Američki tenkovi serije Paton

1

Američki tenkovi serije Paton

offline
  • Bili smo vojnici
  • Pridružio: 19 Maj 2009
  • Poruke: 4431
  • Gde živiš: Beograd - Srbija; Novi Grad - Republika Srpska

Ovaj tekst je napisan još decembra 2009. a dorađen je januara 2010. godine.

Autori teksta su:
Данко Боројевић
Милосав Ц. Ђорђевић


Амерички тенкови
серије „патон“


Уводни део


Основни амерички тенк у категорији средњих тенкова у Другом светском рату био је М-4 „шерман“. Име „шерман“ дали су Енглези, по америчком генералу из грађанског рата у САД у XIX веку. Био је најмасовније произвођени тенк код западних савезника и највише заступљен у америчкој и армији Британске империје. Боље оклопљен и јаче наоружан, од већине немачких тенкова до 1943. године, са просечном проходношћу, показивао је надмоћност у прве три године рата, због чега је респектован од снага сила осовине у Африци, на Сицилији, на Источном фронту, све док се нису појавили тешки тенк тигар (панцер VI) и средњи тенк пантер (панцер V), који су били надмоћнији. Како су тенкови шерман били немоћни пред немачким тенковима тигар и пантер, са бојишта долазе вапаји за новим, бољим тенком. Са појавом тих тенкова, америчка армија је захтевала радикална побољшања оклопа и ватрене моћи шермана, и убрзани развој тешких тенкова. У сусрет тим захтевима армије убрзан је развој тешког тенка М-6 (54,4 тоне), али је напуштен због проблема транспортовања тих тенкова у Европу. Уместо њега приступило се развоју серије средњих тенкова Т-20, нарочито у верзијама Т-25 и Т-26 које су наоружане топом 90 мм са оклопом до 87 мм, односно 102 мм. Уграђен је ходни део с торзионим вешањем и трансмисија с конвертором обртног момента („торкматик“). До јуна 1944. године произведено је око 40 тенкова прототипских модела тешког тенка Т-25Е1 и Т-26Е1.

Тешки тенк М-26 „першинг“ – претеча серије средњих
(основних) тенкова М-46, М-47 и М-48 „патон“


Јединице КОВ и тенкисти САД захтевали су да се примат у производњи тенкова преусмери на тешке тенкове Т-26, како би били у стању да се супроставе немачким тешким тенковима, који су представљали ноћну мору за америчке и британске тенкисте. Било је довољно само да се изговори реч тигар, па да изазове зебњу и створи неизвесност. Такав тенк је постао тешки тенк Т-26Е3 (службена фабричка ознака), а у оперативну евиденцију заведен као тешки тенк М-26 „генерал першинг“ масе 41891 кг (име је дато по америчком генералу Џону Першингу из Првог светског рата, оснивачу тенковског корпуса). Тенк першинг је базни модел нове концепције америчких тенкова с краја рата, код којег је основно оруђе топ 90 мм, оклоп од 51-76 мм (бочни), 76-102 мм чеони тела и куполе, бензински мотор Форд ГАФ, В-8 од 500 КС, торзионо вешање, трансмисија са планетарним управљањем и хидромеханичким претварачем обртног момента. Поред топа имао је два митраљеза 7,62 мм М-1919А4 (спрегнути и чеони) и ПАМ 12,7 мм М-2ХБ на куполи. Битна концептуална разлика першинга и претходних средњих тенкова М-4 шерман и лаких М-3/М-5 стјуарт, јесете у смештају погонске групе у задњи део оклопног тела, што је постао стандард за све генерације тешких, средњих, односно основних борбених и лаких тенкова у САД до данас. Оклоп куполе је ливен, а оклопног тела комбинација ливених сегмената и варених ваљених плоча панцирног лима. На таквој основи тешког (од 1946. године, першинг је преведен у средњи тенк) развиће се серија тенкова названих патон: М-46, М-47 и М-48, али и основни борбени тенкови серије М-60 после рата. Тенк М-26 генерал першинг категорисан је у прототипској партији од 10 возила као средњи тенк М-26Е1. Пре него је ушао у серијску производњу претрпео је више измена: уместо електричне трансмисије са бензинским мотором, уграђена је хидромеханичка полуаутоматска трансмисија, ојачано независно торзионо вешање, елиминисана платформа на поду куполе, измењен је диференцијални систем управљања, инсталисан бензински водом хлађени мотор Форд ГАФ В-8 од 470 КС. Топ 90 мм са гасном кочницом (једнокоморна крушкастог облика) био је значајно појачање ватрене моћи. Међутим, у јуну 1944. године тенк је преименован у тешки тенк Т-26Е1 масе 86500 либри (39,3 тоне), што је учињено више ради подизања морала код америчких тенкиста, пошто ће добити тешки тенк (конкурент немачком „тигру“), што се није остварило, будући је маса од 39,3 тоне спадала у категорији средњих тенкова. Уз топ је спрегнути митраљез 7,62 мм, један предњи 7,62мм код помоћника возача и ПАМ 12,7 мм на куполи.



У новембру 1944. године першинг улази у серијску производњу под фабричким називом тешки тенк Т-26Е3, а у оперативној употреби је класификован као тешки тенк М-26 генерал першинг. Наредна испитивања су вршена у тенковским јединицама, и отклањани недостаци на серијским возилима. Уследиле су још две модификоване верзије Т-26Е4 (марта 1945.) и Т-26Е5 (маја 1945.). укупно је произведено 2428 тенкова першинг. У ратне јединице на европском ратишту (3. и 9. оклопна дивизија користиле су га у операцији „зебра“) уведени су јануара 1945. године (око 200 возила), а остатак је распоређен у друге оперативне јединице. Иако је представљао концептуални корак напред са бољим борбеним карактеристикама, у борбама против немачких супер-тешких тенкова тигар-II и ловаца тенкова јагдтигар није био равноправан противник, али је више дошао до изражаја у Корејском рату (1950 – 1953.), заједно са наследником из те генерације – патон М-46, где су им главни противници били совјетски средњи тенкови Т-34/85 од којих су били ефикаснији.



После рата (маја 1946.), тенкови першинг се прекласификују у средње тенкове, иако им је оклоп појачан на неким серијама 50 – 152 мм (или до 101 мм) и маса порасла на 98750 либри (око 45 тона) или 92355 либри (41891 кг). Мотор Форд је појачан на 500 КС, али није помогао да се повећа брзина кретања која је због веће масе тенка смањена на око 35 км/ч. Тенк першинг је представљао заједнички концепт тенкова последње ратне и прве послератне генерације за све три тежинске категорије тенкова: лаке, средње и тешке. Основу концепције чине: оклоп и наоружање као код тешког тенка, покретљивост као код лаког тенка, али распоред основних делова тенка је другачији од дотада устаљеног код средњих тенкова М-4 шерман и лаких М-3/М-5 стјуарт. По тој концепцији погонски агрегат и моторно-трансмисионо одељење са погонским точковима је позади, ходни део има независно торзионо ослањање, оклоп је ливен (купола) и комбиновани ливено-ваљани заварени (на телу тенка). Тај концепт остаје као стандардна концепција свих америчких тенкова до појаве М-1 абрамса средином осамдесетих година ХХ века. Тенкови М-26 першинг задржали су у оперативној употреби само Грци и Турци до средине 70-тих година ХХ века.

