Kantina

Blog korisnika 10x10

Kako je kod nas poceo IPSC
24 Mar 2011 13:32	Idi na vrh
Nekad davno krajem proslog veka postojale su 2 relativno atraktivne discipline. Brzo pucanje MK pistoljem kao olimpiska disciplina. Puca na 5 meta za 4,6 i 8 sekundi. Kod nas nikad nije mnogo rasprostranjena iz vise razloga, za pocetak vam je trebao automat koji je “okretao” mete, specijalni pistolji i ogromne kolicine municjie .22Short. Napisacu jednom prilikom pricu o toj discplino i pistoljima sa kojim se pucala. Druga je disiplina kojom se islo na svetska prvenstva ali nije bila olimpiska. Zvali smo je brzo “Pucanje velikim kalibrom”. To je bila najmuskija disciplina i svako ko je imalo drzao do sebe u svetu pucanja je dolazao makar na prvi nivo takmicenja. Prava prilika da pokazete Smitove, Koltove i ostale cuvene marke raznoraznih cevki. Dolazilo se dzipovima i vodile zgodne mlade dame ( da se pokaze sta se sve poseduje). Mogli ste da pucate iz svih kratkih cevi koje su kalibra preko 7.62 i sila okidanja je minimalno bila 1360g. Merilo se tegom tako da je pozeljno da bude preko 1400g da nebi zbog “lake” ruke sudija bilo problema.Kako je oruzje moralo da stane u kutuju ( ne secam se dimenzija) dolazile su u obzir samo cevi do 6 inca i ne mnogo veliki rukohvati. I pored navale svih mogucih prekupih cevki bila su samo dva tipa koja su donosila pobedu, Ruska sportska verzija Nagana. Savrsen revolver kome je najveca i jednina mana bilo tesko nabavljanje municje iole prihvatljivog kvaliteta. Drugi je Ceska verzija starog kolta singlasa, sa kapijom kroz koju se punilo i praznilo po jedno mesto u burencetu. Vec sam pisao o njemu u prici koja se zove “Violina”. I pored tolikoh godina i neznam ni sam koliko cevki u mom zivotu jos sam zaljubljen u violinu. Normalno kalibar je bio 38 spec. Za takmicenje se koristila municija koja je bila dosta slabija (30%) i kursum je zaravnjen sa naglasenim obodom tako da je “sekao” metu i pravio savrseni krug. Mec se satoji iz dva dela, u prvom delu koji se zove sporo pucanje. Puca se 30metaka. Kolko se secam 6 minuta za 5 metaka. Drugi deo je brzo pucanje. 3 sekunde za metak. Mozda vam se cini da je to dugo vrme, ali se racunaju samo centri i eventualno neka 9 ako imate imalo zelje da udjete u gornji deo tabele. Jedan kolega koji je radio u streljani je zaradio silne ruckove na racun likova koju su se sprdali sa te tri sekunde. Trebalo je samo da svih 5 metaka zavrse u meti da bi on platio rucak. Na kraju meca bi se obicno videlo da su cuveni pucaci, lovci i tako dalje, sa preskupim cevkama u dnu table i da nikako ne mogu da se probiju u vrh. Najteze im je padalo sto je gornji deo tabele imao neki posao koji je radio od toga izdrzavao prodice a pucanje je bilo van toga pa je otpadala podela na amatere i profesionalce. Istini za volju dobijali smo slobodne dane za takmicenja i kasnije za pripreme. Ali je osnovno zanimanje bio ono zasta sam dobijao platu. Ostajalo se posle posla ( ja sam bio poznat po tome sto treniram u 3 nocu). Da se vratim na osnovnu pricu. U to vreme se u Kraljevu skupila jedan grupa entuzijasta koja je pocela da se takmici. Kupili su oruzje od svojih para i pokusavali koliko se moze dobiju municiju sa raznih strana , dobrim delom sami placali. Dolazili su da treniraju sa nama. U jednom trenutku mi jedan od njih, ( vidim puca na velike daljine i IPSC jos uvek) onako u ocajanju reko: “ Gde gresim sve radim kao i ti ali nikako ni da se priblizim tvojim rezultatima” . Sta sam mogao da mu kazem osim da trenira vise. Polako su shvatili da dok mi pucamo nece moci da “prodju” pored nas. U to vreme se na zapadu vec uveliko trenirao IPSC. Tad smo to pogresno zvali prakticno pucanje. Cak su organizovali jedno takmicenje u Kraljevu gde se pucao vojnicki pistolj ( TT) i revolver, kao zelju da se nesto menja. Pozvani smo kao pocasni gosti, i odneli im medalje ( ja zlato ). Na jednom takmicenju u Lazarevcu u vreme pauze izmedju dva dela pucanja je napravljen sastanak na kome je prakticno osnavan IPSC savez. Na inicijativu Kraljevcana i ljudi iz BG, prevenstveno kolege iz gradskog SUP-a, coveka koji se izborio za pucanje sa dve ruke i uveo Tomsone u miliciju. Normalno da sam i ja bio tamo ko mirodjija u svakoj corbi. Pomago sam koliko sam mogao o tome cu kasnije. Odmah mi je bilo jasno da sporska ekipa nema sta da trazi tamo. Nismo imali adekvatno oruzje, miniciju, para i vremena. Ionako smo svo slobodno vreme trosili na treninge a vikende na takmicenje. Otprilke je cela ekipa bila u predrazvodnoj fazi posto nikad nismo bili kuci. Grupa koja nije bila u punom trenigu a imala para je otisla u “novi” sport. Cak smo i mi organizovali sekciju za IPSC. Poceli su da prave takmicenja, bez licenciranih sudija i strogih pravila, nesto kao sto je sad pucanje na velike daljine. Mnogo entuzijazama sa nadom da ce preci u nesto ozbiljnije i organizovanije. Kad se skupilo dovoljno ljudi i klubova pocela su malo ozbiljnija takmicenja. Prvo regularno takmicenje je organizovao MUP u Batajnici. Meren je faktor municije i podaci su bili racunani po zvanicnom softveru IPSC organizacije. Najveci deo je izneo na ledjima pomenuti kolega iz gradskog, ja sam bi kao sudija zaduzen za obradu podataka na kompu jer u tom trenutku to niko nije znao sem mene. Zvali su me vise puta da budem sudija i aktivije se ukljucim ali nazalost nisam imao vremena. IPSC je na srecu uspeo da zazivi kod nas. Proslo evropsko prvenstvo je pokazalo da smo spremni organizaciono i takmicarski da budemo u vrhu. Na zalost to je sport koji je skup. Neko mora da ulozi veliki novac u vas ( ako ga vec nemate sami) tako da mnogi talenti nemaju sanse da dodju do izrazaja. Jos jedna mala sitnica IPSC je sport ko i svaki drugi. Odavno se “odmako” od realnog pucanja ( i sam osnivac je posle par godina otisao iz njega zbog toga). Kako sam puno trenirao sa nasim najboljim strelce u tom sportu mogu svesti utiske u par stavki. Iz blizine nemam nikakve sanse, poteze i puca strahovito brzo. Ali na vecim dalinama i iz zaklona, gde se puca sa jednom rukom (da bi bili sto je moguce manja meta) dobio bi ja njega. Na moju zalost klasicno streljastvo polako odumire, ostace eventualno neke olimpiske discipline sa vazdusni oruzijem. Jednostavno nije dovoljno atraktvno za TV prenose. Sport koji oblikuje psihu coveka i izvlaci maksim iz njega odlazi u istoriju jer ljudi iz koji sede u fotelji vise vole da gledaju odbojku na plazi. Japanci ce i dalje podrzavati gadjanje lukom a mi cemo preko TV uz pivo i cips gledati umetnicko jahanje i i pomenutu odbojku na pesku.

