MyCity Military :: Drugi svetski rat

Kozara 1942.

nobody@mycity-military.com (VJ) — Sat, 03 Oct 2026 14:44:13 +0100

Ubistvo admirala Jamamotoa, operacija "Osveta"

nobody@mycity-military.com (Toni) — Mon, 11 Nov 2024 22:15:17 +0100

Prvi projekat anti-balisti�kog odbrambenog sistema "anti-V2"

nobody@mycity-military.com (Kubovac) — Wed, 10 Apr 2024 11:57:16 +0100

Prvi po�eci razvoja odbrane protiv balisti�kih projektila, "anti-V2"

Prvi anti-balisti�ki odbrambeni sistem je po�eo sa razvojem 1944. i bio je veoma blizu operativnog testiranja u odnosu na stvarne pretnje nema�kih balisti�kih projektila V-2 1945. godine.

CHAIN HOME radar

Kada su Nemci po�eli da ispaljuju projektile V-2 na Englesku, postojeći radarski sistem CHAIN HOME je zapravo mogao da otkrije V-2 u buster fazi; i to je Britancima dalo upozorenje i vreme za pripremu od oko �etiri minuta. Planiranje �aktivne� odbrane protiv V-2 po�elo je odmah.

Chain Home radar:

QF 3.7-in protivavionski topovi

Prvi predlog je dala 24. avgusta 1944. komanda protivvazdu�ne odbrane. U osnovi, 40 kilometara �iroka zaseda ovih topova bi bila postavljena na putanju V-2 koji se pribli�ava, sa 320.000 granata koje bi mogle dejstvovati po V-2. O�ekivalo se da će oko 2% granata imati gre�ku tokom leta, �to zna�i da će oko 90 tona eksploziva od bara�ne vatre pasti na zemlju, u pore�enju sa bojevom glavom V-2 od jedne tone.

Ova �ema, naravno, nije sprovedena.

QF 3.7in- protivavionski topovi:

GL Radar

Do 19. decembra 1944; Komanda protivvazdu�ne odbrane je pobolj�ala svoj "anti-V2" sistem na ne�to realisti�nije.

Novi plan se sastojao od dva modifikovana GL radara u Aldeburgu i Forenessu, okrenuta jedan prema drugom kako bi se triangulirala lokacija V-2 dok je prolazio izme�u njih. Ovo u kombinaciji sa informacijama iz radarskog sistema CHAIN HOME o lokaciji lansiranjaV-2, omogućilo je konstruisanje precizne rute, omogućavajući predvi�anje buduće ta�ke kretanja V-2 u bilo kom trenutku.

Staza je zatim prosle�ena komandi protivvazdu�ne odbrane, i u odre�enom trenutku, protivavionski topovi su dovedeni na fiksnu ta�ku u vazduhu kroz koju bi V-2 morao da pro�e da bi pogodio svoju predvi�enu ta�ku dejstva.

150 metaka municije bi bilo ispaljeno na 1.000 kvadratnih metara na 20.000 stopa visine. Napravljeni su detaljni prora�uni i zaklju�eno je da su �anse za uspe�no presretanje 1 prema 50.

GL radar:

SCR-584 Radar

Do kraja marta 1945. napravljen je veliki napredak u predvi�anju putanje V-2 dobijanjem tri precizne ta�ke. Prva ta�ka, lokacija lansiranja, dobijena je modifikovanim ameri�kim SCR-584 postavljenim u Holandiji. Poslednja dva su dobijena kroz modifikovane GL Mk II setove u Aldeburgu, Sautvoldu i Volmeru kroz unakrsno referenciranje.

SCR-584 radar:

Celokupno podru�je Velikog Londona je zatim podeljeno na seriju kvadrata mre�e od 2,5 km, a tabele pucanja iz oru�ja su unapred izra�unate za svaku mre�u da bi se uni�tio V-2 koji ulazi u tu mre�u. Procenjeno je da bi trebalo ispaliti 60 do 500 metaka municije da bi se uni�tio svaki V-2, u zavisnosti od toga gde se nalazila ta�ka udara u odnosu na razli�ita mesta za oru�je. Stvarna ispitivanja radarskog sistema za praćenje uspe�no su predvidela sa 81% ta�nosti ta�ku udara V-2 u predvi�enom kvadratu mre�e; ili u susednim kvadratima mre�e.

Na kraju; pre nego �to je komanda protivvazdu�ne odbrane mogla da dobije dozvolu od Ratnog kabineta da isproba plan, Montgomerijeve armije pregazile su podru�ja Holandije odakle su pokretani napadi V-2; a prvi anti-balisti�ki odbrambeni sistem zasnovan na topovima nikada nije imao priliku da vidi stvarnu akciju.

Nema�ki balisti�ki projektili V-2, na pozicijama za lansiranje:

Srpska Konskripcija u Wehrmachtu?

nobody@mycity-military.com (Srbinov) — Tue, 17 Oct 2023 23:16:30 +0100

Bilo Heer, ili ti Nemacke vojne formacije, Srbija je poznata kao vrlo ne istrazena za ovu pricu, i debatu..

Nasao sam vrlo interesantnu sliku gde najverovatnije neka Srpska formacija slicna SDS drzi Srpski trobojku pored Milana Nedica, a sto je najinteresantnije na vrhu zastave mozete videti Wehrmacht orla kojeg su stavili da identifikuju tu bataljonu moguce! Ne znam.. ko ima vise informacija o ovome neka mi ka�e, hvala!

�tit na rukavu Srpske Garde

nobody@mycity-military.com (Srbinov) — Mon, 16 Oct 2023 01:35:59 +0100

Jer mo�e neko op�irnije da mi ka�e o ovoj formaciji, kako su dobili �tit, gde ima da se nadje bolja slika �tita, i da li su bili komandovani od Nemaca? Hvala vam. Vidjao sam dosta stranih dobrovoljaca za SS, i Wehrmacht koji na istoj ruci, skoro istom obliku nose �tit pa mi je ovo jo� vi�e interesantnije.

Identifikovati �tit na ruci Dragog Jovanovi�a

nobody@mycity-military.com (Srbinov) — Mon, 16 Oct 2023 01:27:15 +0100

----------- Napisano: 16 Okt 2023 1:27 ---------

Dobar dan, nemogu na�i nijedan izvor njegove uniforme, niti ovog �tita igde da se pri�a! Ako iko ima slike ovog �tita, i malo vi�e pri�e iza �tita, i ko ga je napravio (dal su mu Nemci to dali kao svim stranim dobrovoljcima tad ili to) bio bi jako zahvalan, hvala vam!

