U pravu je jasan princip da prihvatanjem neke medjunarodne obaveze, unutrasnje zakonodavstvo moras prilagoditi prihvacenom medjunarodnim ugovorom. Poveljom UN rat je proglasen zlocinom protiv mira i od tada nije objavljen ni jedan rat. Sada se rat naziva, policijskim akcijama, akcijama za ocuvanje mira, antiteroristickom borbom i kako sve ne samo ne ratom. Kako od 46 nije bilo ni jednog rata na svetu ne znaci da se zenevska konvencija i njena definicija vojske ne primenjuje. Zenevska konvencija sve te formacije podvodi pod vojskom. Sve oruzane grupe koje su po konvenciji vojska su vojska i prema njenim pripadnicima se moras ponasati kao prema vojnicima.
Udarna grupe Barker
1. i 2. vod čete C Udarne grupe Barker, (1. bataljon 20.puka 11.brigade 23. pešadijske divizije), napali su selo Mi Laj u jutarnjim satima 16.03.1968.godine, posle snažne artiljerijske i vazdušne pripreme. Iz sela nije bilo nikakvog otpora, ni jednog pucnja. I pored toga američki vojnici su ušli u selo i otvorili vatru na nenaoružane civile.
Nemoćne starce, žene i decu prikupili su u grupe od 20 do 40, a zatim sistematski ubijali vatrom iz streljačkog oružja, bombama i bajonetima.
Poručnik Vilijam Keli, komandir 1. voda, koji je naredio streljanje, uzimao je puške iz ruku onih vojnika koji su odbili da pucaju i sam iz njih ubijao civile. Ubijanje je dugo trajalo, sve dok Mi Laj nije slučajno nadleteo izviđački helikopter kojim je pilotirao poručnik Hju Tompson. On je, rizikujući život, sprečio dalji masakr.
Naredna dva dana tragovi zločina su otklanjani spaljivanjem sela, a leševi su bačeni u kanal za navodnjavanje.
Četa C je dobila pohvale za sjajno obavljen borbeni zadatak. Inače, ta četa je u Vijetnam stigla tri meseca pre masakra u Mi Laju. Nije učestvoavala u direktnim borbama, ali je i pored toga imala gubitke od 5 poginulih i 23 ranjena vojnika koji su stradali od nagaznih mina i drugih zamki gerilaca.
Broj žrtava u Mi Laju procenjen je različito. Prema rezultatima istrage koju je sprovela
američka administracija ubijeno je 364 civila, a na spomeniku žrtvama masakra nalazi se 504 imena. Žrtve su bile starosti od jedne do 82 godine. Mnoge žene su silovane, civili su mučeni, velik broj leševa je bio osakaćen.
Mozda nisu paravojska,ali definitivno jesu jedinica koja je radila svojevoljno bez ikakve kontrole..A i zlocin u MiLaj-i-u ih moze svrstati u paravojske..
Apocalypse Now ::Udarna grupe Barker
1. i 2. vod čete C Udarne grupe Barker, (1. bataljon 20.puka 11.brigade 23. pešadijske divizije), napali su selo Mi Laj u jutarnjim satima 16.03.1968.godine, posle snažne artiljerijske i vazdušne pripreme. Iz sela nije bilo nikakvog otpora, ni jednog pucnja. I pored toga američki vojnici su ušli u selo i otvorili vatru na nenaoružane civile.
Nemoćne starce, žene i decu prikupili su u grupe od 20 do 40, a zatim sistematski ubijali vatrom iz streljačkog oružja, bombama i bajonetima.
Poručnik Vilijam Keli, komandir 1. voda, koji je naredio streljanje, uzimao je puške iz ruku onih vojnika koji su odbili da pucaju i sam iz njih ubijao civile. Ubijanje je dugo trajalo, sve dok Mi Laj nije slučajno nadleteo izviđački helikopter kojim je pilotirao poručnik Hju Tompson. On je, rizikujući život, sprečio dalji masakr.
Naredna dva dana tragovi zločina su otklanjani spaljivanjem sela, a leševi su bačeni u kanal za navodnjavanje.
Četa C je dobila pohvale za sjajno obavljen borbeni zadatak. Inače, ta četa je u Vijetnam stigla tri meseca pre masakra u Mi Laju. Nije učestvoavala u direktnim borbama, ali je i pored toga imala gubitke od 5 poginulih i 23 ranjena vojnika koji su stradali od nagaznih mina i drugih zamki gerilaca.
Broj žrtava u Mi Laju procenjen je različito. Prema rezultatima istrage koju je sprovela
američka administracija ubijeno je 364 civila, a na spomeniku žrtvama masakra nalazi se 504 imena. Žrtve su bile starosti od jedne do 82 godine. Mnoge žene su silovane, civili su mučeni, velik broj leševa je bio osakaćen.
Mozda nisu paravojska,ali definitivno jesu jedinica koja je radila svojevoljno bez ikakve kontrole..A i zlocin u MiLaj-i-u ih moze svrstati u paravojske..
A po čemu su to zločini vezani samo za paravojske!? Pa i sam si rekao da su od Crvene armije krili žensku decu a možda i babe. Pa se ne može reći da je Crvena armija paravojska. Neke paravojske su bili simboli discipline koja im nije dozvoljavala izgrede.