Тактичко-технички подаци за тешки тенк М-26 першинг

Маса тенка 41891 кг (41,9 т)
Дужина са топом окренутим напред 8,6449 м
Дужина са топом окренутим назад 6,337 м
Ширина 3,51 м
Висина 2,78 м
Клиренс 437 мм
Тип мотора Бензински Форд ГАФ В-8
Снага мотора 500 КС
Специфична снага мотора 11,935 КС/т
Капацитет резервоара 693 л
Максимална брзина тенка на путу 35 км/ч
Борбени радијус дејства 160 км
Дебљина оклопа 51-76 мм (бочни); 76-102 мм ( чеони)
Главно наоружање Топ 90 мм М-3
Борбени комплет главног наоружања 70 граната
Помоћно наоружање 2 х 7,62 мм М-1919М4 и 1 х 12,7 мм М-2ХБ
Борбени комплет помоћног наоружања 7,62 мм х 5000 и 12,7 мм х 550 метака
Посада 5 чланова


Средњи тенк М-46 „патон-I“ први стандардни тенк
у САД после Другог светског рата


Развој тенка М-46 започиње још у периоду 1945/46. године, кад су у америчкој армији формулисани захтеви за развој нове генерације тенкова. Био је предвиђен развој лаког тенка Т-41, средњег Т-42 и тешког тенка Т-43. Ограничена употреба тенка М-26 „першинг“ на крају Другог светског рата (200 тенкова учествовало у борбама у саставу 3. и 9. оклопне дивизије), довело је америчке конструкторе до убеђења да су створили успешан дизајн тенка за ново време. Међутим, тенк ипак није испунио постављене захтеве КОВ САД. Због избијања хладног рата, планови су нешто измењени. Одлучено је да се због убрзања развоја средњег тенка Т-42 искористи његова купола, која је већ била завршена и угради на већ постојећу шасију тенка М-26 „першинг“.
Рад на побољшаној верзији тенка М-26 першинг почео је јануара 1948. године применом оригиналног погонског блока са бензинским 4-тактним, водом хлађеним мотором, континентал АВ-1790-1 са 12 цилиндара у распореду В-12/90о, снаге 740 КС и хидромеханичком трансмисијом џенерал моторс ЦД-850-3 са 2 степена преноса напред и једним степеном задњег хода. Уграђен је исти топ као на першингу калибра 90 мм М-3А1 олучене цеви, али са одводником барутних гасова (није стабилизован) и новом телескопском справом М-8. У прототипској фази означен је са М-26Е2, а од 30. јула 1948. године М-46 Џ. С. Патон (или само М-46 патон), као почаст америчком команданту оклопних снага у Другом светском рату, под којим називом је тенк произвођен од новембра 1949. до средине 1950. године, а назив патон додељиваће се и наредним серијама средњих (основних) тенкова М-47, М-48 (неки страни извори називају и тенкове серије М-60 – патон). Са појавом тенка М-47 патони ће имати додатни број уз именицу: патон-I, патон-II, а после њега М-48 патон-III.
Тако добијен тенк ушао је у наоружање оклопних јединица КОВ САД 1949. године.
Помоћно наоружање тенка М-46 чинили су: 2 митраљеза 7,62 мм браунинг М-1919А4, (један спрегнут са топом, други чеони) и ПАМ 12,7 мм браунинг М-2ХБ на крову куполе. Борбени комплет за топ износио је 70 једноделних метака (граната), а борбени комплет за митраљезе 7,62мм 5500 метака а за митраљез 12,7 мм 550 метака.
Амерички војни стручњаци су мислили да је то најбољи тенк на свету и неспремни су дочекали лекцију у Кореји, кад је легендарни совјетски Т-34/85 у сукобима са М-46 поново показао своје раније стечене предности у примени на корејском земљишту (земљиште брдовито и са великим површинама пиринчаних поља).
Још током рата у Кореји извршене су неке модификације на тенку М-46, пре свега замењен је мотор АВ-1790-1, новим такође бензинским мотором АВ-1790-5. Тај 12-цилиндрични ваздухом хлађени бензински мотор развијао је снагу од 810 КС. Мотор је омогућавао тенку да пређе 130 км током борбе (потрошња је износила око 700 литара горива на 100 км), и да развије брзину на путу од 48 км/ч. Трансмисија је била ЦД-850-4. Дебљина оклопа тела се кретала од 51мм (задњи део тела) до 102 мм (предњи део тела), а куполе од 76 мм (задњи део куполе) до 110 мм (штит топа). Тако добијен тенк, добио је и нову ознаку М-46А1.



Посада тенка је бројала пет чланова и то: командир тенка, нишанџија, пунилац, возач и помоћник возача-митраљезац.
И поред свега тенк М-46 је повучен из наоружања ОС САД 1957. године.
Укупно је преуређено 800 тенкова першинг у стандардни тенк М-46 патон, а још 360 модификовано у варијанту М-46А1 патон. Модификовани патон М-46А1, поред нове верзије мотора и трансмисије, добио је боље кочнице, систем за хлађење мотора, уређај за гашење пожара и побољшани електроуређај, а учињена су и одређена побољшања на мотору и трансмисији.
У почетку хладног рата патони још нису били изразито присутни у савезничким армијама. Неколико комада је уступљено у току 1950. године белгијској, француској, италијанској и западнонемачкој армији ради обуке (под руководством америчких инструктора) и припрема за пријем новог тенка М-47 патон-II, и то онда, кад је већ започет развој тога тенка који је био предвиђен да се масовно производи.
Кад је избио рат у Кореји јуна 1950. године, америчке снаге (касније снаге УН) биле су инфериорне у тенковима са својим средњим тенковима М-4А3 шерман (679 тенкова) и лаким М-24 чафи (138 возила), против совјетских Т-34/85 у рукама Северних Корејанаца и Кинеза. Зазирући од могућег ангажовања совјетских тешких тенкова Јосиф Стаљин (ИС-2 и ИС-3), Американци убрзано експедују у Кореју своје тешке тенкове М-26 першинг (309 тенкова), а у августу 1950. године 6. тенковски ватаљон добио је тенкове М-46 патон, да би до краја године упутили још 200 М-46 патон (око 15% од укупног тенковског парка на томе ратишту).



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Bili smo vojnici
  • Pridružio: 19 Maj 2009
  • Poruke: 4431
  • Gde živiš: Beograd - Srbija; Novi Grad - Republika Srpska

У току 1951. године пристижу им и модификоване верзије тенкова М-46А1 патон омогућујући да се до тада задржани М-26 першинг могу да извуку и индустријски дорађују у САД, а патонима попуњавају тенковске батаљоне у пешадијским дивизијама и тенковске чете у неким пешадијским пуковима, који су имали шермане, са новопристиглим патонима. Тако су попунили шест тенковских батаљона и неколико самосталних тенковских чета 1951. и 1952. године. Доласком тих тенкова на ратиште однос снага тенкова се поправио у корист америчке армије, пошто су патони имали бољи оклоп, већу ватрену моћ и савременије нишанске справе. Показали су и недостатке при кретању преко пиринчаних поља и на брдовитом земљишту по путевима који су били уски, стрми и са непредвидивим кривинама, на пошумљеном терену.



У току краткотрајне производње тенкова патон М-46/М-46А1 у 1949. и 1950. години појавиле су се само две варијанте: М-46, који је у основи био побољшана верзија (средњи тенк) М-26Е2 першинг и модификовани средњи тенк М-46А1 патон (прототип М-46Е1). У новије серије уграђиван је побољшани мотор континентал АВ-1970-5Б и хидромеханичка трансмисија ЦД-850-4 са системом за управљање типа крос-драјв. Испупчени део оклопа за вентилатор између возачевог и митраљешчевог седишта је одстрањен ливењем равног оклопа који је имао и бољи нагиб па је заштита побољшана. За израду заклона, на ватреним положајима тенкова у одбрани коришћени су дозери М-3, који би се монтирали на тенкове.

Тактичко-технички подаци за средњи тенк М-46А1 патон-I


Маса тенка 44 т
Дужина са топом 8,48 м
Дужина тела 6,358 м
Ширина 3,51м
Висина 3,18 м
Клиренс 478 мм
Тип мотора Бензински АВ-1790-5
Снага мотора 810 КС
Специфична снага мотора 18,4 КС/т
Капацитет резервоара 878 л
Максимална брзина тенка 48 км/ч
Борбени радијус дејства 130 км
Дебљина оклопа 51-102 мм (тело); 76-110 мм (купола)
Главно наоружање Топ 90 мм М-3А1
Борбени комплет главног наоружања 70 граната
Помоћно наоружање 2 х 7,62 мм М-1919А4 и 1х 12,7 мм М-2ХБ
Борбени комплет помоћног наоружања 7,62 мм х 5500 и 12,7 мм х 550 метака
Посада 5 чланова


Тенк М-47 патон-II


Јуна 1949. године Регуларна армија САД одлучила је да се приступи развоју новог средњег тенка на бази шасије средњег тенка Т-42, лаког Т-41 (касније М-41) и тешког Т-43 (касније означен М-103). Међутим, по избијању рата у Кореји, средњи тенк није био финализован и спреман за производњу, а потребе за борбено ефикаснијим тенком су биле ургентне. Требало је доћи до бољег тенка од већ упућених на ратиште М-26 першинг и М-46 патон-I, па је нађено хибридно решење да се комбинује оклопно тело тенка М-46А1 са куполом тенка у развоју Т-42.
Одлучено је да се приступи производњи без потпуно испитане процедуре и верификације пројекта на полигонским тестовима, које су иначе прошли оклопно тело патона-I и купола Т-42 (пречник венца котрљаче је проширен на 185 цм), а купола првобитно намењена за тај тенк (Т-48 ) није још била развијена. Тако је настао тенк М-47 спајањем две компатибилне различите конструкције. Купола Т-48 је развијана и даље, када се приступило њеној стандарнизацији под ознаком М-48, која је дата и наредном тенку М-48 патон-III (од 1952. године). Одмах по увођењу у наоружање 1951. године, већ на пробним полигонима, уочени су недостаци новог модела М-47. Грешака је било толико да је на полигону за испитивање направљена ремонтна радионица, величине фабрике, за отклањање кварова. Основни недостаци тенка М-47 били су: велика силуета, велика маса, смањење могућности проходности, непоузданост, неекономичност, бензински мотор и худраулична трансмисија су били подложни кваровима, које је могла отклањати једино радионица.




