Vojvoda Živojin Mišić

1

Vojvoda Živojin Mišić

offline
  • boksi  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 11 Jun 2008
  • Poruke: 7004




Jedan od najslavnijih srpskih vojvoda i vojskovodja ucestvovao je u svim ratovima, koje je Srbija vodila od 1876. do 1918. godine. Rodjen je 19.01.1855.godine u Struganiku nedaleko od Valjeva, kao trinaesto dete u porodici. Zavrsio je visoke vojne skole. Za zasluge u kumanovskoj bitci dobio je cin generala, a 1914. godine, kao komandant Prve armije za zasluge u vodjenju kolubarske bitke dobio je cin vojvode, koji su pre njega dobili Radomir Putnik i Stepa Stepanovic. Posle Prvog svetskog rata postavljen je na mesto nacelnika Generalstaba. Umro je u Beogradu 20.01.1921.godine. Poznat je i kao istaknuti vojni pisac. Napisao je studiju Strategija a ucestvovao je i u pokretanju i uredjivanju vojnih casopisa....




Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • BSD 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 05 Okt 2009
  • Poruke: 3623
  • Gde živiš: Kraljevo

Hvala gospodu Bogu sto nam je podario ovakvu licnost!



offline
  • KUZMAR  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 25 Feb 2011
  • Poruke: 5051

Vojvodi živojinu Mišiću

Zdravo da si, srpska vojevodo
Od Valjeva Mišić Živojine!
Sretno tebi vojevodstvo bilo,
Dobiveno na ljutom megdanu:
Đe se carstva dijele sabljama,
Uz plotune glasnijeh pušaka,
Uz grmljavu teškijeh topova
I pokliče junačkijeh grla.
Svijetao ti obraz na divanu
A sjekla ti sablja na megdanu,
Cvijeće ti niklo po obrazu,
Čast i ime rodu ostanulo.
Hvala tebi junačka starino
Kad onako dariva Madžare:
Nekog robom, a nekoga grobom
Nešto Drini u talase baci,
A malo ih preko nje prebaci,
Gole posla bečkome ćesaru
Da pričaju, kukala im majka,
Kako im je u Srbiji bilo!
Još ti hvala srpska vojevodo
Što im uze puške na snopove
Pune kare i teške topove
I galije, lađe krilatice.
Sad se kunu fedmaršal lajtnanti
Svome caru, u Bijelom Beču,
Na trpezi od zlata siniju
Da ne vojšte više na Srbiju!
Živio nam, srpska vojevodo
Beč se na te poprijeko beči
Tebi sablja o bedrici zveči;
Kako zveči daleko se čuje,
Do jadnoga Boga odjekuje.

Ova pesma objavljena je u božićnom broju lista "Le Piémont", 24. decembra 1914. godine (po starom kalendaru). Nju je spevao jedan neimenovani podnarednik i poslao Živojinu Mišiću, posle velike pobede Srpske vojske u Kolubarskoj bici, kao čestitku prilikom njegovog imenovanja u čin vojvode.

offline
  • Pridružio: 28 Jan 2009
  • Poruke: 765
  • Gde živiš: U drustvu Fallschrimjegera-a....

Živojin Mišić (7. jul po starom kalendaru / 19. jul 1855. godine, Struganik - 20. januar 1921. godine, Beograd) je bio srpski vojvoda iz Prvog svetskog rata.

Učestvovao je u svim srpskim ratovima od 1876-1918. godine. Neposredno je komandovao srpskom Prvom armijom u Kolubarskoj bici, a prilikom proboja Solunskog fronta je bio načelnik Vrhovne komande.

Potekao je iz porodice koja se u XVIII-veku doselila u Struganik iz Tepaca u Crnoj Gori. Njegovi preci najpre su se prezivali Kaljević, docnije izvesno vreme u prvoj polovini XIX-veka Lučić i Živković, a njegovi savremeni srodnici često i Mišović. Trinaesto je dete Radovana i Anđelije (ćerke Jovana Damjanovića iz Koštunića).

