Crvene beretke u Iraku

Crvene beretke u Iraku

offline
  • Hellraiser
  • Demon to some. Angel to others
  • Pridružio: 07 Jan 2005
  • Poruke: 3429
  • Gde živiš: Beneath the Black Sky

Citat:
TRIDESET momaka iz Srbije, sve bivši pripadnici specijalnih jedinica, već nekoliko meseci u Iraku obavljaju jedan od najtežih poslova: obezbeđuju rizične objekte i ljude. Pre desetak dana u ovu zemlju krenula je nova osmočlana ekipa, čiji će posao biti - odbrana naftnih polja.

Najveći broj nekadašnjih komandosa, koji je novo uhlebljenje našao u ovoj arapskoj zemlji, mahom su pripadnici bivše Jedinice za specijalne operacije MUP Srbije. Ima i nekadašnjih "sajovaca" (Specijalna antiteroristička jedinica), a svi oni se "regrutuju" preko jedne bosanske agencije za obezbeđenje iz Sarajeva.

- Ovi momci, koji se nisu snašli posle ukidanja "crvenih beretki", uglavnom su radili "na crno" u beogradskim agencijama za obezbeđenje - kaže naš sagovornik iz jedne od ovih firmi, koji želi da ostane anoniman. - Mnogi od njih raširenih ruku su dočekali poziv bosanske agencije, iako je posao izuzetno rizičan i ne zna se koliko će trajati.
Momci iz Srbije, koji važe za jedne od najobučenijih u obavljanju ovih poslova, mesečno zarade 8.000 dolara. Bili bi plaćeni i više, ali razliku uzima agencija. Kolika je ta provizija niko od njih ne zna, jer se krije kao poslovna tajna. Bosanska firma bivše srpske specijalce uglavnom angažuje preko "beogradske veze". Reč je o bivšem oficiru SAJ i radniku Resora državne bezbednosti.

- Srpski specijalci su na velikoj ceni, jer iza sebe imaju višegodišnje ratno iskustvo - navodi naš sagovornik. - Oni su traženiji od, recimo, Rumuna, Bugara, Slovenaca, Hrvata... Bosanska agencija ima sklopljen ugovor sa američkom firmom koja se bavi identičnim poslovima. Njima se više isplati da plate naše momke, nego Amerikance.
Bivši srpski komandosi sada obezbeđuju uglavnom naftna polja, neke vladine zgrade, objekte stranih predstavništava, ali i stručnjake raznih firmi, pre svih inženjere iz Nemačke i Engleske. Donedavno to su radili pripadnici američke i vojske Velike Britanije...

- Zbog ituacije da im marinci otkazuju poslušnost i prelaze u privatne firme za obezbeđenje, Amerikanci su doneli i poseban zakon koji sprečava napuštanje vojske u datoj situaciji - priča sagovornik "Novosti". - Oni su, kao i naši momci, to radili zbog novca. U vojsci im je plata, recimo, bila 10.000 dolara, a za obezbeđenje neke naftne bušotine dobijali su pet puta više.

Srpsko obezbeđenje u Iraku je plaćeno upola, ali i pored toga vlada veliko interesovanje, jer za jedan mesec može da se uštedi i do pet hiljada evra. Zbog toga svi oni nastoje da što duže ostanu na tim poslovima. Ipak, ništa im ne garantuje da će to tako i biti.

- Potpisuju ugovor, po kojem se obavezuju da najmanje tri meseca borave u Iraku. Nabrojana su i druga prava i obaveze, ali nema nikakvih garancija - ističe naš izvor.

- Iz tog ugovora se ne vidi, recimo, u slučaju spora koji sud je nadležan da to reši, a ima i niz drugih pravnih nedostataka.

I pored svih manjkavosti, srpski najobučeniji momci čekaju na red ne bi li otputovali u Irak. Nadnica za strah je izuzetno primamljiva. Do sada ih je služila sreća. Niko od njih nije nastradao.

KAKO JE KRENULO

IRAK je postao "obećana zemlja" za naše specijalce još pre tri godine. Doduše, to su bili pojedinačni slučajevi. Njihovi komandanti su znali da kad neko od njih uzme neplaćeni odmor da, u stvari, odlazi u ovu arapsku zemlju da dodatno zaradi. Zbog teške materijalne situacije prećutno su prelazili preko toga.