----------- Dopuna: 17 Okt 2023 22:24 ---------

Ako ima u muzeju negde uniforma, ili arhiva stita negde kao sto su za mnogo stitova vec uradili, i napravili

Staljinova ostav�tina

nobody@mycity-military.com (Sirius) — Tue, 28 Dec 2021 17:10:04 +0100

Стаљиново наслеђе без мистификације

Погледајмо, најпре и укратко пре него што апсолвирамо тему о чисткама, шта је остало иза човека коме су приписана монструозна зверства; чије име се налази у мноштву биографских књига, дисертацијама, а сада и по форумима, социјалним групама и блоговима свих врста. Било га је и има га свуда, јер га је немогуће мимоићи, или се понашати као да није постојао. Иза човека који је свакако једна од доминантних фигура савремене историје, осим бројки, заблуда, митова и нагађања, полуистина и истина, остало је:

Одећа

Меморандуми

Партијска књижица

Неколико лула за пушење, шест горњих делова униформе, десет пари панталона и штедни рачун са девет стотина рубаља. У његовој дачи у близини Москве (иначе је таквих резиденција било по СССР тридесетак), где је највише боравио, није пронађена никаква материјална вредност, новац, накит, било шта што би указивало на то да је он био богат човек...А по свим неписаним правилима требало је то да буде! Стаљин је примао плату од десет хиљада рубаља (квалификовани радник у Совјетском Савезу зарадио би десет пута мање). Врло редовно је плаћао чланарину партији у износу од 300 рубаља. За своју плату могао је да купи путнички аутомобил ''Победа''. Бројне теорије завере су, пак, тврдиле да је он био невиђено богат, да је у споменутој дачи нађено право богатство у рубљама и страној валути. Не постоји ниједан једини доказ (а морало би да га буде, с обзиром на већ спомињану руску опседнутост документима и записивању свега што раде) за тако нешто. Нико до данас није покренуо претпоставке шта је Стаљин радио са својом платом коју, као што се зна, није трошио ни на храну, ни на одећу и обућу. Штавише, шеф обезбеђења би му, кад дође време, ноћу ''подметнуо'' нове чизме, па ако би их ''Хазјајин'' обуо и носио без примедби, све би било у реду. Понекад је,без икаквог разлога, тражио да му се врате старе, рупама нагрижене чизме. Наследници од њега нису добили ништа, па остаје и претпоставка да је он своју плату, преко добро разрађеног механизма, прослеђивао у разне практичне и добротворне сврхе, јер њему новац стварно није био потребан. Уосталом, сетимо се и да је Јосип Броз Тито, на изненађење многих Југословена, у свом тестаменту од личне имовине навео само половину неког винограда који је наследио у близини Кумровца.

Пиштољ Коровина

Пиштољ Воеводина

Једина Стаљинова фотографија с оружјем у руци

Оно за шта се са сигурношћу, увидом у предмете, може тврдити јесте да је за собом оставио око три хиљаде плоча (!), ловачке пушке ''Зауер'' и ''Винчестер'' и два пиштоља. Пушка са оптичким нишаном ''Мошин-Наган'', са чувене фотографије на којој се он види да нишани, нигде се више није појавила. Од личног оружја сматра се да је имао, извесно време, петнаестак пиштоља без неких посебних дотеривања, стандардне израде, осим гравирања посвете. Од свих њих (вероватно је реч о удворичким поклонима разних конструктора или блиских сарадника), најчешће се спомињу пиштољ ижевског конструктора Воеводина, са осамнаест метака, поклоњен Стаљину 1942. године ( налази се у сталној поставци Ратно-историјског архива артиљерије, инжињерије и везе у Санкт Петерсбургу) и пиштољ Коровина. Непроверени подаци говоре о томе да је Стаљин у левом џепу своје униформе имао специјалну металну закачку где је држао пиштољ за личну одбрану. Но, његова лична имовина споменута је овде управо да појача несразмерни контраст између његове моћи и утицаја и онога што је о њему писано и још увек се пише и говори. Његов лични живот, оружје, навике, однос према породици итд, свакако ће бити предмет једног од следећих текстова, па зато овде и не ширим ту тему, користећи је искључиво као илустрацију и прилог општој слици о каквом је човеку реч, човеку кога је часопис ''Тајмс'' двапут прогласио за личност године (1939. и 1942).

О чисткама сам већ писао, но да поновим и овде: реч је о човеку који је двапут подизао огромну земљу с голе ледине и рушевина! Први пут из спахијске Русије, други пут после Другог светског рата и губитка 29 милиона људи! Стаљин је стаљинизму само позајмио име. Све остало је својствено људима од постанка врсте. Било да се увелича туђа деспотија или умањи сопствена, метод је увек исти - манипулација , а њу су људи кроз миленијуме довели до савршенства.
Овај текст нема намеру да правда Стаљина, већ само да укаже на сурову истину. Годинама, деценијама, читамо и слушамо о милионима мртвих, не размишљајући о томе колико је то (разуме се, умножено) погођених и растурених породица, каријера, прогона...и која би то земља могла да издржи. У Руској федерацији ова тема одавно није изненађење или побуђивање неостаљинизма, док је у свету много пута послужила ради мистификације и затезања односа са Русијом. Кад год затреба, ту је теза да је Стаљин побио милионе људи.
Сви руски историчари сагласни су да је Никита Сергејевич Хрушчов био тај који је, на разне начине, протурао (или се није против њих изјашњавао) бројке о монструозним злочинима невиђених размера. Он је прагматично, свестан своје просечности, користио раскринкавање култа личности као својеврсну шок терапију за јачање и легитимизацију своје власти (и покушаја стварања свог култа), али и дистанцирања од сопствене одговорности за учешће у репресији. Убрзо му се то вратило. У шездесетим и седамдесетим годинама та тема је коришћена против њега самог, када га је свргао још један стаљиниста, његов дугогодишњи пулен (!) Брежњев, коме су после смрти одузимали ордење, чинове и звања. У осамдесетим и деведесетим питање стаљинске репресије било је поново надувано, овај пут ради свргавања КПСС и пуног растакања СССР. Подсетимо на то да је и код нас постојао култ личности који је на исти начин, правдајући себе, нападао Стаљина, с чијим именом на уснама је погинуло хиљаде наших бораца.

