offline
- vrabac
- Legendarni građanin
- Pridružio: 30 Dec 2010
- Poruke: 4963
|
- 18Ovo se svidja korisnicima: trol, Oscar, VaRvArI 85, A001, Kaćuša, pikseta, Georgius, Mercury, acatomic, Maksim 3, azarakhsh, MB120mm, Toni, Slobodarko, Lucije Kvint, djboj, Zandar, amaterSRB
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
25.1. Problem održivosti
Izgradnja jake PVO u današnjim uslovima je vrlo problematično pitanje. Neosporna snaga Amerike i njenih saveznika pripadnica NATO pakta je zastrašujuća. Svojim nosačima aviona SAD mogu za vrlo kratko vreme da odnesu impozantan broj vazduhoplova pravo na bojište. Izuzetak su samo zemlje vrlo udaljene od mora a takvih je malo. Osim toga razgranatim širenjem uticaja na mnoge zemlje SAD su obezbedile čitavu mrežu jakih vojnih uporišta. U njima oni stacioniraju pre svega jake detašmane vazdušnih snaga i iz tih baza mogu delovati i po ciljevima koji su nedostupni avijaciji sa nosača aviona. Redovno koriste AWACS radare. Masovnim i efikasnim metodama snabdevanja aviona gorivom u vazduhu su dometi njihovih borbenih aviona značajno povećani. U naoružanju imaju veliki broj modela raznovrsnih preciznih projektila. Mnogi od tih projektila imaju velike domete a neki kao krstareće rakete i skoro potpunu samostalnost prilikom gađanja. Raspolažu vrlo razvijenim sistemima kosmičkog osmatranja. U oblasti elektronskog ratovanja poseduju čitavu gamu raznih sredstava za uništenje protivnikove odbrane. U odnosu na takvog protivnika zaista je teško izgraditi jaku PVO. Ipak takva PVO je moguća i Rusija pa možda i Kina ali i Indija je već danas poseduju. Pravo pitanje je da li i druge zemlje mogu da je imaju, a koje imaju manje teritorije i manji kvantitet sredstava u odnosu na Rusiju i Kinu. Odgovor je da mogu, ali ne sve, već samo one koje imaju mogućnost velikih finansijskih ulaganja u takvu PVO i što je još teže, koje mogu da održe i značajan kontigent avijacije naravno lovačkog karaktera. Na nesreću po male zemlje poterbno je raspolagati sa što većom teritorijom jer tako odbrana lakša. Međutim i manje zemlje mogu se upustiti u takvu problematiku gradeći potpuno kružnu odbranu.
NEOPHODNOST ODRŽIVOG SISTEMA
Nije teško doći do prostog zaključka da se vazdušno prostranstvo može odbraniti u potpunosti samo ako su tri noseća elementa u funkciji. Ta tri elementa su sredstva za osmatranje vazdušnog prostora ili elektronsko izviđanje (u tom smislu ikontamere), snage protivavionske odbrane i snage lovačke avijacije. Uz njih po značaju odmah dolaze i tri elementa koja omogućavaju upotrebu svih tih snaga. To su sredstva veze između činilaca odbrane, integrisani sitemi koji povezuju izviđanje i komandovanje i veliki pripremni uglavnom građevinski i infrastrukturni radovi. Samo ukoliko je celokupna odbrana adekvatno opremljena i obučena potrebnim sredstvima moguće je suprostaviti se NATO paktu. Ukoliko bi jedan od ovih segmenata bio onemogućen ceo sistem bi se srušio. I na kraju da napomenemo da i ako lovačka avijacija bude potpuno uništena u borbama, protivavoinska artiljerija može još dugo da se bori ali sa mnogo manje efekta. Čak i manji broj lovaca jako ometa napadača koji pokazuje tendenciju oklevanja dok god postoji lovačka pretnja.
ODRŽIVOST LOVAČKIH SNAGA
Održivost lovačkih snaga je prvi veliki problem u planovima PVO u borbi protiv NATO PAKTA. Opšte je poznato da NATO raspolaže sa najmnogobrojnijim vazduhoplovstvom na svetu. U tom smislu on raspolaže i sa najvećim brojem aviona koji se mogu upotrebiti za lovačke akcije. Ipak nisu svi ti avion jednako snažni za takve akcije. Avangarda su nekih 100 F-22 Raptora (broj će im rasti do 250 do 2015. god. a možda i 400 do 2020. god.) kao čisti lovci i prodirači. Isitina ovih dana smo svedoci njegove niske pouzdanosti koja možda i neće biti tako lako otklonjenja. Štaviše, pokazale su se neke trajne mane koje mnogo smanjuju efetivnost ovog aviona. Najveću snagu imaju čistokrvni lovci tipa F-15 Igl i njihove dvosede udarne verzije F-15E Stajk Igl kojih je ukupno oko 450 od kojih može biti upotrebljeno oko 300-400 odnosno 200 i 200 po tipu. Zatim F-18 Hornit (oko 600 na na nosačima i oko 200 u mornaričkoj pešadiji od kojih bi mogli da upotrebe odjednom oko 500) koji imaju nešto manje kapacitete u vazdušnoj borbi ali odličan radar. I najmnogobrojniji su F-16 koji su nižih sposobnosti od F-18 ali čiji je ukupni raspoloživi broj za akcije verovatno oko 2000 mada ne verujem da bi bilo upotrebljeno više od 1000. Uz te tipove pojavili bi se možda i neki lovci od zemalja unutar pakta kao što Miraž-2000, Tajfun, Rafal pa čak i Gripen ali u manjem broju. Ipak Tajfun je dostigao broj od 90 raspoloživih do 2015. a Rafal već ima 80 raspoloživih od toga 50 na nosačima aviona. Ovoj udarnoj armadi treba dodati i avione tipa Tornado (broj Tajfuna polako smanjuje njegov broj) i to bar nekih 150 ali i mali broj bombardera B-52, B-1 i B-2, mada u zbiru dostižu bar 50 u konkretnom angažovanju.