U toku detinjstva se nije mnogo izdvajao od ostalih vršnjaka. I pored toga što je bio mezimac, kao najmlađe dete, morao je da se rano uključi u obavljanje određenih porodičnih obaveza. Tada je to bilo krajnje normalno i neophodno, zbog siromaštva i teških uslova za život, tako da je od svoje šeste godine počeo da čuva ovce i koze.

Čuveni vojskovođa nije sve svoje zadatke u početku izvršavao revnosno i disciplinovano. Tako je, dok je čuvao koze jednog letnjeg dana zaspao ispod grma. Probudila ga je kiša. Primetio je da nema koza. Dozivao ih je, trčao na sve strane, obilazio mesta na koje su volele da odlaze da pasu, ali nije ih bilo nigde. Kako se približavao mrak mislio je da krene kući i kaže roditeljima šta se desilo. U tom trenutku primeti koze i za njima starijeg brata kako ih tera. Dok je on spavao koze su otišle u komšijski kupus. Stariji brat se vraćao iz crkve i primetio je koze u toru, koje je komšija zatvorio. Odmah je platio štetu i koze poveo kući, a usput je sreo malog Živojina. Tada još nepoznati srpski vojskovođa i junak dobio je dobre batine od starijeg brata. A da će ipak postati vojvoda govori to da se nije zaplakao i pored toga što ga je mnogo bolelo.

Obzirom da je bio najslabije dete u porodici, a zakon takav da najmanje jedno dete mora u školu. Izbor je pao na njega, što je njemu teško palo, ali je morao da poštuje odluku roditelja, tako da je osnovno školovanje započeo u Ribnici 1. X 1865. godine.

Sa dvanaest godina Živojin je otišao u Kragujevac na dalje školovanje, gde je za samo godinu dana završio 3. i 4. razred.

U početku je, kao i mnoga druga deca koja su sa sela došla u grad, imao problema da se snađe. Često su ga gradska deca zadirkivala zbog odeće, obuće i govora. Najviše mu se rugao neki sin kragujevačkog bogataša. Živojin je trpeo ali jednog dana skoči na ovog dečaka i onako po seljački doboro ga izudara. Kada su u pomoć gradskom dečaku priskočila ostala deca iz škole Živojin je vešto pobegao. Znao je da su ga ova deca vrebala i čekala da mu vrate, zbog toga je skoro celo polugodište nosio nekoliko kamenica u džepovima i torbi, kada bi išao i kada bi se vraćao iz škole.

Šest razreda gimnazije učio je u Kragujevcu (od 1868. godine) i Beogradu. Prvi, drugi i šesti razred gimnazije završio u Kragujevcu, a treći i četvrti u Beogradu, u Prvoj beogradskoj gimnaziji. U prvih pet razreda gimnazije nije bio posebno dobar đak, ali je šesti razred završio sa mnogo boljim uspehom. S takvim ocenama šestog razreda gimnazije primljen je 1874. godine u Vojnu akademiju, kao 19. u rangu. Na svakom raspustu odlazio je kući u selo i vrlo često je zajedno sa svojom braćom radio poljske radove.

U aprilu 1876. godine, još kao pitomac, je raspoređen u Valjevo, na svoju prvu oficirsku dužnost. Na bojištu je, u Srpsko-turskom ratu, komandovao Kolubarskim bataljonom 2. klase Valjevske brigade, sastavljenim od narodne vojske. Tada je zaslužio i svoje prvo odlikovanje, a u decembru je proizveden za pešadijskog potporučnika.

U ratu 1877-8. godine je Živojin Mišić je komandir čete valjevskog kombinovanog bataljona VII puka. Posle tih ratova, završenih pobedom Srbije, čitava 11. klasa vojnih pitomaca, kojoj je pripadao i Mišića vraćena je u akademiju da dovrši školovanje. Posle još dve godine školovanja raspoređen je u Prokuplje.