У фебруару 1954. године за Н.С. Хрушчова био је припремљен извештај који је потписао врховни тужилац СССР Р. Руденко, министар унутрашњих послова С. Круглов и министар правде СССР К. Горешенин, у коме се наводи број осуђених за контрареволуционарне преступе, за период од 1921. до првог фебруара 1954. године. Сагласно извештају у том периоду било је осуђено од стране бројних судија (Јединствене главне политичке управе, ''тројки'' НКВД, током појединачних суђења, Војног колегијума, грађанских и војних судова) укупно 3.777.380 људи. Од тог броја на смрт је осуђено 642.980 људи, а на задржавање у логорима и затворима на рок од 25 година и мање, 2.369.220 људи; прогон и расељавање погодили су 765.180 људи. Обратите пажњу каква је то статитстика за 32 године, а реч је о периоду Грађанског рата и врло сложеном добу после ње: то су четири године страшног рата с хитлеровцима; то је сложени период после Великог отаџбинског рата; то је борба са многобројним бандама бандероваца и такозваних шумских братстава. У том броју налазе се и репресије Јежова и Јагоде и других крвавих џелата. Ту су убројани и издајници власовци. Ту су, такође, дезертери и мародери, самоубице, паничари. Међу њима су и припадници бандитског, криминалног подземља, али и саучесници есесоваца који су такође пролили крв крв совјетских грађана. Ту је и ''Лењинска гарда'', разваљивачи велике државе. Ту су и Зиновјев и Камењев са својим чисткама. Остали троцкисти су такође у том броју, као и делатници, активисти Коминтерне. Џелат Бела Кун, који је удавио хиљаде официра на Криму са камењем око врата, или их потапајући заједно с баржама. Јасно је да је општа бројка људи под репресијом веома сложена и вишеслојна. Ако поделите општи број стрељања на број година, добија се мање од 22.000 људи годишње. Да ли је то много? Наравно да је много. Но, хајде да не заборавимо колико су биле сложене и тешке те године. И никаквих десет милиона кажњених није било. За период од 1921. до првог фебруара 1954. године било је на смрт осуђено 642.980. људи. За 32 године! То је оно што се стварно догодило.
Оригинални судски извештај о жртвама репресије

О репресираном саставу Црвене Армије од маја 1937. до септембра 1939. године , када је уклоњено око четрдесет хиљада људи, треба такође нешто рећи. Управо такву, округлу бројку, прво је објавио часопис ''Пламичак'' (''Огонек'', чувени омладински часопис СССР, у великом тиражу пласиран у иностранству) у броју 26 из 1986. године. То је време после смрти Черњека и успона Горбачова. То су поновиле ''Московске новости', а за њим и друга издања. Одакле се појавио такав број? Ево његовог порекла: реч је о томе да је петог маја 1940. године начелник Главне управе кадрова Народног комесеријата одбране, генерал-лајтант Е. Шчаденко представио Стаљину извештај о раду управе за протеклу, 1939. годину. У њему је било речи о томе да је у периоду од 1937. до 1939. године било отпуштено (демобилисано, пензионисано) 36.898 припадника командног састава. Подвлачимо - отпуштено. Од тог броја године 1937. било је отпуштено 18.658 људи (13,1% службеног броја командно-начелничког и политичког састава), а следеће , 1938. године било је 16.352 човека (9.2% командног састава); године 1939. било је отпуштено 1878. људи (0.7% командног састава). Разлози за отпуштање били су следећи:
1. По старосној доби.
2.По здравственом стању.
3. По дисциплинском поступку.
4. По моралној неподобности.
5. Према политичким мотивима. На основу тог повода отпуштено је 19.106 људи; после подношења жалби и спроведених провера њих 9.247. било је враћено у службу.
6. Ухапшено је, односно репресирано, 9.579 људи из начелничког састава (од тог броја 1.457 враћено је током следеће две године у службу).
Од 1937. до 1939. године (без РВ и Флоте) процесуирано је 8.122 човека (3% командног састава из 1939. године). Укупно је од тог броја на смрт осуђено око 70 њих, а стрељано 17 (!). У основи, стрељани су највиши чинови - два од пет маршала (Тухачевски за организовање троцкистичке војне завере, Јегоров за учешће у шпијунажи, припреме терористичких аката и учешћу у контрареволуционарној делатности). Још један маршал, Блихер, био је ухапшен за учешће у војно-фашистичкој завери, приведен због несразмерних губитака и свесне пропасти операције на језеру Хасан, но он је умро у затвору. Такође је за аналогне, посебно опасне преступе, било стрељано пет од девет команданта армија првог ранга (Белов, Јакир, Уборевич, Федко, Фринковски) и други представници 'пете колоне'. И, на крају, као интересантна илустрација из уста непријатеља: ''Вермахт ме је просто издао, ја гинем од руку сопствених генерала. Стаљин је извео генијалан поступак, спровевши чистку у Црвеној армији и спасавши се од прогонитељске аристократије'' (из интервјуа Адолфа Хитлера новинару К. Шпеиделу, крајем априла 1945. године). Из ње, наравно, не треба извлачити уопштене закључке, с обзиром на то да је Хитлеров ментални хабитус одавно био угрожен и под несумњивим знаком питања када је реч о рационалности. Сви ови подаци наведени су на основу Извештаја специјалног одељења МВД СССР о броју ухапшених и осуђених за период 1921-1954. од 11. децембра 1953. године који је потписао начелник Одељења архива, Павлов. На његовим основама сачињен је извештај који је предат Хрушчову. Такође, распис Шчаденка и интервју Хитлера су недвосмислени и верни.
Закључимо:
1. На смртну казну осуђено је 642. 980 људи за 32 године. У тај број улазе: банде грађанског рата, убице, пљачкаши, полицајци-колаборационисти, власовци, дезертери, шумска братства , криминалци и сволочи (старији малолетници, посебно окрутни и дрски у извршењу дела; најчешће деца без родитеља).
2. За две године, од 1937. до 1939. било је отпуштено из редова РККА 36.898 командира. У том периоду на војним катедрама било је припремљено око четврт милиона официра .
3. За време Великог отаџбинског рата није било ниједног покушаја државног удара у СССР. У Немачкој било је неколико атентата на Хитлера и неколико покушаја да се ступи у сепаратни мир без њега. Узимајући о обзир традиционалну руску бирократичност и склоност ''папирологији'', научници нису могли да доведу у питање горе наведене податке нити да пронађу она документа која сведоче о милионима побијених. У игри великих сила, Хладног рата и борбе за превласт у СССР, страдала је, поред људи, најпре истина.

Стаљинови печати

44M Buzoganyveto

nobody@mycity-military.com (Mr. Majevica) — Mon, 20 Dec 2021 21:35:00 +0100

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

Bitka na Kadinja�i

nobody@mycity-military.com (VJ) — Mon, 29 Nov 2021 16:35:44 +0100

Citat:80 година од битке на Кадињачи: Да се не заборави подвиг и жртва палих родољуба

Citat:TV Feljton - Sedmorica pre�ivelih (U�i�ka republika 1974.)

Var�avski ustanak 1944

nobody@mycity-military.com (Jovan Nenad) — Fri, 12 Nov 2021 13:21:44 +0100

Upravo odgledah poljski film Warszaw '44., drama sme�tena u period Var�avkog ustanka. To me je i podstaklo da otvorim ovu temu.