NAORUŽANjE

M. D. je bivša "beretka". Nedavno se, zbog porodične situacije vratio iz Iraka, ali se uskoro vraća. O poslu u ovoj dalekoj zemlji kratko priča:

- Najvažnije je da ideš sa momcima u koje imaš poverenja. Da jedan drugom čuvate leđa. Tamo od naoružanja imamo automate i pištolje. Nije teško, jer smo gotovo svi iskusili ratište. U prvo vreme moja ekipa je obezbeđivala nekog inženjera iz "Simensa", a sada smo na bušotini. Gotovo sve što zaradimo - uštedimo. I kad bi hteo, nema gde da se potroši.



Izvor: www.novosti.rs/



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • RJ 
  • SuperModerator
  • Gavrilo Milentijević
  • Komandir stanice milicije Gornje Polje
  • Pridružio: 12 Feb 2005
  • Poruke: 29494
  • Gde živiš: ovalni kabinet

Nekako mi ova priča zvuči poznato kada su bivši vojnici iz RSK i RS negde 96 ili 97 -me išli kod Mobutua u Kongo da ratuju za dolare...... Tad je taj posao obavljala neka belgijska firma i sećam se da su naši bili na visokoj ceni......
Što kaže narod - para vrti gde burgija neće....



offline
  • Hellraiser
  • Demon to some. Angel to others
  • Pridružio: 07 Jan 2005
  • Poruke: 3429
  • Gde živiš: Beneath the Black Sky

Pa kao sho kazhu nashi veterani su na ceni upravo zbog toga shto su proshli i Bosnu i Kosovo...i imaju bogato ratno iskustvo...

offline
  • RJ 
  • SuperModerator
  • Gavrilo Milentijević
  • Komandir stanice milicije Gornje Polje
  • Pridružio: 12 Feb 2005
  • Poruke: 29494
  • Gde živiš: ovalni kabinet

Ispovest našeg "dobrovoljca" koji je preživeo pakao u Iraku....



U Irak sam otišao vođen više avanturističkim instinktom i potrebom za ratovanjem, a manje zbog novca koji, istina, nije bio za bacanje. Posle svega mogu da kažem da je sve bilo velika greška i da sam zahvalan Bogu što me je ostavio živog. Mislim da je sa mojom ratničkom karijerom gotovo za sva vremena.
Ovako svoju životnu priču pripoveda Kosta S. (39), diplomirani profesor književnosti, koji, međutim, nijedan dan nije proveo ispred đaka u učionici.
- Irački pakao je noćna mora za svakog borca, pa i mene koji sam prošao sva ratišta na Balkanu - od Krajine, Posavine i Podrinja do Kosova, Metohije i Makedonije. Mislio sam da sam sve video i da me ništa više ne može iznenaditi, ali užareni pesak Iraka, svakodnevne zasede pobunjenika, monstruozna i ritualna ubistva islamskih fanatika, kao i opšti otpor iračkih civila su me ubedili da nema tih para zbog kojih bih daljeostao - kaže Kosta.

Zajedno bivši neprijatelji

- Dok su nas vakcinisali protiv raznih opasnih bolesti, koje još vladaju na Bliskom i Srednjem istoku, video sam puno ljudi sa prostora bivše Juge. Gledali smo se popreko, što je razumljivo kad se zna da smo do juče nišanili jedni druge. Bilo nas je svakakvih - Srba, među kojima dvojica "crvenih beretki" iz JSO-a, Hrvata, Šiptara, čak i jedan Slovenac. Tamo sam našao i jednog Makedonaca sa kojim sam ratovao kod Kumanova. Prava JNA u malom. Uz bivše "jugose", na ceni su bili i nekadašnji Sovjeti, Rusi, Jermeni i kojekakva kavkaska plemena. Svi sa bogatim ratnim iskustvom.