Производња тенкова М-47 преузета је од две компаније: Детроит Танк Плант, који је произвео 3440 тенкова до новембра 1953. године, и Америкен Локомотив Компани, која је произвела више од 5000 возила. Укупно је произведено 8676 тенкова М-47, али они нису упућивани на корејско ратиште. Када је априла 1952. године почела производња тенкова М-48, тенкови М-47 су постепено излазили из наоружања америчке армије и у већем броју уступани својим савезницима у НАТО, Југославији и неким другим земљама.
Тенк М-47 је конвенционалне конструкције, са возачем напред с лева, митраљесцем напред здесна, централно постављеном куполом, у којој се налазе командир, нишанџија и пунилац.
Оклопно тело (осим пода и крова) тенка М-47 патон-II је изливено и састављено од три секције заваривањем. Предњи део тенка је јединствен одливак, заварен на боковима са ливеним плочама. Плоче су различите дебљине – од 22,2 мм (кровна), 51мм (задња), 76 мм (предња) до 101,6 мм (горња).
Купола је од ливеног оклопа, веома издуженог облика нише на задњем делу, а споља је смештен сандук за алат. Купола је на средини тела, мало померена напред. Дебљина оклопа је 101,6 мм напред, са бока 63,5 мм, на задњој је страни 76,2 мм. Штит топа је дебљине 114 мм.
Стандардно (основно) оруђе тенка је топ калибра 90 мм са изолученом цеви М-36 (модификовани модел М-3А1), са гасном кочницом и одводником барутних гасова, затварач је вертикално-клинасти, полуаутоматски. Хидраулична кочница и повратник су хидраулично-опружног типа и обухватају цев топа у висини лежишта метка. Уређај за давање нагиба је електрохидрауличног типа са максималним нагибом 4о/с. Вертикално поље дејства је од -5о до +19о (+19 степени). Топ није стабилисан, купола се покреће ручно или електрохидраулично.




Неки примерци ових тенкова су имали топ Т-119Е1 или модернији, дужи топ М-41.
У боребеном комплету за топ су 71 једноделна граната и то: тренутно-фугасна или темпирна (HE), панцирно-обележавајућа (АР-Т или АРС-Т), са димним пројектилом (WP), димно-обележавајућим (WP-T), поткалибарна (HАР-Т или HVAP-DS-T).
Различити типови чаура лаборисаних за муницију топа (М-19, М-19Б1 или Т-27) могли су да се испаљују из топова цеви М-36 (М-3А1), Т-119Е1 и М-41, али нису смели да се користе меци са чауром Т-24 (због дужег проширења и мањег конуса чауре) при гађању са цевима М-3А1. То је правило збрку посадама и техничкој служби у попуни тенкова са борбеним комплетом муниције. У испоруци комплета муниције за патоне ЈНА (1953-1958. год.), није дата поткалибарна муниција. Кумулативне нису ни постојале још неколико година, док у Југославији није произведен кумулативни метак М-74, пробојности 340 мм/90о или 150 ммм/60о. Живот цеви топа је 700 испаљених метака. Цев топа је имала цилиндрични одводник барутних гасова напред, а гасна кочница је испоручена у две верзије – крушкаста једнокоморна (као на тенку М-46) или у облику слова „Т“, а било је цеви и без гасне кочнице, само са цилиндричним ојачањем и два отвора са стране (блага улога кочнице).
Помоћно наоружање чини коаксијални (спрегнути) митраљез „браунинг“ 7,62 мм М-1919А4Е1. Исти такав митраљез је уграђен и у предњу плочу тенка. На куполи је ПАМ „браунинг“ 12,7 мм М-2ХБ. Уместо спрегнутог митраљеза 7,62 мм могао је да се усади митраљез 12,7 мм (исти као ПАМ), али је у том случају борбени комплет за митраљезе био другачији. Тако би са два 7,62 мм имао 6500 метака и 440х12,7 мм, а са два 12,7 мм било би 1680х12,7 мм и 4125х7,62 мм. Код модификација тенкова М-47, када се код неких армија изоставио помоћник возача-митраљезац, комплет муниције био је знатно већи (3440х12,7 мм и 11500х7,62 мм). Са ПАМ 12,7 мм руковао је пунилац или командир тенка, пошто је митраљез монтиран на стожерско постоље испред и између улазних отвора ова два члана посаде.



М-47 патон-II није располагао са ИЦ нишанским уређајем за гађање ноћу. То су уградиле неке армије приликом модернизације. Међутим, комплет нишанских уређаја и прибора за осматрање дању био је богатији од тадашњих тенкова. Поред тога, командир тенка је са свога места могао да нишани и гађа из топа и спрегнутог митраљеза, користећи своју нишанску справу и уређај за окретање куполе и покретање топа. На располагању командира био је перископ М-20 (М-20А1) или Т-35 са дурбином који су увећавали 1х, односно 6х. Исти нишански перископ је био и испред нишанџије, основна справа је стероскопски коинцидентни даљиномер М-12 (или Т-41), увећава 7,5х, са којим се мерила даљина од 500-5000 јарди. У склопу даљиномера је балистички даљинар Т-23Е1, који служи да се, због разлике у почетној брзини и врсти пројектила, заузме поправка табличног угла за муницију с којом се гађа. Уз ово је био уграђен и давач табличног угла (преносник елевације који је аутоматски подизао или спуштао цев, када би се претходно слика циља поклопила са одговарајућом стереоскопском скалом и заузео потребни подеок). Обука нишанџија на овоме тенку, због компликовасти нишанских уређаја, била је врло захтевна. Свакодневно је било потребно увежбавање нишанџије, у мерењу даљине и заузимању одговарајућег табличног угла по неколико десетина пута. За посредно гађање на располагању је била месна справа Т-21 и куполски угломер Т-24. Командир је на својој куполици имао пет призматичних прозорчића, од вишеслојног стакла кружно распоређених. Пунилац, возач и митраљезац имали су дневне перископе М-6 (са металним телом) или М-13 (М-13Б1) са пластичним телом (увећање 1х). За ноћну вожњу код возача се постављао ИЦ перископ М-19 или Т-41, са видном даљином од 50 - 60 м. За навођење куполе уграђен је електрохидраулични уређај са дворучним командним блоком нишанџије и једноручним командира. Са истом ручицом могао је да се покреће топ по елевацији (од -5о до +19о), брзина навођења куполе је износила 12о/с, а топа 4о/с. Нишанџија је могао да покреће топ и куполу и хидромеханичким ручним уређајем са малим напрезањем.



offline
  • Bili smo vojnici
  • Pridružio: 19 Maj 2009
  • Poruke: 4431
  • Gde živiš: Beograd - Srbija; Novi Grad - Republika Srpska

Napisano: 14 Avg 2011 0:13

Стандардни тенк М-47 патон-II покретан је бензинским мотором континентал, четворотактним, са ваздухом хлађеним, 12-цилиндарским у распореду В-12/90о, модел АВ-1790-5А (АВ-1790-7 или АВ-1790-7Б), од 810 КС. Мотор је био велики потрошач горива (око 700 л/100км или 70кг/мч), због чега је аутономија са капацитетом резервоара од 882 литре, била једва довољна да тенк пређе 130 км по путу у оптималним условима. Због проблема у доводу горива (двогрли карбуратори са струјањем смеше наниже), дешавало се да при стартовању мотор „пресиса“, услед чега нису непознати случајеви запаљења мотора (лакших пожара).