Kvantitet je prvi problem. Još u Drugom svetskom ratu na istočnom frontu jedan nemački teoretičar rata je primetio da se prevlast u vazduhu osvaja dejstvom po aerodromima protivnika a ne lovačkim borbama. To je tačno ali samo ako su međusobni odnosni snaga unutar matematičke granice nadmoći. Ta granica pokazjue da se vi možete bez problema boriti sa lovcima protivnika u vazduhu čak i uspešno dok god je brojčani odnos između protivnika i vas do neke izvesne granice. Ta granica varira od slučaja do slučaja ali ona u stvari koincidira sa istim takvim opservacijama u modeliranju kopnene ili pomorske bitke.
Ta granica u zavisnosti od realne situacije može da bude i 2:1 i 3:1 pa čak pod određenim uslovima i 5:1 ali svakako da će teško preći vrednost 7:1. Pošto realne mogućnosti NATO pakta u proseku variraju od 400 preko 800 do 1200 aviona u zajedničkom napadu one određuju i kritčan broj lovaca u upotrebi. Taj broj od oko 1200 aviona kojima bi oni napali teškog protivnika znači da je oko 400 lovaca određeno za njihovu žaštitu. Međutim tehničkom univerzalizacijom aviona koja se desila u prethodnih dve decenije i još 400 u akciji bi verovatno bili sposobni da uđu lovačku borbu. Zbog toga bi lovačku avijaciju kao skoro nesavladivu u vazdušnim borbama sam NATO ocenio kao onu koja može da digne u vazduh 400 prvorazrednih lovaca i 400 drugorazrednih. I gle čuda to to ne može ni jedna zemlja.
Ipak kako je i pored velikih maksimalnih brojki negde oko 400-500 aviona u tekućoj akciji po jednom borbenom sektoru je realan maksimalan broj NATO napadača pa bi se jakom avijacijom smatrala strana koja može da digne bar 200 prvorazrednih lovaca ili 100 prvorazrednih i 150 manje klase. Međutim kao vrlo teškog protivnika ocenili bi stranu koja može da digne 75 prvorazrednih lovaca i 100 malo lošijih. I to verovatno jedva da može Rusija ali i Kina koja bi mogla da digne vrlo veliki broj trećerazrednih aviona ako već ne ispunjava potpuno uslove za prvu u drugu klasu lovaca. Minimalni broj za stvaranje ozbiljne opasnosti je dakle oko 75 prvorazrednih lovaca i 100 malo lošijih. Da bi ste digli toliko aviona verovatno je da bi ste morali da posedujete pri dobrom tehničkom održavanju oko 100 prvoklasnih lovaca i 150 iz druge klase. Dakle ukupno oko 250 dobrih lovaca uz tehničko održavanje. Uočavate da već jako mali broj zemalja može to da obezbedi. Ipak lovačko vazduhoplovstvo vrši svoju funkciju i do nekog broja kada broj vaših lovaca za vazdušnu borbu padne ispod 75 što znači 100 u posedu.
U ovom trenutku samo Rusija raspolaže dovoljnim brojem lovaca a Kina je na samoj granici tog broja ali i Indija polako ali sigurno ide ka tome. Sa svojih 100 modernih Su-27 (i njihovih derivativa) i još 100 Su-27 (i malog broja Su-30 i Su-35) koji čekaju modernizaciju ali i nekih 50 modernizovanih i 100 nemodernizovanih MiG-31 kao i 50 modernizovanih i 100 nemodernizovanih MiG-29 Rusija jedina ima granično minimalan dovoljan broja lovaca za odvraćanje. Kod Kine je složenije ali su i oni oslonili snage na Su-30MKK i Su-27 kojih bi trebalao da bude preko 250 u upotrebi a tu su i novi kineski lovci J-10 kojih je oko 200 komada (nivo MiG-29 modernizovanog) ali i 50 starih F-8 i 250 F-7 lovaca. Broj kod Kneza je dovoljan ali ne i kvalitet.
Umesto zaključka da rezimiramo da je do 500 letelica u tekućem napadu verovatno najveći prosečan broj koji zapad može da angažuje u pojedinačnom napadu u jednom sektoru. Međutim ako napadaju veliku prostorno veliku državau oni mogu da napadnu u 2 pa čak i u 3 sektora. Da bi lovačka odbrana sama po sebi bila neprobojna potrebno bi bilo angažovati u jednom uzletanju skoro 250 prvorazrednih lovaca što je za sada nemoguće za većinu zemalja. Ipak jaka odbrana će biti i sa 150 lovaca na uzletanju ako ispunjavaju kriterijum kvaliteta (sledeći kriterijum). Minimalni broj u zoni napada bi bio oko 75 prvoklasnih lovaca. Većina zemalja to u ovom trenutku ne može.