24 Mar 2011 13:32

Nekad davno krajem proslog veka postojale su 2 relativno atraktivne discipline. Brzo pucanje MK pistoljem kao olimpiska disciplina. Puca na 5 meta za 4,6 i 8 sekundi. Kod nas nikad nije mnogo rasprostranjena iz vise razloga, za pocetak vam je trebao automat koji je “okretao” mete, specijalni pistolji i ogromne kolicine municjie .22Short. Napisacu jednom prilikom pricu o toj discplino i pistoljima sa kojim se pucala.
Druga je disiplina kojom se islo na svetska prvenstva ali nije bila olimpiska. Zvali smo je brzo “Pucanje velikim kalibrom”. To je bila najmuskija disciplina i svako ko je imalo drzao do sebe u svetu pucanja je dolazao makar na prvi nivo takmicenja. Prava prilika da pokazete Smitove, Koltove i ostale cuvene marke raznoraznih cevki. Dolazilo se dzipovima i vodile zgodne mlade dame ( da se pokaze sta se sve poseduje). Mogli ste da pucate iz svih kratkih cevi koje su kalibra preko 7.62 i sila okidanja je minimalno bila 1360g. Merilo se tegom tako da je pozeljno da bude preko 1400g da nebi zbog “lake” ruke sudija bilo problema.Kako je oruzje moralo da stane u kutuju ( ne secam se dimenzija) dolazile su u obzir samo cevi do 6 inca i ne mnogo veliki rukohvati.
I pored navale svih mogucih prekupih cevki bila su samo dva tipa koja su donosila pobedu, Ruska sportska verzija Nagana. Savrsen revolver kome je najveca i jednina mana bilo tesko nabavljanje municje iole prihvatljivog kvaliteta. Drugi je Ceska verzija starog kolta singlasa, sa kapijom kroz koju se punilo i praznilo po jedno mesto u burencetu. Vec sam pisao o njemu u prici koja se zove “Violina”. I pored tolikoh godina i neznam ni sam koliko cevki u mom zivotu jos sam zaljubljen u violinu. Normalno kalibar je bio 38 spec. Za takmicenje se koristila municija koja je bila dosta slabija (30%) i kursum je zaravnjen sa naglasenim obodom tako da je “sekao” metu i pravio savrseni krug.
Mec se satoji iz dva dela, u prvom delu koji se zove sporo pucanje. Puca se 30metaka. Kolko se secam 6 minuta za 5 metaka. Drugi deo je brzo pucanje.
3 sekunde za metak. Mozda vam se cini da je to dugo vrme, ali se racunaju samo centri i eventualno neka 9 ako imate imalo zelje da udjete u gornji deo tabele. Jedan kolega koji je radio u streljani je zaradio silne ruckove na racun likova koju su se sprdali sa te tri sekunde. Trebalo je samo da svih 5 metaka zavrse u meti da bi on platio rucak.
Na kraju meca bi se obicno videlo da su cuveni pucaci, lovci i tako dalje, sa preskupim cevkama u dnu table i da nikako ne mogu da se probiju u vrh. Najteze im je padalo sto je gornji deo tabele imao neki posao koji je radio od toga izdrzavao prodice a pucanje je bilo van toga pa je otpadala podela na amatere i profesionalce. Istini za volju dobijali smo slobodne dane za takmicenja i kasnije za pripreme. Ali je osnovno zanimanje bio ono zasta sam dobijao platu. Ostajalo se posle posla ( ja sam bio poznat po tome sto treniram u 3 nocu).
Da se vratim na osnovnu pricu. U to vreme se u Kraljevu skupila jedan grupa entuzijasta koja je pocela da se takmici. Kupili su oruzje od svojih para i pokusavali koliko se moze dobiju municiju sa raznih strana , dobrim delom sami placali. Dolazili su da treniraju sa nama. U jednom trenutku mi jedan od njih, ( vidim puca na velike daljine i IPSC jos uvek) onako u ocajanju reko: “ Gde gresim sve radim kao i ti ali nikako ni da se priblizim tvojim rezultatima” . Sta sam mogao da mu kazem osim da trenira vise.
Polako su shvatili da dok mi pucamo nece moci da “prodju” pored nas. U to vreme se na zapadu vec uveliko trenirao IPSC. Tad smo to pogresno zvali prakticno pucanje.
Cak su organizovali jedno takmicenje u Kraljevu gde se pucao vojnicki pistolj ( TT) i revolver, kao zelju da se nesto menja. Pozvani smo kao pocasni gosti, i odneli im medalje ( ja zlato ).
Na jednom takmicenju u Lazarevcu u vreme pauze izmedju dva dela pucanja je napravljen sastanak na kome je prakticno osnavan IPSC savez. Na inicijativu Kraljevcana i ljudi iz BG, prevenstveno kolege iz gradskog SUP-a, coveka koji se izborio za pucanje sa dve ruke i uveo Tomsone u miliciju. Normalno da sam i ja bio tamo ko mirodjija u svakoj corbi.
Pomago sam koliko sam mogao o tome cu kasnije. Odmah mi je bilo jasno da sporska ekipa nema sta da trazi tamo. Nismo imali adekvatno oruzje, miniciju, para i vremena. Ionako smo svo slobodno vreme trosili na treninge a vikende na takmicenje. Otprilke je cela ekipa bila u predrazvodnoj fazi posto nikad nismo bili kuci.
Grupa koja nije bila u punom trenigu a imala para je otisla u “novi” sport. Cak smo i mi organizovali sekciju za IPSC.
Poceli su da prave takmicenja, bez licenciranih sudija i strogih pravila, nesto kao sto je sad pucanje na velike daljine. Mnogo entuzijazama sa nadom da ce preci u nesto ozbiljnije i organizovanije. Kad se skupilo dovoljno ljudi i klubova pocela su malo ozbiljnija takmicenja. Prvo regularno takmicenje je organizovao MUP u Batajnici. Meren je faktor municije i podaci su bili racunani po zvanicnom softveru IPSC organizacije. Najveci deo je izneo na ledjima pomenuti kolega iz gradskog, ja sam bi kao sudija zaduzen za obradu podataka na kompu jer u tom trenutku to niko nije znao sem mene.
Zvali su me vise puta da budem sudija i aktivije se ukljucim ali nazalost nisam imao vremena.
IPSC je na srecu uspeo da zazivi kod nas. Proslo evropsko prvenstvo je pokazalo da smo spremni organizaciono i takmicarski da budemo u vrhu. Na zalost to je sport koji je skup. Neko mora da ulozi veliki novac u vas ( ako ga vec nemate sami) tako da mnogi talenti nemaju sanse da dodju do izrazaja.
Jos jedna mala sitnica IPSC je sport ko i svaki drugi. Odavno se “odmako” od realnog pucanja ( i sam osnivac je posle par godina otisao iz njega zbog toga).
Kako sam puno trenirao sa nasim najboljim strelce u tom sportu mogu svesti utiske u par stavki. Iz blizine nemam nikakve sanse, poteze i puca strahovito brzo. Ali na vecim dalinama i iz zaklona, gde se puca sa jednom rukom (da bi bili sto je moguce manja meta) dobio bi ja njega.
Na moju zalost klasicno streljastvo polako odumire, ostace eventualno neke olimpiske discipline sa vazdusni oruzijem. Jednostavno nije dovoljno atraktvno za TV prenose. Sport koji oblikuje psihu coveka i izvlaci maksim iz njega odlazi u istoriju jer ljudi iz koji sede u fotelji vise vole da gledaju odbojku na plazi.
Japanci ce i dalje podrzavati gadjanje lukom a mi cemo preko TV uz pivo i cips gledati umetnicko jahanje i i pomenutu odbojku na pesku.

