offline
- Pridružio: 03 Mar 2010
- Poruke: 186
|
-nastavak-
Повлачење са власти и одлазак у монаштво
Свети Симеон
Фреска из краљеве цркве у Студеници, око 1314.
Мироточиви
Рођен око 1113., Рибница (данашња Подгорица), Краљевина Зета
Преминуо 13. фебруар 1199., Хиландар, Света гора, Византија
Поштује се у Српској православној цркви
Празник
13/26. фебруар
Категорија:Свеци
Стефан Немања се повукао са власти на великом државном сабору 25. марта 1196. године[1] на који је позвао:
„...жену своју, и синове своје, и архијереја својега по имену Калиника, и старешине, и кнезове земље своје који управљаху, војводе, војнике...“
(Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“)
Власт и титулу великог жупана Рашке је предао средњем сину, Стефану Немањићу, чији је таст Алексије III Анђел (1195-1203) 08.04. 1195. године извршио државни удар у коме је свргнуо са власти свог брата Исака II и преузео власт[16]. Најстаријем сину Вукану је оставио на управу Зету, Травунију, Хвосно и Топлицу[1], са тим да је подређен Стефану, као великом жупану Рашке.
Немања се после сабора и повлачења са власти замонашио са супругом Аном у цркви светих Петра и Павла у Расу и том приликом су узели монашка имена Симеон и Анастасија. Прву годину свог монашког живота провео је у манастиру Студеници, да би се у јесен 1197. године придружио свом најмлађем сину монаху Сави на Светој гори. Тамо је, заједно са њим, уз дозволу византијског цара, оживео запустели манастир Хиландар 1198. године[14].
„...који ће служити за примање људи од српскога народа...“
(Оснивачка хрисовуља манастира Хиландар)
Смрт
Немања је преминуо у дубокој старости, у манастиру Хиландар 3. фебруара 1199.[1] или 1200. године[20]. Према хришћанском предању, у тренутку његове смрти просторију је обасјала светлост. Следеће године га је Светогорски сабор канонизовао као светог Симеона Мироточивог, јер су његове мошти точиле миро. Његов син Сава је 1208. године пренео његове посмртне остатке у Рашку, да би над њима измирио своју старију браћу Стефана и Вукана који су се борили око власт. Његове мошти су тада положене у његову задужбину Студеницу, у којој се и данас налазе.
Српска православна црква га прославља 26. фебруара по грегоријанском, односно 13. фебруара по јулијанском календару.
Немањина верска политика
Стефан Немања се сматра једним од родоначелника Српске православне цркве, првим великим ктитором православних храмова међу Србима и дубоко побожним човеком[6][8]. Православље је, према византијском моделу, постало државна вера, а епископија у Расу њено средиште. О томе сведочи и чињеница да су рашки епископи Јевтимије и Калиник важили за утицајне личности у држави и на саборима[6]. Без обзира на то, он је одржавао добре и чврсте везе представницима папске курије[8], како из политичких разлога због подршке у борби против Византије, тако и због чињенице да је у његовој држави део становништва, махом у приморским областима, био римокатоличке вере[8].
Током своје владавине, Немања је повео борбу против богумилске јереси чије је припаднике прогнао и казнио[6], тако да они након тога нису представљали већу опасност по државу[6][8].
Немањине задужбине
Током свог живота Немања је подигао и обновио већ број манастира и цркви, како на просторима којима је владао односно управљао, тако и у другим земљама.
Свети Симеон и свети Сава оснивају Манастир Хиландар
• Манастир Богородице код Куршумлије (пре 1168-1172)[21],
• Манастир светог Николе код Куршумлије (пре 1168)[21],
• Манастир светог Ђорђа у Расу (Ђурђеви ступови) (после 1168. године)[5],
• Манастир Богородице Добротворке (Студеница) (1183-око 1191)[21],
• Манастир Хиландар (1198)[5],
• Манастир светог Николе (Кончул или Казиновићи) на Ибру[21],
• Манастир Богородице Бистричке на Бистрици код Бијелог Поља[1],
• Женски манастир Богородице у Расу[1],
• Манастир светог архангела Михајла у Скопљу (обновио)[1],
• Црква светог Николе у Нишу,
• Црква манастира светог великомученика Пантелејмона у Нишу (обновио)[21],
• Манастир свете Богородице Градачке (ибарски Градац), помиње се од његовог доба[21]
• Манастир светог Николе у Дабру (Бања) код Прибоја, помиње се од његовог доба[21]
• Манастир светог Ђорђа у Дабру (Ораховица или Мажићи) код Прибоја, помиње се од његовог доба[21]
Поред ктиторских делатности, Немања је помагао хришћанске светиње у свету[21]:
• Цркву Светог гроба у Јерусалиму,
• Цркву светог Јована Претече у Јерусалиму,
• Цркву светог Теодосија у пустињи код Витлејема,
• Цркву светих апостола Петра и Павла у Риму,
• Цркву светог Николе у Барију,
• Манастир Богородице Евергетиде у Цариграду,
• Манастир светог Димитрија у Солуну.