Pored četvorogodišnje Artiljerijske škole završio je austro-ugarsku školu gađanja u Bruku na Lajti i dvogodišnju pripremu za generalštabnu struku u Srpskoj vojsci.

U rat sa Bugarima, 1885. godine, Mišić je ušao kao komandir 1. čete 1. bataljona u valjevskom V pešadijskom puku Drinske divizije I poziva, pa docnije postavljen za komandanta tog bataljona. Upućen je 1887. godine, pošto je prethodno unapređen u čin kapetana, na dalje vojno školovanje u Austro-Ugarskoj (streljačka škola u Bruku).

Generalštabni pukovnik je postao 1901. godine. Pored komandnih dužnosti u raznim garnizonima (Užice, Kladovo, Beograd, Kragujevac) bio je i kraljev ađutant (postavljen u leto 1893, a razrešen u proleće 1897. godine). Prateći kralja Aleksandra Obrenovića bio je 1896. na Olimpijskim igrama u Atini i posetio Hilandar.

Od 1898. do 1904. godine predavao je strategiju na Vojnoj akademiji. U razdobljima: 1. XI 1898 – 26. I 1900, 5. X 1900 – 22. VI 1902. i 6. IX 1903 – 16. III 1904. godine. Mnogobrojne rasprave iz oblasti ratne veštine objavio je u Srpskoj vojsci i Ratniku, časopisima čiji je bio urednik. Predavanja pitomcima Vojne akademije objedinio je u knjizi „Strategija" (download u pdf formatu) koja je odmah uvršćena u obaveznu lektiru oficirskog kora.

Komandant Drinske divizije, sa sedištem u Valjevu, bio je od 1. V 1902. do 26. VI 1903. godine. Za to vreme stanovao je sa porodicom u kući Milenka Draškovića u Karađorđevoj ulici. Dok se nalazio među Valjevcima Mišić je potpomagao akcije građanskih udruženja i, između ostaloga, bio predsednik obnovljenog Kola jahača Knez Mihailo i Streljačke družine.

Nakon Majskog prevrata je bio primoran da se penzioniše u činu generalštabnog pukovnika, navodno zbog uticaja Crne ruke, pošto je smatran previše bliskim svrgnutoj dinastiji Obrenovića, ali je reaktiviran 1909. godine, tokom Aneksione krize na lični zahtev načelnika Vrhovne komande generala Radomira Putnika, koji ga je učinio svojim pomoćnikom. Mišić je pomogao generalu Putniku da sastavi srpski ratni plan u eventualnom ratu sa Austro-Ugarskom.

U balkanskim ratovima Mišić je bio pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika, njegova desna ruka, jer je — kako je istakao general Živko Pavlović — „u najtežim trenucima svojim optimizmom i čvrstinom karaktera održavao i samog Putnika u uverenju u dobar ishod operacija Srpske vojske“.

Neposredno je sarađivao na planiranju i rukovođenju operacijama protiv turske Vardarske armije, zbog čega je posle Kumanovske bitke unapređen u čin generala. Posebno se istakao pravilnom procenom situacije prvoga dana bitke na Bregalnici, kada je srpska Vrhovna komanda u Skoplju razmatrala pitanje na kojoj liniji će primiti odsudnu bitku. Usvajanje njegovog predloga imalo je presudan uticaj na dalji tok i konačan ishod odlučujuće bitke Drugog balkanskog rata. Po završetku ovog rata, Mišić je po drugi put penzionisan.

Međutim, pred samo izbijanje Prvog svetskog rata, opet je reaktiviran i postavljen za pomoćnika načelnika štaba Vrhovne komande. Tokom Kolubarske bitke, Mišiću je predata komanda nad Prvom armijom, tada u vrlo teškoj situaciji, da zameni njenog ranjenog i bolesnog komadanta generala Petra Bojovića.

