Stefan Nemanja-rodonačelnik vladarske dinastije Nemanjića

Stefan Nemanja-rodonačelnik vladarske dinastije Nemanjića

offline
  • Pridružio: 03 Mar 2010
  • Poruke: 186

Стефан Немања-родоначелник владарске династије Немањића
(Из Википедије, слободне енциклопедије)

Стефан Немања
око 1113. — 13. фебруар 1199.



Фреска из Богородичине цркве у Студеници
Место рођења Рибница (данашња Подгорица),
Краљевина Зета

Место смрти Хиландар Света гора, Византија

Сахрањен Манастир Студеница

Велики жупан Рашке
Период (1166) 1168 — 1196

Претходник Тихомир Завидовић

Наследник Стефан Немањић

Порекло
Династија Немањићи

Отац Завида

Мајка
Породица
Супружник Ана

Деца Вукан Немањић
Стефан Немањић
Растко Немањић

Стефан Немања (понекад Стеван, црквенословенски: Стѣфань; рођен око 1113[1], умро 13.02.1199.[1]) је био велики жупан Рашке, родоначелник владарске династије Немањића и творац моћне српске државе у средњем веку. Сматра се једним од најзначајнијих српских владара[2] и, заједно са сином Савом, једним од утемељивача Српске православне цркве, која га слави као светог Симеона Мироточивог. Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба[3].
Као најмлађи син властелина Завиде, збацио је између 1166. и 1168. године свог најстаријег брата Тихомира и врховну власт Византије. Након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, 1172. године Немања се предао византијском цару Манојлу Комнину (1143—1180) и признао га за свог суверена. После његове смрти 1180. године, започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на све околне српске области (Косово, Зета, Травунија, Захумље и Неретвљанска област), осим Босне. Његова експанзија је окончана поразом на Морави 1190. године, након чега је Рашка поново постала византијски вазал, али је Немањи признат већи део дотадашњих освајања.
На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Сазвао је сабор против богумила у Рашкој, након чега се, уз помоћ војске, сурово[4] обрачунао са следбеницима овог учења, које је сматрано јеретичким. На међународном плану је улазио у велике савезе против Византије, шаљући своје посланике чак у Нирнберг на преговоре са светим римским царем Фридрихом Барбаросом (1155—1190), али је био и одан вазал Манојлу Комнину, шаљући му помоћне војне одреде који су учествовали и у бици код Мириокефалона 1176. године.
Његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских задужбина, као и појава аутентичног српског стила у сакралној архитектури, познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови. Поред њега, Немања је подигао и обновио читав низ цркава и манастира, међу којима треба истаћи манастире: Студеницу (коју је подигао себи као маузолеј) и Хиландар, који је обновио из темеља са сином Савом 1198. године[5].
Повукао се са власти и замонашио на сабору 1196. године, а за свог наследника је одредио средњег сина Стефана Првовенчаног (велики жупан 1196—1217, краљ 1217—1228), у договору са византијским царем Исаком II (1185—1195, 1203—1204), чијом ћерком Евдокијом је Стефан био ожењен. Преминуо је као монах Симеон у манастиру Хиландар, а његове мошти су 1208. године пренете у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе.
-nastavak-

Dopuna: 11 Maj 2010 13:50

-nastavak-
Порекло и породица

За више информација видети Завида Вукановић и Династија Немањића



Печат Стефана Немање
Стефан Немања је био четврти и најмлађи син српског властелина Завиде који је био у родбинским везама[6] са династијама које су у то доба владале Рашком (са Вукановићима по мушкој линији) и краљевином Зетом (са Војислављевићима по женској линији)[1]. О Завидином животу и тим родбинским везама нема много поузданих података, али се на основу Немањиног житија може закључити да се он због сукоба са рођацима и борбе око власти у Рашкој, склонио у краљевину Зету[4].
Остале детаље Завидиног животописа могуће је реконструисати само помоћу хипотеза. У науци се живо расправљало о идентитету Завидиног оца. Тако је Љубомир Ковачевић 1900, као и Тибор Живковић 2006, претпоставио да је Завидин отац био велики жупан Вукан, док је по Станоју Станојевићу (1930) то био Вуканов синовац, Стефан Вукан. За чешког историчара Јана Лесног Завидин отац је био Урош I [7].
Осим Немање, Завида је имао још деце:
• Тихомира, владао као велики жупан Рашке (1163.[8]-(1166) 1168), живео (? - 1169.[8]).
• Страцимира, владао областима око Западне Мораве (1163-(1166) 1168, 1169-?), живео (?-после 25.12. 1189.[9])
• Мирослава, владао Захумљем (1163-(1166) 1168, 1169-?), живео (?-1196. или 1199.[9])
• Ћерку непознатог имена, удату за неког од Војислављевића, вероватно Градихну[7]
• Ћерку непознатог имена, удату за Кулина, бана Босне[10]
Био је ожењен племкињом Аном (у монаштву Анастасија), са којом је имао петоро деце[9]:
• Вукана, краља Зете (1199-1208) и великог жупана Рашке (1202-1204), живео (?- 1208.)
• Стефана, великог жупана Рашке (1196-1217) и краља Рашке (1217-1228), живео (?-1228.)
• Растка, првог српског архиепископа (1219-1233), живео (1169.-1236.)
• Јефимију, удату за Манојла Анђела Дуку (1230-1237, умро 1241), солунског цара
• Ћерку непознатог имена, удату за Тича, управника Скопља