On dodaje da je oduvek voleo oružje i da je porodično sklon ratničkoj tradiciji i dodaje da je tokom oružanih sukoba u bivšoj SFRJ stekao zavidno ratničko iskustvo zbog čega je posle rata 1999. angažovan u rezervni sastav specijalnih policijskih jedinica. Na svoju ruku je, kaže, otišao u severnu Makedoniju gde je sa desetinama srpskih dobrovoljaca ratovao u sastavu makedonskih policijskih formacija protiv albanskih pobunjenika u selima oko Kumanova.
- Poziv da idem u Irak dobio sam preko kuma, koji živi i radi u Nemačkoj. On je već stupio u kontakt sa jednom tamošnjom "agencijom za konstalting", što je u stvari bila klasična plaćenička kompanija. Po dolasku u Nemačku i razgovora sa njihovim predstavnikom shvatio sam da se od nas traži da budemo oružana pratnja konvojima šlepera koje u Iraku angažuje američka vojska za potrebe snabdevanja.
Kosta kaže da je posao u Iraku "bio naizgled jednostavan i najviše je ličio na film "Pobesneli Maks'".

Za pogibiju 150.000 evra

Kosta ne želi da pominje novac koji je dobio posle potpisivanja ugovora, ali tvrdi da nije u pitanju naročito velika brojka.
- Recimo da je plata bila između četiri i sedam hiljada evra. To je, verujte mi, smešno, u poređenju sa onim što nas je u Iraku čekalo. U slučaju pogibije, našim familijima bilo bi isplaćeno po 150.000 evra.


- Konvoj od tridesetak kamiona imao je zadatak da što pre prebaci tovar iz tačke A u tačku B. Na tom putu napadali su nas pobunjenici na kolima, improvizovanim kamionima, motociklima, s ručnim bacačima, "kalašnjikovima", protivavionskim mitraljezima. Minska polja, civili koji leže nasred puta, unakaženi leševi američkih vojnika - sve su to uobičajene slike na iračkim putevima. Glavno je bilo ne stati i ne dozvoliti da kolona bude presečena. Ako bi do toga došlo, bio bi to kraj za sve nas. Sigurno bismo ostali bez glave.
Naš sagovornik ističe da su upravo zato plaćenici vrlo nervozni na obaraču zbog čega se, bez upozorenja, odmah otvara vatra na nenajavljeno vozilo u susretu.
- Nikad neću zaboraviti kada smo naišli na jednu uništenu kolonu od 15 američkih vozila. Leševi su se još dimili, polovina bez glava. Mada je "eskort" bio naoružan do zuba, ništa im nije pomoglo kada se jedan pobunjenički "golf" krcat eksplozivom ubacio između dva kamiona i razneo odmah nekoliko šlepera. Zbog pustinjske oluje američki borbeni helikopteri nisu mogli da reaguju, jedan "apač" je srušen tako da su samo mogli putem radio-stanica da slušaju krike, zapomaganja žrtava i jurišne pokliče iračkih gerilaca.

Zbog nužde ode glava

- Jedino mesto gde se može mirno i spokojno živeti u Iraku su utvrđene američke baze. One podsećaju na utvrđenja iz kaubojskih filmova o Divljem zapadu. Tamo postoje prodavnice gde se bez bojazni da je piće otrovano može kupiti viski, kao i čokolada, cigarete... To su i jedini troškovi, jer tokom pratnje konvoja niko ne sme da izlazi iz vozila. čak ni za nuždu. Svako zaustavljanje znači - ode glava!


Posle samo dva meseca, Kosta S. je pobegao iz Iraka glavom bez obzira.
- U vreme američke opsade Faludže, transporterima smo dolazili do rubova ovog grada čiji žitelji su trpeli biblijsku agoniju. Bombarderi su svakodnevno napalmom zasipali centar grada, a haubice iznad naših glava su naročito noću rušile zgradu po zgradu. Što su američki napadi bili žešći, to su protivnapadi pobunjenika na konvoje bili češći i svirepiji. Kada je neposredno pored mene snajperom pogođen jedan Holanđanin, shvatio sam da je vreme za odlazak kući. Ne ponosim se svojom pričom. Želim da ohladim usijane glave koje misle da na lak i brz način mogu doći do para - zaključuje svoje svedočenje sagovornik "Vesti".