Komandovanje I armijom Živojin Mišić preuzeo je 2. XI 1914. godine u 21 čas u Mionici, što je ubrzo dovelo do povratka morala među srpskim ratnicima zahvaćenim malodušnošću. Sa njom je izvojevao blistavu pobedu u Kolubarskoj bici. Najviše zahvaljujući njegovim ličnim naporima i znanju, Prva armija se od jedinice u rasulu pretvorila u formaciju sposobnu za borbu.

Mišić je insistirao (tada je to smatrano rizičnim) na dubljem povlačenju da bi se celoj Srpskoj vojsci dalo vremena da se odmori i popuni zalihe, što je rezultovalo napuštanjem Beograda. Međutim, kockanje se isplatilo pošto je Austrougarska vojska previše raširila svoje linije snabdevanja i teško je poražena u potonjem srpskom kontranapadu, koji je takođe započeo Mišić, a njegova armija je odigrala odlučujuću ulogu. Ovo je bila ujedno i prva saveznička pobeda u I svetskom ratu, a celokupna evropska štampa pisala je o srpskom trijumfu i o vojskovođi iz Struganika. Za te zasluge dobio je vojvodsko zvanje, 4. XII 1914. godine. U znak zahvalnosti „za oslobođenje Valjeva od gnusnog neprijatelja” proglašen je za njegovog počasnog građanina 14. VI 1915. godine, a deo tadašnje valjevske Ulice kralja Aleksandra poneo je Mišićevo ime.

Nakon novog združenog napada nemačke, austrougarske i bugarske vojske na Srbiju u oktobru 1915. godine, kada se Srpska vojska povukla na Kosovo i Metohiju, Mišić je predložio da se izvrši kontranapad. Ovaj predlog su odbili ostali zapovednici armija na sastanku u Peći, i sledilo je povlačenje srpske vojske preko Crne Gore i Albanije. Izvesno vreme je potom proveo na lečenju u Italiji i Francuskoj da bi u septembru 1916. godine ponovo preuzeo komandnu dužnost u I armiji i doprineo oslobađanju Bitolja.

Na Solunskom frontu 1916. godine vojvoda Živojin Mišić je komandovao Prvom armijom koja je zaustavila i naterala na povlačenje bugarsku vojsku u bici kod Gorničeva. Načelnik Štaba Vrhovne komande je od 7. VI 1918. godine, a sa te pozicije komandovao je, u septembru 1918. godine probojem Solunskog fronta. Njegova odluka o ubrzanom nastupanju Srpske vojske na sever umnogome je ubrzala slom snaga Centralnih sila na Balkanskom poluostrvu.

Ostala je poznata Mišićeva zapovest srpskoj vojsci za proboj solunskog fronta od 13. septembra 1918. godine: ”Svi komadanti, komandiri i vojnici treba da budu prožeti idejom, od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Ta brzina je u isto vreme i najbolja garancija protiv iznenađenja, jer se njome postiže rastrojstvo neprijatelja i potpuna sloboda u našim dejstvima. Treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage. U smrt, samo ne stajte! S nepokolebljivom verom i nadom junaci napred u otadžbinu!”

Po završetku rata vojvoda Mišić je postao načelnik Generalštaba Vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca ali je zbog teške bolesti bio primoran da u leto 1919. godine napusti tu dužnost i ode na lečenje u Francuskoj. Bolest ga je sprečila da dovrši pisanje svojih uspomena, započetih na lečenju u Francuskoj 1920. godine koja mu je pružila gostoprimstvo dostojno velikana.

Povratkom u Srbiju dobija najviše počasti. Naimenovan je za prvog načelnika Generalštaba Jugoslovenske vojske. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević ga postavlja i za svog počasnog ađutanta. Bio je to i kod kralja Aleksandra Obrenovića. Njegov vrhovni komadant i saborac mu priređuje do tada nezabeleženu svečanost. Posećuje ga u Vračarskom sanatorijumu i moli za dozvolu da u njegovu čast izvrši počasni defile kraljeve garde. Na čelu garde, prodefilova je pod punom ratnom spremom. U sanatorijumu na Vračaru, u pet sati ujutro 20. januara 1921. godine, zatražio je da obuče mundir. Poslednje reči su mu bile: "Opšta situacija je dobra. Neprijatelj se povlači na svim linijama."