Kvalitet je drugi problem. Zapadne avijacije raspolažu najsavremenijom opremom lovaca za borbu u vazduhu. Radari su im vrhunski a projektili takođe. Osim toga koriste u vazdušnim borbama podršku aviona sa letećim radarima (AWACS) koji imaju i ulogu letećih komandnih centara. Redovno primenjuju manje ili već elktronsko ometanje protivnika. Međutim sam vrh u avionskim radarima i senzorima više nije u posedu zapada. Najbolje radarske i optičke uređaje poseduju i ruski avioni ali uglavanom samo oni najnoviji kojih je u malom broju. Zbog toga se može reći da samo manji broj lovačkih aviona uopšte može da pristupi lovačkim borbama. U ovom tenutku modeli koji se mogu smatrati prvom klasom su Su-30 i Su-35 koji je tek počeo da se proizvodi i modernizovane varijante Su-27. Adekvatan je i MiG-35 ali je on ostao na prototipovima mada će ostali MiG-29 možda biti modernizovani u tom smislu. Ipak i savremeno modernizovani MiG-29 ili MiG-35 ako uopšte zaživi, su takođe adekvatni mada već druge klase. Takođe bi bio vrlo upotrebljiv u grupi prve klase MiG-31 u svojoj modernizovanoj varijanti mada je on teški presretač. Posedovanje lovačke avijacije bi moralo da bude isključivo u ovim nabrojanim modelima, jer ostale avione NATO alijansa može da obara u masi i pogodni su jedino za zasedna lovačka dejstva po Vijetnamskom modelu.
Dodatan kvalitativan problem je posedovanje i borbena upotreba AWACS aviona i letećih tankera. Posedovanje AWACS aviona je krajnje potrebno u borbi protiv NATO avijeacije ali je krajnje teško obezbediti njihov opstanak na bojištu. Za realan opstanak potrebno je imati više jakih avio baza dublje u teritoriji koje su ekstremno jako branjene od krstarećih projektila i iznenadnih udara avijacije. Pri tome moraju se primeniti mnoge druge mere kao plansko zavaravanje satelitskog osmatranja i jaka lovačka prateća grupa. Za to je potrebno imati i veliku teritoriju i uložiti ogromna sredstva u izgradnju odgovarajuće infrastrukture ali i u sredstva za zavaravanje protivnika. Ipak čak i tako AWACS može da donese koristi pogotovu u prvoj fazi borbe. Osim toga kasnije će se protivnik orijentisati prvo na njegovo uništenje pri čemu možete da se koncentrišete i primenite druge taktičke mogućnosti za presretanje tih njegovih napada. Ukoliko napadne udarnom avijacijom može čak i da se porazi ali ukolko napadne samo krstarećim projektilima teško. U odbrambenim aktivnostima leteći tankeri nisu neophodni ali za napadačke akcije su skoro obavezni. kako bilo sa 26 AWACS-a Rusija jedina raspolaže kritičnom masom tog tipa.
Raspravom o letećim radarima i tankerima i njihovom baziranju ulazimo u problem infrastrukture i komandovanja koji će biti obrađeni u posebnoj glavi. Problem komandovanja međutim nije objašnjen. Da bi se uspešno komandovalo borbenom avijacijm potrebno je imati kvalitetnu radarsku sliku bojišta i adekvatno navođenje. AWACS avion savršeno rešava taj problem ali kao što je već rečeno on ne može uvek da deluje. Zbog toga se mora posedovati integralna mreža automatizovanih sitema navođenja i sistem radara. Po mišljenju autora ovih redova ti komandni sistemi i radari ne mogu da se raspoređuju nezavisno od ostale PVO. Zapravo cela mreža navođenja treba zbog sopstvenog preživljavanja da bude upletena u PVO postrojbe. Zbog toga odavno već svi operativni sistemi (Proton,Univerzal, Akacija ali i Bajkal, Senjež) u stvari sadrže granu komandovanja avijacijom, koja postoji naravno i samostalno (Rubež, Splav...). Disiutabilna je pouzdanost veza u tim sistemima jer NATo snage jako ometaju te kanale. U pogledu Rusije i Kine verovatno nedovoljno zbog veličine bojišta li za male zemlje može biti neprijatno.
U poslednje vreme i niži sistemi (višeg taktičkog nivoa Bajkal-1ME) dobijaju tu sposobnost a neki su je imali i ranije (Senjež-M1) ali su te sposobnosti uglavnom ograničene zbog prirode navođenja. Usled nemogućnosti totalne integracije u mešovite sisteme autori predlažu da svi takvi sistemi koji se ne mogu integrisati uđu direktno u PVO postrojbe. Unutar njih koristili bi radarsku (odnosno u širem smislu elektronsku) sliku bojišta kojom se snabdeva viši taktički nivo PAA pa najdalje.