Dopuna: 18 Maj 2010 17:05
Valjalo bi i spomenuti i Gurke. Najbolji pešadinci na svijetu. Ne boje se smrti, nepotkupljivi i nevjerovatno agresivni. Koliko ja znam regrutuju ih u laku pešadiju dok su još mali, sa padina siromašnih Himalaja. Posle obuke postaju jednostavno rečeno Gurke, jurišna pešadija. Inače nalaze se odavno u službi Britanske, Indijske i Nepalske armije, a takođe se nalaze na "braniku" Bruneja iako im nije otadžbina. Zanimljivo je i da u sastavu Singapurske Policije postoji "Gurka kontigent". I ta je jedinica poznata po žestokoj disciplini, obuci, nepotkupljivosti i posvećenosti zadacima obezbjeđenja i kontraterorizma.
To je ratni zlocin vojne jedinice. Nadlezni imaju da ga kazne ili ce po komandnoj odgovornosti oni biti kaznjeni. Naravno ako postoji sila koja ovaj zakon moze sprovesti. To nije nikakva paravojska.
Inače u vezi Gurka da ne ostanemo nedorečeni i po pitanju a čega drugog do ljudskijeh prava. Elem Gurke su tokom istorije i svojih vojevanja zaradile pun kufer odlikovanja od britanske krune. Međutim nisu imali pravo na naseljavanje i dobijanje državljanstva kao i ostali pripadnici Armije a na penzijama su ih do skoro žestoko zakidali. Čak je i zvanično objašnjenje Britanaca bilo da njima nije potrebno toliko koliko "ostalima" to jest Britima. Toliko o manjinama i pravima (čak i za one koji su svaki dinar žestoko zaslužili)
Kraljeviću drž se ti Gurka dok malo glibaš ruke. Tebi penzija nije problem.
E ovako, danas sam pricao sa profesorom na fakultetu i pitao ga kako bi on definisao paravojsku i dobio sam sledeci odgovor. Kad vrhovna vlast jedne drzave (predsednik, kralj, premijer, vlada itd) dozvoli ili naredi nekom od ministara ili drugoj visokoj licnosti (nacelniku sluzbe bezbednosti, uticajnom politicaru, itd) da od civila formira oruzane snage koje ce biti pod njegovom direktnom kontrolom, to je paravojska. Znaci to je jedinica koja je ilegalna ili polulegalna, ali iza nje stoji drzava. Formirana je odlukom drzavnih organa, mimo zakona i redovnih procedura (ako sam dobro sve shvatio). Definicija koju sam ja citirao iz pojmovnika bezbednosne kulture nije dobra. Pitao sam ga za konkretne primere, i zandarmerija tu odpada. To je policijska jedinica sa elementima vojne obuke.
Teroristicke snage ne spadaju u paravojsku. Jos jedan primer paravojske bi bio iranski Basidz. To je oruzana sila koju je 1979. formirao ajatolah Homeini od dobrovoljaca koje je skupio da ucestvuju u Iransko-Irackom ratu. Mada je isprva formirana kao paravojska, sada vise deluje kao parapolicija, jer je zaduzena za poslove unutrasnje bezbednosti i hapsenja politickih protivnika. Ima oko 90.000 stalnih pripadnika, i jos oko 300.000 u rezervi. Nalazi se pod direktnom komandom Vrhovnog sefa drzave, a to je trenutno Ali Khamnei koji je i sef drzave i vrhovni verski vodja. Predsednik republike nije sef drzave nego sef vlade. Na osnovu onoga sto znam o ovoj organizaciji, ja sam ih sam svrstao u paravojsku, mada nova saznanja mozda mogu da promene ovo misljenje.
Napomena, ovo shvatanja paravojnih snaga koje mi je profesor dao je nacin klasifikovanja zastupljen u nasoj teoriji i praksi bezbednosti, sto ne znaci da je opsteprihvacen u svetu, jer se bezbednosna terminologija razlikuje od drzave do drzave, tako da se u stranim izvorima moze verovatno naci drugacije shvatanje.
E sad, kako sam rekao da teroristicke snage ne spadaju u pojam paravojske, a o njima je ovde najvise pisano, tema ne mora da bude vezana iskljucivo za paravojske, vec i za teroriste, gerilu i slicne pojmove.
у кратким цртама да допринесем ...
Хезболах или Хизболах,( односно Хизб Алах, значи Божја странка) представља шиитску Либанску проиранску (формално) паравојну организацију, која је настала 1982. године, као одговор на улазак Израела у јужни Либан. Након 18 година, Хезболахово војно крило (Исламски отпор Либана) је, након многих губитака нанесених Израелцима, присилило Израел 2000. године на повлачење. Тренутни лидер покрета је Хасан Насралах који је на том месту од 1992. Покрет је проглашен терористичком организацијом од стране 6 земаља, укључујући и САД и Велику Британију. У садашњости покрет је израстао у организацију која има широк спектар делатности, укључујући и радио, телевизију, новине, школе, болнице, социјалне установе, а неки чланови су и у саставу Либанске владе. Главни финансијер је Иран, а одређена помоћ стиже и од Сирије. Војни део Хезболаха располаже са око 1000 наоружаних људи и око 10000 у резервном саставу. Војна тактика се углавном заснива на ракетирању Израелских циљева, а у поседу имају и ракете са дометом и до 150km. У нападима се искључује употреба бомбаша самоубица, а такође, бар начелно не нападају се цивилни циљеви. Хезболах се оградио од деловања Ал Каиде и у својим саопштењима осудио нападе на цивиле.