Хидромеханичка трансмисија у блоку алисон ЦД-850-4 (или 4А, 4Б) систем крос-драјв, обједињује у конструкциону и кинематску целину јединственог блока: мењач степена преноса, уређаје за управљање и кочење. Уграђен је хидродинамички преносник обртног момента мотора на мењач и даље на погонске точкове суперпонирањем снаге. У мењачу се остварују два степена преноса напред (нижи и виши) и степен задњег хода, без прекида тока снаге. Управљање тенком се обављало преко једноручне команде (џоистика), са којом се мењају степени преноса и окреће тенк помоћу троструког диференцијала. У сваком степену преноса је по један прорачунски полупречник заокрета. У неутралном положају ручице мењача, са померањем десно или лево до крајњег положаја, тенк се окреће на месту око вертикалне осе тенка, са једном гусеницом вукући напред а другом назад. Сличан систем је био примењен код першинга и код патона-I. Таква трансмисија је била корак напред у систему погона тенкова, и није захтевала посебно физичко напрезање возача, што је изражено код тенкова са механичким преносом.



У тенк је уграђен и помоћни двоцилиндарски, четворотактни бензински мотор, са ваздушним хлађењем висконсин ТФТ снаге 13,6 КС, за покретање динамо-мотора за напајање акумулатора када не ради главни мотор. Уз то тенк је опремљен са грејачем посаде, који загрева унутрашњост тенка сагоревањем бензина (потрошња 0,5-1,0 л/ч). Са тим уређајем, због неадекватног решења вентилације и одвода сагорелих гасова дешавало се тровање посаде угљен-моноксидом.
Ходни део тенка са независним торзионим ослањањем састојао се од гусеничног покретача са по 86 чланака (Т-80Е6 – метални или Т-84Е1 са гуменим облогама) ширине 590 мм, 2х6 пари потпорних удвојених точкова са гуменим обручима, водећих точкова (лењиваца) напред, компензационог потпорног (мањег) точка између задњег потпорног и погонског назубљеног точка. Прва два и задња два реда потпорних точкова су имали хидрауличне амортизере. Занимљиво је решено затезање гусенице, спајањем првог реда потпорних точкова са двокраком полугом балансира са лењивцима. Када би први точкови наишли на препреку и подизали се, лењивци су се померали напред и „шпановали“ гусеницу. Додатни задњи део гусенице је затезан компензационим точковима позади, тако да су ретки случајеви да се гусеница олабави толико да спадне, при заокрету или кретању по испресецаном земљишту.
Помоћна опрема имала је уређај за гашење пожара (3 фиксне и 2 преносне боце), центрифугалне пумпе за избацивање воде, која у кишно време доспева у моторно-трансмисионо одељење (покривка је решеткаста из одвојених челичних сегмената). Уређај за НХБ заштиту није био уграђен. За одржавање радио-везе уграђиване су краткоталасне радио-станице СЦР-508 или СЦР-528 од 30 вати (20,0 – 27,9 МХз), домета 16 км (свака је имала по 80 кристала, од којих су 10 подешени за радни положај). Други радио-уређај за везу са пешадијом и артиљеријом био је АН/ВРЦ-3 домета до 5 км (опсега 40,0 – 48,9 МХз). На задњој плочи тела тенка уграђен је у челичну кутију тенковски телефонски уређај Ц-665/ВИА-1 са каблом од 12 м, за везу посаде са пратећом пешадијом или за командовање посадом са издвојеног места (у одбрани). На тенку је могао да се прикључи дозерски нож М-6 (укупно је произведено 468 дозерских ножева).

Dopuna: 14 Avg 2011 0:16

Тенкови М-47 „патон-II“ у наоружању ЈНА


Будући да је тадашња ФНРЈ била у лошим односима са Совјетским Савезом, за помоћ у наоружању се обратила САД. Почетком педесетих година, у склопу војне помоћи Југославија је из САД преузела 319 тенкова М-47. Југословени су били задовољни овим тенком, они су чинили ударну моћ ЈНА све до почетка шездесетих година, кад им на смену долазе тенкови Т-54/55. Први тенкови патон-II су у ФНРЈ стигли 27. маја 1953. године, 15 месеци након што је ушао у наоружање ОС САД. У складу са тадашњом доктрином одбране земље, тенкови М-47 патон-II су распоређени у оклопне јединице ЈНА на западном подручју Југославије, у саставу 20. оклопне дивизије, 1. и 265. оклопне бригаде, оклопне батаљоне неких пешадијских дивизија, и тенковске чете пешадијских бригада на територији Пете (загребачке) војне области, Школски центар ОЈ у Бања Луци (ШЦ ОМЈ „Петар Драпшин“). Њихова локација је мењана у више гарнизона од 1953. године, до средине 60-тих, кад су пристизали совјетски тенкови Т-54 и Т-55. Тако су патони бивали лоцирани у више гарнизона: Јастребарско, Дуго Село, Бјеловар, Вараждин, Осијек, Врхника, Илирска Бистрица, Госпић, Карловац, Пазин, Випова, да би стигли и у гардијски оклопни батаљон у Београду и оклопни батаљон 22. српске дивизије у Зуцама, а неколико је распоређено у тенковске чете Војне Академије у Београду и Пешадијски школски центар у Сарајеву.



Током осамдесетих година, ови тенкови су били у саставу одреда за одбрану неких аеродрома и неких „Б“ јединица. На захтев етиопске владе, тадашња СФРЈ је Етиопији испоручила 70 тенкова М-47 из вишкова ЈНА. Последњи тенкови патон-II, су из наоружања ЈНА брисани негде 1988. године.





Тенкови М-47 су учествовали током своје каријере у више сукоба у свету.
Јордан је своје тенкове употребио против Израела током шестодневног рата 1967. године. Пакистан је своје тенкове М-47, супроставио оклопним јединицама индијске армије у два наврата 1965. и 1971. године. Турска је тенкове М-47 користила у сукобу са кипарским тенковима М-47, током инвазије на ту земљу у јулу и августу 1974. године. Иран је патон-II употребљавао током осмогодишњег рата са Ираком 1980-1988. године. Хрватска је тенкове М-47 користила током грађанског рата у СФРЈ, деведесетих година.

Користиле су га следеће земље: Аустрија, Белгија, Бразил, Чиле, Етиопија, Француска, Грчка, Иран, Италија, Јордан, Пакистан, Португал, Холандија, Саудијска Арабија, Сомалија, Кипар, Јужна Кореја, Судан, Шпанија, Тајван, Турска, Западна Немачка, Југославија, САД.
До 1994. године, тенкови М-47 и његове модификације налазиле су се у армијама више земаља: 350 у Грчкој (у резерви), Иран 100 (од укупно 400 М-47М колико су имали), 300 у Италији (резерва), 150 у Пакистану (М-47М), око 100 у Сомалији, око 375 М-47Е1/М-47Е2 у Шпанији, 767 у Турској, 60 у БиХ и Хрватској. У Србији је остало само неколико комада као музејски експонати или полигонске мете.

Тактичко-технички подаци за средњи тенк М-47 патон-II


Борбена маса тенка 46,17 т
Маса празног тенка 44, т
Дужина са топом напред 8,51 м
Дужина тела тенка 6,358 м
Ширина 3,51 м
Висина без ПАМ 2,961 м
Клиренс 470 мм
Тип мотора Бензински АВ-1790-5А, 5Б-7 или 7Б
Снага мотора 810 КС
Специфична снага мотора 17,6 КС/т
Капацитет резервоара 882л
Максимална брзина тенка на путу 48 км/ч
Борбени радијус дејства 130
Дебљина оклопа 22,2-101,6 мм (тело); 63,5-101,6 мм (купола)
Главно наоружање Топ 90 мм М-3А1, М-36, Т-119Е1 или М-41
Борбени комплет главног наоружања 71 граната
Помоћно наоружање 2х7,62 мм М-1919А4Е1 и 1х12,7 мм М-2ХБ
Борбени комплет помоћног наоружања 7,62мм х 6500 и 12,7мм х 440 метака
Посада 5 чланова