ODRŽIVI MODEL PROTIV AVIONSKE ARTILJERIJE
Problem održive protivavionske artiljerije je generalno lakši po izboru ali je jednako težak u finansijskom i logističkom smilsu. Kao i kod lovačke avijacije i ovaj problem se svodi primarno na problem kvaliteta i kvantiteta a u značajnoj, ali manjoj meri problem infrastrukture.
Problem kvaliteta se svodi na upotrebu onih oružnih sistema, sistema za akviziciju ciljeva i komandnih sitema koji mogu realno da vode borbu sa avijacijom NATO pakta. Iako je problem komandovanja iznet kao nezavisna komponetnta i kao takav prikazan na dijagramu radi se o specifičnoj podeli. Na dijagramu je predstavljen deo komandovanja na strateškom i operativnom nivou dok ćemo u ovom razmatranju mi govoriti o komandovanju na najnižim taktičkim nivoima i na srednjim taktičkim nivoima koji se uglavnom razlikuju od operativnog nivoa. Osnovna razlika je da se istovremeno masovno sadejstvo sa lovačkom avijacijom ostvaruje ne na taktičkom nego na operativnom nivou. Naravno ta problematika se ipak delimično preklapa.
Prvenstveni problem kvaliteta u oblasti protivavionske artiljerije se svodi na posedovanje sistema koji mogu da vode borbu sa NATO paktom u realnom okruženju. Većina starih sitema PVO nije to u stanju da radi u realnom okruženju. Stvarno sposobni sistemi postoje, kako novi tako i stari ali ovi drugi moraju da budu značajno modernizovani. Ono što je jako pogodno kod novih sitema hijerarhija je što se modernizovani stari raketni sitemi mogu u potpunosti integrisati u nove sisteme komandovanja i preuzeti na sebe zanačajan deo težine borbe pa makar samo u početnoj fazi i makar samo kao mrtva staža. Ipak treba biti oprezan u tome šta može a šta ne može biti modernizovano a da i dalje bude upotrebljivo protiv NATO alijanse.
Prvi problemje da oružni sitemi budu takvi da sa sopstvenim sredstvima mogu da deluju nezavisno od hijerarhija. Prvenstveni uslov za to je posedovanje adekvatnih sopstvenih radara. U tom smislu korišćenje 2D radara Vastok i 2D+1 radara Nebo-SVU je nezaobilazni deo opremanja svake PAA jedinice a koje bi sve trebale da imaju mogućnost samostalnog dejstva. Kako smo već malopre rekli da komponente VOJINA moraju da se rasporede zajedno sa PAA postrojbama dolazimo do toga da onda i radarski sistemi koji specifično odgovaraju za upotrebu pri lovačkoj avijaciji moraju biti na tom istom mestu. Isti zaključak će kasnije vrlo logično da se pojavi i za delove koji pripadaju elktronskom izviđanju. Posledica toga je da vrlo jednostavna. Jedinice PAA, i i njihova taktička sredstva automatizacije treba grupisati zajedno sa sredstvima automatizacije VOJINA i ELINT (elktronskog izviđanja) u oblasti koje bi smo mogli da nazovemo širi rejoni odbrane i na kojem bi se u mirnodopskom periodu primenila izgradnja ratne infrastrukture.
Posedovanje radara u ostalim opsezima se podrazumeva. Oni se ionako nalaze po baterijama u centimetarskom i divizionima odnosno pukovima u decimetarskom području. Dakle od spoljne radarske informacije KIS i KISAR sistemi pre svega potrebuju metarsko područje i manjoj meri decimetarsko (da se rasterete oružni decimetraši). Sa druge strane KUBA sistemi više potrebuju decimetarsko područje pa i centimetarsko u napadnoj fazi. U toj fazi mogu bezbedno da rade jer pri lovačkom udaru, bilo stvarnom bilo finigiranom, niko neće dejstvovati po zemaljskim radarima. I tako smo došli do pojma grupisanja KIS(AR), ASURI i KUBA sistema u jednu borbenu nišu. No vratimo se na glavni tok odnosno PAA. Naravno bez velike analize koja nije ni potrebna jedini stvarno savremen raketni sistem za PVO je S-400 Trijumf. Naravno i verzija S-300 Favorit se uz modernizacije može smatrati prvoklasnom. Sistem Ural, nasavršeniji pojavni oblik linije Buk je takođe vrlo upotrebljiv ali pod određenim uslovima i uopšte nije potreban sitemima S-300Favorit, S-400 Trijumf za sadejstvo ali je neophodan S-300 Anteju. Njima su međutim potrebni Panciri-U ali najbolje u sadejstvu sa Tor-1M(2E) za dejstvo na granično bliskim dometima. Kombinacije sa Tunguskom-M1-(2) i sve vrste upoteba ostalih sredstava vrlo malog dometa kao što su Igla-S pa i Sterelec, Gruzja i Strela-10M4 su takođe kvalitetne i još dugo će biti efikasne. I stariji jako modernizovani sistemi na bazi Osa i samohodne usavršene verzije Neva su takođe dobri. Jednom rečju sva ova moderna sredstva malog dometa u nekoj od kombinacija efikasno služe poslednjoj odbrani onoga što smo nazvali borbena niša PVO. I što je karateristično sva ta mala sredstva podležu sinhronom upravljanju sa višeg sistema KISAR tipa Bajkal-1ME. Dakle kvalitetni univerzalni sitemi S-400 ili S-300 koji koriste nekoliko vrsta raketa u sadejstvu sa sistemima bliske odbrane kao što je Pancir, Tor-2E podržanim još od recimo Igla-S čine univerzalnu borbenu grupu.