-nastavak-

Dopuna: 11 Maj 2010 13:51

-nastavak-

Прилике у Рашкој у првој половини XII века
Током осме деценије XI века, зетски краљ Бодин (1081—1101) је заузео Рашку и на власт довео жупане Марка и Вукана. У византијским изворима са краја XI и почетка XII века јавља се Вукан као главни и једини предводник српских напада на Византију, који се из Звечана спушта на Косово и угрожава византијски Липљан. Не зна се када је он умро, пошто византијски извори након тог периода ћуте о њему, али се сматра да се то десило између 1112. и 1115. године[1]. Након њега се, као рашки велики жупан, јавља његов братанац Урош I, који је водио офанзивну политику према Византији. Он се повезује са Мађарима и учествује у њиховом нападу на Византију (1127—1129), а почетком четврте деценије XII века удаје своју ћерку Јелену за мађарског престолонаследника слепог Белу II (1131—1141). Она је имала утицаја на политику свога мужа, али и њеног сина и његовог наследника Гезе II (1141—1161)[1], а на мађарском двору се у том периоду налазио и један од Урошевих синова Белош, који је обављао високе државне послове као бан и палатин (управник двора).
Пре 1146. године, највероватније крајем 1145. године[7], Урош I умире, а власт преузима његов најстарији син Урош II. Он се повезује са Мађарском, којом је тада владао његов сестрић Геза II уз помоћ своје сестре и брата, покушава да се ослободи византијске врховне власти. Међутим, цар Манојло је 1149. године спалио Рас, а идуће године је на реци Тари (код Ваљева[1] или у Црној Гори[7]) потукао српске снаге ојачане помоћним мађарским одредима. Он је Уроша II приморао да поново призна византијску власт, као и после нове неуспешне побуне 1153. године. Уроша је 1155. године покушао да збаци са власти најмлађи син Уроша I Деса, али је остао на власти одлуком Манојла Комнина.

Младост


Немања на уметничкој гравури
Немањин отац, Завида[11], је прогнан из Рашке током грађанског рата који је у њој вођен око власти међу Вукановићима. Немањино житије наводи да је тада био велики метеж[4] и да су његовом оцу браћа му завишћу одузели земљу[4], што неки историчари тумаче да је Завида заправо био велики жупан Рашке, кога су сродници збацили са власти[7]. Он се након тога склонио у Доклеју/Дукљу, у којој је рођен[4].
Током његовог прогона из Рашке, вероватно 1113. године у Рибници на Морачи (данашња Подгорица)[6], му се родио најмлађи син Немања. Крштен је у римокатоличкој цркви, по латинском обреду, који је био преовлађујући у тадашњој Зети[4], да би се по Завидином повратку у Рашку са породицом, Немања крстио по други пут, у епископалној цркви светих Петра и Павла у Расу (тадашњој престоници Рашке)[4], по грчком обреду.
Навод Немањиног житија о Завидином повратку у Рашку се понекад преводи да му се отац вратио у столно место[4], а некад да му се отац вратио на столно место[7], услед чега неки аутори сматрају да се Завида вратио у Рашку као велики жупан[7]. Не зна се са сигурношћу када се Завида вратио у Рашку, али је то вероватно било почетком треће деценије XII века[7], пошто се у Немањином житију наводи да је пунолетство стекао у Рашкој, мада има и другачијих мишљења о времену његовог повратка у Рашку (друга половина четврте деценије[12], пета деценија XII века[13]).


Удеони кнез (пре 1149-1168)
Када је одрастао, Немања је као удеони кнез[1] добио на управу жупе Топлицу, Ибар, Расину и Реку[4] односно области око Топлице, Ибра, Расине и Пусте Реке[1].
Историјски извори ћуте о Немањи све до седме деценије XII века. Тада га је, током припрема за нови рат са Мађарима 1162. године, у свој логор у Нишу позвао византијски цар Манојло I Комнин (1143-1180). Сусрет двојице владара био је веома срдачан, о чему говори Немањина хагиографија:
„А кад га овај угледа, прими га с царском љубављу и пољуби га.“
(Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“)


Вероватни остаци Раса, некадашње престонице Рашке
Том приликом Манојло је Немањи доделио дворску титулу царског сана и жупу Дубочицу (око данашњег Лесковца) на управу, чиме је он постао директни царев вазал[1]. Манојлови разлози за ово нису познати, али је вероватно Немања изабран зато што је био најмлађи од четири брата, па самим тим и са најмање легитимитета да се укључи у борбу за положај великог жупана[14] које су са прекидима трајале током последњих деценија, али и због тога што је владао областима које су се наслањале на правац Via Militaris који је ишао Моравском долином, због чега је Немања био у положају да одсече одступницу Византинцима у борби са Мађарима. Треба имати у виду да су Византинци и Мађари током прве половине XII века водили сталне борбе на граници Панонске низије и Балканског полуострва, у којима су Рашки велики жупани били традиционални савезник краљевине Мађарске. Због тога је Манојло уздизањем Немање, покушао да закомпликује прилике у Рашкој, али и да стицањем Немањине захвалности обезбеди себи леђа[14].
Током похода против краљевине Мађарске исте године, Манојло се коначно обрачунава са Урошем II и уместо њега за новог великог жупана поставља Десу (1162-1163)[1][8], обавезавши га да му врати област Дендру коју му је 1155. године дао на управу[1][8]. Наредне године Манојло је у Нишу поново кренуо да окупља војску за напад на краљевину Мађарску, у којој су се, везани вазалним обавезама, морали наћи и велики жупан Рашке Деса и кнез Немања. Пошто се Деса није појавио у Нишу са предвиђеним трупама, нити је цару вратио Дендру, а постојали су и извештаји да преговора са Мађарима и Немцима, Манојло је Десу позвао на одговорност у Ниш. Након тога је одведен у Цариград, а за новог великог жупана је Манојло поставио Тихомира[1][8](1163-(1166) 1168), најстаријег Немањиног брата. У успешним походима византијске војске против краљевине Мађарске током 1163. и 1164. године, заузети су Земун и већи број градова на обали Јадранског мора од Сплита до Бара[14], а у њиховим редовима, на челу својих одреда, највероватније се налазио и сам Немања. Нови византијски поход уследио је 1166. године, а у саставу трупа којима је командовао Андроник Контостефан били су и одреди српске коњице које је послао велики жупан Рашке. Ти одреди су учествовали у византијској победи код Сирмијума (данашње Сремска Митровица) која је одлучила исход рата[15], иако није дошло до територијалних промена[12].
-nastavak-



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 03 Mar 2010
  • Poruke: 186