Umorio sam se
18 Jan 2011 11:01	Idi na vrh
Umorio sam se. Od gluposti. Pitam se imali svrhe i dali ja imam snage da se borim protiv te lavine koja je sve veca. Upravo citam Kalibar i vec sam naleteo na dva clanka u kojima se vidi temeljno nepoznavanje onoga o cemu pisu. Mozda to vide samo ovakvi manijaci ko sto sam ja, ali to nam je jedini strucan casopis koji se bavi tom problematikom. Ovo se vec suvise cesto ponavlja ko i na forumu. Veliki lepo napisan clanak, zatrpavaju vas gomilom cifara i slika. Treba naucna analiza da “svarite” toliko podataka. Onda u jednoj ili dve recenice ( autora teksta, jer je ostalo prepisivanje) shvatim da covek nema pojma o cemu pise. Na taj casopis kao izvor podataka se poziva dosta ljudi. Ni strani casopisi nisu nista bolji. Kad se pojavio DAO sistem u celoj zapadnoj stampi su pevane slavopojke. Sva poznata imena su bila “odusevljena” . Normalno malo kasnije su promenili misljenje. Prestale su da stizu pare za reklamnu kampanju. Nije im to prvi put. Kako sad da poverujem nekoj svetskoj velicini za koju znam da je par puta debelo slagala zbog para (verovatnije nego iz neznanja). Sve me podseca na onog celavca sa Diskaverija. Ozbiljna lica, svetski eksperti, gomila cifara i prikazivanje uzivo dejstva “najboljeg” ________ ( upisite oruzje po zelji). Ubedice i mene da ne verujem svojim ocima njego njihovim “naucnim” podacima. Imali svrhe da kazem “ Nije to tacno, ja sam licno probao nije tako” , nemam kamere i gomilu tabeli sa svim mogucim i nemogucim ciframa. Umoran sam i od ljudi koji sve znaju. Avioni, radari, rakete, brodski sistemi, tenkovi, topovi, pistolji, balisticke rakete i sve ostalo. Zamislite sad naprimer lekara koji vrsi operacuje na mozgu, inace je poznati eksper za kozne bolesti, presadjuje roznjace i vrsi transplatacije srca, leci zuljeve i suljeve. Osim toga pravi najbolje proteze za zube, ugradjuje vestacke kukove i produzuje kosti potkolenice. Dali bi otisli kod njega da vam izvadi zub. Verovatno nebi. Takvih je sve vise po forumima, skupljaci podataka po netu koji onda prosipaju svoje znanje pred nas smrtnike. Stara je istina da ljudi koji sve znaju, u stvari neznaju nista konkretno o bilo kojoj stvari. Normalno da nemozete licno pisati o tome kako je tekla bitka za odbranu Moskve , jer niste bili tamo. Ali o prizemnijim stvarima kakva je koja puska ili pistolj koji smo imali prilike da probamo moze. Tu dolazi do problema, nisu probali, cak ni videli, ali su procitali u njima validnim izvorima informacija. Obicno im je validinost usko povezana sa zemljom proizvodnje. To je sledeci veliki problem, najbitnija karakteristika nekog oruzja je zemlja proizvodnje. Do zadnjeg slova tastature i sloma zivaca svih ucesnika ce braniti “svoju” zemlju, a zive na njihovu veliku zalost u nasoj. Ne postoje argumenti za njih, uvek imaju bolje i novije podatke, vise znaju od proizvodjaca i nacelnika generalstabova. Kako pricati sa njima, to je ljubav, a poznato je da je ljubav slepa. Ako hocete da ih smrtno uvredite samo kazite da suprotna strana ima neko bolje oruzje. O slepoj ljubavi sam se bavio u jednom pisaniju o psiholoskom profilu takvih likova pa nebi sad da se ponavljam. Jos jedan sitnica. Domace vaspitanje. Nepostovanja tudjeg truda i vremena. ”Bane se” na temu koja ima 20-30 strana i izlozi neka ”genijalana ” ideja. Ne da se ne procita prethodih dvadsetak strana u koje je neko ulozio vreme rad i znanje nego se obicno i ne pocita sama strana od vrha, a cesto i genijalnost nema bas mnogo veze sa temom. Jedna velika molba, PRE NEGO STO NESTO NAPISEtE BUDITE TOLIKO PRISTOJNI PA PROCITAJTE STA SU NAPISALI ONI PRE VAS. AkoVam je dosadno da citate onda nemojte ni pisati, velika sansa je da ce te ispasti glupi. Izjave tipa : ” Imam ( ili moj tata, prijatelj) pistolj ( nebitno koji tip) i ispalio sam stotinak metaka u streljani i mogu potvrditi da je a: najbolji , b: dobro lezi u ruci, c: nikad ne zaglavljuje, d: sve ostalo sto vam padne napamet” su pomalo smesne. Po toj osnovi polovina muskog sveta u ovim prostorima su eksperti za kratke i duge cevke. Jos genijalniju su gore pomenuti oni koji nisu ni probali ali smatraju da je nesto bolje jer su to procitali i na slikama deluje dobro. Inace im je rekao komsija koji ima druga ciji je kum cata u 63, pa gleda svaki dan sta rade ljudi u doticnoj jedinici. Umorih se od ovolikog pisanja, jos jedna molba nemojte pisati ovako dugacke tekstove, dosadni su za citanje, ko i ovaj koji citate.

Umorio sam se

18 Jan 2011 11:01

Idi na vrh

Umorio sam se. Od gluposti.
Pitam se imali svrhe i dali ja imam snage da se borim protiv te lavine koja je sve veca.
Upravo citam Kalibar i vec sam naleteo na dva clanka u kojima se vidi temeljno nepoznavanje onoga o cemu pisu. Mozda to vide samo ovakvi manijaci ko sto sam ja, ali to nam je jedini strucan casopis koji se bavi tom problematikom. Ovo se vec suvise cesto ponavlja ko i na forumu.
Veliki lepo napisan clanak, zatrpavaju vas gomilom cifara i slika. Treba naucna analiza da “svarite” toliko podataka. Onda u jednoj ili dve recenice ( autora teksta, jer je ostalo prepisivanje) shvatim da covek nema pojma o cemu pise. Na taj casopis kao izvor podataka se poziva dosta ljudi. Ni strani casopisi nisu nista bolji. Kad se pojavio DAO sistem u celoj zapadnoj stampi su pevane slavopojke. Sva poznata imena su bila “odusevljena” . Normalno malo kasnije su promenili misljenje. Prestale su da stizu pare za reklamnu kampanju. Nije im to prvi put.
Kako sad da poverujem nekoj svetskoj velicini za koju znam da je par puta debelo slagala zbog para (verovatnije nego iz neznanja). Sve me podseca na onog celavca sa Diskaverija. Ozbiljna lica, svetski eksperti, gomila cifara i prikazivanje uzivo dejstva “najboljeg” ________ ( upisite oruzje po zelji). Ubedice i mene da ne verujem svojim ocima njego njihovim “naucnim” podacima.
Imali svrhe da kazem “ Nije to tacno, ja sam licno probao nije tako” , nemam kamere i gomilu tabeli sa svim mogucim i nemogucim ciframa.
Umoran sam i od ljudi koji sve znaju. Avioni, radari, rakete, brodski sistemi, tenkovi, topovi, pistolji, balisticke rakete i sve ostalo.
Zamislite sad naprimer lekara koji vrsi operacuje na mozgu, inace je poznati eksper za kozne bolesti, presadjuje roznjace i vrsi transplatacije srca, leci zuljeve i suljeve. Osim toga pravi najbolje proteze za zube, ugradjuje vestacke kukove i produzuje kosti potkolenice. Dali bi otisli kod njega da vam izvadi zub. Verovatno nebi.
Takvih je sve vise po forumima, skupljaci podataka po netu koji onda prosipaju svoje znanje pred nas smrtnike. Stara je istina da ljudi koji sve znaju, u stvari neznaju nista konkretno o bilo kojoj stvari. Normalno da nemozete licno pisati o tome kako je tekla bitka za odbranu Moskve , jer niste bili tamo. Ali o prizemnijim stvarima kakva je koja puska ili pistolj koji smo imali prilike da probamo moze. Tu dolazi do problema, nisu probali, cak ni videli, ali su procitali u njima validnim izvorima informacija. Obicno im je validinost usko povezana sa zemljom proizvodnje. To je sledeci veliki problem, najbitnija karakteristika nekog oruzja je zemlja proizvodnje. Do zadnjeg slova tastature i sloma zivaca svih ucesnika ce braniti “svoju” zemlju, a zive na njihovu veliku zalost u nasoj. Ne postoje argumenti za njih, uvek imaju bolje i novije podatke, vise znaju od proizvodjaca i nacelnika generalstabova.
Kako pricati sa njima, to je ljubav, a poznato je da je ljubav slepa. Ako hocete da ih smrtno uvredite samo kazite da suprotna strana ima neko bolje oruzje. O slepoj ljubavi sam se bavio u jednom pisaniju o psiholoskom profilu takvih likova pa nebi sad da se ponavljam.
Jos jedan sitnica. Domace vaspitanje. Nepostovanja tudjeg truda i vremena. ”Bane se” na temu koja ima 20-30 strana i izlozi neka ”genijalana ” ideja. Ne da se ne procita prethodih dvadsetak strana u koje je neko ulozio vreme rad i znanje nego se obicno i ne pocita sama strana od vrha, a cesto i genijalnost nema bas mnogo veze sa temom.
Jedna velika molba, PRE NEGO STO NESTO NAPISEtE BUDITE TOLIKO PRISTOJNI PA PROCITAJTE STA SU NAPISALI ONI PRE VAS. AkoVam je dosadno da citate onda nemojte ni pisati, velika sansa je da ce te ispasti glupi.
Izjave tipa : ” Imam ( ili moj tata, prijatelj) pistolj ( nebitno koji tip) i ispalio sam stotinak metaka u streljani i mogu potvrditi da je a: najbolji , b: dobro lezi u ruci, c: nikad ne zaglavljuje, d: sve ostalo sto vam padne napamet” su pomalo smesne. Po toj osnovi polovina muskog sveta u ovim prostorima su eksperti za kratke i duge cevke.
Jos genijalniju su gore pomenuti oni koji nisu ni probali ali smatraju da je nesto bolje jer su to procitali i na slikama deluje dobro. Inace im je rekao komsija koji ima druga ciji je kum cata u 63, pa gleda svaki dan sta rade ljudi u doticnoj jedinici.
Umorih se od ovolikog pisanja, jos jedna molba nemojte pisati ovako dugacke tekstove, dosadni su za citanje, ko i ovaj koji citate.