Drugi problemje naravno kvantitativni problem. Čak i kada posedujete oružje koje smo nabrajali veliko je pitanje koliko ga imate. U praksi problemje istovetan kao i kod lovačke avijacije ali sa nešto različitim ulaznim parametrima. Uticaj topografije terena i same veličine teritorije je znatan, čak veći nego po pitanju lovaca. Zbog toga svaka zemlja zasebno mora izvršiti prvo formiranje borbenih prostorija koje odsudno brani ali i da definiše krupne kontigente kopnenih trupa koje će možda biti u kretanju izvan tih prostorija i koje mora da brani. Ovo drugo važi samo za vrlo velike i jake zemlje. Na osnovu te topografije i uzimajući u obzir raspored borbenih aerodroma i drugih vojnih objekata ali usaglašavajući i jedno i drugo sa najvažnijim civilnim objektima formiraju se odbrambene zone u praksi najčešće kružnog oblika mada može da se javi i kordonski raspored. Osnovne vatrene snage PVO unutar tih prostorija moraju biti sposobne da obore bar 5% neprijatelja u jednom napadu. Kako je broj napadača i do 1200 ali najverovatnije oko 500 onda znači da morate biti u stanju da oborite 60 ili bar 25 protivnika. Kako je verovatnoća pogotka sa sistemima S-300,400 oko 50% maksimalno vaša strana mora dakle da ima bar 120 do 50 kanala po ciljevima.. Manji broj po niši se može prihvatiti jer u prvim napadima ide od 200 do 300 aviona (doduše sa većim učešćem dalekodometnih raketa V-Z). Kako divizioni S-300 (modernizovanog) i S-400 imaju aproksimativno 6 realnih kanala treba vam 9 do 17 diviziona po niši a to su 1,5 do 2,5 brigade (puka) sistema S-300. S-400 samo nešto manje jer realni broj gađanjih ciljeva vrlo verovatno ne premaša mnogo 6.
Ovoliki broj PVO sredstava u zoni ima jedino Rusija a i ona verovatno samo 2 brigade. Doduše kod nje je to kompezovano jednom brigadom S-300VM i jednom brigadom Buk iz sastava kopnene vojske pa se može reći da ona više nego zadovoljava kriterijum sa 18 diviziona (do 12 S-300P, 3x3 S-300V i 3x5 Buk). Problem je naravno sa manjim zemljama. Libija bi na primer trebala da ima 4 borbene zone što daje čak 6 - 8 pukova kao potrebe što je svakako vrlo mnogo. Iran i Indija još više. Činjenica je da bi borbena zona dakle morala da ima dva kompletna puka, odnosno brigade najmanje, i po mogućstvu bar jednu vezanu za kopnenu vojsku, što je u sadašnjim uslovima isključivo vezano za smešanu upotrebu sitema tipa Buk i Antej-2500 (S-300VM) bar dok se ne pojavi duboko modernizovan sistem S-500 Trijumfator za zaštitu kopnene vojske izveden od S-300VMD. I pored omalovažavanja sa zapada poslednje verzije Buk-M1-2 a pogotovu Ural su postali sitemi prve klase a najnoviji S-300VM takođe. Istina mnogo su bolji ako imaju KIS Bajkal uz Poljanu-D4. Olakšavajuća okolnost su vrlo snažne modernizacije pre svega sistema NEVA, KUB i OSA koje omogućavaju paraleno korišćenje sa novijim sredstvima.
I na kraju vezano za raketne odnosno vatrene delove treba odmah naglasiti da u slučaju da imate dve brigade (pa čak i samo jednu) obavezno morate da primente KISAR tipa BAJKAL-1ME koji je proistekao iz KIS Bajkal. On je praktično obavezan pratioc za moderne S-300,400 sisteme. Ovaj model je prosto dominatnan jer je u realnoj praksi pokazao da je bez premca među ruskim KIS sistemima. Ova poslednja varijanta je dobila i vezu sa lovačkom avijacijom, vrlo slično starim sitemima Senjež ali su oni osim starosti bili samo C2I sitemi a Bajkal je C3I.
Tako smo doredili kvantitativne mere na približno dve brigade S-400 po borbenoj niši. To je verovatno skoro nedostižno za male zemlje ali ima nekoliko olakšavajućih okolnosti. Prvo može se urediti odbrana i sa jednom brigadom ali tako da dodatne delove jačine još jedne brigade formirate od starih sitema naravno modernizoivanih. Pri tome možete da koristite razne modernizovane siteme ali su svakako najbolji modernizovane Neva i Osa kombinacije a pod određenim uslovima i Kub. Svim tim sredstvima Bajkal-1ME može da komanduje istovremeno. Sistemi Volhov i Angara su potpuno zastareli zbog nemobilnosti mada bi baterije kineskih polupokretnih Dvina ili modernizovanih Volgi bile poželjne ali samo i isključivo za obaranje raznih dronova za prelazak u prikrevenost i dejstvo u kasnijoj fazi po visokoletećim ciljevima.
