pa ko je obnovio Nemacku onda posle rata i spasavao narod da ne pocrka od gladi(posebno "vazdusni most" za Berlin).

online
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 11098

A, može se dodati još štošta...

Jedna interesantna informacija, kad su Sovjeti zatvorili obruč, mislili su da se unutra nalazi do 90.000 vojnika. Prvo su pokušali da unište snage u obruču, ali bez uspeha. A onda su u oborenom avionu našli poštu za vojnike, i ustanovili da su upecali znatno više nego što su očekivali...

Tokom napada Sovjeti nisu bili brojniji od Nemaca, ali je izbor dobrog mesta za napad odigrao ključnu ulogu. Posle kolapsa Rumunske i Italijanske armije, Nemci nisu mogli da se oporave.

Imam negde kući i temeljnije o gubicima, samo treba da iskopam.
Staljingrad je bio prva velika bitka gde su Sovjeti imali manje gubitke od Nemaca i saveznika, pogotovo u mrtvima.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 551 korisnika na forumu :: 46 registrovanih, 5 sakrivenih i 500 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1540 - dana 15 Jul 2016 19:19

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: aleksmajstor, aramis s, Areal84, babaroga, bigfoot, Bloody, crnitrn, danilopu, ekser222, Faki-Valjevo, GreenMan, hatman, ibssa, ikan, indja, ivance95, Kristian_KG, Kubovac, Libertas, Marko Marković, miki69, Milan Kosić, milan.tatanac1, Mile Stjepanovic, miljannis, Mirage 2000N, MiroslavD, Mlav, nenad81, pein, Rakenica, renoje2, repac, Shomy, Sibin, Srna, SsssssNOVI, Toni, trajkoni018, vathra, vladetije, vlvl, Voja1978, Webb, zodiac94, 187