Lepak
09 Avg 2010 20:01	Idi na vrh
Pominjali smo nesto lepak u onoj temi kako pomoci coveku da zalepi "nebo" na automobili. Na konto one price o lepkovima. Pokojni otac sredjivao kucu koju je dobila majka u nasledstvo. Sve je zavrsio I samo trebao da zalepi itison. Kao ispomoc mu dosao moj brat od tetke. Brat od strica ( imam te brace sa obe strane ko zutih mrava ) i ja trebalo je da kamionom donesemo neke krevete i ormar. Malo smo kasnii , ali nismo ni nesto zurili , da ovi stignu da polepe taj itison. Elem stigli mi, sviramo da izadju da nam pomognu da snesemo stvari. Izlaze oni ustvari vise se teturaju, smeju se upleli jezicima. Otac seo isped i umire od smeha, brat zagrlio neku banderu. Brat koje je samnom mi sapuce: “ Ovi se ubili od pica”. Kakvo pice kad oboje ne piju, brat apsoliutno a otac eventualno jedno pivo ako je neka vrucina. Nema sanse das u pijani. Pridjem bratu koji ne pusta banderu I umire od smeh I pitam ga: “Bato koji vam je, nije valjda da si poceo da pijes” od jedva od smeha uspe da odgovori “ Ma lepak”. Udjem u kucu a lepak udara direktno u mozak. Ispotvaram sve da se provetri, ovoj dvojici nafikasanih skuvamo kafu i ostavimo da se izvetre napolju. Kasnije kad su dosli sebi culi smo pricu. Kako im je bilo hladno oni zatvore prozore, da ih ne “uhvati” promaja, koja je pobila vise Srba nego Nemci u oba rata. Kako smo drugi brat I ja kasnili oni polegali na itison da nas cekaju i odmore malo. Koliko su se izlezavali nisu mogli da nam kazu cak ni kad su se doveli svesti. Koliki su zajebanciju imali da pojedu je bilo za pricu narocito moj otac koji pod stare dane pocinje da “duva” lepak.

Lepak

09 Avg 2010 20:01

Idi na vrh

Pominjali smo nesto lepak u onoj temi kako pomoci coveku da zalepi "nebo" na automobili.

Na konto one price o lepkovima.
Pokojni otac sredjivao kucu koju je dobila majka u nasledstvo. Sve je zavrsio I samo trebao da zalepi itison. Kao ispomoc mu dosao moj brat od tetke. Brat od strica ( imam te brace sa obe strane ko zutih mrava ) i ja trebalo je da kamionom donesemo neke krevete i ormar. Malo smo kasnii , ali nismo ni nesto zurili , da ovi stignu da polepe taj itison. Elem stigli mi, sviramo da izadju da nam pomognu da snesemo stvari. Izlaze oni ustvari vise se teturaju, smeju se upleli jezicima. Otac seo isped i umire od smeha, brat zagrlio neku banderu. Brat koje je samnom mi sapuce: “ Ovi se ubili od pica”. Kakvo pice kad oboje ne piju, brat apsoliutno a otac eventualno jedno pivo ako je neka vrucina. Nema sanse das u pijani. Pridjem bratu koji ne pusta banderu I umire od smeh I pitam ga: “Bato koji vam je, nije valjda da si poceo da pijes” od jedva od smeha uspe da odgovori “ Ma lepak”.
Udjem u kucu a lepak udara direktno u mozak. Ispotvaram sve da se provetri, ovoj dvojici nafikasanih skuvamo kafu i ostavimo da se izvetre napolju. Kasnije kad su dosli sebi culi smo pricu. Kako im je bilo hladno oni zatvore prozore, da ih ne “uhvati” promaja, koja je pobila vise Srba nego Nemci u oba rata. Kako smo drugi brat I ja kasnili oni polegali na itison da nas cekaju i odmore malo. Koliko su se izlezavali nisu mogli da nam kazu cak ni kad su se doveli svesti. Koliki su zajebanciju imali da pojedu je bilo za pricu narocito moj otac koji pod stare dane pocinje da “duva” lepak.

Kartusi
27 Jul 2010 00:58	Idi na vrh
Kako nam sve nesto naopako ide, ja napisao nesto koliko da skrenem misli sa trenutnih politickih desavanja. Koga ne mrzi neka cita. Kartuši Devedeset i neke išla reprezentacija MUP Srbije u Rumuniju na neko međunarodno takmicenje povodim godisnjice sportskog drustva Dinamo iz Bukurešta. U to vreme smo imali ozbiljne probleme sa nabavkom municije, narocito kvalitetnije. Napravimo sa kolegama iz Rumunije lep dogovor. Doćićemo par nedelja ranije da treniramo sa njima. Rumuni inače imaju strašno dobre trenere, streljane i gomilu fenomenalnih strelaca. Poneli smo gomilu municije, sve što smo mogli da nadjemo, pretežno očajnog kvaliteta. Sa njom ćemo trenirati a vratiti se sa kvalitetnom koju su nam nabavili Rumuni. Tako da smo rešili pitanje kvalitetne municije za prvenstvo države. Takmicenje je bilo u disciplini brza paljba velikim kalibrom. Da bi opravdali ogromnu kolicinu malokalibarskih metaka svi smo poneli adekvatno naoružanje. Niko nije išao bez 3-4 komada raznog oružja. Protokol kod takvih poseta da se bar nedelju dana unapred pošalje spisak putnika sa brojevima pasoša i spiskom oružja sa seriskim brojevima oružja. Granicu smo presli preko brane Đerdap. Ocekivali smo da preko granice prodjemo bez nekih problema jer nas je čekala delegacija Rumunske policije. Carinike uopšte nije zanimalo ko smo i ko nas čeka. Naredili da svo oružje poredjamo na nekoj velikoj klupi ispred carinarnice. Pokupili pasoše i ostavili nas sat vremena da čekamo. Prolazi svet i gleda onu izložbu oružja i verovatno misli da smo neka uhvaćena teroristička grupa. Pojavljuje se carinik i upisuje nam u pasoš sve sto smo poneli od oružja. Kad sam posle nekog vremena išao službeno u Francusku njihov carinik me zbunjeno pitao štaćemi toliko pištolja i gde su jer on nema nikakv spisak da ja treba da donesem sve to sa sobom. Jedva sam se objasnio da su to Rumuni upisali i da nisam poneo ništa. Na pitanje zasto je to uopšte upisano u pasoš nisam mogao da odgovorim. Slego sam ramenima i reko “Rumuni“ što je bilo dovoljno. Na kraju nas jedva puste preko crte. Stignemo u Bukurest. Lepo se provedemo, žesto smo trenirali, upoznali se sa nekim olimpiskim šampionima, da ne duzim , napisacu neki drugi put kako je bilo tih par nedelja jer je bilo zanimljivih desavanja, narocito sa kolegama iz sekuratitea. Bili na takmicenju uzeli neke pehare, medalje, slikali se za novine i TV, bili kod minista na prijemu. Dobili pratnju do granice. Nakrcali se sa dobrom municijom, nesto manje nego sto smo doneli za svaki slucaj. Pratnja nas isporučila carini i otišli. Mi opet ubedjeni da ćemo očas proći carinu jer zaboga osvojena odličija , slavne face, bili na TV sa ministrom za sport i ministrom policije. Poneli svi novine gde pišu o nama. Uđose dva carinika, prijatni likovi jedan natuca Srpski drugi Engleski, uzeli pasoše da lupe pečate pa da idemo dalje. Odjednom se pojavlje namgođeni lik, carinici se izgubiše u sekundi, očigledno neki šef. Galmi na Rumunskom i maše nekim papirima, bazdi na rakiju. Solidno pijan. Jedini jezik koji zna Rumunski. Uporno ponavlja “Kartuši“. Niko od nas nema pojma šta je to i šta u stvari hoće. Pokazujemo mu sve moguce papire i dokumente, pehre, medalje, novine ali on uporno kartuši, kartuši. Ceo sat traje maltretiranje jer nas ne pušta iz autobusa, a nijedan carinik sa kojim mozemo da se sporazumemo ne prilazi da nam pomogne, sta znace ti kartuši. U nekom trenutku nam pukne film i samo što nismo počeli da bijemo pijanog carinika. Ostali su valjda primetili daje đavo odneo šalu i pored straha od pijanog šefa dosli da nam pomognu jer su shvatili da smo zvanicna delegacija i da ce biti mnogo gadno za sve ako im bijemo šefa carinarnice. Onaj koji je znao Srpski nam kaze da kartuši znaci metak, municija. Tu nas ubaci u dilemu pa dali smo tačan spisak u metak koliko smo doneli i kolko vraćamo. Počeli da vadimo kutije jer smo mislili da hoće da broji municiju, našat je alkos poceo da se opet dere. Jedva nam objasne da se buni jer vraćamo manje metaka nego što smo uneli u Rumuniju. Verovatno smo prodali razliku i on nemoze da nas pusti dok ne vratimo isti broj metaka. Objašnjavanje još sat vremena da smo bili na pripremama, da je normalno da vraćamo manje metaka. Crni humor mi namerno vraćali manje metaka da ne bude sumnjivo, kako to da idemo i vraćamo se sa istom količinom municije. Alkos ne popušta ni pod kakvim argumetima. Donosimo odluku da kako on nece da nas pusti iz Rumunije mi se vraćamo za Bukurest. Naš neposredni domaćin koji je bio sa nam je gospodja pukovnik policije inače bivsi sportski strelac i šampion. Protokolarni domacin general policije. Spakovali smo se i počeli da okrecemo autobus da se vratimo. Carinici su shvatili da ako se vratimo oni će jako brzo imati sefa policije za vratom. Objasne onom pijanom koliko su mogli da ce im biti jako veselo kad ih dohvati šef policije. Da bi spasili čast jedan dođe do nas i zamoli da akosu damo par kutija metaka. Kako nam je svega bilo preko glave utrpimo mi metaka koliko je mogao da ponese i on nam vrati pasoše. I najzad Srbija. Naši carinici samo ušli da čestitaju i pozdrave sa nama. Ja priznam da sam maznuo kutiju metaka 7.65 kad smo imali takmicenje protiv siguritatea sa njihovom verzijom PPK. Uvalili nam lose pistolje ali smo ih dobili, ipak smo mi sportski strelci. Pola autobusa je htelo da me udavi ko mačku jer da je onaj pijani pronašo kutiju metaka više imao bi opravdanje da nas maltretira. Bezlicna kutija od loseg sivog kartona ali je čuvam ko uspomenu na Rumuniju. Imam i one plakete za osvojena mesta, zastavice i ostale uobičajenje stvari koje se dobijaju na takmičenjima, ali mi je prošvercovana kutija draža. Zapamtio sam do kraja života kako se na Rumunskom kaže metak.