Gurke mi čuvaju leđa

Već punih pet meseci jedini je Crnogorac u Bagdadu. Njegov posao u kompaniji koja se bavi obezbeđivanjem objekata i ljudi je da regrutuje sve one koji hoće da dobrovoljno rade u Iraku. Uz to obučava i čuvene nepalske borce, koji se u ovom ratu bore na strani Amerikanaca


Aleksandar Dedović (3Cool, među Nikšićanima poznatiji kao Šime, jedan je od onih autentičnih i neverovatno zanimljivih ljudi koji bi mnogo šta mogao da ispriča o svom životu. Međutim, konkretan povod našeg razgovora sa njim je njegov petomesečni boravak u Iraku, i to upravo sada kada se ova zemlja nalazi pod protektoratom SAD i kada na ulicama svih iračkih gradova svakodnevno odjekuju eksplozije, izvode se terorističke akcije i ljudi ginu na svakom koraku.

Šime je sedam godinama bio profesionalni vojnik Vojske Jugoslavije, potom je tri godine pre odlaska u Bagdad radio u Američkom komitetu za izbeglice na Balkanu (Makedonija, Bosna, Hrvatska, Kosovo), trenutno se odmara u Nikšiću i za koji dan opet će biti na vrelom pustinjskom pesku iračkog žarišta, gde će ostati do 2005. godine. Smešten je i živi u američkoj vojnoj bazi na aerodromu u Bagdadu, i trenutno je jedini Crnogorac u ovoj azijskoj zemlji. Radi pri kompaniji koja se bavi obezbeđivanjem objekata i ljudi, a njegov prvenstveni posao je otprilike menadžerske prirode, to jest on pretežno u drugim bliskoistočnim zemljama pregovara i regrutuje ljude koji se dobrovoljno prijavljuju za rad u Iraku. Pored ovog posla Šime u Bagdadu obučava i čuvene nepalske borce Gurke koji su se u ovom ratu borili na strani Amerikanaca. Njegov posao je da Nepalce obuči kako da rukuju raznim radio uređajima, kako da se bezbedno kreću po Iraku i ostanu neprimećeni, jer se u ovoj zemlji trenutno svaki stranac tretira kao okupator, a samim tim i kao živa meta.


Maskiranje obavezno

– Ovih pet mjeseci mog života u Bagdadu su ispunjeni stresom i napetošću – kaže Šime. – Desetak puta do sada sam lično bio očevidac terorističkih napada kada su preda mnom ginuli ljudi. Gledao sam kako starac od osamdeset godina, za kojeg niko ne bi posumnjao da je terorista, vozi kočiju u centru Bagdada, a potom odjednom prileću dva mladića i sa prikolice skidaju ciradu ispod koje se nalazi minobacač. Jedan od mladića munjevitom brzinom ispaljuje granatu na američke vojnike i onda nastaje opšta bježanija, haos i panika u kojoj samo Bog može da te čuva. Najteži momenat za mene bio je kada su na trideset metara ispred mene poginula trojica mojih kolega, Amerikanaca, kojima je kroz otvoren prozor u automobil ubačena bomba.

Baš zbog takvih stvari u Iraku se pri svakom izlasku iz vojne baze u grad morate maskirati u Arapina. I to je upravo ono čemu ja obučavam druge. Svako suludo izigravanje hrabrosti i izlazak u vojnoj uniformi bez potrebe je devedeset odsto rizik da poginete. Čak, kada se krećete po Iraku morate znati u kojem djelu koja etnička grupacija živi (Šiiti, Suniti, Kurdi itd.) i u zavisnosti od toga oblačiti njihovu nacionalnu nošnju, jer se i oni međusobno ne trpe. Ja najčešće koristim haljinu zvanu "diš daša", tradicionalna nošnja većine Arapa, a pored toga u dokumentima u kojima sam zaveden u Iraku, koristim lažno ime, Aleks Džamal.