-nastavak-
Сукоби са браћом
Непосредно после добијања Дубочице, Немања почиње са градњом манастира светог Никола у Куршумлији и манастира посвећеног Богородици на ушћу Косанице у Топлицу[4]. У његовим житијима се градња ових манастира наводи као разлог за незадовољство његове браће, која су му пребацивала да ради на своју руку, без њихове дозволе или барем договора са њима. На те примедбе Немања је одговорио:
„Браћо моја драга, како смо једнородни, нека не буде на гнев ово дело моје, које почех у Господу и доврших га. Ја га сврших, па, ако је добро, нека је мени, а ако је зло, нека опет буде мени.“
(Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“)


Развој рашке државе (1168-1190)
Међутим, прави разлог незадовољства Немањине браће је највероватније била Немањина претензија да уз помоћ Византије и подршку цркве, дође до титуле великог жупана[1]. Он је покушао да се, уз подршку дела племства, домогне титуле великог жупана оптужујући Тихомира да води византофилску политику. На великом скупу рашке властеле, који је сазван тим поводом, Немања је са делом оних који су га подржали заробљен и затворен у пећини крај Раса. Његово заробљеништво је трајало релативно кратко, пошто су га његове присталице убрзо ослободиле, након чега је уз подршку властеле постао велики жупан Рашке и потиснуо браћу, која су побегла у Византију.
Око датирања његовог доласка на власт постоје неслагања, тако да једни смештају Немањину побуну на сабору у 1165. годину, а његово ослобођење и долазак на власт у 1166. годину[1][16][6], док други Немањину побуну на сабору смештају у 1167. годину (после Тихомировог слања одреда Византији 1166. године), а његово ослобођење и долазак на власт у 1168. годину[8]. Извесно је, да је он између 1165. и 1168. године, као најмлађи међу браћом, збацио најстаријег брата Тихомира, преузео власт, прогласио се великим жупаном и потиснуо из земље осталу браћу (Тихомира, Стацимира и Мирослава).
Немањина житија наводе да се избавио из тамнице тако што је обећао светом Ђорђу да ће подићи манастир у његову славу на врху брда које је једино могао видети из пећине, само ако га ослободи из тамнице. Светац му је помогао, према наводима хагиографија, а Немања му је у знак захвалности подигао манастир Ђурђеви Ступови[1][8] (градња започета 1171. године).
Његова браћа су од Манојла добила војну подршку у покушају да поврате власт. Немањина житија наводе да је против њега послата велика најамничка војска у којој је поред Грка, било Франака и Турака[17]. До битке је дошло у јесен 1168. године[8] код Пантина, недалеко од Звечана и у њој су Немањине снаге успеле да потисну противника у Ситницу, у којој су се многи подавили[4][17] док су се остали у нереду повукли са бојишта. У Ситници се удавио и његов брат Тихомир[1][8], а након битке Немања је признао врховну власт Византије, док га је Манојло прихватио као законитог владара Рашке[6]. Касније се Немања измирио са браћом и оставио их на власти у њиховим удеоним кнежевинама[1].


-nastavak-

Dopuna: 11 Maj 2010 13:52

-nastavak-
Велики жупан (1168-1196)
Рат са Византијом


Византијски цар Манојло I Комнин
Немања је 1170. године напао, византијског вазала, кнеза Зете Радослава и том приликом припојио својој земљи део тадашње Зете и Неретвљанску област[8]. Већ наредне године Манојло Комнин долази у сукоб са Млетачком републиком и по његовом наређењу бива 12.03.[14] заплењена сва млетачка имовина на простору Византије[16]. Као одговор на ово, из Венеције је покренута млетачка ратна флота са око 120 бродова ка византијским поседима. Борби против Византије прикључила се и краљевина Угарска, а подршку овом савезу давало је и Свето римско царство, са Фридрихом Барбаросом (1152-1190) на челу. У овај савез се 1172. године укључује и Немања, који отпочиње са ударима ка Котору, ометаући истовремено саобраћај кроз моравску долину (путни правац Београд-Браничево-Ниш)[6]. Међутим, исте године умире краљ Мађарске Иштван III (1162-1172), после чега почињу сукоби око власти у самој Мађарској, из којих као победник уз византијску помоћ 1173. године излази Манојлов кандидат Бела III (1173-1196)[18]. Непосредно након тога, млетачка војска током зимовању на острву Хиосу бива десеткована епидемијом[12], тако да Рашка остаје сама у борби против Византије. Манојло је одмах искористио повољан тренутак и сам се на челу војске упутио у Рашку. Пред надолазећом византијском војском, велики жупан Рашке се повукао у планине.


Заточеништво у Цариграду
Овај сукоб се окончао Немањиним поклоњењем цару Манојлу. Он је једног дана гологлав, босоног, са одећом исцепаном до лаката, конопцем око врата и мачем на рукама ушао у византијски логор и изашао пред цара. Стигавши до Манојла Немања је пред њега пао ничице пружајући му свој мач, да са њим ради шта му је воља. Византијски цар је прихватио његову понизност, приставши на обнову вазалних обавеза и остављање Немање на положају великог жупана. Завршни део ове епизоде одиграо се у Цариграду, кроз који је бунтовни велики жупан Рашке проведен у Манојловој тријумфалној поворци[8]. Током боравка у Цариграду, велики жупан Рашке је живео у манастиру Богородице Евергетиде (у чију је славу по повратку у Рашку подигао манастир Богородице Добротворке (тзв. Студеница)).


Повратак у Рашку
Византијски цар Манојло Комнин је вратио Немању на положај великог жупана, а његовој браћи је потврдио њихове удеоне области - Страцимиру око Западне Мораве и Мирославу Захумље. По повратку у Рашку, Немања се окренуо учвршћивању централне власти, а Тихомировог сина и наследника Првослава је приморао да се одрекне владарских претензија у његову корист.
У складу са својим вазалним обавезама, Немања је редовно слао помоћне одреде у византијске војне походе. Тако су се и српске снаге нашле у саставу византијске војске коју су трупе Иконионског султаната до ногу потукле у бици код Мириокефалона 17. септембра 1176. године у кланцима Мале Азије[16]. По речима Никите Хонијата, сам Манојло је овај страховит пораз упоредио са катастрофом код Манцикерта из 1071. године[16].
Византијски цар Манојло I Комнин умире 24. септембра 1180. године, након чега Византију захватају унутрашња превирања, у којима се за пар година смењује неколико владара, што доводи до великих промена на Балканском полуострву. Краљевина Угарска, Рашка и бановина Босна непосредно после Манојлове смрти прекидају вазалне односе са Византијом[8], а већ 1185. године на простору данашње Бугарске избила је побуна у којој је обновљена бугарска држава и створено тзв. друго бугарско царство[16]. Многе вазалне државе у региону, међу којима и Рашка, тада се окрећу од слабе Византије према Папству[19].