Kartusi

27 Jul 2010 00:58

Idi na vrh

Kako nam sve nesto naopako ide, ja napisao nesto koliko da skrenem misli sa trenutnih politickih desavanja. Koga ne mrzi neka cita.

Kartuši

Devedeset i neke išla reprezentacija MUP Srbije u Rumuniju na neko međunarodno takmicenje povodim godisnjice sportskog drustva Dinamo iz Bukurešta.
U to vreme smo imali ozbiljne probleme sa nabavkom municije, narocito kvalitetnije. Napravimo sa kolegama iz Rumunije lep dogovor. Doćićemo par nedelja ranije da treniramo sa njima. Rumuni inače imaju strašno dobre trenere, streljane i gomilu fenomenalnih strelaca. Poneli smo gomilu municije, sve što smo mogli da nadjemo, pretežno očajnog kvaliteta. Sa njom ćemo trenirati a vratiti se sa kvalitetnom koju su nam nabavili Rumuni. Tako da smo rešili pitanje kvalitetne municije za prvenstvo države. Takmicenje je bilo u disciplini brza paljba velikim kalibrom. Da bi opravdali ogromnu kolicinu malokalibarskih metaka svi smo poneli adekvatno naoružanje. Niko nije išao bez 3-4 komada raznog oružja.
Protokol kod takvih poseta da se bar nedelju dana unapred pošalje spisak putnika sa brojevima pasoša i spiskom oružja sa seriskim brojevima oružja.
Granicu smo presli preko brane Đerdap.
Ocekivali smo da preko granice prodjemo bez nekih problema jer nas je čekala delegacija Rumunske policije.
Carinike uopšte nije zanimalo ko smo i ko nas čeka. Naredili da svo oružje poredjamo na nekoj velikoj klupi ispred carinarnice. Pokupili pasoše i ostavili nas sat vremena da čekamo. Prolazi svet i gleda onu izložbu oružja i verovatno misli da smo neka uhvaćena teroristička grupa. Pojavljuje se carinik i upisuje nam u pasoš sve sto smo poneli od oružja.
Kad sam posle nekog vremena išao službeno u Francusku njihov carinik me zbunjeno pitao štaćemi toliko pištolja i gde su jer on nema nikakv spisak da ja treba da donesem sve to sa sobom. Jedva sam se objasnio da su to Rumuni upisali i da nisam poneo ništa. Na pitanje zasto je to uopšte upisano u pasoš nisam mogao da odgovorim. Slego sam ramenima i reko “Rumuni“ što je bilo dovoljno.
Na kraju nas jedva puste preko crte. Stignemo u Bukurest. Lepo se provedemo, žesto smo trenirali, upoznali se sa nekim olimpiskim šampionima, da ne duzim , napisacu neki drugi put kako je bilo tih par nedelja jer je bilo zanimljivih desavanja, narocito sa kolegama iz sekuratitea.
Bili na takmicenju uzeli neke pehare, medalje, slikali se za novine i TV, bili kod minista na prijemu. Dobili pratnju do granice.
Nakrcali se sa dobrom municijom, nesto manje nego sto smo doneli za svaki slucaj.
Pratnja nas isporučila carini i otišli. Mi opet ubedjeni da ćemo očas proći carinu jer zaboga osvojena odličija , slavne face, bili na TV sa ministrom za sport i ministrom policije. Poneli svi novine gde pišu o nama. Uđose dva carinika, prijatni likovi jedan natuca Srpski drugi Engleski, uzeli pasoše da lupe pečate pa da idemo dalje. Odjednom se pojavlje namgođeni lik, carinici se izgubiše u sekundi, očigledno neki šef. Galmi na Rumunskom i maše nekim papirima, bazdi na rakiju. Solidno pijan. Jedini jezik koji zna Rumunski. Uporno ponavlja “Kartuši“. Niko od nas nema pojma šta je to i šta u stvari hoće. Pokazujemo mu sve moguce papire i dokumente, pehre, medalje, novine ali on uporno kartuši, kartuši. Ceo sat traje maltretiranje jer nas ne pušta iz autobusa, a nijedan carinik sa kojim mozemo da se sporazumemo ne prilazi da nam pomogne, sta znace ti kartuši. U nekom trenutku nam pukne film i samo što nismo počeli da bijemo pijanog carinika. Ostali su valjda primetili daje đavo odneo šalu i pored straha od pijanog šefa dosli da nam pomognu jer su shvatili da smo zvanicna delegacija i da ce biti mnogo gadno za sve ako im bijemo šefa carinarnice. Onaj koji je znao Srpski nam kaze da kartuši znaci metak, municija.
Tu nas ubaci u dilemu pa dali smo tačan spisak u metak koliko smo doneli i kolko vraćamo. Počeli da vadimo kutije jer smo mislili da hoće da broji municiju, našat je alkos poceo da se opet dere. Jedva nam objasne da se buni jer vraćamo manje metaka nego što smo uneli u Rumuniju. Verovatno smo prodali razliku i on nemoze da nas pusti dok ne vratimo isti broj metaka. Objašnjavanje još sat vremena da smo bili na pripremama, da je normalno da vraćamo manje metaka.
Crni humor mi namerno vraćali manje metaka da ne bude sumnjivo, kako to da idemo i vraćamo se sa istom količinom municije. Alkos ne popušta ni pod kakvim argumetima.
Donosimo odluku da kako on nece da nas pusti iz Rumunije mi se vraćamo za Bukurest. Naš neposredni domaćin koji je bio sa nam je gospodja pukovnik policije inače bivsi sportski strelac i šampion. Protokolarni domacin general policije.
Spakovali smo se i počeli da okrecemo autobus da se vratimo.
Carinici su shvatili da ako se vratimo oni će jako brzo imati sefa policije za vratom. Objasne onom pijanom koliko su mogli da ce im biti jako veselo kad ih dohvati šef policije. Da bi spasili čast jedan dođe do nas i zamoli da akosu damo par kutija metaka. Kako nam je svega bilo preko glave utrpimo mi metaka koliko je mogao da ponese i on nam vrati pasoše.
I najzad Srbija. Naši carinici samo ušli da čestitaju i pozdrave sa nama.
Ja priznam da sam maznuo kutiju metaka 7.65 kad smo imali takmicenje protiv siguritatea sa njihovom verzijom PPK. Uvalili nam lose pistolje ali smo ih dobili, ipak smo mi sportski strelci. Pola autobusa je htelo da me udavi ko mačku jer da je onaj pijani pronašo kutiju metaka više imao bi opravdanje da nas maltretira.
Bezlicna kutija od loseg sivog kartona ali je čuvam ko uspomenu na Rumuniju. Imam i one plakete za osvojena mesta, zastavice i ostale uobičajenje stvari koje se dobijaju na takmičenjima, ali mi je prošvercovana kutija draža.
Zapamtio sam do kraja života kako se na Rumunskom kaže metak.