Прогони богумила
За више информација видети Богумили, Сабор против богумила у Рашкој и Прогони богумила у Рашкој
Крајем XII века, међу Србима и другим балканским Словенима, је било веома распрострањено словенско хришћанско учење названо богумилство. Главна политичка тенденција богомилства била је отпор византијској државној и црквеној власти[22].
Сабор против богумила, црква светог Ахилија у Ариљу (1290)
Само богумилство је било веома раширено међу народом у Рашкој и Босни[8], а његово ширење међу властелом довело је Немањине акције против њих[6]. Он је сазвао државни сабор на коме је требало да се донесе одлука даљим мерама против њих. На њему се део властеле успротивио било каквој акцији против њих[8], али је на крају ипак донета одлука да се они прогнају из земље и казне[6]. Богумили су се оружјем супротставили одлукама сабора[8], тако да је Немања против њих повео прави крсташки рат[8] у коме је богумилство уништено. Они су већином протерани из државе[6], имовина им је попаљена и одузета[6], док је део њих остао у земљи прикривајући своју веру[8]. Немањин син Стефан, овим речима описује рад свог оца против богумила:
Као некада пророк Илија, који је устао на бестидне јереје, и он изобличи безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим. Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову, што не исповеда Христа, сина божјег.
— Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“
У сукобима су спаљене њихове књиге[4], највероватније словенске апокрифне књиге, које су они преводили[23]
Део богумила је тада побегао у околне земље, махом у Босну, где су нашли уточиште под окриљем Цркве босанске и бана Кулина.
-nastavak-
Dopuna: 11 Maj 2010 13:54
-nastavak-
Напомене
1. ^ 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 1,15 1,16 1,17 1,18 1,19 1,20 1,21 1,22 1,23 Андрија Веселиновић Радош Љушић, „Српске династије“ , Нови Сад, 2001. ISBN 86-83639-01-0
2. ^ Један је од 16 владара који су уврштени у књигу „100 најзнаменитијих Срба“, коју је саставила Српска академија наука и уметности.
3. ^ Јован Деретић, „Културна историја Срба“, Београд 2005. ISBN 86-331-2386-X
4. ^ 4,00 4,01 4,02 4,03 4,04 4,05 4,06 4,07 4,08 4,09 4,10 4,11 4,12 4,13 4,14 Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“ (превод рукописа на данашњи српски са коментарима)
5. ^ 5,0 5,1 5,2 Александар Дероко, „Монументална и декоративна архитектура у средњевековној Србији“ (треће допуњено издање), Београд, 1985.
6. ^ 6,00 6,01 6,02 6,03 6,04 6,05 6,06 6,07 6,08 6,09 6,10 6,11 6,12 6,13 6,14 6,15 6,16 6,17 6,18 6,19 6,20 6,21 6,22 6,23 6,24 6,25 Група аутора, „Историја српског народа I“ , Београд, 1981.
7. ^ 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 7,6 7,7 Тибор Живковић, „Портрети српских владара (IX-XII)“ , Београд, 2006. ISBN 86-17-13754-1
8. ^ 8,00 8,01 8,02 8,03 8,04 8,05 8,06 8,07 8,08 8,09 8,10 8,11 8,12 8,13 8,14 8,15 8,16 8,17 8,18 8,19 8,20 8,21 8,22 8,23 Станоје Станојевић, „Историја српскога народа“ (треће издање, репринт издања из 1926), Београд, 1989. ISBN 86-83639-01-0
9. ^ 9,0 9,1 9,2 Genealogy.eu, сајт који садржи породична стабла краљевских и племићких породица
10. ^ L. P. Brockett, „The Bogomils of Bulgaria and Bosnia: The Early Protestants of the East“ (1879)
11. ^ Име Немањиног оца Завида, помиње се само на два места (натпис у цркви светог Петра и Павла на Лиму у данашњем Бијелом Пољу и запис у склопу „Мирослављевог јеванђеља“) као име оца његовог брата Мирослава, док се у његовим житијима не помиње.