Sa svim sredstvima malog dometa koji štite položaje brigade S-300,400 može se upravljati sa KIS tipa Ranžir kojima Bajkal-1ME takođe može direktno da komanduje. Pri tome Ranžiri ulaze u funkciju komandnih mesta diviziona a sa njih se komanduje nižim Ranžirama u svojstvu KIS baterija. Time se može ostvariti dobra bliska zaštita.
I na kraju ne i najmanje značajno ali zapravo sve baterijske radare ali i pukovske treba zaštiti sitemima za blisku odbranu radara tipa Gazetćik i većim brojem lažnih pneumatskih meta ali i novim tipovima maskirnih mreža. Gazetćik nije svemoguć ali je vrlo snažan sitem odbrane koji kombinuje gašenje radara i emitovanje signala sa radarskog mamca za odvlačenje protivradarskih raketa i ispaljivanje većeg broja toplotnih mamaca za odvlačenje IC raketa ali i stvaranje aerosolnog oblaka neprozirnog za TV i laserski vođene projektile. Lažne pneumatske mete su se kod Rusa veoma usavršile i osim potpune fizičke (optičke) imitacije cilja one imitiraju objekat i u IC spektru i po osobinama radarskog odsjaja. Maskirne mreže su takođe napravile pomak jer osim u optičkom spektru vrlo dobro zavaravaju izviđanje i u IC i u radarskom spektru. Kombinacija korišćenja maskirnih mreža, lažnih pneumatskih meta i zaštitnog sistema Gazetćik može u ogromnoj meri da smanji efekat naleta protivničke avijacije. Postoje i drugi malo manje efikasni sitemi za zaštitu od protivradarskih raketa ali krajnje upotrebljivi i koji su na raspolaganju.
ELEKTRONSKO IZVIĐANJE I KONTRAMERE
Dolazimo do elktronskog izviđanja u širem smislu. Kao prvo odmah treba naglasiti da unutar jedne PVO niše ili žominijevski primenjeno operacijske zone PVO moraju postojati pasivni pelengatroski izviđači. DF sistem Orion-Vega treba da bude pridružen raketnim brigadama dok bar jedan TDOA sistem treba da bude na nivou zone. Apsolutni izbor je sistem Valerija ili u nedostatku istog Snežana (usavršena Tamara). Na nivou zone bilo bi krajnje korisno imati još jedan sistem Orion-Vega koji bi radio uz Valeriju.
Osnovne komponente manje integrisanih sredstava trebaju da budu ometači AWACS aviona. Za to su neophodni uređaji Pelena i Topolj. Nažalost ovi uređaji su prilično stari i po mnogim elemtima zastareli, posebno Pelena, mada se javljaju novi modeli. Ipak to su jedini sposobni uređaji za ometanje AWACS-a. Uz njih može da se primenjuje i 1L250 (u žargonu autora nazvan Triangl) ali je to za sada slabiji ometač koji više deluje na prednjim isturenim krajevima i to skoro isključivo u svrhu sadjestva sa sopstvenom lovačkom avijacijom, mada je to i glavna namena Pelene. Možda Rusija ima i boljih ometača ali za sada nisu za prodaju mada su urgentno potrebni mnogim zemljama. Inače ometači ovog tipa idu u formacije VOJINA odnosno KUBA sisteme i koriste se po pravilu kada pošaljete svoje lovce u napad i to za njihovu zaštitu. Dakle ovi uređaji su vezani (bar u komandnom smislu) za aeorodrome baziranja lovaca ali i udarnih aviona.
Sasvim je druga stvar sa ometačima radara udarnih aviona koji rade u modu osmatranja zemljine površine. Čak i stari sitstem AKUP-22 je posle modrnizacije sasvim solidan za tu svrhu. Naravno bolji je noviji sitem AKUP-1 koji je do sada radio sa nizom ometača SPN-2,3,4 ali sada nove verzije rade samo sa jednim univerzalnim tipom. Sistem je dosta veliki i glomazan na nivou bataljona ali je ipak bataljnoski rad napogodniji. Štaviše najbolje je bataljone ometača po četama ili po pravcima integrisati u jedan zatvoren sitem na nivou PVO divizije. Kao relativno efikasno sredstvo zaštite viskomobilnih jedinica KoV-a ali i za zaštitu PVO delova na maršu mogu usprešno da se upotrebe baražni ometači 1L245.
Što se tiče radara za izviđanje koje do sada nismo spomenuli navešćemo samo one moderne. Pre svega u decimetarskom području to treba da budu radari Protivnik. On može da bude i untar višeg taktičkog nivo raketnih jedinica uz KISAR tipa Bajkal ali je njegovo prisustvo još važnije i za sredstva za navođenje lovačke avijacije.
Uz oružne sisteme treba što više primenjivati i najnovije verzije radar Gama-D koji je i danas dobrim delom nepoznanica za zapad ali zasnovan je krajnje moderno. Moderne samohodne verzije ovog radara su pogodne za korišćenje i uz raketne jedinice.