Zanimljiv tekst
23 Jan 2010 23:06	Idi na vrh
Preuzeto sa sajta http://urbanasrbija.com/ Velika "zavera" u Yu Rock-u Službe državne bezbednosti koji su spremni da progovore o akcijama u kojima su učestvovali za vreme Titovog i Miloševićevog režima. Jednu od najspecifičnijih priča ima nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Živan Velisavljević koji je penzionisan početkom 1990. godine ukazom tadašnjeg predsednika SFRJ. Velisavljević danas živi u svojoj porodičnoj kući u rodnim Lojanicama, u blizini Šapca. Njegova kuća je daleko od onoga kako bi javnost zamišljala domove penzionisanih špijuna. Ovde nema visokih zidova, gvozdenih vrata koja se otvaraju daljinskim upravljačem i dobermana čuvara. Pa ipak, iako je Velisavljevićeva kuća kao jedna od mnogih u ovom kraju, u njoj postoji nešto po čemu se razlikuje. Na brižljivo uređenom tavanu, Velisavljević ima kolekciju od nekoliko hiljada LP ploča isključivo zabavne i rok muzike nastale u SFRJ. Na pitanje da li je diskofil, Velisavljević kaže da mu te ploče nisu za razonodu već da su mu sredstvo za rad. Štaviše, Velisavljević nam otkriva da nijednu od ovih ploča nominalno ne može da otuđi jer mu ih je Resor državne bezbednosti dao na revers. Velisavljevićev angažman u službi počeo je 1968. godine. Studentske demonstracije su ozbiljno uzdrmale Tita. Iako je uspeo da ih umiri, Tito je primećivao da se stalno pojavljuju nova žarišta. U tom trenutku Tito je tek bio priveo kraju krizu oko Brionskog plenuma a odmah se pojavila studentska kriza i invazija na Češku i bilo je potrebno pacifikovati barem jedan od frontova. U tom cilju Tito je na tajnom sastanku diskutovao o tome koji se front može prvo rešiti. Veljko Vlahović je predlagao da SFRJ nabavi atomsku bombu koja bi joj bila garant suvereniteta, Edvard Kardelj je pominjao približavanje NATO paktu a Stane Dolanc je izašao sa najbizarnijim predlogom. Dolanc je naime objasnio kako je CIA koristeći muziku bendova snažno oslonjenih na hedonizam i upotrebu opojnih droga uspela da otupi borbenu oštricu studentskih protesta u Americi i da brojne progresivne mlade ljude pretvori u bezopasne klovnove bez jasne revolucionarne ideje Dolanc je u saradnji sa svojim najbližim poverenicima Srdanom Andrejevićem i Obradom Đorđevićem izabrao mladog Živana Velisavljevića da vodi Miljacku. I Velisavljević je vodio ovu operaciju pune 22 godine. “Prvi regrut prirodno bio mi je Goran Bregović. Sa njim nije bilo problema, on je voleo i ideju jugoslovenstva i seks i drogu, tako da smo se lako dogovorili”, svedoči Velisavljević. “Sa Bregovićem sam čak primenjivao i jedan sistem koji je Služba koristila sa kriminalcima-omogućavala im je da kradu u inostranstvu a da dobijaju sklonište u Jugoslaviji u zamenu za obavljanje ponekog posla za nas. Tako sam i ja omogućavao Bregoviću da krade strane pesme, da ih objavljuje ovde kao svoje, a da u njima propagira ono što je nama bilo potrebno.” Zdravko Čolić već nije bio tako jednostavan za regrutaciju. Samit u Skenderiji “Zdravko Čolić je bio izuzetno talentovan izvođač i njega nismo mogli da regrutujemo tek tako. On nije imao ništa protiv nas ali nije želeo da ikome išta duguje” Ipak, kada je uhapšen u Ohridu zbog razmenjivanja deviza, Velisavljević je u tome video svoju priliku. “Obišao sam ga u zatvoru u Ohridu i dogovorili smo se za petnaest minuta.” U Velisavljevićevom odeljenju u resoru državne bezbednosti nastupila je histerija kada su saznali da je Čola regrutovan. A onda se pojavila panika kada su shvatili da su mu potrebne velike hit pesme. Deo Službe je sumnjao u Kornelija Kovača, i odlučeno je da cela jugoslovenska pop scena stane iza Čolića. “Napravili smo tajni sastanak jedne noći u Skenderiji. Šest mlaznih aviona RV i PVO je dovezao sve ključne pop kompozitore kod nas. Bili su tu Arsen Dedić, Đorđe Novković, Kornelije Kovač, Bojan Adamič, Žika i Radovan iz Zane, Momčilo Bajagić, mali Zlaja Arslanagić iz Crvene Jabuke, Iztok Turk, Jasenko Houra, Jura Stublić, Vladimir Divljan, Zoran Lesendrič i mnogi drugi.” “Smestili smo ih u Skenderiju. Sedeli su potpuno nepripremljeni šta ih čeka. Onda sam ja izašao za govornicu, osetio sam se kao Tito, i rekao im da je svako dužan da pripremi po jednu pesmu za Čolin povratnički album.”, Velisavljević ni danas ne može da sakrije ushićenje. Ekipa kompozitora je potom vraćena avionima u svoje gradove i započet je rad na pesmama. Međutim, u Službi je zavladala nervoza pošto se toliki broj ljudi nije mogao bezbednosno kontrolisati, tako da su se na kraju opredelili da ipak Bregović uradi ceo album kako pesme ne bi iscurele u javnost. “Čolićev povratnički album je u jednom trenutku delovao kao da će biti največi album u istoriji pop muzike. Činilo se da će ovo biti za Čolića ono što je “Smile” bio za Beach Boyse, a mi to nismo smeli da dozvolimo, Čola je bio potreban Jugoslaviji u tom trenutku, i na kraju je sve rešio Brega.” Ratne trake Služba državne bezbednosti je vila zadužena i za pripremanje konceptualnih albuma koji su imali funkciju da se zavrte u etru u slučaju rata, pa čak i nuklearne apokalipse. “To su tzv. Albumi sudnjeg dana, tako smo ih zvali u službi, na njima su snimljene poslednje pesme na svetu, pesme uz koje je ovaj narod trebalo da preživi nuklearnu zimu.” Na pesmama je radio sam kren jugoslovenske scene, u saradnji sa timom psihologa. “Ima nekih ljubavnih pesama koje smo testirali na životinjama. I zaista kada bi im pesma bila puštena, one su ih navodile na parenje kroz lučenje određenih hormona. Takve pesme u principu su pravljene za slučaj da u bunkerima posle nuklearnog rata moraju da se ljudi stimulišu na produžavanje rase.” “Pustiti takvu pesmu u etar u regularnim okolnostima je krivično delo. Ti snimci se nalaze u sefu Načelnika SDB dan-danas.” Velisavljević nerado govori o ovim pesmama. Ipak, posle velikog navaljivanja rekao je da je neke od njih pisao Kiki Lesendrić a da ih pevaju Zana Nimani, Anja Rupel i Marina Perazić. Kada smo ga upitali, liče li te pesme na njihove ranije radove, Velisavljević se osmehnuo i lakonski odgovorio, “Denis i Denis su za ovo vrtić…” Dvostruki agenti Velisavljević kaže da se u svojoj praksi samo jednom sreo sa dvostrukim agentom. To je bio slučaj Iztoka Turka, vođe i glavnog autora grupe Videosex. “Iztok je radio za nas. Negde u vreme albuma “Lacrimae Christi” kontaktirala ga je nemačka služba BND. On je želeo da prekine kontakte sa njima ali mi smo insistirali na tome da ih on nastavi.” Kako se približavao raspad Jugoslavije, Velisavljević tvrdi da se i Turkova lojalnost pomerala ka Nemcima. “Nisam siguran da je Turk izdao Jugoslaviju, mislim da joj je bio lojalan do samog kraja, ali kako je vreme odmicalo sve manje i manje. O tome govore njegovi neuspeli pokušaji da sa Videosexom snimi pesme na engleskom” Snimanje pesama na engleskom je po Velisavljeviću bilo smišljena provokacija u samim centrima nemačke obaveštajne službe kako bi se kolonijalizovala jugoslovenska muzička scena. “Oni su želeli da marginalizuju naše bendove time što su ih nagovarali da snimaju na engleskom čime su ih odvojili od domaće publike, a nisu dobijali pravu šansu na inostranoj sceni. Na svu sreću, to im je uspevalo kod alternativnih bendova. Mi smo Bregu, Čorbu i Azru držali pod gvozdenim stiskom.” “Album Divljih jagoda na engleskom bio je klasična zavera MI6. Njih je kao svoje agente u tom periodu držao ozloglašeni Entoni Monkton. On je počeo svoju karijeru kao rokenrol operativac za SFRJ da bi na kraju završio službujući u Beogradu.” Na svu sreću. DB je imao svog aduta u grupi. “Alen Islamović je bio naš čovek i razarao je englesku karijeru Divljih jagoda iznutra. On je bio zdrav element u toj grupi, i zato smo ga i nagradili mestom pevača u Bijelom dugmetu.” Velisavljević sebe i danas smatra Jugoslovenom. On veruje da su same republičke službe državne bezbednosti radile protiv zajedničke države, čak i u domenu rokenrola. “Jasenko Houra je bio čovek hrvatske republičke Službe. Nekoliko puta sam im slao dopise da nam ga stave na raspologanje u saveznoj službi jer je talentovan muzičar, a oni su odbijali i smišljali neke formalnosti. Odgovorno tvrdim da je njegova pesma “Mojoj majci (zadnja ruža Hrvatska)” maslo zagrebačkog odeljenja.” “Nema nevinih”, nastavlja Velisavljević, “kada smo primetili da se bog i crkva često pominju u pesmama Pilota, priveli smo Lesendrić Zorana da vidimo o čemu se radi. Tokom noći javio nam se šef beogradskog odeljenja i rekao nam da je on njihov. Mi smo morali da ga pustimo. Ja sam tada shvatio da svaka republička služba ima svoj bend.” Ibarska magistrala “Rata ne bi bilo bez propagande i bendova poput Prljavog kazališta”, naglašava Velisavljević. On smatra da je naivno očekivati da je borba između tajnih službi bila išta pitomija na polju rok scene nego na drugim poljima. “Scenario Ibarske magistrale je prvi put primenjen na Krcunu, a drugi put na Draženu Ričlu.” Velisavlljević odgovorno tvrdi da u saobraćajnoj nesreći člana Crvene Jabuke nisu čista posla. “Zlaja je ubrzo napustio bend, on je bio anđeo, jedan od mojih najdražih operativaca, pravi Jugosloven”, kaže Velisavljević. “Mislim da će biti zanimljivo ako Žera ikada progovori, on zna celu priču.” Sadašnja scena Velisavljević ne prati sadašnju scenu od kada se penzionisao. Ipak ono što vidi po televiziji i Internetu mu ne uliva poverenje. “Dosta talentovanih ljudi je otišlo u narodnjake, a na rok sceni dosta bendova peva na engleskom, a to ništa ne valja. Scena je bila mnogo bolja dok je DB kontrolisao jer mi smo i kreativno pomagali kad je nailazila kriza.” Velisavljević se ponosi podatkom da je DB za pesmu “Lipe cvatu” angažovao čak tri profesora Muzičke akademije i jednog profesora knjževnosti da pomognu Bregoviću da je osmisli. “Danas više nema takve ambicije, nažalost. Plašim se da DB više ne kontroliše ni one bendove koje je sam osnovao.”