Варијанте тенка М-47 патон-II


Експлоатација М-47 Патон-II око четири деценије, ради побољшања борбених перфоманси и продужења ресурса експолатације, навела је више земаља да модификују, а неке и модернизују своје тенкове и доведу их на виши ниво борбене вредности.
Аустрија је уградила у тенк турбопрехрањивани дизел мотор континентал ЦД АВДС-1790-2А од 750 КС, али се задржала само на опитовању без усвајања прототипа као стандардног тенка.
У Француској је компанија ГИАТ/ДТАТ уградила рефлектор за бело и ИЦ светло за гађање ноћу на мањем броју патона, а експериментално је уграђен и француски топ 105 мм Ф-1, као на тенку АМХ-30. Такав модел је неколико година показиван на сајму НВО Еурошатори, али до озбиљнијих аранжмана није дошло.
За Иран је у САД редизајниран М-47 са уградњом погонског агрегата и компонената СУВ-а тенка М-60А1 и означен је са М-47М, а довршетак целе серије модернизације обављен је у Ирану од новембра 1970. године до фебруара 1972. године. Уграђен је у мањи број тенкова СУВ са ласерским даљиномером америчке корпорације Хјуз. Између тенкова М-47М и М-60А1 МБТ биле су заменљиве следеће компоненте: мотор, трансмисија, уређаји за навођење куполе и топа, грејач посаде, покров мотора и задња врата на телу тенка, ваздушни пречистачи, магацин и полице за муницију, куке за вучу и ратна светла, контролна табла са инструментима код возача, командни уређаји за навођење куполе, контрола система ППЗ и хидраулични амортизери и припадајући комплет алата и прибора. Место чеоног митраљеза који је елиминисан, искоришћено је за смештај 22 гранате. Повећана је аутономија тенка М-47М уградњом дизел-мотора на око 600 км.
Италијанска компанија Ото-Мелара је пренаоружала тенк М-47 са топом 105 мм Л-7 (британски), уградила нови дизел-мотор и трансмисију, али тенк није прошао прототипску фазу развоја. Компанија Астра је развила склапајући мост за тенк, али у мањем броју. Слично је било и са уградњом дизел мотора 12В-71Т, нове трансмисије, СУВ-а, модификацијом преносника снаге и новим генератором.
Република Кореја (Јужна Кореја) је један број М-47 конвертовала у тенкове за извлачење, тако што је извадила топ, уградила дизалицу „А“ форме напред, а кроз бленду топа у куполи провукла кабл котураче смештене у куполи. Примарно је коришћен за вађење и уградњу мотора и трансмисије у тенкове ван радионица.
Шпанија: 1975. године компанија Крајслер Еспања склопила је уговор са армијом за преуређење 385 тенкова М-47 у нови стандард, познат као М-47С или М-47Е. Измене су сличне примењеним за Иран, код којих је иста америчка компанија помогла припрему прототипа модернизације. Замењен је бензински мотор са турбо-дизелом континентал АВДС-1790-2А, модификован систем за хлађење, а капацитет резервоара повећан за 50%.
Побољшани су трансмисија, вешање ходног дела и електроуређај. Развијен је са Западном Немачком тенк за извлачење са компонентама немачког тенка Леопард-1АРВ.
У Западној Немачкој је у тенкове М-47 уграђен домаћи дизел-мотор МБ-837 од 600 КС. На месту митраљешчевог седишта, монтиране су столаже за 34 гранате калибра 90 мм, тако је борбени комплет повећан на 105 метака 90 мм.
Осим наведених модификација, било је неколико покушаја у САД да се развије борбено инжињеријско возило М-102 на шасији М-47 (мањи број возила), уградња пламенобацача Т-66, а у Белгији монтирање британских ПОВР свингфајер, али ти модели нису уведени у оперативну употребу.

offline
  • Bili smo vojnici
  • Pridružio: 19 Maj 2009
  • Poruke: 4431
  • Gde živiš: Beograd - Srbija; Novi Grad - Republika Srpska

Тенк М-48 патон-III


С обзиром на то да се тенк М-47 није показао добрим у експлоатацији, већ 1950. године је рађено на тенку М-48. Он је 1952. године предат на серијску производњу фирмама „Крајзлер“, „Форд“ и „Фишер ГМЦ“. Ни овај модел се није прославио, јер су прве серије биле толико лоше, да се нису употребљавале ни за увежбавање. Наредних година је тако М-48 доживео једну гаму модификација.
Октобра 1950. године, Детроит Тенк Арсенал почео је развој новог тенка наоружаног топом 90 мм, и 8. децембра посао је предат Крајзлер корпорацији са којом је 22. децембра закључен уговор о производњи тенкова. Рад на производњи шест прототипских модела је завршен децембра 1951. године. Али, још пре него су прототипови комплетирани, у марту 1951. године одељење Фишер Боди Дивизион из корпорације Џенерал Моторс и Форд компанија су понудиле уговор за серијску производњу тенкова. Први тенкови означени као Т-48, су уистину били Т-42 са новом куполом и другим модификацијама. Први уговор је склопљен са Крајзлером, али наредни уговор је понуђен Форду (који је произвео 900 тенкова у Ливонији) и одељењу Фишер Боди из корпорације Џенерал Моторс. Тенкови су именовани 1. Јула 1952. године по имену генерала Џорџа С. Патона. Први серијски М-48 комплетирани су 1952. године. Убрзо су показали недостатке да би били прихваћени за производњу пре него прођу одређене тестове. Тада су биле изражене сумње армије, колико дуго ће потрајати Корејски рат и наговештајима могућности избијања трећег светског рата крајем педесетих година. Стога су приступили преуређењу почетних серија М-48, пре него би били испоручени јединицама, а касније и уградња дизел-мотора за повећање акционог радијуса. Укупно је произведено 11703 тенка серије М-48, од којих 6000 у фабрикама Делавер Плант корпорације Крајзлер, који су наставили производњу до 1959. године. Такође су ове тенкове производиле и друге компаније: Алко Продукт, Форд Моторс, Фишер Боди (одељење Џенерал Моторса). Многе компоненте тенка су примењене и на серији основних тенкова М-60 (произвођени од 1959.), тенкова за извлачење М-88 и самоходних оруђа М-53.



Оклопно тело је са формом бродског корита од ливеног оклопа, са секцијама завареним међусобно. Предњи брид оклопа (дебљина 110 мм горњи део и 100 мм доњи део) је конусно истурен напред, бочне стране (76 мм предњи део, 51 мм задњи део) се при дну повијају ка средини пода као корито. Тело је продужено на 6705 мм, а ширина на 3631 мм, клиренс је смањен на 393 мм, а укупна висина је 3241 мм. Са блатобрана су уклоњени пригушивачи издувних цеви мотора и преуређени са усмерењем назад, на задњој плочи. Основна разлика у конфигурацији оклопа јесте, у једном отвору за возача са једноделним поклопцем који се отвара на десно, уместо два као код претходних тенкова. Тенк је имао 4 члана посаде. Испред возача је перископ М-27. За вожњу ноћу у лежиште дневног перископа се ставља ИЦ перископ М-24. Остала три члана посаде су у куполи са командиром и нишанџијом десно и пуниоцем лево. Командир је опремљен са куполицом М-1, која се механички окреће 360о. Таква куполица је монтирана и на варијанте М-48А1, М-48А1Ц и пламенобацач М-67. Куполица има пет осматрачких (вишеслојних) блокова и перископску нишанску справу М-28Ц за нишањење из ПАМ 12,7 мм (увећава 1,5х у видном пољу 48о). Коинцидентни дањиномер командира мери даљине до 4400 м, увећава 10х. Нишанџија седи испред и ниже од командира, располаже са истом перископском нишанском справом и телескопским нишаном (увећава 8х). Уграђен је електромеханички СУВ којим се одеређује потребан елевациони угао и балистичке оправке, зависно од врсте пројектила. Подаци о величини поправке се уносе у рачунар механички преко посебне ручице. Поправке табличног угла се преносе и у перископску справу командира. Пунилац располаже са једним перископом, има свој улазни отвор са отварањем поклопца уназад. На задњој страни куполе је корпа за опрему.



Купола је елипсасте форме (монолитни одливак) са ширим венцем котрљаче (216 цм) којим се обезбеђује већа стабилност при гађању косо или бочно од основног правца тенка. Оклоп је појачан на предњој страни до 180 мм + 110 мм штит топа, а остале стране су сличне претходном тенку М-47 (76 мм бочне и 51 мм задња).
Основно оруђе тенка је топ М-41 изолучене цеви. Цев има гасну кочницу и одводник барутних гасова. Вертикално клинасти затварач је полуаутоматског типа. Топ и купола нису стабилисани, а покрећу се помоћу електрохидрауличних уређаја. Окретање куполе и топа обавља се за 15 секунди, елевација топа износи +19о, а депресија -9о.
У борбеном комплету топа налази се муниција као и за тенк М-47 и самоходно ПТ оруђе М-57, укупно 60 граната. Биле су развијене и новије гранате; кумулативна HEAT-T (М-431), масе 15,97 кг, почетне брзине 1219 м/с, домета 8138 м, пробојности 349 мм/90о; поткалибарна са одбацујућим носачем и стреластим језгром HVAP-T (М-332А1), масе 18,37 кг, почетне брзине 1165 м/с, пробојности 252 мм/90о/900 м.
Гранате су размештене: 19 комада у полици лево од возача, 11 десно од возача, 8 хоризонтално на под куполе, 16 вертикално око венца куполе и 8 у ниши куполе спремних за брзу употребу.
Навођење топа при непосредном гађању остварује нишанџија помоћу телескопског или перископског нишана, а при гађању заклоњених положаја – помоћу угломера и показивача азимута. Командир тенка има свој систем за управљање ватром, у који улазе стереоскопски нишан-даљиномер, балистички рачунар и балистички покретач, помоћу којег су нишан-даљиномер, топ и перископски нишан нишанџије међусобно повезани и са балистичким рачунаром.