Var�avski ustanak (polj. Powstanie Warszawskie) je bio ustanak Poljske domovinske armije (polj. Armia Krajowa) tokom Drugog svetskog rata sa ciljem da se Var�ava oslobodi od nema�ke okupacije. Borbe u Var�avi po�ele su 1. avgusta 1944. godine u sklopu op�tenarodnog ustanka u Poljskoj. Poljske trupe pru�ale su otpor Nemcima sve do 2. oktobra 1944. godine. Poljski gubici iznosili su 18.000 poginulih i 25.000 ranjenih vojnika kao i preko 250.000 civila koji su ubijeni u masovnim egzekucijama koje su sprovele nema�ke snage tokom svog napredovanja. Nema�ki gubici iznosili su 17.000 poginulih i 9.000 ranjenih vojnika. Po okon�anju ustanka Hitler je izdao nare�enje da se Var�ava sravni sa zemljom. Nema�ke snage su baca�ima plamena i artiljerijom sistematski uni�tile preko 85% grada.

Ustanak je izbio u trenutku kada su se sovjetske snage pribli�avale Var�avi. Iako su sovjetske snage 16. septembra stigle na svega nekoliko stotina metara od isto�ne obale reke Visle, napredovanje je obustavljeno, �to je omogu�ilo nema�koj vojsci da se obra�una sa ustanicima.

Koga je bilo najvi�e na Banjici?

nobody@mycity-military.com (Sankara1994) — Tue, 20 Jul 2021 08:48:01 +0100

Постоји ли негде јавно доступан рашчлањени списак заточеника и жртава Бањичког логора у електронском облику?
До сада сам само наилазио на податак колико је тачно особа привела која војно-полицијска структура(Гестапо, SS, Специјална полиција, Српска државна стража, Српски добровољачки корпус и легализовани равногорци), али не и списак по узрасту, по полу, по типу пресуде(војној формацији којој су припадали) и колико су дуго провели у логору. Може ли ми неко помоћи у вези са тим?

Унапред хвала!

Fokker D.XXI

nobody@mycity-military.com (doktor1964) — Tue, 25 May 2021 16:00:21 +0100

Holandjani obnavljaju Fokker D.XXI
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

Putevi ratnih zarobljenika i raseljenih lica

nobody@mycity-military.com (Sirius) — Sat, 24 Apr 2021 17:28:17 +0100

За овај топик инспирацију сам нашао у текстовима нашег цењеног форумаша Апостате и њему , с великом чашћу и задовољством посвећујем ову тему. Он је обрадио судбину совјетских ратних заробљеника који су враћени у СССР. С моје стране ево доприноса тој теми - како су уопште и стигли до своје домовине? У тексту који следи, бићете не мало изненађени , како и колико унапред богови рата планирали шта ће после рата с тим људима. Изведен је , редак у историји, логистички подвиг. Узевши у обзир чињеницу да су само Немци и Совјети имали преко десет милиона ''несталих без вести'', тај подвиг (не пишем сада о његовим политичким импликацијама јер су очигледне) је утолико већи.
Не сумњам да су сличне проблеме имали и Италијани, Французи, Кинези, али се надам да ће неко од вас то дотаћи. Наравно, има и места за влакове без возног реда. Апсолутно.

Ево, дакле, текста о томе како су совјетски заробљеници и расељена лица враћени кућама. Верујем да ћете бити изненађени неким подацима.

ОПЕРАЦИЈА ''КИЛХОУЛ''

Како уклонити трагове рата?
Како се отварају архиви, тако се човечанство све више уверава у то да су богови рата имали планове за све и то неколико година унапред. Можда највећи послератни проблем, осим обнове срушеног, било је враћање огромних маса људи (заробљеника, избеглица, прогнаних, емиграната) на њихова пређашња одредишта. Онако како су их најава рата и сам рат развејали по свету, тако их је сада требало санирати, прихватити, организовати смештај (привремени, транзитни или стални), прехрану, одећу, медицинску негу, везу са породицама, итд, итд. У овом текст бавићу се ситуацијом у Европи, мада сам уверен да су слични проблеми били и на Далеком истоку, где су такође страдали мали људи . Описаћу, бар у цртицама, трагедију после трагедије.
Све је почело са конференцијом на Јалти. Западни савезници су се обавезали да ће вратити све преживеле грађане СССР који су се нашли у њиховим зонама после рата, или како буду ослобађали део по део. То је превасходно важило за ратне заробљенике, да би се затим проширило на све совјетске грађане, хтели они то или не. Као знак добре воље, Стаљин је прихватио обавезу да врати неколико хиљада западних ратних заробљеника које су затекли у ослобођеним логорима.
То је била правна основа за масовну операцију ''чишћења'' последица највећег до тада рата у историји људског рода. Операције је добила помало чудно име ( видеће се по енглеском смислу за хумор) - ''Килхоул''. У основи је то име за кобилицу брода а поступак представља једну од најтежих поморских казни из прошлих времена - провлачење испод кобилице. Тако је назван скуп мера и напора савезничких држава да одрже договор из Јалте и врате све руске држављане у СССР - остарбајтере, разне заробљенике, интерниране, избеглице, али и емигранте царског и постреволуционарног времена. Ту се нашло места и за илгалне емигранте у неутралним земљама и све остале који су вођени као руски држављани. Очигледно да је Стаљин жарко желео да их поново види под својом јурисдикцијом, а савезници су у томе здушно учествовали. Име �Килхол� је уобичајени уопштавајући појам у страној литератури и периодици, а заправо је то било неколико операција и у свакој земљи имала је та замашна операција другачији кодни назив.

Реципрочне мере спровођене су на територијама Југославије, земљама источне и средње Европе, односно свуда где су стигле совјетске трупе или су Совјети имали идеолошки утицај. Уједињене нације су ову акцију надгледале и координирале уз помоћ Управе за обнову и помоћ Уједињених нација. Правно посматрано (Женевска конвенција) у великом броју случајева кршена су основна људска права, но договори јачих, спроведени на Јалти, нису давали много могућности за интревенцију или ублажавање често сурових мера. Највећи део тог гигантског посла обављен је у периоду од маја до јуна 1945. године, рекло би се - неочекивано брзо и ефикасно , узимајући у обзир стање комуникација, логистику, спискове људи, итд, итд. Та активност је потрајала све до 1951. године, а Одељење за репатријацију при Савету министара СССР коначно је укинуто првог марта 1953. године.