12. ^ 12,0 12,1 12,2 12,3 12,4 12,5 Жељко Фајфрић, „Света лоза Стефана Немање“, Шид 1998.
13. ^ „Entry of Slavs Into Christendom“
14. ^ 14,00 14,01 14,02 14,03 14,04 14,05 14,06 14,07 14,08 14,09 14,10 14,11 14,12 14,13 14,14 14,15 14,16 14,17 Владимир Ћоровић, „Историја српског народа“ (рукопис из 1941), Београд, 1989. ISBN 86-13-00389-8 (Стеван Немања)
15. ^ Јован Кинам, „Историја“
16. ^ 16,00 16,01 16,02 16,03 16,04 16,05 16,06 16,07 16,08 16,09 16,10 16,11 Георгије Острогорски, „Историја Византије“ (II фототипско издање оригинала 1959), Београд, 1993.
17. ^ 17,0 17,1 Доментијан, „Житије светог Симеона“
18. ^ Alexander Kazhdan (editor), „The Oxford Dictionary of Byzantium“ , Oxford, 1991. ((en))
19. ^ Јосип Врандечић, „Црква босанска и Црква далматинска: Средњовјековна хереза у Далмацији “
20. ^ Павле Поповић, „Година смрти Немањине“
21. ^ 21,0 21,1 21,2 21,3 21,4 21,5 21,6 21,7 21,8 Василије Марковић, „Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији“ (прво издање), Сремски Карловци, 1920.
22. ^ Иво Пилар, „Богомилство као социјални и политички проблем“ (1927)
23. ^ Према наводу Бранка Бјелајца:„Богумили су у X, XI и XII веку преводили апокрифне црквене књиге на ондашњи српски књижевни језик.“ Срећковић, Славков Пантелија: Историја српскога народа, књига прва, Београд, 1884. године.
Литература
Примарни извори
Викизворник има оригиналан текст повезан са овим чланком:
Житије светог Симеона
• Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“ (превод рукописа на данашњи српски са коментарима)
• Доментијан, „Житије светог Симеона“
Научни радови
• Василије Марковић, „Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији“ (прво издање), Сремски Карловци, 1920.
• Станоје Станојевић, „Историја српскога народа“ (треће издање, репринт издања из 1926), Београд, 1989. ISBN 86-83639-01-0
• Георгије Острогорски, „Историја Византије“ (II фототипско издање оригинала 1959), Београд, 1993.
• Група аутора, „Историја српског народа I“ , Београд, 1981.
• Александар Дероко, „Монументална и декоративна архитектура у средњевековној Србији“ (треће допуњено издање), Београд, 1985.
• Андрија Веселиновић Радош Љушић, „Српске династије“ , Нови Сад, 2001. ISBN 86-83639-01-0
-nastavak-
Dopuna: 11 Maj 2010 13:55
-nastavak-
Rodoslov dinastije Nemanjić
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vladarska loza Nemanjića
Loza Nemanjića, freska iz manastira Dečani.
shematski prikaz vladara iz dinastije Nemanjića, linija na levo predstavlja naslednu vezu braće, a na desno otac-sin, plavom bojom su označeni kraljevi, a crvenom carevi
Dinastija je dala jedanaest vladara, koji su vladali Srbijom od (1166)1168. do 1371. godine: Vladari:
• veliki župan Stefan Nemanja, veliki župan (1166)1168-1196.
• kralj Stefan Prvovenčani, veliki župan 1196-1217., kralj Srbije 1217-1228. (sa prekidom)
• kralj Stefan Radoslav, kralj Srbije 1228-1234.
• kralj Stefan Vladislav, kralj Srbije 1234-1243.
• kralj Stefan Uroš I, kralj Srbije 1243-1276.
• kralj Stefan Dragutin, kralj Srbije 1276-1282., kasnije kralj Srema
• kralj Stefan Uroš II Milutin, kralj Srbije 1282-1321.