Освајање Ниша, Косова и Метохије
Унутрашњу кризу у Византији први је искористио мађарски краљ Бела III, који је током 1180. и 1181. године освојио Далмацију. Немања му се придружио 1183. године и они су заједно нападали на византијске поседе у Моравској долини и источно од ње. Током овог похода заузети су Београд, Браничево, Равно (данашња Ћуприја) и Ниш, а здружене снаге су продрле чак до Средеца (данашња Софија)[8][14]. Мађари су се након тога повукли из борби, док је Немања наставио офанзиву и заузео област нишавску до краја, Липљан, и Мораву (Биначка Морава[6]), и звано Врање, призренску област и оба Полога до краја с међама својим[4].
-nastavak-



offline
  • Pridružio: 03 Mar 2010
  • Poruke: 186

-nastavak-
Освајање Зете


Политичка карта Балкана 1184. године
После продора на југ и исток, Немања је напао византијског вазала, кнеза Зете Михајла III (1162-1186), из владарске династије Војислављевића. Ток освајања није познат, али се он већ у јануару 1186. године помиње као владар у Котору, тако да се сматра да је до тада овладао целокупном Зетом[1][6].
У том походу заузео је градове[4][6]: Дањ, Сард, Дриваст, Скадар, Свач, Улцињ, Бар, Рисан, а о страдању градова, у којима су византијске присталице пружиле отпор[6], у његовим житијима се наводи:
„Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош...“
(Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“)
„...градове сазидане од њих разруши и измени славу њихову у слику пустоши, и име њихово не назва се више тамо у области тој...“
(Доментијан, „Житије светог Симеона“)
Ових борби и разарања је био поштеђен само Котор, који је Немања додатно утврдио и у њему подигао свој дворац[4].


Напади на Дубровник
Истовремено са Немањиним походима, његова браћа Страцимир и Мирослав су 1184. године отпочели са нападима на поседе Дубровачке републике[6]. Прво је Страцимир са флотом покушао да заузме Корчулу, али је претрпео пораз у коме му је флота спаљена[6], а он сам се једва спасао[12]. Исте године, Мирослав је напао Дубровник са 13 бродова, али је 18. августа потучен недалеко од Пољица, код острвцета Колочепа[14]. Наредне, 1185. године, Мирослав је опсео град са копна, али се повукао након седам дана бомбардовања града помоћу опсадних справа[6].
Непријатељства између Дубровачке републике и Рашке су окончана 27. септембра 1186. године, када је закључен мир између њихових представника, жупана Невдала и Дружине Видошевића (са рашке стране) и дубровачког кнеза Крваша и надбискупа Трифуна (са дубровачке стране). Одредбе мира давале су Дубровчанима право слободне трговине, испаше и искоришћавања шума у Рашкој, док је становницима Рашке омогућен слободан промет у граду[14].


Преговори са Барбаросом и крсташки напади на Византију
После слома друге норманске офанзиве на Балканско полуострво (крајем 1185)[16], византијски цар Исак II (1185-1195, 1203-1204) је ступио у преговоре са Белом III око окончања непријатељстава. Направљен је договор да се цар ожени Белином ћерком Маргаритом, а да као мираз Византији буду враћени градови и области у моравској долини, који су већином били у Немањиним рукама[14]. Овај догађај оставио је Рашку без јаког савезника, због чега је Немања био приморан да пронађе другог јаког савезника. Истовремено је наставио офанзиву и ширење својих области, ослањајући се на византијску заузетост побуном на простору данашње Бугарске коју је помагао[16].


Свети римски цар Фридрих Барбароса током III крсташког похода
Пад Јерусалима 02.10. 1187. године[16], покренуо је III крсташки поход на Свету земљу. Део крсташа, предвођен светим римским царем Фридрихом Барбаросом, планирао је да прође кроз Немањине земље, што је велики жупан покушао да искористи, уздајући се у непријатељство Фридриха и Византије услед сукоба на простору данашње Италије. Његови изасланици су на Божић 1188. године у Нирнбергу, предложили светом римском цару да се састане са Немањом који ће му омогућити безбедан пролазак и снабдевање кроз Рашку[14][12].
До сусрета двојице владара дошло је 27.07.1189. године у Нишу[14][6]. Немања је у пратњи свог брата Страцимира понудио Фридриху[6]:
• 20.000 војника спремних на рат са Византијом
• ступање Рашке у вазалне односе са Светим римским царством
заузврат, Немања је тражио да му се признају сва дотадашња и будућа освајања.
Сличну понуду су, том приликом, изнели и устаници са простора данашње Бугарске, нудећи 40.000 војника. Фридрих није прихватио ове понуде, тако да није дошло до стварања савеза, али је та опција остала отворена, о чему сведочи и уговорено венчање између Мирослављевог сина Тољена и ћерке Бертолда од Андекса, истарског грофа и титуларног војводе Хрватске и Славоније, до којег на крају ипак није дошло[14].
Крсташка војска је из Ниша наставила низ Via Militaris ка Сердици и Хадријанопољу, а иза ње је наступао Немања са својим трупама настављајући освајања Византијских области[14]. Стални пљачкашки напади на крсташе довели су до отворених непријатељстава и Фридрихове снаге новембра 1189. године, после опсаде, заузимају Хадријанопољ и отпочињу са припремама за удар на Цариград. Због тога долази до обнове преговора о савезу са Немањом и устаницима са простора данашње Бугарске[14][6], а Фридрих покреће и своју флоту (на челу са његовим сином Хенриком (1191—1197)) ка Цариграду, да би извршио поморску блокаду византијске престонице[12], коју је уз помоћ Срба и Бугара планирао да нападне[6]. Међутим, ове акције бивају прекинуте 14. фебруара 1190. године[14], када долази до закључења мировног уговора по коме су крсташи пребачени у Малу Азију да наставе свој поход ка Јерусалиму.