Дипломатски и законски предуслови
Оно што је одлучено на Јалти било је пажљиво смишљено и поткрепљено тадашњим међународним јавним и приватним правом. Та одлука тицала се и лица који су 1939. године били грађани СССР, без обзира на то да ли су желели да се врате или не. Правни основ за повратак је постојао. Изручени су бивши припадници Империје, чак и они без совјетског држављанства, они који су рођени у иностранству у мешовитом или руском браку, па и они који су прихватили страно држављанство. Реч је о неколико милиона људи. Франклин Делано Рузвелт подржао је совјетске захтеве из својих разлога за које можемо лако претпоставити какви су били. Британци (Ентони Идн) сматрали су ово неумесним и непријатним потезом, али су прагматично закључили да то неће утицати на заоштравање односа са Стаљином. Међутим, и он је био практичар јер му је жива радна снага , после огромних губитака (29,3 милиона људи, укључујући демографске губитке) била насушно потребна. С друге стране, енормни и бесповратни трошкови на рачун смештаја, прехране , здравствене заштите, итд, избеглица и заробљеника својом рачуницом су показали да је лакше вратити их све Стаљину него за дуго времена бринути се о непродуктивном живљу кога је требало уклопити у западни цивилизацијски ситем, наћи им посао (а послератна рецесија се с правом очекивала) и прихватити их социолошки и економски. Запад се, једноставно, бојао таквог ''разводњавања'' своје етничке слике (сетимо се Француза који нису успели да се одупру перманентном приливу становништва из бивших колонија). У том смислу, све дипломатско-правне радње су предузете како би се припремила валидна документација (формулари, привремени пасоши, посебне превозне карте, бонови за прехрану у току пута, итд, итд). Све то је требало бити упарено са совјетским административним систеом, што је и учињено.

Извршење договореног
Предмет репатријације било је неколико милиона совјетских ратних заробљеника, остарбајтера (популаран назив за принудну радну снагу с истока), избеглица, људи који су добровољно живели на територији Трећег рајха (В. Н. Земсков тврди да их је било најмање пет милиона). Однос присилно доведених и добровољно пристиглих био је пола-пола (!). Број пребега, оних који су желели по сваку цену да остану на Западу износио је између 1,2 и 1,5 милион људи, а у ту бројку нису укључени они који нису одбили званично да се врате, али нису ништа ни радили на томе да се врате, настављајући нормалан живот у Западној Европи. Врло мали број људи је журио да се врати , а њима нико није стварао препреке да се слободно докопају совјетске зоне и да се врате у СССР. Ипак, главнину расељених чинили су затвореници концентрационих логора који су једноставно пребачени у совјетске филтрационе логоре. Наравно, савезничке окупационе команде сместа су се суочиле са огромним логистичким проблемима- обезбеђивањем стана, прехраном, лечењем, пакетима прве помоћи... При том треба имати на уму и то да су били окружени немачким живљем које је имало исте такве проблеме и није благонаклоно гледало на нове ''потрошаче'' Унриних и осталих пакета помоћи.
Савезници су одлучили да се ослободе терета који их је оптерећивао, названог �ДП� (displaced person - расељено лице) враћајући Русима све оне који нису били безбедносно интересантни. Таквих је у америчкој зони окупације било највише. На исти начин решено је питање особа које никада нису биле совјетски држављани или су промениле држављанство - совјетске власти су тражиле њихово изручење на општим основама, што је и спроведено. Поред тога, децембра 1945. издати су посебни декрети о репатријацији у СССР деце руских емиграната рођених у иностранству . Као што се види , Совјети су били врло темељни, ''гребући по дну бачве'' за свима онима које могу да врате у своју јурисдикцију. Неки су успели да се прикрију, избегну откривање и протеривање, некога су локални становници успешно крили, а некима је успевало да напусте подручје операције пре него што је она започела и да се докопају Британије, Канаде, Аустралије, САД, Белгије, Француске, крећући се до њих кроз неутралне земље. С обзиром на то да се никоме није журило с повратком, из совјетске комисије за репарацију Совјети су послали специјалне групе за уочавање ДП, и убрзавање тог процеса. Председавајући совјетске комисије за репатријацију, генерал-пуковник Голиков, објавио је септембра 1945. да је након завршетка рата више од два милиона људи упућено у своју домовину из земаља изван совјетске зоне окупације . Према британским подацима, у тек нешто више од месец дана. 4. јула 1945. пребачено је најмање 1,5 милиона, а у прве две недеље пре 10. јуна најмање милион људи. Колико је оних који су стигли након проласка кроз филтрационе логоре стрељано, послато у логоре или оштећено у својим правима, а колико се вратило у своја бивша места пребивалишта, а да нису осуђени по једном или другом члану, и нису пали � на оловци � (односно на посебним списковима агенција државне безбедности), дискутабилно је питање. Међу расељеним лицима било је бројних покушаја самоубистава када им је постало познато да ће бити предати совјетским властима; организовани су штрајкови глађу и штрајкови по другим основама , покушаји бекства током транспорта, итд .

Репатријациона тела у савезничкој окупационој зони интензивно су деловала до пролећа 1948. Запослени у совјетским телима за репатријацију, послати у савезничку окупациону зону, такође су покушавали да се не врате назад под разним изговорима, што је резултирало тиме да је и сама совјетска репатријациона мисија у Франкфурту на Мајни била подвргнута процедури присилне репатријације . Главнина репатријаната стигла је 1945. године. Од 1. марта 1946. у СССР је враћено 4.199.488 људи из свих земаља . Од 1946. године проток репатријаната почео је опадати, ситуација се стабилизовала, више нису биле потребне радикалне мере за расељавање стотина хиљада људи у року од неколико недеља. Статистика послератних година је следећа: 1946 - 195273, 1947 - 30346, 1948 - 14272, 1949 - 6542, 1950 - 4527, 1951-2297. Међутим, већина повратника из 1946. године стигла је у СССР у прва два месеца те године. То се види из следећих слика. Од 1. јула 1952. у СССР је враћено 4.305.035 људи . Тако је од 1. марта 1946. до 1. јула 1952. у СССР враћено 105.547 људи. Из ових података следи да је 97,5% совјетских репатријаната стигло у СССР између краја 1944. и првог . марта 1946. Пре рата, СССР се није придружио Женевској конвенцији која је, упркос проширењу конвенција на ратне заробљенике било које земље . НСДАП је тако добила псеудо разлог да оправда разлику у односу према Британцима : Амерички затвореници с једне и совјетски затвореници с друге стране . Али, царска Русија се придружила Хашкој конвенцији, а совјетска Русија 1918. године препознала је обавезе које је наметнула ова конвенција, наслеђена од царског режима. Званични став СССР-а био је да су у Хашкој конвенцији све главне ствари већ формулисане - тако је совјетска страна нашла рупу у међународним договорима и избегла обавезне инспекције на територији логора и места репатријације (што је предвиђала Женевска конвенција).