Preminuo je kao vojnik.


Mišić o hrvatima i jugoslovenstvu

O vojvodi Mišiću i njegovom vojevanju dosta se pisalo. Njegov strategijski poduhvat u Kolubarskoj bici da iz odstupanja i totalnog rasula vojske, pređe u ofanzivu i da daleko jačeg neprijatelja za svega nekoliko dana protera iz zemlje i danas se proučava u mnogim vojnim akademijama u svetu. Međutim, malo je poznato da je Mišić bio i dobar – političar. Nedavno su pronađene beleške vojvodinog sekretara Milorada Pavlovića, koje – pogotovu za sve naše prilike, bolje reći neprilike, u kojima smo se našli – govore o Mišićevoj političkoj mudrosti i dalekovidnosti.

Posle pokušaja Hrvatske da stvori svoju nezavisnu državu, regent Aleksandar je marta 1919. godine poslao Živojina Mišića da obiđe Zagreb, Karlovac, Gospić, Glinu, Sisak, Varaždin, Ogulin… i vidi kakvo je stvarno raspoloženje. Nakon razgovora sa oko dve hiljade ljudi iz svih slojeva (čuo je šta misle frankovci i narodnjaci, koalicionaši i radićevci, pa i politički neopredeljeni ljudi) slavni vojskovođa je odmah po povratku rekao regentu Aleksandru: “Iz svega što sam čuo i video ja sam duboko zažalio što smo se na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice… svi oni jedno misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš… stvar je propala… Ništa se neće moći učiniti. To nisu ljudi na čiju se reč može osloniti. To je najodvratnija fukara na svetu, koja se ne može zajaziti ničim što bi joj se ponudilo".

Kad ga je Aleksandar zapitao šta misli, bez dvoumljenja mu je odgovorio: “Ja sam s tim načisto. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa neka lome glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset godina i da se zemlja sva baci na privredno ekonomsko podizanje, daleko od svih političkih uticaja. Ako to ne može, onda se otcepiti: dati im njihovu državu".

“A granice” - obrecnu se Aleksandar. “A gde su granice toj njihovoj državi i ko će ih povući ?"

Mišić se malo nasmeja: “Granice će tamo biti gde ih mi povučemo, a mi ćemo ih povući ne onde gde naše ambicije izbijaju na površinu nego onde gde istorija i etnografija kažu: gde nam jezik i običaji, tradicije i najzad gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će to biti i pravo i Bogu drago."

Sad se Aleksandar nasmejao: “To bi Italijani oberučke prihvatili. Mi bismo tada Hrvate prosto gurnuli u naručje Italijanima."

Vojvoda Mišić poskoči: "Neka im` je sa srećom. Neka se oni Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi njima nećemo usrećiti…Ti su ljudi svi odreda, prozirni kao čaša: nezajažljivi i u tolikoj meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi… Ne zaboravite, Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite siguran sam da ćete se ljuto kajati" – rekao je na kraju vojvoda budućem kralju Jugoslavije.