Стефан Немања, фреска из Богородице Љевишке (почетак XIV века)
Ослобођен опасности од Фридриховог напада, Исак II покреће своје трупе, прво ка простору данашње Бугарске, а потом и ка Немањи који је у међувремену освојио Перник, Земен, Велбужд, Житомиск, Стоби и Скопље[6]. Византијска војска је надирала са југа и Немања се пред њом повлачио, да би негде на Јужној Морави (у јесен 1190.[8][16] или почетком 1191. године[14]) дошло до битке у којој је Византија однела одлучну победу. Немања се након тога повукао, док су Византинци опустошили тај део Рашке, спаливши и један Немањин дворац, највероватније недалеко од данашње Куршумлије[14]. После тих дејстава, дошло је до склапања мира, према коме је[16][8][14]:
• Немања морао да врати Перник, Земен, Велбужд, Житомиск, Стоби, Скопље, Ниш, Равно и контролу над правцем Via Militaris
• Немањи су призната ранија освајања (Косово са Липљаном, Метохија до Призрена)
• Немању наслеђује његов средњи син Стефан, који добија титулу севастократора и Исакову братаницу Јевдокију за жену, а не најстарији Вукан.
Последњи рат, Немања је водио, 1192. или 1193. године[6], против Мађара, који су напали Рашку. Детаљи овог сукоба нису познати, али је извесно да су Византинци са неколико одреда потпомогли српску одбрану и да се цео сукоб окончао без неких територијалних промена, након притиска који је на краља Мађарске Белу III извршио папа Селестин III (1191—1198), на инсистирање Исака II[16].
Крајем Немањине владавине, настала је и најстарија, данас сачувана, ћирилична књига писана српском редакцијом старословенског језика, Мирослављево јеванђеље, писано за његовог старијег брата, хумског кнеза Мирослава.

-nastavak-

offline
  • Pridružio: 03 Mar 2010
  • Poruke: 186

-nastavak-

Повлачење са власти и одлазак у монаштво
Свети Симеон


Фреска из краљеве цркве у Студеници, око 1314.

Мироточиви
Рођен око 1113., Рибница (данашња Подгорица), Краљевина Зета

Преминуо 13. фебруар 1199., Хиландар, Света гора, Византија

Поштује се у Српској православној цркви

Празник
13/26. фебруар

Категорија:Свеци

Стефан Немања се повукао са власти на великом државном сабору 25. марта 1196. године[1] на који је позвао:
„...жену своју, и синове своје, и архијереја својега по имену Калиника, и старешине, и кнезове земље своје који управљаху, војводе, војнике...“
(Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“)
Власт и титулу великог жупана Рашке је предао средњем сину, Стефану Немањићу, чији је таст Алексије III Анђел (1195-1203) 08.04. 1195. године извршио државни удар у коме је свргнуо са власти свог брата Исака II и преузео власт[16]. Најстаријем сину Вукану је оставио на управу Зету, Травунију, Хвосно и Топлицу[1], са тим да је подређен Стефану, као великом жупану Рашке.
Немања се после сабора и повлачења са власти замонашио са супругом Аном у цркви светих Петра и Павла у Расу и том приликом су узели монашка имена Симеон и Анастасија. Прву годину свог монашког живота провео је у манастиру Студеници, да би се у јесен 1197. године придружио свом најмлађем сину монаху Сави на Светој гори. Тамо је, заједно са њим, уз дозволу византијског цара, оживео запустели манастир Хиландар 1198. године[14].
„...који ће служити за примање људи од српскога народа...“
(Оснивачка хрисовуља манастира Хиландар)

Смрт
Немања је преминуо у дубокој старости, у манастиру Хиландар 3. фебруара 1199.[1] или 1200. године[20]. Према хришћанском предању, у тренутку његове смрти просторију је обасјала светлост. Следеће године га је Светогорски сабор канонизовао као светог Симеона Мироточивог, јер су његове мошти точиле миро. Његов син Сава је 1208. године пренео његове посмртне остатке у Рашку, да би над њима измирио своју старију браћу Стефана и Вукана који су се борили око власт. Његове мошти су тада положене у његову задужбину Студеницу, у којој се и данас налазе.
Српска православна црква га прославља 26. фебруара по грегоријанском, односно 13. фебруара по јулијанском календару.


Немањина верска политика
Стефан Немања се сматра једним од родоначелника Српске православне цркве, првим великим ктитором православних храмова међу Србима и дубоко побожним човеком[6][8]. Православље је, према византијском моделу, постало државна вера, а епископија у Расу њено средиште. О томе сведочи и чињеница да су рашки епископи Јевтимије и Калиник важили за утицајне личности у држави и на саборима[6]. Без обзира на то, он је одржавао добре и чврсте везе представницима папске курије[8], како из политичких разлога због подршке у борби против Византије, тако и због чињенице да је у његовој држави део становништва, махом у приморским областима, био римокатоличке вере[8].
Током своје владавине, Немања је повео борбу против богумилске јереси чије је припаднике прогнао и казнио[6], тако да они након тога нису представљали већу опасност по државу[6][8].


Немањине задужбине
Током свог живота Немања је подигао и обновио већ број манастира и цркви, како на просторима којима је владао односно управљао, тако и у другим земљама.