• kralj Vladislav II, 1321-1325. kralj Srema, i nepriznati kralj Srbije
• kralj Stefan Uroš III Dečanski, kralj Srbije 1321-1331.
• car Stefan Uroš IV Dušan, kralj Srbije 1331-1346., car Srba, Bugara i Grka 1346-1355.
• car Stefan Uroš V Nejaki, car Srbije 1355-1371.
Ostali vladari:
• veliki župan Vukan Nemanjić, nepriznati veliki župan 1202-1204.
• kralj Konstantin Nemanjić, nepriznati kralj 1321—1322.
• carica Bugarske Ana Neda, savladarka sinu Ivanu Stefanu 1330-1331.
• car Simeon (Siniša) Uroš Paleolog, car Epira 1359-1366, car Tesalije 1359-1371.
• car Jovan Uroš Paleolog, car Epira 1371-1372.
• kneginja Milica Hrebeljanović, savladarka sinu Stefanu 1389-1393.
Veze sa drugim dinastijama
Nemanjići su po osnivaču dinastije Stefanu Nemanji povezani sa Vukanovićima po muškoj liniji i sa Vojislavljevićima po ženskoj liniji.
Nakon smrti Uroša Nejakog dinastija nije imala direktnih potomaka, ali se nastavlja bočnom, ženskom linijom u dinastiju Lazarevića, a kasnije i Brankovića, koji vladaju delom Srba do prve polovine šesnaestog veka.
Bočna epirska linija Nemanjića, po muškoj liniji
Simeon Siniša je sin Stefana Dečanskog sin iz braka sa Marijom Paleolog, pa se osećao više Grkom nego Srbinom. Od Dušana je na upravu dobio Epir kojim je vladao do 1369. godine kao samostalni despot. Imao je dva sina Stefana i Jovana Uroša koji je kao monah Josaif osnovao Meteore i sa njegovom smrću 1423. godine izumire ova bočna linija Nemanjića.
Bočna linija Nemanjića, po ženskoj liniji
Bočna linija Nemanjića, po ženskoj liniji, unuke Nemanjinog sina Vukana Milice:
• Knez Lazar Hrebeljanović (1371-1389)
• Despot Stefan Lazarević (1389-1427)
Kćerka kneza Lazara, Mara udala se za velikaša Vuka Brankovića i sa njim imala potomke koji su vladali Srbijom:
• Despot Đurađ Branković (1427-1456)
• Despot Lazar Branković (1456-1458)
• Despot Stefan Branković (1458-1459)
-nastavak-
Dopuna: 11 Maj 2010 13:56
-nastavak-
Članovi dinastije Nemanjić
Genealogija Nemanjića
1. Stefan Nemanja (1112/13-1199), veliki župan 1166-1196. Zamonašio se 1196. kao monah Simeon, kanonizovan kao sveti Simeon Mirotočivi. Oženio Anu, koja se kasnije zamonašila kao monahinja Anastasija. Kanonizovana kao Anastasija Srpska i proslavlja se 5. jula.
1. Vukan (Vuk) Nemanjić (živeo do posle 1208/09.), veliki knez, dukljanski kralj 1186/89-1208, Veliki župan 1202-1204.
1. Đorđe Nemanjić
2. Stefan Nemanjić
3. Dimitrije Nemanjić, zamonašio se kao monah David.
1. Vratislav Nemanjić
1. Dimitrije Vratko Nemanjić (Jug Bogdan)
1. Nikola Nemanjić
2. Milica Nemanjić, udata za Lazara Hrebeljanovića, rodonačelnica dinastije Lazarevića.
4. Vladin Nemanjić
5. Rastko Nemanjić
2. Stefan Prvovenčani Nemanjić (?-1228), veliki župan 1196-1217, kralj 1217-1228. Zamonašio se kao monah Simon. Oženio Evdokiju, ćerku Aleksija Trećeg Anđela, koju je 1200/01 oterao. 1207/08. oženio Anu Dandolo (?-1255), unuku mletačkog dužda Enrika Dandola.
1. Stefan Radoslav Nemanjić (živeo do posle 1235.), kralj 1228-1234. Zamonašio se kao monah Jovan. Oženio Anu Komninu, ćerku solunskog despota i cara Teodora Prvog Anđela.