Šime je za kratko vreme dobro savladao arapski jezik i odlično upoznao kulturu, običaje i mentalitet ne samo iračkog, već i drugih arapskih naroda, jer je poslom proputovao skoro sve zemlje Bliskog Istoka: Jordan, Siriju, Liban, Saudijsku Arabiju, Iran, Kuvajt, a imao je i tu čast da oseti čari i velelepnost poznatog raskošnog grada Dubaija u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. U Jordanu je bio u Petri, mestu u kojem je sniman kultni film "Indijana Džons". Šime se kupao i u Mrtvom moru za koje u šali kaže "ležiš, piješ sok, čitaš novine i ne možeš da potoneš" (Mrtvo more je slano jezero u Jordanu u blizini granice sa Palestinom, u kojem ima oko 24 procenta soli, pa zbog toga u njemu nema živih bića i čovek ne može da potone). Posetio je i drevni Vavilon za koji kaže da je prilično opustošen, a između ostalog ovaj Nikšićanin bio je i u Nepalu, gde je bio gost poznatih ratnika Gurki, o kojima kazuje jednu vrlo zanimljivu priču.


Druženje s Gurkama

– Gurke su u Nepalu osnovane daleke 1815. godine i učestvovale su u ratu između Velike Britanije i Indije, na strani tadašnjih britanskih kolonijalnih snaga. Još od tog vremena pa do danas zadržali su svoju ratničku tradiciju. Odabrana djeca od pet godina striktno počinju da se obučavaju za Gurke, prolazeći vremenom najrigoroznije vojne testove i u prosjeku od sto prijavljenih svega njih dvadesetak postaju profesionalni ratnici. Njihovo tradicionalno oružje je nož "kukuhuri" koji Gurka kad izvadi iz korica, po običaju kojeg se strogo pridržavaju, ne smije da vrati nazad u korice, a da ga prije toga ne okrvavi. Ukoliko taj nož ne upotrijebi protiv neprijatelja, onda je pravilo da samog sebe mora razrezati po ruci i tako okrvavljenog ga vratiti u futrolu.

Šime sa svojim prijateljima Gurkama

– Ja sam na Nepalu – kaže Šime – obišao četiri kampa u kojima se obučavaju ovi ratnici, Katmandu, Itahari, Pokhara i Paton, a najbolji borci dolaze iz kasta Gurung, Limbu, Thapa, Rai i Magar. Ovi ljudi kada dođu u Irak obično rade na obezbjeđenju značajnijih objekata i od strane Amerikanaca izuzetno su cjenjeni i poštovani. Ako im date zadatak da u određenom pojasu, što se kaže, ni ptica ne smije preletjeti, budite sigurni da će taj zadatak besprekorno obaviti. Gurke su inače ljudi sa kojima se ja najčešće družim i sa kojima najviše vremena provodim u Iraku, jer su izuzetno hrabri, pošteni i iskreni.

Amerikanci su takođe moji veliki prijatelji, međutim, skoro niko od njih nikada nije čuo za Crnu Goru, dok za Jugoslaviju svi znaju. Često im pokazujem slike Budve, Kotora, Nikšića, Podgorice, Lovćena, Durmitora, Tare, i toliko su impresionirani da mnogi izražavaju želju da dođu u ove naše krajeve.


U epicentru verskog transa

Prilikom Ashure, desetodnevnog muslimanskog praznika koji slave Šiiti, nedavno se u Bagdadu i širom celog Iraka okupio ogroman broj vernika, a samo iz Irana došlo je oko sto hiljada ljudi, kojima je Sadam Husein za vreme svoje vladavine branio da dolaze u Irak i slave ovaj verski praznik koji se održava u pomen proroka Alije, koji je pre nekoliko vekova u tim danima mučen i pogubljen. Za vreme ovog praznika, iz bezbednosnih razloga, svim strancima u Iraku strogo je zabranjen izlazak u grad, međutim, Šime nije odolio de ne izađe i ne vidi tu ceremoniju.

– U šiitskoj nošnji i na svoju odgovornost otišao sam u centar Bagdada da bih vidio jedinstven događaj, običaje i rituale za vrijeme održavanja Ashure. Na hiljade ljudi sami sebe kamenuju, udaraju se po glavi i tijelu, padaju u trans, krvare, vrište, tuku sebe da bi se na taj način po njihovom vjerovanju približili mukama proroka Alije. Zaista jezivo. Gledao sam na TV-u i ranije scene sa ovog praznika, ali kada se čovjek nađe u takvoj masi koja u talasima pada u trans, onda je to nešto nevjerovatno. Nakon sat vremena provedenih u gradu vratio sam se u bazu. Kasnije sam čuo da je bilo na desetine mrtvih, ali ipak, to je događaj koji se čovjeku samo jednom u životu pruža da ga vidi i uživo osjeti.