Dopuna: 28 Nov 2010 18:51

ordenje Vojvode Zivojina Misica

Orden milosrđa (crvenog krsta), srpski;
Orden Belog orla 4. reda, srpski sa mačevima;
Orden Takovskog krsta 2. reda, srpski;
Orden Takovskog krsta 3. reda, srpski (tipološke odlike ordena identične istoimenom ordenu 2. reda).
Orden Takovskog krsta 5. reda, sa mačevima, srpski;
Orden Rumunske krune 2. reda, rumunski;
Orden Medžidije 2. reda, turski;
Zvezda ordena svetog Stanislava, 2. reda, ruski;
Orden svetog Đorđa 4. reda, ruski;
Orden crvenog krsta, engleski, ustanovljen povodom balkanskih ratova 1912—13. godine.
Orden Karađordeve zvezde 4. reda, sa mačevima, srpski;
Orden Danila 1, za nezavisnost, crnogorski, 2. reda;
Orden Kupatila 2. reda, engleski;
Orden Karađordeve zvezde 3. reda, sa mačevima, srpski (tipološke odlike ordena identične istoimenom primerku 4. reda).
Orden Legije časti 2. reda, francuski;
Zvezda ordena Legije časti 2. reda;
Orden Karađordeve zvezde 2. reda, sa mačevima (tipološke odlike ordena identične istoimenom ordenu 3. i 4. reda).
Orden svetog Đorđa i svetog Mihajla I reda, engleski;
Zvezda ordena svetog Mihajla i svetog Đorđa, I reda;
Lanac u metalu za orden svetog Đorđa i svetog Mihajla
Orden svetog Spasitelja 1. reda, grčki;
Zvezda ordena svetog Spasitelja 1. reda;Osmokraka zvezda, u metalu, sa avers-om istoimenog ordena.
Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima 1. reda, (tipološke odluke ordena identične istoimenim ordenima 2. 3. i 4. reda).
Ordena Karađorđeve zvezde 2. reda;Zvezda od pet krakova, u metalu, sa avers-om istoimenog ordena.
Orden Legije časti I reda, francuski (tipoloćke odlike ordena identične istoimenom primerku II reda). Traka od ripsa.
Zvezda ordena Legije časti 1. reda;Zvezda od pet krakova, u metalu.
Orden Italijanske krune I reda, italijanski;
Zvezda ordena Italijanske krune;
Orden za zasluge crvenog krsta, američki;
Orden za izvanredne vojne zasluge, američki; .
Krst rata 1914—1918. godine, francuski;
Ratni krst iz prvog svetskog rata, italijanski; .
Orden Belog orla 2. reda

offline
  • Pridružio: 04 Maj 2010
  • Poruke: 604

U vojsci omiljeni i postovani komandant od miloste oslovljavan sa Zucko.

online
  • madza 
  • Super građanin
  • Pridružio: 27 Nov 2010
  • Poruke: 1428

Na danasnji dan pre 96-godina pobedismo. Vecna slava i secanje na velikog
vojskovodju Zivojina Misica i njegove junake.

offline
  • zixo  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 27 Sep 2006
  • Poruke: 24625
  • Gde živiš: Beograd

E kralju Aleksandre...sto ga ne poslusa...

offline
  • Pridružio: 18 Dec 2010
  • Poruke: 1

Citat:O vojvodi Mišiću i njegovom vojevanju dosta se pisalo. Njegov strategijski poduhvat u Kolubarskoj bici da iz odstupanja i totalnog rasula vojske, pređe u ofanzivu i da daleko jačeg neprijatelja za svega nekoliko dana protera iz zemlje i danas se proučava u mnogim vojnim akademijama u svetu.

1.strategijski poduhvat je bio minorni takticki, koji je uspeo jer austro-ugarska vojska nije imala vojnog iskustva, a srpska izasla iz prvog i drugog balkanskog rata, sa svezim, borbeno iskusnim vojnicima
2. kolubarska bitka se nigde ne proucava, niti se ikada proucavala, cak ne na akademiji kraljevske jugoslovenske vojske

jedna jedina studija je iz 1920 godine
"colubara campaign" J.A. Stewart,major 1920

Dopuna: 18 Dec 2010 11:12

Citat:Međutim, malo je poznato da je Mišić bio i dobar – političar. Nedavno su pronađene beleške vojvodinog sekretara Milorada Pavlovića, koje – pogotovu za sve naše prilike, bolje reći neprilike, u kojima smo se našli – govore o Mišićevoj političkoj mudrosti i dalekovidnosti.