offline
  • Bili smo vojnici
  • Pridružio: 19 Maj 2009
  • Poruke: 4431
  • Gde živiš: Beograd - Srbija; Novi Grad - Republika Srpska

Помоћно наоружање тенка чини митраљез 7,62 мм М-1919А4Е1 или М-73, спрегнут са топом и ПАМ 12,7 мм М-2ХБ постављен у специјалној командирској куполици. За спрегнути митраљез у комплету се налазило 5900 метака 7,62 мм, а за ПАМ 12,7 мм 500 метака.
Ову верзију је покретао 12-цилиндрични, ваздушно хлађени бензински мотор континентал АВ-1790-5Б снаге 810 КС, што је возили давало специфичну снагу од 17,16 КС/т. Радијус дејства је износио 260 км.
Хидромеханичка трансмисија у блоку ЦД-850-4А или 4Б садржи конструкциону и кинематску целину од планетарног мењача са два степена преноса напред и једним задњег хода, који преко хидромеханичког преносника обртног момента мотора обезбеђује промену степена преноса без прекида тока снаге; механизам за управљање на бази тројног диференцијала који омогућује остварење по једног прорачунског полупречника заокрета у сваком степену преноса. Тенк може да се покреће постепено пратећи завоје пута са високим просечним брзинама. На месту може да се окрене око вертикалне осе тенка са погоном гусеница у супротне правце (једна напред, друга вуче назад). Уместо једне командне полуге у овај тенк је уграђен управљач у виду слова „Т“.
Ходни део са независним торзионим вешањем на М-48 има пет, уместо три точка носача гусеница. Гусенице су шире (710 мм) што је смањило специфични притисак на тло на 0,83 кг/цм2 (уместо 0,935 кг/цм2 код М-47). Остали елементи ходног дела су индетични са тенком М-47.
За вожњу тенка ноћу предвиђен је ИЦ перископ и два фара. На тенку је постављен термодисперзиони уређај за заштиту тенка од термичких апарата за откривање, а и додатни уређај за савлађавање водене препреке газом до дубине од 2,45 м. Тенк је располагао са телефонским уређајем за везу са пешадијом, као и М-47, додатни фар комбиноване светлости ИЦ/видљиво светло домета 2000 м, а могао је да се монтира и дозерски нож М-8 (маса 3980 кг) за тенкове М-48, М-48Ц, М-48А1, или М-8А1 (маса 3810 кг) за тенкове М-48А2, М-48А3 и М-48А5.
На бази тенка М-48 патон-II развијена су возила посебне намене: пламенобацач М-67 (М-67А и М-67А2) „зипо“, тенк за извлачење М-88 (и М-88А), тенк носач лансирног моста М-48 АВЛБ (распон 19,2 м, носивост 60 т) и дивизијски ПА топ 40/2 мм ДИВАД.




Варијанте базних модела тенка М-48 патон-III


Тенк је претрпео 18 модификација од којих су неке стигле само до прототипског или опитног модела.
М-48Ц је основни модел тенка намењен за обуку посаде, оклоп је био од лаког материјала. Није био наоружан. Произведено је 200 возила. На моделу М-48АЦ уграђен је коинцидентни даљиномер М-17Ц.
М-48А1 је имао већи отвор за возача, потпуно затворену командирову куполицу из које је могао да гађа са ПАМ 12,7 мм заштићен у куполи. Ходни део је добио мали лењивац иза задњег потпорног точка за улогу компензатора натезања гусенице. Тело тенка је продужено на 6967 мм. Измењени су блатобрани. На топу је била гасна кочница „Т“ облика. Произвођен је у компанијама Крајзлер, Форд и Фишер Тенк Арсенал.
М-48Е1 са британским топом 105 мм Л-7, послужио је као опитни модел за развој тенка серије М-60.
М-48Е2 опитни модел са дизел мотором од 750 КС.



М-48А2 је једна од масовнијих модификација изведених 1955-1957. године (укупно је произведено у АЛКО и Крајзлер компанији 2328 тенкова). Маса је повећана на 47,6 т, оклопно тело скраћено за 100 мм од претходне серије. На овом моделу су изведена побољшања неколико значајних елемената. Уграђен је побољшани бензиски мотор са директним убризгавањем горива континентал АВ-1790-8, максималне снаге 825 КС, капацитет резервоара повећан је на 1270 литара, а тиме и аутономија на 260 км. Задњи компензациони точак је изостављен, а уместо 5 добио је три точка носача гусеница. Побољшани су и амортизери, ојачан је и промењени су предњи амортизери за лењивце. Побољшана је термозаштита мотора од ИЦ детекције, уграђен је хидраулични систем за погон куполе и топа са константним притиском, модернизован је СУВ и модификована командирова куполица. Корпа за опрему на задњој страни куполе је измењена.
М-48А2Ц је индентичан претходном моделу, а најважније модификације су на даљиномеру М-17 (поједностављено руковање) и СУВ-у. Возач је добио волан за управљање тенком, а ручица мењача је постављена у природнији положај напред десно ниже волана. Укупно је модификовано 1344 тенкова М-48А2 у варијанту М-48А2Ц.

Тактичко-технички подаци за средњи тенк М-48А2 патон-III
Борбена маса тенка 47,6 т
Дужина са топом напред 8,68 м
Дужина тела тенка 6,87 м
Ширина 3,63 м
Висина 3,09 м
Клиренс 419 мм
Тип мотора Бензински АВ-1790-8
Снага мотора 825 КС
Специфична снага мотора 17,33 КС/т
Капацитет резервоара 1270 л
Максимална брзина тенка 48 км/ч
Борбени радијус дејства 260 км
Дебљина оклопа 25-110мм; 25-180 мм
Главно наоружање Топ 90 мм М-41
Борбени комплет главног наоружања 64 гранате
Помоћно наоружање 1х7,62 мм М-73МГ, 1х12,7 мм М-2ХБ
Борбени комплет помоћног наоружања 7,62 мм х 5950 и 12,7 мм х 1360 метака
Посада 4 члана

Најраширенија модификација јесте М-48А3. У њу је уграђен топ 90 мм М-41, стабилизован у две равни навођења. Механизми имају електрохидраулични и ручни погон. У борбеном комплету су 62 једноделна метка (гранате): панцирно-обележавајући (APC-T и АР-Т), тренутно-фугасни (НЕ), кумулативни (НЕАТ и НЕАТ-Т) М-348А1 чија је пробојност 340 мм/90о на даљини 3000 м, поткалибарни (HVАP-T), тренутно картечног дејства (Canister M-336 и М-377), вежбовни (ТР-Т) и димни (WP).
У новије време је за овај топ развијена и поткалибарна муниција друге генерације, с пројектилом са стреластим језгром ознаке М-94 (APFSDS-T) почетне брзине 1165 м/с, чија је пробојност 252 мм/90о на даљини 3000 м; као и нова вишенаменска кумулативна муниција (НЕАТ-МР-Т), чија је пробојност повећана на 550-600 мм хомогеног челика.
Помоћно наоружање је спрегнути митраљез 7,62 мм М-73МГ са борбеним комплетом од 5900 метака и ПАМ 12,7 мм М-2ХБ са борбеним комплетом од 600 метака.



С обзиром на лоша искуства са бензинским мотором, М-48А3 је први амерички тенк са уграђеним дизел мотором. Уграђен је ваздушно хлађени дизел мотор АВДС-1790-2А, снаге 750 КС који 48-тонском тенку обезбеђује максималну брзину од 48 км/ч. Оклоп је монолитни дебљине до 180 мм (на бленди топа 110 мм). Трансмисија у блоку је типа ЦД-850-4А или 4Б, а неке верзије су имале и новију, типа ЦД-850-6А. Тенк је имао усавршени СУВ. Побољшан је даљиномер (М-17Б1Ц), балистички рачунар (М-13А1Ц) и нови су перископи са ширим видним пољем. Командирова куполица има кружно распоређене прозорчиће на прстенастом оквиру испод поклопца куполице који могу да се окрећу кружно. ПАМ 12,7 мм има муницијске кутије запремине 50 метака уместо 100, ради лакшег распореда у командировој куполици. Помоћни мотор генератора је изостављен јер је главни дизел мотор економичнији, и може да ради када је потребно за допуну акумулатора уз мању потрошњу горива. Топовски штит је прекривен заштитним церадним платном. Изнад топа је постављен рефлектор који може да се користи као видљиво светло или ИЦ фар. Унутрашњост посадног простора је обложена слојем од неметала за топлотну изолацију, смањење радиоактивног зрачења, а уграђен је и уређај за колективну НХБ заштиту. Примењена су и друга побољшања која су уграђивана у наредну серију тенкова М-60/М-60А1 и таква подваријанта означена је као М-48А3 (Модел Б).