Свети Симеон и свети Сава оснивају Манастир Хиландар
• Манастир Богородице код Куршумлије (пре 1168-1172)[21],
• Манастир светог Николе код Куршумлије (пре 1168)[21],
• Манастир светог Ђорђа у Расу (Ђурђеви ступови) (после 1168. године)[5],
• Манастир Богородице Добротворке (Студеница) (1183-око 1191)[21],
• Манастир Хиландар (1198)[5],
• Манастир светог Николе (Кончул или Казиновићи) на Ибру[21],
• Манастир Богородице Бистричке на Бистрици код Бијелог Поља[1],
• Женски манастир Богородице у Расу[1],
• Манастир светог архангела Михајла у Скопљу (обновио)[1],
• Црква светог Николе у Нишу,
• Црква манастира светог великомученика Пантелејмона у Нишу (обновио)[21],
• Манастир свете Богородице Градачке (ибарски Градац), помиње се од његовог доба[21]
• Манастир светог Николе у Дабру (Бања) код Прибоја, помиње се од његовог доба[21]
• Манастир светог Ђорђа у Дабру (Ораховица или Мажићи) код Прибоја, помиње се од његовог доба[21]
Поред ктиторских делатности, Немања је помагао хришћанске светиње у свету[21]:
• Цркву Светог гроба у Јерусалиму,
• Цркву светог Јована Претече у Јерусалиму,
• Цркву светог Теодосија у пустињи код Витлејема,
• Цркву светих апостола Петра и Павла у Риму,
• Цркву светог Николе у Барију,
• Манастир Богородице Евергетиде у Цариграду,
• Манастир светог Димитрија у Солуну.



Прогони богумила

За више информација видети Богумили, Сабор против богумила у Рашкој и Прогони богумила у Рашкој

Крајем XII века, међу Србима и другим балканским Словенима, је било веома распрострањено словенско хришћанско учење названо богумилство. Главна политичка тенденција богомилства била је отпор византијској државној и црквеној власти[22].


Сабор против богумила, црква светог Ахилија у Ариљу (1290)
Само богумилство је било веома раширено међу народом у Рашкој и Босни[8], а његово ширење међу властелом довело је Немањине акције против њих[6]. Он је сазвао државни сабор на коме је требало да се донесе одлука даљим мерама против њих. На њему се део властеле успротивио било каквој акцији против њих[8], али је на крају ипак донета одлука да се они прогнају из земље и казне[6]. Богумили су се оружјем супротставили одлукама сабора[8], тако да је Немања против њих повео прави крсташки рат[8] у коме је богумилство уништено. Они су већином протерани из државе[6], имовина им је попаљена и одузета[6], док је део њих остао у земљи прикривајући своју веру[8]. Немањин син Стефан, овим речима описује рад свог оца против богумила:

Као некада пророк Илија, који је устао на бестидне јереје, и он изобличи безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим. Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову, што не исповеда Христа, сина божјег.

— Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“
У сукобима су спаљене њихове књиге[4], највероватније словенске апокрифне књиге, које су они преводили[23]
Део богумила је тада побегао у околне земље, махом у Босну, где су нашли уточиште под окриљем Цркве босанске и бана Кулина.

-nastavak-

Dopuna: 11 Maj 2010 13:54

-nastavak-
Напомене
1. ^ 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 1,15 1,16 1,17 1,18 1,19 1,20 1,21 1,22 1,23 Андрија Веселиновић Радош Љушић, „Српске династије“ , Нови Сад, 2001. ISBN 86-83639-01-0
2. ^ Један је од 16 владара који су уврштени у књигу „100 најзнаменитијих Срба“, коју је саставила Српска академија наука и уметности.
3. ^ Јован Деретић, „Културна историја Срба“, Београд 2005. ISBN 86-331-2386-X
4. ^ 4,00 4,01 4,02 4,03 4,04 4,05 4,06 4,07 4,08 4,09 4,10 4,11 4,12 4,13 4,14 Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“ (превод рукописа на данашњи српски са коментарима)
5. ^ 5,0 5,1 5,2 Александар Дероко, „Монументална и декоративна архитектура у средњевековној Србији“ (треће допуњено издање), Београд, 1985.
6. ^ 6,00 6,01 6,02 6,03 6,04 6,05 6,06 6,07 6,08 6,09 6,10 6,11 6,12 6,13 6,14 6,15 6,16 6,17 6,18 6,19 6,20 6,21 6,22 6,23 6,24 6,25 Група аутора, „Историја српског народа I“ , Београд, 1981.
7. ^ 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 7,6 7,7 Тибор Живковић, „Портрети српских владара (IX-XII)“ , Београд, 2006. ISBN 86-17-13754-1
8. ^ 8,00 8,01 8,02 8,03 8,04 8,05 8,06 8,07 8,08 8,09 8,10 8,11 8,12 8,13 8,14 8,15 8,16 8,17 8,18 8,19 8,20 8,21 8,22 8,23 Станоје Станојевић, „Историја српскога народа“ (треће издање, репринт издања из 1926), Београд, 1989. ISBN 86-83639-01-0
9. ^ 9,0 9,1 9,2 Genealogy.eu, сајт који садржи породична стабла краљевских и племићких породица
10. ^ L. P. Brockett, „The Bogomils of Bulgaria and Bosnia: The Early Protestants of the East“ (1879)
11. ^ Име Немањиног оца Завида, помиње се само на два места (натпис у цркви светог Петра и Павла на Лиму у данашњем Бијелом Пољу и запис у склопу „Мирослављевог јеванђеља“) као име оца његовог брата Мирослава, док се у његовим житијима не помиње.
12. ^ 12,0 12,1 12,2 12,3 12,4 12,5 Жељко Фајфрић, „Света лоза Стефана Немање“, Шид 1998.
13. ^ „Entry of Slavs Into Christendom“
14. ^ 14,00 14,01 14,02 14,03 14,04 14,05 14,06 14,07 14,08 14,09 14,10 14,11 14,12 14,13 14,14 14,15 14,16 14,17 Владимир Ћоровић, „Историја српског народа“ (рукопис из 1941), Београд, 1989. ISBN 86-13-00389-8 (Стеван Немања)
15. ^ Јован Кинам, „Историја“
16. ^ 16,00 16,01 16,02 16,03 16,04 16,05 16,06 16,07 16,08 16,09 16,10 16,11 Георгије Острогорски, „Историја Византије“ (II фототипско издање оригинала 1959), Београд, 1993.
17. ^ 17,0 17,1 Доментијан, „Житије светог Симеона“
18. ^ Alexander Kazhdan (editor), „The Oxford Dictionary of Byzantium“ , Oxford, 1991. ((en))
19. ^ Јосип Врандечић, „Црква босанска и Црква далматинска: Средњовјековна хереза у Далмацији “
20. ^ Павле Поповић, „Година смрти Немањине“
21. ^ 21,0 21,1 21,2 21,3 21,4 21,5 21,6 21,7 21,8 Василије Марковић, „Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији“ (прво издање), Сремски Карловци, 1920.
22. ^ Иво Пилар, „Богомилство као социјални и политички проблем“ (1927)
23. ^ Према наводу Бранка Бјелајца:„Богумили су у X, XI и XII веку преводили апокрифне црквене књиге на ондашњи српски књижевни језик.“ Срећковић, Славков Пантелија: Историја српскога народа, књига прва, Београд, 1884. године.
Литература
Примарни извори