Tito i dalje popularan u Iraku

Šime je pored Bagdada obišao skoro sve gradove u Iraku, Basru, Tikrit (rodno mesto Sadama Huseina), Mosul, Bakubu i druge. On smatra da je najveće antiameričko uporište grad Faludža u kojem je dovoljno da bilo koji Arapin samo stane sa nekim strancem i da to bude dovoljan povod da se taj čovek odmah proglasi izdajnikom i osudi na smrt. To je mali grad u kojem čoveka brzo može da pojede mrak.

– Za Iračane mislim da su vrlo hrabar narod – tvrdi Šime. – U Bagdadu sam više puta bio u prilici da sjedim u kućama nekih Iračana koji su moji vrlo dobri prijatelji. To su izuzetno gostoprimljivi ljudi. Od svih stranaca Jugosloveni su najbolje kotirani u ovoj zemlji. Za Josipa Broza Tita svi znaju i dan-danas ga smatraju jednim od najvećih državnika svijeta. Mnogi irački studenti su ranijih godina studirali u Beogradu. Iračanima sam takođe pokazivao fotografije Crne Gore i oni su oduševljeni prirodnim ljepotama naše zemlje, tako da kad se stanje malo smiri i kad se vratim u zemlju, imam u planu da radim na projektu turističkog povezivanja Crne Gore i zemalja Bliskog istoka u kojima zaista ima šta da se vidi.


Toma Zeković-Ilustrovana Politika

offline
  • kripo  Male
  • Počasni građanin
  • Hvatac zjala
  • Pridružio: 19 Sep 2006
  • Poruke: 762
  • Gde živiš: Citizen of World

Jedan Zanimljiv clanak objavljen uprije nekoliko mjeseci, ne sjecam se tacno kad, u jednim bosanskim novinama, mislim da je Avaz...