Због свих својих квалитета М-48А3 је први пут употребљен у борбама током рата у Вијетнаму. Били су у употреби америчке армије и армије Републике Вијетнам (Јужни Вијетнам).

Тактичко-технички подаци за средњи тенк М-48А3 патон-III


Борбена маса тенка 48,5 т
Дужина са топом напред 8,69 м
Дужина тела тенка 6,90 м
Ширина 3,63 м
Висина 3,12 м
Клиренс 419 мм
Тип мотора Дизел АВДС-1790-2А
Снага мотора 750 КС
Специфична снага мотора 15,4 КС/т
Капацитет резервоара 1460 л
Максимална брзина тенка 48 км/ч
Борбени радијус дејства 480 км
Дебљина оклопа 110 + 180мм; 76-51 мм
Главно наоружање Топ 90 мм М-41
Борбени комплет главног наоружања 62 гранате
Помоћно наоружање 1х7,62 мм М-73 МГ и 1х12,7 мм М-2 ХБ
Борбени комплет помоћног наоружања 7,62 мм х 5900 и 12,7 мм х 600 метака
Посада 4 члана

offline
  • Bili smo vojnici
  • Pridružio: 19 Maj 2009
  • Poruke: 4431
  • Gde živiš: Beograd - Srbija; Novi Grad - Republika Srpska

Napisano: 14 Avg 2011 0:34

Тенк М-48А4 је наставак модификације тенка М-48, у његову куполу је уграђен топ-лансер калибра 152 мм за испаљивање противоклопних ракета „шилајла“ и стандардних граната тога калибра. У комплету су биле предвиђене 12 ракета и 34 гранате. Домет топа са конвенционалном муницијом износио је 9 км, а ПОВР шилајла 2,5 км. Са топом је спрегнут митраљез 7,62 мм, а испред туреле командира ПАМ 12,7 мм са дистанционим управљањем. Инсталисани су модерни системи за управљање ватром, нишанске справе са пасивним ИЦ претварачем и ласерским даљиномером, стабилизација наоружања и електронски аналогни балистички рачунар. Купола је ливена и по форми јединствена у свету, са широком базом и два отвора за улазак возача и нишанџије на обе стране, а средњи део куполе је сужен и издигнут ради могућности лакшег пуњења оруђа. Командирово место је иза топа и он има своју куполицу изнад себе. Израђено је само 6 прототипских модела, али се од тога програма одустало, а задатак пренет на развој тенка М-60А2, из серије основних тенкова М-60. Купола је остала у експерименталном статусу до 1971. године, и настављена серијска производња до 1974. године (произведено укупно 540 тенкова М-60А2 са таквом куполом).



Тенк М-48А5 је последња модификација и по својим карактеристикама блиска је тенку М-60. Иновације су обухватиле више елемената, од којих су значајнији уградња топа калибра 105 мм М-68, замена електрохидрауличног уређаја новим електричним уређајем за покретање куполе и топа, уградња ласерског даљиномера М-17Б1Ц у перископску справу М-28Ц, уградња балистичког рачунара, замена старих гусеница новим типа Т-142 и постављањем два митраљеза 7,62 мм М-60Д, на постоље испред туреле командира и улаза послужиоца уместо једног ПАМ 12,7 мм (мада има и верзија са командирском куполом са ПАМ 12,7 мм М-2ХБ, уместо М-60Д). Нови је и спрегнути митраљез 7,62 мм који је М-219 или М-240МГ. Тенк је опремљен и хидрауличном трансмисијом, системом НХБ заштите и ИЦ уређајем за вожњу. Од стандарне опреме има још и грејач посаде, телефон за везу са пешадијом, противпожарни уређај и опрему за подводну вожњу (до дубине 4,4 метра). Оклоп је монолитни дебљине од 25 мм до 180 мм.



М-48А5 је уградњом топа 105 мм М-68 елиминисао диспаритет између америчких и совјетских основних тенкова који су у то време имали топове 100 мм (олучена) и 115 мм (глатка цев). Квалитет муниције 105 мм и модернизација поткалибарних пројектила са одбацујућим носачем и стреластим пенетратом (пробојност до 450 мм/90о/2000 м), с једне, и увођење вишенаменског пројектила тренутно-кумулативног типа (пробојности 400 мм/90о), с друге стране, биле су основ (поред уградње дизел мотора и савременог СУВ-а) да се тенкови М-48А5 налазе деценијама у наоружању више армија. Тенкови М-48А5 су настали модернизацијом тенкова М-48А1 и М-48А3. У конвертовању из модела М-48А1 трошило се по 4 месеца рада, а из М-48А3 три месеца је било потребно за преуређење у М-48А5. У армијски депо Анистон је конвертовано од 1975. до краја 1980. године укупно 2069 тенкова. Конверзија М-48А1 је коштала 240000 УСД по тенку, а М-48А3 око 130000 УСД.



Тактичко-технички подаци за средњи тенк М-48А5 патон-III


Борбена маса тенка 49,6 т
Дужина са топом 9,31 м
Дужина тела тенка 6,90 м
Ширина 3,65 м
Висина 3,09 м
Клиренс 419 мм
Тип мотора Дизел АВДС-1790-2Д
Снага мотора 750 КС
Специфична снага мотора 15,12 КС/т
Капацитет резервоара 1460 л
Максимална брзина тенка 48 км/ч
Борбени радијус дејства 480 км
Дебљина оклопа 25-180 мм
Главно наоружање Топ 105 мм М-68
Борбени комплет главног наоружања 54 гранате
Помоћно
наоружање 1х7,62 мм М-219 (240МГ) и ПАМ 1х12,7 мм
М-2ХБ (2х7,62 мм М-60Д)
Борбени комплет
помоћног наоружања 10000 метака 7,62 мм и 3000 метака 12,7 мм (само кад је ПАМ 12,7 мм М-2ХБ)
Посада 4 члана




Више земаља које су имале у наоружању тенкове серије М-48 патон-III, изводиле су модификације према сопственим пројектима или у сарадњи са америчким произвођачима и међусобно. Познатије модификације су биле следеће:
М-48А2ГА2: у Западној Немачкој у фирми Вегман је преуређено 650 тенкова серије М-48 у нову конфигурацију познату као М-48А2ГА2, почевши од 1978. године. Уместо топа 90 мм уграђен је топ 105 мм Л-7А3 олучене цеви, који је примењен и у градњи тенка Леопард-1, термоизолација топа, нови уређај за навођење топа, нова командирска купола, модификована су спремишта за топовску муницију, инсталисан пасивни систем за осматрање возача и нишанџије и модернизован СУВ, уграђен ласерски даљиномер у независно стабилисану нишанску справу. Стабилизација топа је у обе равни. У борбеном комплету има 46 граната 105 мм и 4750 метака 7,62 мм. На бочним странама куполе су уграђени бацачи димних кутија, као код Леопарда-1 (2х4). Мотор дизел фирме Краус Мафеи серије МТУ МБ-837 Ка-501 са воденим хлађењем, снаге 750 КС. Овај тип тенка означаван је и као супер М-48, јер је оцењен да је по више параметара превазишао амерички оригинал тенка М-48А5. На куполи су монтиране додатне оклопне плоче од вишеслојног композитног оклопа.
М-48А5Е, шпанска модификација са уграђеним дизел мотором АВД-1790-2А од 750 КС, повећаним комплетом метака за топ на 54, уграђеним балистичким рачунаром и другим изменама и побољшањима. Шпанија је имала три батаљона тих тенкова и једну чету (17 тенкова) у маринским јединицама.
М-48А5, иранска верзија модернизованог тенка М-48А5 по узору на америчка решења, којима су Американци развили модел тенка у САД, уз специфичне захтеве Иранаца, од 1970-1972. године. Остатак тенкова су Иранци модификовали у својим заводима.
М-48А5 „магаш“, израелска модификација по стандардима тенкова серије М-60, уградњом британског топа 105 мм олучене цеви Л-7А, сопственог СУВ-а и куполице „урдан“ за командира тенка, која је прилагођена за боље осматрање и руковање митраљезом, а нижег је профила. Уграђен је систем активне заштите детекцијом ИЦ зрачења и вођења ПОВР у спрези са бацачима димних кутија као мамца за навођене ракете. Бочне стране тенка су заштићене додатком ЕРО типа „блејзер“ израелске производње, а купола је заштићена полукружно и са кровне стране.
М-48А5Т1 и М-48А5Т2 су турске варијанте модификације тенкова серије М-48 за турску армију, рађене по америчким стандардима. Новија верзија је добила електронски балистички рачунар у СУВ-у, термалну справу за ноћ и стабилизацију топа у обе равни. Побољшана оклопна заштита и систем ослањања ходног дела. Подразумева се да је уграђен дизел мотор.
По сличним решењима извођене су модификације на тенковима серије М-48 у Јужној Кореји и на Тајвану. Развијено је такође више опитних модела, али није предметно да се оскудни новинарски простор троши и на њих.