U manjoj meri ali ipak dovoljno treba opremiti i jedinice za navođenje lovačke avijacije i sa centimetarskim radarima Gama-S. Mogu da budu i u utar ASURI sistema ali ih ne treba koristiti unutar raketnih jedinica koje su zasićene sličnim radarima a i inače treba da budu samo dopuna metarskim i decimetarskim.
ASURI delovi trebaju isključivo biti sastavljeni od sistema Fundament-1 četnog nivoa, Fundament-2 bataljonskog nivoa i Fundament-3 brigadnog nivoa. Jedini izuzetak je u slučaju da postoji brigada tipa Buk (ili S-300VMD,500) za koji bi KIS bio Bajkal ali bataljon ASURI bi bio sastavljen od PORI-2VM2 koji su u poslednjim verzijama potpuno kompatibilni sa Bajkalom-1ME. Četni nivo treba obavezno da raspolaže radarima u metarskom i decimetarskom području a samo po potrebi i u centimetarskom i to isključivo kao niskovisinskim detektorima ili sektorskim radrima malih visina ili balističkih ciljeva. Dežurnu mrežu radara koja radi u dugačkim vremenima krize treba formirati pre svega od radara starijih tipova kao što su modernizovani P-18 u metarskom zatim Kasta2-1 i P-19 u decimetarskom i ST-68UM u centimetarskom području. Neprekidan daleki rad treba organizovati sa radarima Nebo-UE ali ih treba odmah zagasiti i dislocirati po mogućstvu pre pojave neprijateljskih dejstava i ostaviti potpuno prikrivene izvesno vreme osim u krajnjoj nuždi. Čim neprijatelj počne povremeno da ometa čitave sektore u kojima rade ovi dežurni radari tako da budu smetnje u svim opsezima odmah treba staviti borbene radare na uzbunu jer kompleksne i široke smetnje ne prethode baš samom napadu ali svakako nije ni on daleko. Dežurni radari treba da počnu da što brže menjaju mesta a oni slabopokretni da organizuju 1.,2.,3. i 4. rezervni položaj dubini svoje teritorije sa kojih mogu da rade i sa daljinskim komandama. Kad napad počne slabopokretni radari neće preževeti na prvoj liniji.
KOMANDOVANJE
Pod komandovanjem u ovom smislu ne podrazumevamo niže taktičke komande raketnih jedinica tipa Bajkal ili lovačke avijacije tipa Rubež,Vertikal ili Sprut već operativni nivo. Svaka operacijska zona PVO treba da ima bar jedan združeni komandi centar korpusnog nivoa a obavezno treba da postoji isti takav rezervni komandni punkt. Ukoliko u PVO zoni postoje jedna do tri brigade PVO teritorije i jedna do dve brigade PVO KoV-a najbolje bi bilo grupisati po dve brigade i njihove mnoge parateće sastavne delove u diviziju. Komandu divizijom bi preuzeo na sebe niži operativni nivo a komandovanje nad celom zonom viši operativni nivo. Sredstva za to su ISKAP sistemi Univerzal i pogotovu Bastion. U slučaju nemogućnosti nabavke savremenih verzija ovih sitema treba primeniti beloruski sitem Panorama na svim ovim pozicijama sa modifikacijama prema nivou komandovanja. Sistemi beloruskih proizvođača Poljana-S, Neman, Prostor, Panorama su dobri i kvalitetni ali i uz samo neke mane koje ruski sitemi neamju. Za raketne jedinice pa čak i trupnu PVO ništa nije ravno KIS(AR) tipa Bajkal, i on je sistem izbora za sve raketne postrojbe.
INFRASTRUKTURNI RADOVI (i problemi VEZE)
Infrastrukturni radovi su jedan od nezobilaznih činoca u današnjem okruženju po pitanju PVO i RV. Pre svega prvi na listi su problemi vezani za posedovanje aerodromske strukture. Posedovnje aerodroma je složen, skup i neizvestan posao. Kvantitativni problemje prvi. Za avijaciju koja ima 150 do 200 modernih lovaca potrebno je imati bar 7 do 10 velikih i dobro opremljenih aerodroma koji bi služili isključivo za lovačku avijaciju. Tu se odmah javlja i problem rezervnih aerodroma kojih mora biti bar još toliko. Osim toga moraju se obezbeditii provizorna ad hoc uzletlišta za dejstvovanje u lovačkim zasedama. To čini zajedno 14 do 20 osrednje velikih lovačkih avio baza i bar dva puta više improvizovanih aerodroma. Ekstremno veliki i skupi infrastrukturni radovi.
Poseban problem pri tome bi bili aerodromi za smeštanje AWCS aviona. Pojedine zone zbog geostrateškog položaja uopšte i ne bi bile prihvatljive za njihovo razmeštanje. U njima bi morali da dejstvuju helikopterske varijante AWACS-a i varijante montirane na lakim obično dvomotornim avionima. Veliki AWACS-i bi morali da budu u bazama daleko od mogućeg napada, i to sa ogromnim podzemnim hangarima. Iz takvih baza bi uzletali i delovali u daljini pod jakom zaštitom lovaca. Te baze bi morale da imaju pre svega jaku blisku odbranu, koja može da presreće i projektile u tom smislu pre svega krstareće i ogroman dijapazon pasivnih elemenata zaštite od lažnih ciljeva do stvaranja veštačkih magli, dima i aerosolnih oblaka pa i do stvaranja plazmenih oblaka. Morali bi se primeniti i metodi za ometanje satelitskih osmatranja istim i sličnim sredstvima uključujući lažne AWACS avione.