Misic nije davao nikakve izjave o hrvatima, jer mu to nije ni bio posao.Kao nacelnik generalstaba je imao zadatak da zavrsi mirovne pregovore sa madjarima, i bugarima. njegov izaslanik u narodnom vecu je bio potpukovnik simovic koji je redovno slao izvestaje

Citat:IZVJEŠTAJ D. T. SIMOVIĆA, DELEGATA SRPSKE VRHOVNE KOMANDE KOD VLADE NARODNOG VIJEĆA SHS g. 1918.
U Vojno-istoriskom institutu u Beogradu nalazii se svežanj brzojava i izvještaja generalštabnog potpukovnika Dušana T. Simovića, delegata srpske Vrhovne komande kod vlade Narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata i Srba u Zagrebu 1918.1 Srpska Vrhovna komanda poslala je Simovića u Zagreb istog dana, kad je Hrvatski sabor, u historijskoj sjednici 29. X. 1918., proglasio, da raskida sve državnopravne veze s Austrijom i Ugarskom,

Simovićevo akreditivno pismo ima ovaj tekst:

»Vladi Narodnog vijeća SHS u Zagrebu.
Imam čast dostaviti do znanja Vladi Narodnog Vijeća Slovenaca, Hrvata i Srba u Zagrebu, da sam odredio đeneralštabnog potpukovnika g. Dušana Simovića da održavu vezu između te Vlade i Srpske Vrhovne komande, po svima pitanjima, koja se budu pojavila u našiim sadanjim međusobnim odnosima.
Upućujući ovoga oficira, ja molim Vladu Narodnog Vijeća SHS da mu izvoli pokloniti puno poverenje i izaći mu na susret u izvršenju njegove misije.
29. oktobra 1918. g. Načelnik štaba
Beograd Vojvoda, Ziv. P. Mišić.«2

Prvi Simovićev brzojav iz Zagreba, koji se sačuvao, datiran je 14. XI. 1918 (1. XI. po st,),, a glasi:

»Vrhovnoj komandi.
Stanje u Hrvatskoj je sledeće: Svi Srbi bez izuzetaka su za dinastiju Karađorđevića. To je gledište svih dalmatinskih Hrvata, većeg dela bosansko-hercegovačkih Hrvata, skoro svih Hrvata iz Primorja i sve mlađe hrvatske inteligencije. Isto gledište dele i Slovenci, izuzev klerikalaca. Ovi ljudi prestavljaju većinu srpsko-hrvatsko-slovenačkog naroda. Za republiku propagiraju oni koji su dosada bili najveće prista-lice Habsburške dinastije: frankovci, Radieeva stranka, Ivan Lorković4 i ljudi oko »Obzora«.
Starčevićeva stranka podeljena u dva dela: jedan je blizak Srbima, a drugi traži obrazovanje federativne republike Jugoslavije, zasebnu državu Hrvatsku u istoj.
Zagreb je danas u većini zapojen idejom jugoslovenske solidarnosti, ali presta-vlja kolebljlv element, na koji se ne može sa pouzdanjem računati. Pored toga opko-Ijen je elementima seljačkim i uopšte nepouzdanim, dok su naši elementi dalje od Zagreba. Republikanska akcija pojačava nepouzdanost situacije u Zagrebu, ma da se je situacija znatno popravila. Kao garancija mlira i bezbednosti u varoši i stub ideje jugoslovenske služi naš puk obrazovan u Zagrebu od zarobljenika. 2 hrvat-ska pešadiska puka imaju svega dve do tri stotine ljudi, koji prestavljaju krajnje nepouzdan elemenat za ma kakvu akciju.
Veoina Narodnog Vijeća i Vlade stoji na gledištu nerazdvojne i nedeljive države Srba, Hrvata i Slovenaca pod dinastijom našom. Ukoliko jugoslovenski odbor u Ženevi ne bi zastupao isto gledište, neka VLada Srbije izjavi da članovi jugoslovenskog odbora ne poznaju mnjenje naroda i da traži da se direktno sasluša Narodno vijeće u Zagrebu. Gospodin Pribićević6 moli za izveštaj o novim informacijama od Pašića o detaljima postignutoga sporazuma sa jugoslovenskim odborom u Ženevii7 i za oba-veštenje, da li će narooito zajedničko ministarstvo koje će se obrazovati iz vlade Sr-bije i Narodnog Vijeća bitd samo ministarstvo za spoljašnje poslove, a da ostanu po-krajinske vlade, ili tim obrazovanjem prestaju funkcije pokrajinske vlade, kao što bi to trebalo. Po njegovom mišljenju treba odmah i što pre pristupiiti i obrazovati tu zajedničku vladu, koja bi odmah preduzela prethodne radove za opšte stvaranje države, jer je svaki provizorijum opasan. Međutim Srpska Vlada još nije ni odgovorila na notu vlade Narodnog Vijeća, kojom je lizražena želja za prisajedinjenje jugoslovenskih oblasti Kraljevini Srbiji. Potrebno je ovo učiniti što pre, jer će tek taj odgovor služiti kao osnova ža dalji rad Narodnog Vijeća. (Siimović)