Dopuna: 14 Avg 2011 0:38

Тенк М-48 учествовао је у многим сукобима међу којима су најзначајнији: рат у Вијетнаму где је употребљаван од стране САД и Јужног Вијетнама (Република Вијетнам), сукоб Индије и Пакистана 1965. и 1971. године где је коришћен од стране Пакистана. Израелци су га користили током шестодневног рата 1967. године и у Јом Кипурском рату 1973. године. Од стране либанске армије коришћен је током грађанског рата у Либану. Турска армија га је користила у операцији Атила (Атила-I и II), током инвазије на Кипар 1974. године. Иранска армија га је употребљавала против Ирака од 1980. до 1988. године. Пакистан га је користио у спасавању америчких трупа у бици за Могадиш 1993. године.

Тенкове М-48 користиле су следеће земље: Грчка, Иран, Израел, Јордан, Јужна Кореја, Либан, Пакистан, Тајван, Тајланд, Тунис, Турска, Мароко, Норвешка, Португал, Шпанија, САД, Западна Немачка и Јужни Вијетнам (после и СР Вијетнам).
Крајем 2007. године био је у наоружању 12 земаља: у Грчкој (390 М-48А5), Ирану (80), у Израелу (100 М-48А5 „магаш“), у Либану (92 М-48А5), Мароку (184 М-48А5), Јужној Кореји (950 М-48А2Ц, М-48А3 и М-48А5), Јордану (мањи број), на Тајвану (450 ЦМ-11 и ЦМ-12 – домаћи назив за М-48 ), у Тајланду (75 М-48А5), у Пакистану (200 М-48А5), у Турској (1980 тенкова М-48А5Т-1/Т-2), у Вијетнаму (мањи број).




Закључак


Тенкови серије „патон“ су поред својих мана, имали и неке добре особине. Позитивне стране тих тенкова су биле добре и прецизне нишанске справе и велики комфор посаде. Тенкови „патон“ су дали свој допринос у развоју оклопних јединица многих армија света. Да није реч о лошим тенковима говори и број од 21539 произведених тенкова М-46, М-47 и М-48. Тенкови „патон“ су се задржали у наоружању многих армија света и дан данас. Тенкове М-47 данас користи само Сомалија, чије је оперативно стање непознато. Тенкови М-48А5 и њихове модификације се данас налазе у наоружању следећих земаља: Ирана, Израела, Јордана, Јужне Кореје, Либана, Тајвана, Тајланда, Турске и Вијетнама (само у резерви).

Овај приказ фамилије тенкова патон могао би да нас подсети да размислимо у Војсци Србије о томе, да ли смо ми богатија држава са јачом привредом и вишим нивоом економског развоја од наведених земаља, које и после пет деценија налазе оправдање да модификацијама и модернизацијама подсистема тенка или њиховом конверзијом у другу врсту оклопних возила, задржавају велики број тих возила у свом наоружању. Подсетимо да је у Србији и Црној Гори почетком овог века био оперативно употребљив 721 тенк Т-55А, а ми смо их немилице исекли бренерима и девастирали до старог гвожђа. На то нас нико није принудио сем нас самих. Тенкови Т-55 вршњаци патона су боље концепције и конфигурације возила, наоружања и погона. Да ли је требало да се, тек тако, ослободимо њихове даље службе и потребе за њима?
Нема пара, одговориће многи.
А Србин почиње да зида кућу када одлучи, а не када скупи паре на гомилу.

NAPOMENA:
u tekstu se pojavljuju oznake poput +9o - što znači +9 stepeni i slično ili пробојности 349 мм/90о (što znači probojnosti 349 mm/90 stepeni).

offline
  • RJ 
  • SuperModerator
  • Gavrilo Milentijević
  • Komandir stanice milicije Gornje Polje
  • Pridružio: 12 Feb 2005
  • Poruke: 28375
  • Gde živiš: ovalni kabinet

vijetnam...

offline
  • kljift 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 11 Okt 2009
  • Poruke: 6109

Napisano: 18 Avg 2011 19:04



















Fotosi pakistanskih Patona iz indo - pakistanskog rata iz 1965.godine (uglavnom). Nekoliko puta nabasao sam na podatak da je komplikovana nišanska sprava bila uzročnik znatno većih gubitaka pakistanskih Patona od strane indijskih T 55 i Centuriona. Sad jesu li Indijci bili obučeniji ili je nišanska sprava na T 55 bila jednostavnija, pitanje je. Tvrdi se i da je Centurion imao znatnu veću brzinu paljbe i mogao da podnese pogodak određenih i starijih vrsta municije 90mm. Elem ima i odvojenih kupola pakistanskih Patona - neko je nešto minirao.
Takođe nabasao sam jednom prilikom i na podatak da su izraelski Patoni služeći se velikim opsegom elevacije topovskih cijevi nanosili teško gubitke egipatskim T 55 tokom rata 1973. godine. Naime, ako je tačan podatak bilo na vrhu bilo u podnožju dine izraelski Paton je mogao da nanišani i gađa egipatski T 55 koji je imao elevacijska ograničenja topovske cijevi u odnosu na M 48.

Dopuna: 18 Avg 2011 20:20









Dopuna: 30 Avg 2011 2:47

http://www.youtube.com/watch?v=EMS-il_sj-8

offline
  • sebab 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 19 Dec 2007
  • Poruke: 4327

Napisano: 30 Avg 2011 11:46

@kljift

ne bih dovodio u pitanje razliku u obucenosti izraelskih i pakistanskih tenkovskih posada.

dugogodisnji problem americkih tenkova bio je kvalitet livenog oklopa koji nije bio odgovarajuc, pa je mozda i to doprinelo nesto vecim gubicima. resen je delimicno tek na m60, mada je primetno da su na tom tenku primenili valjani oklop cela trupa. na abramsu su definitivno odustali od livenog oklopa kupole, sto je u skladu sa primenom viseslojnog oklopa i primenjivano je skoro svuda u svetu.

Dopuna: 30 Avg 2011 11:53

jos bih nesto dodao - licno sam razgovarao, obilazio, ulazio itd. po grckim m48a5, sa topovima 105 mm i suv-om molf i kasnijim m60. grci su ih jednostavno obozavali, jer su bili vrlo pouzdani tenkovi, sa trajnim i izdrzljivim komponentama, a narocito su cenili motore sa vazdusnim hladjenjem zbog jednostavnosti. vise su ih voleli u odnosu na nemacke leoparde, iako su leopardi bili moderniji. nasuprot tome, nisu bas voleli francuske amx30 zbog kvarljivih motora i menjaca, a koliko se secam i vesanja, pa su ih davali kipru. i tih je tenkova bilo dosta, a na mene su ostavili pozitivan utisak zbog zanimljivog resenja spregnutog topa 20 mm u kupoli i sasvim solidnog unutrasnjeg prostora koji je delovao neobicno velik u odnosu naspoljasnje dimenzije tenka. takodje, prema merenjima, oklop je bio za nijansu bolji u odnosu na leopard 1.

offline
  • bozo13  Male
  • Zaslužni građanin
  • Pridružio: 25 Sep 2006
  • Poruke: 554
  • Gde živiš: Slovenija

Odličan tekst, Danko SVIK VRS!

Mali doprinos temi.

LPB





M47 sa T15 spravom za plovlenje


M47 sa T15 spravom za plovlenje - pogled sa zadnje strane



M47 u JNA ispod cerade

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 402 korisnika na forumu :: 2 registrovanih, 1 sakriven i 399 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1540 - dana 15 Jul 2016 19:19

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: repac, Taso