Викизворник има оригиналан текст повезан са овим чланком:
Житије светог Симеона
• Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“ (превод рукописа на данашњи српски са коментарима)
• Доментијан, „Житије светог Симеона“
Научни радови
• Василије Марковић, „Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији“ (прво издање), Сремски Карловци, 1920.
• Станоје Станојевић, „Историја српскога народа“ (треће издање, репринт издања из 1926), Београд, 1989. ISBN 86-83639-01-0
• Георгије Острогорски, „Историја Византије“ (II фототипско издање оригинала 1959), Београд, 1993.
• Група аутора, „Историја српског народа I“ , Београд, 1981.
• Александар Дероко, „Монументална и декоративна архитектура у средњевековној Србији“ (треће допуњено издање), Београд, 1985.
• Андрија Веселиновић Радош Љушић, „Српске династије“ , Нови Сад, 2001. ISBN 86-83639-01-0


-nastavak-

Dopuna: 11 Maj 2010 13:55

-nastavak-
Rodoslov dinastije Nemanjić
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vladarska loza Nemanjića


Loza Nemanjića, freska iz manastira Dečani.


shematski prikaz vladara iz dinastije Nemanjića, linija na levo predstavlja naslednu vezu braće, a na desno otac-sin, plavom bojom su označeni kraljevi, a crvenom carevi
Dinastija je dala jedanaest vladara, koji su vladali Srbijom od (1166)1168. do 1371. godine: Vladari:
• veliki župan Stefan Nemanja, veliki župan (1166)1168-1196.
• kralj Stefan Prvovenčani, veliki župan 1196-1217., kralj Srbije 1217-1228. (sa prekidom)
• kralj Stefan Radoslav, kralj Srbije 1228-1234.
• kralj Stefan Vladislav, kralj Srbije 1234-1243.
• kralj Stefan Uroš I, kralj Srbije 1243-1276.
• kralj Stefan Dragutin, kralj Srbije 1276-1282., kasnije kralj Srema
• kralj Stefan Uroš II Milutin, kralj Srbije 1282-1321.
• kralj Vladislav II, 1321-1325. kralj Srema, i nepriznati kralj Srbije
• kralj Stefan Uroš III Dečanski, kralj Srbije 1321-1331.
• car Stefan Uroš IV Dušan, kralj Srbije 1331-1346., car Srba, Bugara i Grka 1346-1355.
• car Stefan Uroš V Nejaki, car Srbije 1355-1371.
Ostali vladari:
• veliki župan Vukan Nemanjić, nepriznati veliki župan 1202-1204.
• kralj Konstantin Nemanjić, nepriznati kralj 1321—1322.
• carica Bugarske Ana Neda, savladarka sinu Ivanu Stefanu 1330-1331.
• car Simeon (Siniša) Uroš Paleolog, car Epira 1359-1366, car Tesalije 1359-1371.
• car Jovan Uroš Paleolog, car Epira 1371-1372.
• kneginja Milica Hrebeljanović, savladarka sinu Stefanu 1389-1393.
Veze sa drugim dinastijama
Nemanjići su po osnivaču dinastije Stefanu Nemanji povezani sa Vukanovićima po muškoj liniji i sa Vojislavljevićima po ženskoj liniji.
Nakon smrti Uroša Nejakog dinastija nije imala direktnih potomaka, ali se nastavlja bočnom, ženskom linijom u dinastiju Lazarevića, a kasnije i Brankovića, koji vladaju delom Srba do prve polovine šesnaestog veka.
Bočna epirska linija Nemanjića, po muškoj liniji
Simeon Siniša je sin Stefana Dečanskog sin iz braka sa Marijom Paleolog, pa se osećao više Grkom nego Srbinom. Od Dušana je na upravu dobio Epir kojim je vladao do 1369. godine kao samostalni despot. Imao je dva sina Stefana i Jovana Uroša koji je kao monah Josaif osnovao Meteore i sa njegovom smrću 1423. godine izumire ova bočna linija Nemanjića.
Bočna linija Nemanjića, po ženskoj liniji
Bočna linija Nemanjića, po ženskoj liniji, unuke Nemanjinog sina Vukana Milice:
• Knez Lazar Hrebeljanović (1371-1389)
• Despot Stefan Lazarević (1389-1427)
Kćerka kneza Lazara, Mara udala se za velikaša Vuka Brankovića i sa njim imala potomke koji su vladali Srbijom:
• Despot Đurađ Branković (1427-1456)
• Despot Lazar Branković (1456-1458)
• Despot Stefan Branković (1458-1459)