"Francuska ambasada u BiH raspisala oglas za prijem u elitnu jedinicu francuske armije
U Legiju stranaca mjesečno odlazi 15 mladića iz BiH
SARAJEVO - Zvanične vlasti u BiH ne znaju koliko je mladića iz naše zemlje u ovoj godini otišlo u francusku Legiju stranaca, dok nezvanično saznajemo da petnaestak muškaraca iz BiH svakog mjeseca pokažu interes za službovanje u ovoj elitnoj jedinici francuske vojske.
Prema podacima koje iznose neki od kandidata, za Legiju stranaca sa kojima smo razgovarali ovaj posao je prilično primamljiv.
Sudeći po oglasu koji je objavljen u Ambasadi Francuske u Sarajevu kandidati za Legiju stranaca moraju imati od 17 do 40 godina. Zahtijeva se fizička spremnost "za izvršavanje vojne dužnosti u svim vremenskim i terenskim uslovima". Poznavanje francuskog jezika nije neophodno.
Prema utvrđenim propisima jedne od najpoznatijih vojnih formacija u svijetu, kandidati se moraju prijaviti u jedan od regrutnih centara širom Francuske. Centar najbliži BiH je u Strazburu. Na testiranjima se provjerava motivacija kandidata i njegova psihofizička sprema, ali i prošlost.
Neki od mladića, koji su bili na razgovoru za prijem u Legiju stranaca, kažu da prethodna zanimanja i način života nisu posebno podvrgnuta provjerama.
"Stekao sam utisak da te niko neće vratiti iz trening centra ako si se bavio sitnim pljač kama i krađama ili nekim drugim vidovima kriminala. Rečeno mi je da se provjerava da li su kandidati bivše ubice ili su počinili teža krivična djela. Takve ne primaju", kazao je jedan od kandidata nakon obavljenog razgovora za prijem u Legiju stranaca koja godišnje primi 700 osoba od prijavljenih 9.000 kandidata i 130 različitih nacionalnosti.
On objašnjava da je saznao da u francuskoj ambasadi ne pomažu oko dobijanja vize za odlazak u trening centre Legije stranaca.
"Upozorili su da se ne treba prijavljivati onaj koji misli da će biti vojnik birokrata", kaže jedan od potencijalnih legionara.
U institucijama BiH nismo mogli dobiti odgovor koliko bh. državljana službuje ili želi da postane dio Legije stranaca.
"Ministarstvo odbrane nema nikakav stav u vezi sa ovim. Tek sam od vas čula za takvu mogućnost. Mislim da nema u tome ništa nezakonito, te da je službovanje u drugoj armiji stvar svakog pojedinca", kazala je Uma Simanović, glasnogovrnik Ministarstva odbrane Bosne i Hercegovine.
I u Ministarstvu sigurnosti BiH tvrde da regrutovanje mladića iz naše zemlje za službu u vojnoj formaciji za druge države nema ništa sporno.
"To radi francuska ambasada. Sumnjam da bi oni uradili nešto što je u suprotnosti sa zakonom", kazao je Bakir Dautbašić, sekretar Ministarstva sigurnosti BiH.
U Savezu samostalnih sindikata BiH, međutim, tvrde da ovakav način regrutacije nije u skladu s međunarodnim radnim pravom. Predsjednik ovog sindikata Edhem Biber kaže da se za tako ozbiljne i opasne poslove ne smiju pozivati maloljetne osobe.
"To je u suprotnosti sa međunarodnom konvencijom o radničkim pravima. Naše vlasti bi trebale reagovati na ovo. Poznavajući situaciju i nemogućnost pronalaska posla mislim da će se mnogi mladići prijaviti da ginu za interese druge države", kazao je Biber.
Kako piše u oglasu Vojnog izaslanstva pri francuskoj ambasadi u BiH da bi se prijavio u Legiju stranaca kandidat mora imati od 17 do 40 godina. Fizička sprema podrazumijeva da može istrčati 2.800 metara za manje od 13 minuta, plivati 100 metara za manje od tri minuta, te da mora imati perfektan vid i sluh. Ne smije imati manje od 70 odsto koeficijenta zuba. Kandidati su podvrgnuti i osnovnom testu inteligencije. Kandidat ne smije biti ubica. Ukoliko kandidat prođe prvi test, ide na četvoromjesečnu obuku nakon čega postaje legionar.
D. MUMINOVIĆ
Najpoznatiji legionari Gotovina i Ulemek
U 174 godine postojanja elitne vojne jedinice, čari ratovanja pod francuskom zastavom iskusilo je oko 350.000 stranih avanturista.
Među najpoznatijim legionarima sa naših prostora izdvajaju se haški bjegunac Ante Gotovina i prvooptuženi za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića Milorad Ulemek.
Vojnik Legije stranaca bio je i Toma Avramski, glavni i odgovorni urednik skopskog "Svedoka", koji je objavio intervju sa Ulemekom kada je ovaj bio u bjekstvu.
Manje je poznato da je Tin Ujević, autor "Svakidašnje jadikovke", 1914. godine nakratko bio član mornarice Legije stranaca.
Legija stranaca - utočište za avanturiste
Iako postoje mnogobrojne, često pogrešne, predrasude o ovoj elitnoj jedinici, Legija stranaca (Legion Etrangere) je integralni dio francuske armije i predstavlja najobičniju profesionalnu borbenu jedinicu koja koristi istu opremu i naoružanje, te učestvuje u istim misijama kao i ostale jedinice francuske armije.
Jedina razlika u odnosu na ostale formacije je ta da su njeni pripadnici mahom stranci, ili tačnije rečeno, dobrovoljci svih nacionalnosti, rasa i vjerskih opredijeljenosti, ali ipak odani cilju služenja interesa Francuske, bilo gdje u svijetu.
Legiju stranaca osnovao je francuski kralj Luj Filip 10. marta 1831. godine, sastavljenu od dobrovoljaca starih od 18 do 40 godina (tako je i sada), koja je odmah poslata u misiju osvajanja Alžira. Od svojih početaka pa sve do danas, svi pripadnici Legije odani su samo jednom - da služe Francuskoj profesionalno i dobro.
Francuski jezik, koji je oficijelni jezik Legije, uči se tokom faze privikavanja, a gotovo svi pripadnici jedinice poslije prve godine potpuno ovladaju jezikom. Prijem potencijalnih regruta vrši se u 16 regrutnih centara koje se nalaze širom Francuske.
Kroz Legiju je do sada prošlo oko 670.000 legionara a od 1830. do danas u njenim redovima poginulo je gotovo 35.000 stranaca. Francuzi ne mogu ući u redove Legije kao obični legionari, ali je zato oficirski kadar gotovo isključivo francuski. Mjesečna primanja se kreću od 975 evra za običnog legionara, i idu do 1.372 evra za legionara u činu kaplara. Plate se primaju u kešu.