Изручење козака и Југословена
Поштујући договоре из Јалте, у јуну 1945. козаци који су учествовали на немачкој страни предати су у неколико фаза. То су урадиле британске окупационе власти. Предаја је извршена у аустријским градовима Линц и Јуденбург. Поред совјетских грађана и рускојезичног становништва, депортацији су подлегали и представници националности које су насељавале Југославију (Срби, Хрвати, Словенци, Босанци, Црногорци, Шиптари, итд.), Они су пребачени на располагање специјалној мисији коју је послао маршал Тито. Реакција југословенских репатријаната била је иста као и током протеривања козака, било је случајева самоубиства итд. Неки учесници совјетских мисија у овом послу описивали су то сликовито: ''Као да смо целу Немачку ухапсили и довели код нас''. Чинило се да је цео Совјетски Савез препун логора, но места је у тој земљи било много: дуж Јенисеја, уз Лену и даље према Сибиру, Колими, Камчатки, било их је сасвим довољно за разне врсте лагера (од отвореног, до строго затвоеног типа). Читава подручја су била, унутар своје територије, практично слободна да се становништво креће и ради, али никуда даље нису могли. Данашњим језиком их можемо назвати слободњацима, али невидљива ограда у облику разних провера , затим сибирска клима, итд, одлично су их држала на окупу на тачно задатом месту. У величанственој збирци Ваалама Шаламова ''Приче са Колиме'' , па и код Штајнера (''Седам хиљада дана у Сибиру'') све је то одлично описано. Да би стигли до одредишта, повратници су имали право на ручни пртљаг, а транзит је осигураван тако што су дуж трасе постојала сабирна места и логори за прегруписавање, селекцију и преусмеравање.Совјетској влади било је јасно какав је негативан ефекат изазивао сам спомен гулага и колико је он лоше утицао на репатријацију.

Све је у тим сабирним центрима личило на немачке концентрационе логоре. Стога су лица која су пролазила кроз филтрационе центре имала већ нешто другачији третман који је подразумевао контраобавештајне провере. Следила је затим одлука: мера издржавања казне, настањивање у удаљеним областима, ограничење права путовања по земљи, или су (они најсрећнији) одвођени у своја пребивалишта. Уместо чувеног плаката ''Мајка те чека'', штампани су плакати ''Мајка те чека, копиле!'', а процес прилагођавања и прихватања у новој средини био је дуг и често суров.

Изузеци
Појединци који су добровољно изразили жељу за сарадњом са америчко-британском администрацијом и били су од интереса за стране обавештајне агенције (професионални војници значајних специјалности, научници, писци и публицисти, као и антисовјетски елементи) избегли су принудну репатријацију. Од њих је створено неколико организација које су се активно бавиле антисовјетским активностима, делимично реанимирале или �зауставиле� пројекте ; покренуте су радио станице које су емитовале на руском језику и језицима народа СССР-а, часописи , штампане су књиге и брошуре антисовјетског садржаја. Процес привикавања на новонастале околности трајао је деценијама и , практично, није још завршен. У многим великим градовима света постоје руске четврти, као што и код Руса и данас постоји отпор (али и разумевање) за судбину својих сународника.

Смиривање тла
Изузетак који је отворио могућност рехабилитације многих повратника догодио се 11. децембра 1956. године када је пленум Врховног суда СССР-а обуставио је кривични поступак против бившег ратног заробљеника П. Окхотина, због недостатка доказа кривичног дела. Када се случај преиспитао, испоставило се да је Окхотин, који је у немачком логору обављао дужност кувара, постао жртва клевете да је премлаћивао заробљенике који су реметили ред у кухињи (због ове клевете био је осуђен 16. јула 1948. од стране трибунала Лењинградске војне области на 25 година логора). Указом Президијума Врховног совјета СССР-а 20. септембра 1956. године декретом о амнестији од 17. септембра 1955. године за бивше ратне заробљенике казна је сведена на стварно одслужено и подложни су ослобађању. Случајеви преминулих (погубљених) бивших ратних заробљеника нису проверавани (!)
Немачке власти дуго нису исплаћивале никакву одштету совјетским ратним заробљеницима. Само у 2015. години, Бундестаг је у немачки буџет ставио 10 милиона евра одштете за бивше совјетске ратне заробљенике, надајући се да ће потенцијалним подносиоцима захтева дати 4 хиљаде преживелих за по 2,5 хиљаде евра. Услови компензације утврђени су Упутством немачког Министарства финансија од 30. септембра 2015. Примаоци одштете су бивши службеници Црвене армије заробљени од стране Вермахта између 22. јуна 1941. и 8. маја 1945; Износ одштете је 2.500 евра за сваког ратног заробљеника који се лично пријавио у периоду од 20. маја 2015. до 30. септембра 2017. године.

Ајд сад ви...

Literatura o II svetskom ratu

nobody@mycity-military.com (Kornja�aRade) — Thu, 07 Jan 2021 13:00:10 +0100

Pozdrav svima i srecan Bozic svima koji slave po julijanskom kalendaru.
Pokusao sam preko search/a da nadjem da li je pisano nesto o naucnoj literaturi o Drugom svetskom ratu i nekako nisam uspeo da nadjem. Odnosno dobio sam rezultate koji nisu direktno vezani za to pa rekoh ovako da pitam.
Znaci interesuje me naucna literatura, istoricara, koji su pisali o Drugom svetskom ratu uopste u svetu (ne samo u Jugoslaviji). Guglanjem sam uspeo da nadjem nesto o tome npr. J. Marjanovic - Drugi svetski rat u dva toma, ona ima i vise izdanja. Dalje, nase izdanje knjige prevedene sa holandskog ''Drugi svjetski rat'' , grupe autora. A vidim da se cesto pojavljuju i strani autori, Salcberger, kao i u novije vreme Lagunina izadanja Bivor i Hejstings, knjige o II sv. ratu...

Interesuje me sada vase misljenje koja je od ovih ili neka potpuno 10 knjiga najbolja iz vaseg citalackog iskustva? Koja od njih sveobuhvatno opisuje ovaj rat, uz to je i koliko toliko objektivna, govori o svim vaznim dogadjajima rata uz neke zanimljive podatke i dodatke... Znaci da skratim trazim sintezu politicke i vojne istorije rata.
Ako ste citali neku od ovih ili znate neku koja nije navedena a dobra je i moze da se nabavi, preporucite...

Ni�ki incident

nobody@mycity-military.com (boksi) — Sat, 07 Nov 2020 06:52:47 +0100

Bitka "jakova" i "munja" � jedini sukob Sovjeta i Amerikanaca u istoriji dogodio se iznad Ni�a
Jedini sukob ameri�kih i sovjetskih snaga u istoriji dogodio se u vreme njihovog savezni�tva � 7. novembra 1944. godine, iznad Ni�a. Prvo su ameri�ki avioni gre�kom napali kolonu jedinica Crvene armije, a zatim su ruski lovci poleteli sa ni�kog aerodroma i odgovorili. Bitka se odigrala iznad zaprepa��enih gra�ana i zvani�nika koji se se okupili na sve�anosti u centru grada. Posle sukoba vladala je napetost izme�u SSSR-a i SAD.

Poslednjih godina u�estali su bliski susreti ruskih i ameri�kih vojnih aviona. Takvi doga�aji, koliko god �esti bili, medijski su interesantni, naro�ito zbog fotografija i snimaka na�injenih iz pilotskih kabina koje se kasnije dele po dru�tvenim mre�ama.

Sre�om, osim �to izazivaju pa�nju medija i gra�ana, to uop�te nije tako dramati�no i uvek se sve zavr�i tako �to jedni avioni isprate druge, a eventualno se izda i neko saop�tenje u kojem se druga strana optu�i za nebezbedno letenje.