Zanimljiv tekst

23 Jan 2010 23:06

Idi na vrh

Preuzeto sa sajta http://urbanasrbija.com/

Velika "zavera" u Yu Rock-u

Službe državne bezbednosti koji su spremni da progovore o akcijama u kojima su učestvovali za vreme Titovog i Miloševićevog režima. Jednu od najspecifičnijih priča ima nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Živan Velisavljević koji je penzionisan početkom 1990. godine ukazom tadašnjeg predsednika SFRJ.

Velisavljević danas živi u svojoj porodičnoj kući u rodnim Lojanicama, u blizini Šapca. Njegova kuća je daleko od onoga kako bi javnost zamišljala domove penzionisanih špijuna. Ovde nema visokih zidova, gvozdenih vrata koja se otvaraju daljinskim upravljačem i dobermana čuvara. Pa ipak, iako je Velisavljevićeva kuća kao jedna od mnogih u ovom kraju, u njoj postoji nešto po čemu se razlikuje.

Na brižljivo uređenom tavanu, Velisavljević ima kolekciju od nekoliko hiljada LP ploča isključivo zabavne i rok muzike nastale u SFRJ. Na pitanje da li je diskofil, Velisavljević kaže da mu te ploče nisu za razonodu već da su mu sredstvo za rad. Štaviše, Velisavljević nam otkriva da nijednu od ovih ploča nominalno ne može da otuđi jer mu ih je Resor državne bezbednosti dao na revers.

Velisavljevićev angažman u službi počeo je 1968. godine. Studentske demonstracije su ozbiljno uzdrmale Tita. Iako je uspeo da ih umiri, Tito je primećivao da se stalno pojavljuju nova žarišta. U tom trenutku Tito je tek bio priveo kraju krizu oko Brionskog plenuma a odmah se pojavila studentska kriza i invazija na Češku i bilo je potrebno pacifikovati barem jedan od frontova. U tom cilju Tito je na tajnom sastanku diskutovao o tome koji se front može prvo rešiti. Veljko Vlahović je predlagao da SFRJ nabavi atomsku bombu koja bi joj bila garant suvereniteta, Edvard Kardelj je pominjao približavanje NATO paktu a Stane Dolanc je izašao sa najbizarnijim predlogom. Dolanc je naime objasnio kako je CIA koristeći muziku bendova snažno oslonjenih na hedonizam i upotrebu opojnih droga uspela da otupi borbenu oštricu studentskih protesta u Americi i da brojne progresivne mlade ljude pretvori u bezopasne klovnove bez jasne revolucionarne ideje

Dolanc je u saradnji sa svojim najbližim poverenicima Srdanom Andrejevićem i Obradom Đorđevićem izabrao mladog Živana Velisavljevića da vodi Miljacku. I Velisavljević je vodio ovu operaciju pune 22 godine.

“Prvi regrut prirodno bio mi je Goran Bregović. Sa njim nije bilo problema, on je voleo i ideju jugoslovenstva i seks i drogu, tako da smo se lako dogovorili”, svedoči Velisavljević. “Sa Bregovićem sam čak primenjivao i jedan sistem koji je Služba koristila sa kriminalcima-omogućavala im je da kradu u inostranstvu a da dobijaju sklonište u Jugoslaviji u zamenu za obavljanje ponekog posla za nas. Tako sam i ja omogućavao Bregoviću da krade strane pesme, da ih objavljuje ovde kao svoje, a da u njima propagira ono što je nama bilo potrebno.”

Zdravko Čolić već nije bio tako jednostavan za regrutaciju.