1 Voino-istoriski institut, Popisnik III, kutija 113, grupa 10. Napominiem, da
svežani nije potpun; netko ga fe već piije »škartirao«.
Simovićev .1e pomoćnik u Zagrebu bio potpukovnik Milisav Antonijević.
2 Jedan primjerak toga kredencijala nalazi se u »Spislima Narodnog viieća Slo-
venaca, Hrvata i Srba u Zagrebu«, br. 168 ex Pras. (Drž. arhiv, Zagreb).
Simović je stigao u Zagreb 31. X. 1918. (J Horvat, Politička poviiest Hrvatske 1918—1929, Zagreb 1938, str. 139.)

offline
  • Pridružio: 28 Jan 2009
  • Poruke: 765
  • Gde živiš: U drustvu Fallschrimjegera-a....

@ sabljar

ne bih se slozio sa tobom bas u tome da AustrUgari nisi bili pripremljeni , skoro ispada pa da smo ih pobedili na Kolubari od sale.A i to ,ne znam kako vojnici mogu izaci svezi posle dve godine ratovanja pa odma u treci rat,interesantno zapazanje sa tvoje strane.

offline
  • Pridružio: 04 Maj 2010
  • Poruke: 604

sabljar
da li u Institutu ima i o tome kako austro-ugarska vojska nije bila spremna posle tolikih priprema i trazenja povoda za napad na Srbiju ?
Ili je poslala 3. poziv protiv ratnicki prekaljene Srbije u prethodnim ratovima ? Ili ima i nesto trece ali dokumentovano ?
Da li je Srbija iz 1. i 2. balkanskog rata izasla i brojno umanjena i, ako nista drugo, iscrpljena a ne svezim , po tebi, borcima ?
Ovako kako ti napisa ispade da Srbija nikad jaca vojno a neiskusna austro-ugarska bi da se cacka sa jacim od sebe.
De, malo .....

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 636 korisnika na forumu :: 46 registrovanih, 8 sakrivenih i 582 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _commandos_, A.R.Chafee.Jr., apostata, aramis s, Atomski čoban, babaroga, Bogoslov, bojank, celeron, djordje92sm, Drug pukovnik, ekser222, Gargantua, goxin, GreenMan, havoc995, Insan, Japidson, Konda, kovinacc, krkalon, madza, Marko Marković, MB120mm, mean_machine, MiG-29M2, mira.spasojevic84, mrmr, nebkv, Nebo_M, Panonsky, piton, Profica, rovac, royst33, shone34, Snorks, spektrum, theNedjeljko, Toni, trajkoni018, VaRvArI 85, vasa.93, vathra, vlvl, voja64