Koreni straha od sukoba dve velike sile koji bi sigurno bio poguban za �itav svet datiraju jo� iz vremena Hladnog rata, koji je imao velike posledice, ali koji je ipak ostao samo "hladni".

�esto se u razli�itim krugovima mo�e �uti pitanje �ta bi bilo kad bi se u budu�nosti nekim slu�ajem direktno sukobili Amerikaci i Rusi? Dobro bi bilo da odgovor nikada ne saznamo.

Me�utim, ono o �emu se u javnosti i danas malo zna jeste da se jedan takav sukob ve� odigrao. I to pod neverovatnim okolnostima � dok su SAD i SSSR bili saveznici, 7. novembra 1944. godine iznad Ni�a. Mnoge svetske enciklopedije i istra�iva�i svrstavaju ga u najpoznatije borbe u vazduhu
"Neobi�no je kada pomislite, uprkos tome �to su bili poznati kao smrtni neprijatelji skoro pola veka, jedini put kada su se Sovjeti i Amerikanci direktno borili bila je gre�ka", pi�e na sajtu Univerziteta Nori� koji je izlistao deset najve�ih vazdu�nih bitaka u istoriji.

Doga�aj je u istoriografiji i javnosti poznat pod raznim nazivima: Vazdu�na bitka iznad Ni�a, Savezni�ka vatra� Ali najpoznatiji naziv je Ni�ki incident.

Dugo godina bio je van fokusa nauke i javnosti, zbog politi�kih razloga. Iako su u poslednje vreme istori�ari po�eli da se bave tom temom, i da kopaju po arhivima, ljudi se i dalje naj�e��e iznenade kada �uju za bitku izme�u saveznika, i to ba� na tlu nekada�nje Jugoslavije.

Ni� se spremao za proslavu
U vojnoj operaciji koja je trajala osam dana Ni� je kona�no oslobo�en 14. oktobra 1944. godine. Posle oslobo�enja, u grad su u�le i jedinice Crvene armije koje su u�estvovale u isterivanju Nemaca iz okruga.

Crvena armija se pripremala za napredovanje ka Beogradu, a na aerodromu u Ni�u je bila avijacija 707. sovjetskog puka. Po�to se pribli�avala godi�njica Oktobarske revolucije, planirano je da se 7. novembra odr�i sve�ana parada na gradskom trgu. Ni� je tek oslobo�en i u gradu su bile mnoge vojne jedinice i oficiri.

Aleksandar Din�i� i Bojana Simovi� opisali su taj dan u knjizi Ni�ki incident, u izdanju Ni�kog kulturnog centra. Oni su do�li do vrednih podataka iz muzeja i arhiva, ali i posredstvom Ruskog humanitarnog centra u Ni�u.

Navodi se da su ulice Ni�a bile preplavljene crvenim, radni�kim, jugoslovenskim i sovjetskim zastavama, portretima Staljina, Lenjina, Marksa i Tita. Veliki miting odr�avao se kod Narodnog pozori�ta, a doma�i i sovjetski politi�ari odr�ali su govore.

Sovjetski vazduhoplovci su na aerodromu �ekali da se pridru�e mitingu na samom kraju. Kako se navodi u knjizi Ni�ki incident, njima se obratio pukovnik Simud re�ima: "Drugovi, danas �itav sovjetski narod proslavlja 27. godi�njicu velike Oktobarske revolucije". Onda su vojnici povikali: "Uzbuna! Fa�isti napadaju na� aerodrom." Uskoro su se za�ule i eksplozije iz pravca Aleksinca.

Napad na sovjetsku kolonu
�ta se prethodno dogodilo? Motorizovana kolona jedinica Crvene armije kretala se putem Ni��Aleksinac, prema Beogradu. Nju su napali ameri�ki lovci P-38 "lajtning" koji su po�eli da bacaju bombe i deluju mitraljezima.

Crvenoarmejci su se prvo obradovali kada su pre napada prepoznali ameri�ke avione, ali je usledilo veliko iznena�enje kada su ih napali. Oni su mahali crvenim zastavama i belim pe�kirima, u nadi da �e Amerikanci shvatiti da su oni saveznici. Uprkos tome, kolona se na�la u gustom dimu.

U knjizi Aleksandra Din�i�a i Bojane Simovi� je navedeno da je u napadu poginuo komandant korpusa, general Kotov, sa 31 vojnikom, dok je njih 37 ranjeno. Bilo je poginulih i me�u pripadnicima Narodnooslobodila�ke vojske Jugoslavije, jer je jedno vozilo napadnuto na putu Ni��Stala�. U izve�taju NOVJ je zabele�eno i da je uni�tena lokomotiva na pruzi i da je tom prilikom poginuo �elezni�ar, dok su jo� dvojica ranjena.

Vazdu�na bitka
Ve� pomenuti ruski avijati�ari �ekali su na aerodromu da se pridru�e sve�anosti u gradu, kada je dat znak za uzbunu.

U tekstu istori�ara vazduhoplovstva i biv�eg direktora Muzeja vazduhoplovstva �edomira Jani�a za Aero-magazin, isti�e se da je u trenutku, kada je jo� jedna grupa ameri�kih lovaca bila spremna da krene u napad, general Sudec, koji se zatekao na ni�kom aerodromu, naredio hitno uzletanje lovaca "jak-3", da bi za�titio pe�adiju.

Tada je otpo�ela bitka u vazduhu. Amerikanci su se fokusirali na sovjetske avione, a mnogi se pitaju kako to da nisu zapazili crvene petokrake na krilima i repovima "jakova". Jedan sovjetski lovac je odmah oboren.

Usledila je formacija ameri�kih P-38 iznad grada, i to na visini od oko 500 metara, tako da su okupljeni gra�ani u neverici gledali vazdu�nu bitku iznad svojih glava. Prema svedo�enjima gra�ana ruski lovci su leteli veoma nisko iz pravca tvr�ave i napali su "lajtninge" u strmom penjanju. Tada je oboren jedan ameri�ki avion koji je pao u blizini aerodroma.

"Jakovi" su zatim napravili krug i ustremili se na Amerikance sa ve�e visine, i u tom trenutku je oboren drugi ruski "jak-3" koji se u plamenu obru�io na zemlju.

Bitka je postala jo� napetija kada se uklju�uje odeljenje "jakova" predvo�enih slavnim ruskim vazduhoplovcem Aleksandrom Ivanovi�em Koldunovim koji je doleteo sa drugog aerodroma, blizu Ni�a.

Na nebu iznad Ni�a, zapadno od grada udaljavali su se avioni, a gra�ani su gledali u plamen i dim.

Navodno je Koldunov ili neko iz njegovog tima u jednom trenutku pri�ao ameri�kom avionu u kojem je bio vo�a grupe i po�eo da okre�e avion pokazuju�i simbole na njemu. O�igledno su Amerikanci tada shvatili da je re� o savezni�kim snagama i odleteli su ka jugu, navedeno je u tekstu na sajtu ruskog Nezavisnog vojnog pregleda.