-nastavak-

Dopuna: 11 Maj 2010 13:56

-nastavak-
Članovi dinastije Nemanjić


Genealogija Nemanjića
1. Stefan Nemanja (1112/13-1199), veliki župan 1166-1196. Zamonašio se 1196. kao monah Simeon, kanonizovan kao sveti Simeon Mirotočivi. Oženio Anu, koja se kasnije zamonašila kao monahinja Anastasija. Kanonizovana kao Anastasija Srpska i proslavlja se 5. jula.
1. Vukan (Vuk) Nemanjić (živeo do posle 1208/09.), veliki knez, dukljanski kralj 1186/89-1208, Veliki župan 1202-1204.
1. Đorđe Nemanjić
2. Stefan Nemanjić
3. Dimitrije Nemanjić, zamonašio se kao monah David.
1. Vratislav Nemanjić
1. Dimitrije Vratko Nemanjić (Jug Bogdan)
1. Nikola Nemanjić
2. Milica Nemanjić, udata za Lazara Hrebeljanovića, rodonačelnica dinastije Lazarevića.
4. Vladin Nemanjić
5. Rastko Nemanjić
2. Stefan Prvovenčani Nemanjić (?-1228), veliki župan 1196-1217, kralj 1217-1228. Zamonašio se kao monah Simon. Oženio Evdokiju, ćerku Aleksija Trećeg Anđela, koju je 1200/01 oterao. 1207/08. oženio Anu Dandolo (?-1255), unuku mletačkog dužda Enrika Dandola.
1. Stefan Radoslav Nemanjić (živeo do posle 1235.), kralj 1228-1234. Zamonašio se kao monah Jovan. Oženio Anu Komninu, ćerku solunskog despota i cara Teodora Prvog Anđela.
2. Komnina Nemanjić, udata prvo za Dimitrija, zatim za Grgura Komona.
3. Stefan Vladislav Nemanjić, kralj 1234-1243. Oženio Beloslavu, ćerku bugarskog cara Asena Drugog.
1. Stefan Nemanjić
2. Desa Nemanjić
3. Nepoznata ćerka, udata za Đuru Kačića.
4. Predislav Nemanjić, episkop humski, arhiepiskop srpski Sava Drugi 1263-1270.
5. Stefan Uroš Prvi Nemanjić (?-1277), kralj 1243-1276. Zamonašio se kao monah Simon. Oko 1255. oženio Jelenu Anžujsku (?-1314).
1. Stefan Dragutin Nemanjić (?-1316), kralj 1276-1282, sremski kralj 1282-1316. Zamonašio se kao monah Teoktist. Oko 1270. oženio Katalinu, ćerku ugarskog kralja Stefana Petog.
1. Jelisaveta Nemanjić, udata za Stepana Prvog Kotromanića
2. Nepoznata ćerka, udata za Pavla Šubića.
3. Stefan Vladislav Drugi Nemanjić. Prvo 1293. oženio Anu Morozinu, a kasnije nepoznatu ćerku erdeljskog vojvode Ladislava Apora.
4. Urošic Nemanjić, koji se zamonašio kao monah Stefan.
2. Stefan Uroš Drugi Milutin Nemanjić (?-1321), kralj 1282-1321. Prvo oženio Jelenu, srpkinju vlasteoskog roda, zatim 1282. nepoznatu ćerku gospodara Tesalije Jovana Prvog Anđela, zatim 1283. Jelisavetu, ćerku ugarskog kralja Stefana Petog, zatim 1284. Anu, ćerku bugarskog cara Georgija Prvog Tertera, i 1299. Simonidu, ćerku vizantijskog cara Andronika Drugog Paleologa.
1. Stefan Uroš Treći Dečanski Nemanjić (?-1331), kralj 1321-1331. Prvo oženio Teodoru, ćerku bugarskog cara Smilca, a zatim Mariju, ćerku vizantijskog panipersevasta Jovana Paleologa.
1. Stefan Uroš Četvrti Dušan Nemanjić (?-1355), kralj 1331-1345., car 1345-1355. 1332. oženio Jelenu (?-1376), sestru bugarskog cara Jovana Aleksandra. Zamonašila se kao monahinja Jelisaveta.
1. Stefan Uroš Peti Nemanjić (?-1371), car 1355-1371. 1360. oženio Anu, ćerku vlaškog vojvode Aleksandra, kasnije zamonašenu kao monahinja Jelena.
2. Dušica Nemanjić
3. Simeon (Siniša) Paleolog, oženio Tomaidu.
4. Jelena Nemanjić, udata za Mladena Trećeg Šubića.
5. Teodora Nemanjić, udata za Despota Dejana.
2. Ana (Neda, Dominika) Nemanjić, udata za Mihajla Šišmana.
3. Zorica Nemanjić
4. Jelena Nemanjić
5. Konstantin Nemanjić
3. Brnča Nemanjić
4. Stefan Nemanjić
3. Rastko Nemanjić (1175-1236), zamonašio se kao monah Sava, arhiepiskop srpski od 1219. Kanonizovan kao sveti Sava, prvi arhiepiskop srpski (proslavlja se 27. januara).
4. Nepoznata ćerka, udata za Manojla Anđela.
5. Nepoznata ćerka, udata za nepoznatog Asena.
Car Dušan Silni je bio oženjen Jelenom, sestrom bugarskog cara Jovana Aleksandra, i sa njom imao sina Uroša V Nemanjića. Uroš se oženio Anom, ćerkom vlaškog vojvode Aleksandra. Simeon Siniša Paleolog, bio je oženjen Tomaidom, ćerkom Jovana II Orsinija i Ane Paleolog, i sa njom imao Jovana Uroša, Stefana Duku i Mariju Angelinu Dukenu (bila udata za Tomu Preljubovića, despota Janjine, a zatim za Isaila del Buondelmonti). Stefan Duka je bio oženjen ćerkom Frančeska Đorđija, markgrofa Bodonice.Simeon Siniša mu je bio polubrat.



Из извора Енциклопедије(Википедије) припремио за форум: Мирослав Младеновић локални етногрфа и историчар Власотинце Србија
11 мај 2010. годиен Власотинце Србија

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 990 korisnika na forumu :: 37 registrovanih, 10 sakrivenih i 943 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3195 - dana 09 Nov 2023 14:47

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: 357magnum, _Sale, babaroga, bojank, bokisha253, danilopu, doktor1964, DonRumataEstorski, drimer, Duh sa sekirom, dule10savic, elenemste, Excalibur13, FOX, galijot, Georgius, goxin, Ivica1102, Kubovac, Luka Blažević, Magistar78, mercedesamg, Motocar, nemkea71, nextyamb, pacika, pein, procesor, royst33, sevenino, slonic_tonic, Steeeefan, trajkoni018, vlada035, Yugol33, YugoSlav, zdrebac