Za navođenje i sadejstvo, uopšte komandovanje lovačkom avijacijom morala bi da postoji široka i razgranata mreža veze. Ona pre svega treba da bude realizovana u godinama mira kao vrlo složen sitem unapred postavljenih žičanih veza i optičkih kablova. Radove treba prikriti u civilnim aktivnostima ali sve uređaje osim samih linija treba držati izvan velikih sistema pošte. Niti jedan položaj komandnih mesta i čvorova veze koji se koristi u miru ne treba zadržati u ratu. Svaki stalni mirnodopski položaj treba da ima 6 rezervnih položaja i svi treba da su sa mogućnošću priključenja na žičane veze. Svi rezervni položaju u miru treba da budu zamaskirani nekom civilnom aktivnošću. Sve varijante rezervnih komandnih mesta trebada budu uigrane tokom vežbi ali po naizgled slučajnom modelu.
Sistem veza kompetno treba smestiti unutar PVO niše. Što više koristiti žičane i radiorelejne pa čak i troposferske veze, a što manje radio linkove a od njih pre svega širokopojasne pa tek na kraju sa skaćučom frekfencijom. Kako se ovi drugi ipak moraju koristiti, što češće menjati položaje a početne emisije skratiti samo do nivoa uspostavljanja linkova i odmah preći na radio tišinu. Po mogućstvu što više koristiti satelitske veze ali na istom principu, uspostaviti vezu a onda preći na totalnu tišinu sve do momenta borbe. Sekundarne informacije i izveštaje slati pomogućstvu žičnim vezama ili kratkotrajnim korišćenjem satelitskih veza pri čemu se mora voditi računa da se i pre uspostave veze odabere lokacija dalje od vatrenih položaja a posle korišćenja veze vratiti se na položaje. Radioreleje koristiti bez straha od prisluškivanja ali se i njihove emisije prate i tako lociraju i uništavaju. Zbog toga i njih treba koristiti samo kratko do uspostave pa odmah preći na tišinu do borbe. Posle dejstava moraju se promenti položaji. Radio veze koristiti što ređe, što kraće i odmah menjati položaj. Pri prvom uspostavljanu veze posle kojeg se ide u tišinu korstiti protokole koji su različiti od borbenih, sa ciljem da neprijatelj poveruje da je u pitanju civilna ili policijska komunikacija. Na celoj teritoriji borbene zone izgraditi u mirnodopsko vreme hiljade podzemnih skloništa sa izvodima za žičane veze i posebnim pozicijama za radio vezu. U nešto većim skloništima pokretnog tipa forme skladišta ili još bolje šatora gde je moguće, obezbediti stalno sakrivanje radio relejnih i troposferskih radio stanica. Što više koristiti i urediti pećine i slične topografske formacije za smeštanje svih elemenata veze osim onih koji moraju biti na otvorenom.
Iako su moderna PVO sredstva jako pokretna i samostalna ipak zavise od infrastrukturnih radova. Pre svega zavise od puteva. Iako putevi na ravnom i tvrdom zemljištu nisu krajnje neophodni brzi marševi u mirnodopsko vreme i u početnim dejstvima idu uglavnom putevima. Naravno od veće važnosti je mreža puteva nižeg reda jer velike saobraćajnice treba striktno izbegavati. Zato treba celu borbenu zonu što gušće išpartati mrežom kolskih i makadamskih puteva u svim mogućim pravcima. I asfaltni putevi nižeg reda su takođe pogodni ali samo ako im je mreža vrlo razvijena. U mirnodopskim vežbama trupe treba pripremiti na korišćenje takvih puteva.
Mirnodopskim aktivnostima teba pažljivo rasporediti stotine podzemnih skloništa za rezervne rakete i drugu municiju ali i rezervne delove za vozila. Čak i rezervne delove sitema veza i elektronskih uređaja (pogotovu radara) treba brižljivo rasporeditiu podzemna skloništa u okviru rezervnih položaja. Većinu skloništa treba grupisati uz civilne objekte i neki spoljni ili naslanjajući deo skloništa ustupiti civilima na normalno korišćenje. Tako kada počne aktivnost u slučaju rata neće biti primećena razlika u satelitskom izviđanju. ne brinite z aŽensvsku konvenciju NATO vazdušne snage je striktno ne poštuju.
Skloništa u totalnim zabitima se lako otkrivaju ako godinama nisu korišćena odmah po primećivanju vozila i njihovih tragova. Međutim takva skloništa ako ne postoji opasnost od tragova i može brzo da se pristupi i odstupi vozilima (ili da se vozila u njima sakriju) su najteži objekti za satelitsko i vazdušno izviđanje.
P.S. očekujem veča i manja neslaganja i nadam se što više...
|