Izgubljeni �ivoti i tehnika
Bitka je trajala samo petnaestak minuta i u njoj je u�estvovalo devet ruskih lovaca i nedefinisan broj P-38. �edomir Jani� u tekstu navodi razli�ite podatke o broju nastradalih. Po tvrdnjama ameri�kog pilota Glena Bausa, oborena su �etiri "jaka" i dva P-38. Ruski izvori navode da su oborena tri "jaka" i �etiri P-38. U izve�taju politi�kog komesara aerodroma "Ni�" Joke Drecuna pi�e da su Amerikanci izgubili sedam, a Sovjeti tri lovca.

Koldunov � heroj koji je smenjen zbog pilota amatera
U bici iznad Ni�a u�estvovao je �uveni sovjetski vazduhoplovac Aleksandar Koldunov.

Do kraja Drugog svetskog rata imao je 412 naleta, u�estvovao je u 96 zadataka, ostvario 46 vazdu�nih pobeda i jedno zajedni�ko obaranje. Pripala mu je titula heroja Sovjetskog Saveza.

Posle rata pre�ao je u sektor protivvazduhoplovne odbrane i postao komandant snaga PVO.

Smenjen je 1987. godine kada je nema�ki amaterski pilot u iznajmljenom lakom sportskom avionu pro�ao sovjetski sistem protivvazduhoplovne odbrane i sleteo u sam centar Moskve, blizu Crvenog trga.

Din�i� i Simovi�eva u knjizi Ni�ki incident daju konkretnije podatke. Za ameri�ke pilote do njih su do�li preko istori�arke u Ministarstvu odbrane SAD Kritine Kon, koja je boravila u Ni�u 2013. godine.

Ti podaci govore da su oborena tri ameri�ka aviona. Jedan ameri�ki pilot se spasao iskakanjem, i zarobljen je. Major Sircov je naredio da se on prebaci engleskoj vojnoj misiji. Jo� dva aviona bila su pogo�ena, ali su uspela da se odr�e u vazduhu.

Ameri�ki lovci i piloti pripadali su 95. lova�kom eskadronu sa sedi�tem u italijanskoj Fo�i. Poginuli su potporu�nici Eldon Kolson i Filip Bruer. Ameri�ko Ministarstvo odbrane i dan-danas traga za mestom gde su sahranjeni.

Kada je re� o sovjetskim �rtvama, u knjizi se navodi da su oni izgubili tri aviona i dva pilota. Jedan pilot je isko�io padobranom i uspeo da se spase. Poginuli sovjetski piloti su sahranjeni uz prigodnu ceremoniju.

(Ne)prihva�eno izvinjenje
Ameri�ka komanda je, naravno, bila primorana da se izvini Sovjetima za neverovatni incident. Sovjetski na�elnik �taba general Antonov poslao je pismo ameri�kom vazduhoplovnom komandantu generalu Dinu u kojem je zatra�io da im se dostavi izve�taj o preduzetim merama.

U knjizi Ni�ki incident objavljeni su navodi iz Staljinovog pisma zapovedniku savezni�kih vazduhoplovnih snaga na Mediteranu: "Ja sam se spremao da �estitam ameri�kom predsedniku novi izbor, a vi ste nam �estitali 27. ro�endan Velikog oktobra tako �to ste nam ubili 34 vojnika, 39 ranili i uni�tili 20 kamiona".

Spomenik Crvenoarmejcima u Ni�u
Spomenik Crvenoarmejcima u Ni�u
Spomenici u Ni�u i Jagodini
Nastradali sovjetski vojnici su sahranjeni ispred ulaza u biv�i nacisti�ki logor. Postavljena je plo�a sa uklesanim imenima koja je bila tu do Titovog sukoba sa Informbiroom. Posle toga se uklanjaju mnoga obele�ja i spomenici sovjetskim vojnicima, preme�taju se grobovi sa vi�e mesta u centralnoj Srbiji u Jagodinu. Tada su preme�tena tela sovjetskih pilota iz Ni�a.

Kasnije je u Jagodini postavljena plo�a sa imenima poginulih vojnika i oficira. Spomenik ispred logora u Ni�u postavljen je 2015. godine u znak se�anja na vojnike poginule u "ni�kom incidentu".

Situacija je posle incidenta bila veoma napeta. Amerikanci su na sve na�ine poku�avali da odobrovolje Sovjete. Izra�en je izve�taj pod nazivom "Uzroci tragedije". Tvrdili su da se dogodila gre�ka, odnosno da su piloti mislili da ga�aju Nemce u dolini Ibra, kao i da napadaju nema�ki aerodrom kod Skoplja. Iako mnogima deluje neverovatno, oni tvrde da su pogre�ili za 400, odnosno za 150 kilometara. U tekstu u Nezavisnom vojnom pregledu se pitaju kako to da je, ako je prva grupa "lajtninga" napravila gre�ku, isto je ponovila i druga, iako su bili na vezi.

U ameri�kom izve�taju se navodi da je su imali pogre�nu orijentaciju zbog gotovo identi�ne konfiguracije zemlji�ta. Zaklju�eno je da su ameri�i lovci, �im su uo�ili da je re� o sovjetskim avionima, brzo odstupili.

�edomir Jani� u svom testu dodaje da je vo�a ameri�ke grupe koja je napala Sovjete pukovnik Edvinson tiho i brzo preme�ten u drugu bazu van Evrope. Glavnokomanduju�i savezni�kih snaga u Mediteranu general Vilson morao je da odleti u Sofiju da se li�no izvini komandantu Tre�eg ukrajinskog fronta mar�alu Tolbuhinu.

Usledilo je i izvinjenje ameri�kog ambasadora u SSSR-u Averela Harimana, 37 dana posle bitke iznad Ni�a. Hariman se izvinio Staljinu u ime predsednika Frenklina Ruzvelta na prijemu u Kremlju.

"�elim da izrazim �aljenje predsednika i generala zbog incidenta koji se dogodio na Balkanu", naveo je Hariman i predlo�io da se po�alju specijalni oficiri u vojne �tabove radi zajedni�ke koordinacije.

Prema navodima Nezavisnog vojnog pregleda, Staljin je odbio ponudu, a po�ela su i razna nepotvr�ena naga�anja da je namera svega bila da se Sovjeti primoraju da puste �pijune u svoje redove.

Mnogi veruju da je Ni�ki incident imao odre�eni uticaj i na po�etak Hladnog rata.

Izvori i literatura:

� Aleksandar Din�i�, Bojana Simovi�, Ni�ki incident, Ni�ki kulturni centar, 2016.
� Muzej vazduhoplovstva (tekst �edomira Jani�a u Aero-magazinu, br. 8, mart 1999).
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]