Dopuna: 29 Nov 2006 1:57

Takodjer objavljeno na jednom blogu prije 2 dana...Prenijecu samo dio, a poenta je u tome sto zelim samo reci, Gdje nas vise nema?Radeci za lordove rata, umjesto "ispuhanog" patriotizma, sada "evo zivot za saku dolara...Tuzno Nadam se da nije offf topic


27.11.2006.
DEMINER DAMIR PARADŽIK RANJEN U LIBANU

Damir Paradžik iz Goražda teško ranjen na jugu Libana


Izvan je životne opasnosti, ali mu je zbog ozljeda amputirana desna noga * Pokušavajući pomoći ranjenom kolegi, stao na minu

Damir Paradžik iz Goražda, koji kao uposlenik londonske kompanije "ArmourGroup" od početka oktobra na jugu Libana uklanja neeksplodirane kasatne bombe zaostale iz nedavnog ratnog sukoba Hezbolaha i Izraela, teško je ranjen u incidentu koji se desio u petak.

Minsko polje
Jučer smo uspjeli stupiti u kontakt s dosta raspoloženim Paradžikom, koji nam je ispričao šta se zapravo dogodilo.
- Radili smo u dva tima i u blizini čuli detonacije. Krenuli smo da provjerimo šta se desilo i naišli na mještanina okruženog raznesenim kozama i ovcama. Supervizor prvog tima iz Engleske pošao je da mu pomogne, ali je stao na minu. Nisam ga mogao ostaviti i krenuo sam da ga izvučem, ali sam onda i ja nastradao. To je, zapravo, bilo neoznačeno minsko polje za koje nismo ni znali - rekao nam je Paradžik, ističući da je vrlo brzo nakon ranjavanja evakuiran i prebačen u bolnicu.
Tridesetsedmogodišnji deminer zbrinut je u bolnici u gradu Saida. Nije u životnoj opasnosti, ali mu je usljed teških ozljeda ispod koljena amputirana desna noga. Također, ima teže povrede na lijevoj nozi i desnoj ruci.
Teško je ranjen i Paradžikov kolega iz Velike Britanije Dejvid Aldersen (David Alderson), koji je također ostao bez desne noge.
Ovu vijest prenijele su brojne svjetske agencije, ali su informacije u početku bile dosta nepouzdane te se govorilo čak o Damiru Brasiću, a ne Paradžiku.

Pozdrav

offline
  • Pridružio: 04 Mar 2013
  • Poruke: 2

Bivsi sam pripadnik jedinice za specialne namene "A"sastava (SEDMI BATALJON),interesuje me moze li ko da me uputi ili posalje adresu preko koje mogu zavrsiti odlazak u irak,iran,kuvajt,avganistan,da radim kao obezbedjenje,

offline
  • Pridružio: 27 Okt 2013
  • Poruke: 1

Napisano: 27 Okt 2013 22:12

Trebate li tamo nekog sa medicinskim iskustvom (combar medic)? Cool

Dopuna: 27 Okt 2013 22:12

Ako treba posaljite mi adresu kome da se javim ! Hvala Zagrljaj

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 519 korisnika na forumu :: 8 registrovanih, 3 sakrivenih i 508 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2413 - dana 03 Okt 2019 05:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: bankulen, boracbl1389, dane007, goxin, hyla, mgaji21, Milos1977, wolverined4