2. Komnina Nemanjić, udata prvo za Dimitrija, zatim za Grgura Komona.
3. Stefan Vladislav Nemanjić, kralj 1234-1243. Oženio Beloslavu, ćerku bugarskog cara Asena Drugog.
1. Stefan Nemanjić
2. Desa Nemanjić
3. Nepoznata ćerka, udata za Đuru Kačića.
4. Predislav Nemanjić, episkop humski, arhiepiskop srpski Sava Drugi 1263-1270.
5. Stefan Uroš Prvi Nemanjić (?-1277), kralj 1243-1276. Zamonašio se kao monah Simon. Oko 1255. oženio Jelenu Anžujsku (?-1314).
1. Stefan Dragutin Nemanjić (?-1316), kralj 1276-1282, sremski kralj 1282-1316. Zamonašio se kao monah Teoktist. Oko 1270. oženio Katalinu, ćerku ugarskog kralja Stefana Petog.
1. Jelisaveta Nemanjić, udata za Stepana Prvog Kotromanića
2. Nepoznata ćerka, udata za Pavla Šubića.
3. Stefan Vladislav Drugi Nemanjić. Prvo 1293. oženio Anu Morozinu, a kasnije nepoznatu ćerku erdeljskog vojvode Ladislava Apora.
4. Urošic Nemanjić, koji se zamonašio kao monah Stefan.
2. Stefan Uroš Drugi Milutin Nemanjić (?-1321), kralj 1282-1321. Prvo oženio Jelenu, srpkinju vlasteoskog roda, zatim 1282. nepoznatu ćerku gospodara Tesalije Jovana Prvog Anđela, zatim 1283. Jelisavetu, ćerku ugarskog kralja Stefana Petog, zatim 1284. Anu, ćerku bugarskog cara Georgija Prvog Tertera, i 1299. Simonidu, ćerku vizantijskog cara Andronika Drugog Paleologa.
1. Stefan Uroš Treći Dečanski Nemanjić (?-1331), kralj 1321-1331. Prvo oženio Teodoru, ćerku bugarskog cara Smilca, a zatim Mariju, ćerku vizantijskog panipersevasta Jovana Paleologa.
1. Stefan Uroš Četvrti Dušan Nemanjić (?-1355), kralj 1331-1345., car 1345-1355. 1332. oženio Jelenu (?-1376), sestru bugarskog cara Jovana Aleksandra. Zamonašila se kao monahinja Jelisaveta.
1. Stefan Uroš Peti Nemanjić (?-1371), car 1355-1371. 1360. oženio Anu, ćerku vlaškog vojvode Aleksandra, kasnije zamonašenu kao monahinja Jelena.
2. Dušica Nemanjić
3. Simeon (Siniša) Paleolog, oženio Tomaidu.
4. Jelena Nemanjić, udata za Mladena Trećeg Šubića.
5. Teodora Nemanjić, udata za Despota Dejana.
2. Ana (Neda, Dominika) Nemanjić, udata za Mihajla Šišmana.
3. Zorica Nemanjić
4. Jelena Nemanjić
5. Konstantin Nemanjić
3. Brnča Nemanjić
4. Stefan Nemanjić
3. Rastko Nemanjić (1175-1236), zamonašio se kao monah Sava, arhiepiskop srpski od 1219. Kanonizovan kao sveti Sava, prvi arhiepiskop srpski (proslavlja se 27. januara).
4. Nepoznata ćerka, udata za Manojla Anđela.
5. Nepoznata ćerka, udata za nepoznatog Asena.
Car Dušan Silni je bio oženjen Jelenom, sestrom bugarskog cara Jovana Aleksandra, i sa njom imao sina Uroša V Nemanjića. Uroš se oženio Anom, ćerkom vlaškog vojvode Aleksandra. Simeon Siniša Paleolog, bio je oženjen Tomaidom, ćerkom Jovana II Orsinija i Ane Paleolog, i sa njom imao Jovana Uroša, Stefana Duku i Mariju Angelinu Dukenu (bila udata za Tomu Preljubovića, despota Janjine, a zatim za Isaila del Buondelmonti). Stefan Duka je bio oženjen ćerkom Frančeska Đorđija, markgrofa Bodonice.Simeon Siniša mu je bio polubrat.
Из извора Енциклопедије(Википедије) припремио за форум: Мирослав Младеновић локални етногрфа и историчар Власотинце Србија
11 мај 2010. годиен Власотинце Србија
|