Samit u Skenderiji
“Zdravko Čolić je bio izuzetno talentovan izvođač i njega nismo mogli da regrutujemo tek tako. On nije imao ništa protiv nas ali nije želeo da ikome išta duguje” Ipak, kada je uhapšen u Ohridu zbog razmenjivanja deviza, Velisavljević je u tome video svoju priliku. “Obišao sam ga u zatvoru u Ohridu i dogovorili smo se za petnaest minuta.”

U Velisavljevićevom odeljenju u resoru državne bezbednosti nastupila je histerija kada su saznali da je Čola regrutovan. A onda se pojavila panika kada su shvatili da su mu potrebne velike hit pesme. Deo Službe je sumnjao u Kornelija Kovača, i odlučeno je da cela jugoslovenska pop scena stane iza Čolića.

“Napravili smo tajni sastanak jedne noći u Skenderiji. Šest mlaznih aviona RV i PVO je dovezao sve ključne pop kompozitore kod nas. Bili su tu Arsen Dedić, Đorđe Novković, Kornelije Kovač, Bojan Adamič, Žika i Radovan iz Zane, Momčilo Bajagić, mali Zlaja Arslanagić iz Crvene Jabuke, Iztok Turk, Jasenko Houra, Jura Stublić, Vladimir Divljan, Zoran Lesendrič i mnogi drugi.”

“Smestili smo ih u Skenderiju. Sedeli su potpuno nepripremljeni šta ih čeka. Onda sam ja izašao za govornicu, osetio sam se kao Tito, i rekao im da je svako dužan da pripremi po jednu pesmu za Čolin povratnički album.”, Velisavljević ni danas ne može da sakrije ushićenje.

Ekipa kompozitora je potom vraćena avionima u svoje gradove i započet je rad na pesmama. Međutim, u Službi je zavladala nervoza pošto se toliki broj ljudi nije mogao bezbednosno kontrolisati, tako da su se na kraju opredelili da ipak Bregović uradi ceo album kako pesme ne bi iscurele u javnost.

“Čolićev povratnički album je u jednom trenutku delovao kao da će biti največi album u istoriji pop muzike. Činilo se da će ovo biti za Čolića ono što je “Smile” bio za Beach Boyse, a mi to nismo smeli da dozvolimo, Čola je bio potreban Jugoslaviji u tom trenutku, i na kraju je sve rešio Brega.”

Ratne trake
Služba državne bezbednosti je vila zadužena i za pripremanje konceptualnih albuma koji su imali funkciju da se zavrte u etru u slučaju rata, pa čak i nuklearne apokalipse. “To su tzv. Albumi sudnjeg dana, tako smo ih zvali u službi, na njima su snimljene poslednje pesme na svetu, pesme uz koje je ovaj narod trebalo da preživi nuklearnu zimu.”

Na pesmama je radio sam kren jugoslovenske scene, u saradnji sa timom psihologa. “Ima nekih ljubavnih pesama koje smo testirali na životinjama. I zaista kada bi im pesma bila puštena, one su ih navodile na parenje kroz lučenje određenih hormona. Takve pesme u principu su pravljene za slučaj da u bunkerima posle nuklearnog rata moraju da se ljudi stimulišu na produžavanje rase.”

“Pustiti takvu pesmu u etar u regularnim okolnostima je krivično delo. Ti snimci se nalaze u sefu Načelnika SDB dan-danas.” Velisavljević nerado govori o ovim pesmama. Ipak, posle velikog navaljivanja rekao je da je neke od njih pisao Kiki Lesendrić a da ih pevaju Zana Nimani, Anja Rupel i Marina Perazić. Kada smo ga upitali, liče li te pesme na njihove ranije radove, Velisavljević se osmehnuo i lakonski odgovorio, “Denis i Denis su za ovo vrtić…”

Dvostruki agenti
Velisavljević kaže da se u svojoj praksi samo jednom sreo sa dvostrukim agentom. To je bio slučaj Iztoka Turka, vođe i glavnog autora grupe Videosex. “Iztok je radio za nas. Negde u vreme albuma “Lacrimae Christi” kontaktirala ga je nemačka služba BND. On je želeo da prekine kontakte sa njima ali mi smo insistirali na tome da ih on nastavi.” Kako se približavao raspad Jugoslavije, Velisavljević tvrdi da se i Turkova lojalnost pomerala ka Nemcima. “Nisam siguran da je Turk izdao Jugoslaviju, mislim da joj je bio lojalan do samog kraja, ali kako je vreme odmicalo sve manje i manje. O tome govore njegovi neuspeli pokušaji da sa Videosexom snimi pesme na engleskom”

Snimanje pesama na engleskom je po Velisavljeviću bilo smišljena provokacija u samim centrima nemačke obaveštajne službe kako bi se kolonijalizovala jugoslovenska muzička scena. “Oni su želeli da marginalizuju naše bendove time što su ih nagovarali da snimaju na engleskom čime su ih odvojili od domaće publike, a nisu dobijali pravu šansu na inostranoj sceni. Na svu sreću, to im je uspevalo kod alternativnih bendova. Mi smo Bregu, Čorbu i Azru držali pod gvozdenim stiskom.”

“Album Divljih jagoda na engleskom bio je klasična zavera MI6. Njih je kao svoje agente u tom periodu držao ozloglašeni Entoni Monkton. On je počeo svoju karijeru kao rokenrol operativac za SFRJ da bi na kraju završio službujući u Beogradu.” Na svu sreću. DB je imao svog aduta u grupi. “Alen Islamović je bio naš čovek i razarao je englesku karijeru Divljih jagoda iznutra. On je bio zdrav element u toj grupi, i zato smo ga i nagradili mestom pevača u Bijelom dugmetu.”

Velisavljević sebe i danas smatra Jugoslovenom. On veruje da su same republičke službe državne bezbednosti radile protiv zajedničke države, čak i u domenu rokenrola. “Jasenko Houra je bio čovek hrvatske republičke Službe. Nekoliko puta sam im slao dopise da nam ga stave na raspologanje u saveznoj službi jer je talentovan muzičar, a oni su odbijali i smišljali neke formalnosti. Odgovorno tvrdim da je njegova pesma “Mojoj majci (zadnja ruža Hrvatska)” maslo zagrebačkog odeljenja.”

“Nema nevinih”, nastavlja Velisavljević, “kada smo primetili da se bog i crkva često pominju u pesmama Pilota, priveli smo Lesendrić Zorana da vidimo o čemu se radi. Tokom noći javio nam se šef beogradskog odeljenja i rekao nam da je on njihov. Mi smo morali da ga pustimo. Ja sam tada shvatio da svaka republička služba ima svoj bend.”

Ibarska magistrala
“Rata ne bi bilo bez propagande i bendova poput Prljavog kazališta”, naglašava Velisavljević. On smatra da je naivno očekivati da je borba između tajnih službi bila išta pitomija na polju rok scene nego na drugim poljima. “Scenario Ibarske magistrale je prvi put primenjen na Krcunu, a drugi put na Draženu Ričlu.” Velisavlljević odgovorno tvrdi da u saobraćajnoj nesreći člana Crvene Jabuke nisu čista posla. “Zlaja je ubrzo napustio bend, on je bio anđeo, jedan od mojih najdražih operativaca, pravi Jugosloven”, kaže Velisavljević. “Mislim da će biti zanimljivo ako Žera ikada progovori, on zna celu priču.”

Sadašnja scena
Velisavljević ne prati sadašnju scenu od kada se penzionisao. Ipak ono što vidi po televiziji i Internetu mu ne uliva poverenje. “Dosta talentovanih ljudi je otišlo u narodnjake, a na rok sceni dosta bendova peva na engleskom, a to ništa ne valja. Scena je bila mnogo bolja dok je DB kontrolisao jer mi smo i kreativno pomagali kad je nailazila kriza.” Velisavljević se ponosi podatkom da je DB za pesmu “Lipe cvatu” angažovao čak tri profesora Muzičke akademije i jednog profesora knjževnosti da pomognu Bregoviću da je osmisli. “Danas više nema takve ambicije, nažalost. Plašim se da DB više ne kontroliše ni one bendove koje je sam osnovao.”

Bilbordi
05 Nov 2009 15:36	Idi na vrh
Po Beogradu se pojavili bilbordi sa zanimljivim slikama. Sa jedne strane statua slobode , glava i ruka u koj drzi baklju, sa druge mapa Evrope preko koje zloslutno pada senke ruske babuske ( one lutke koje se stavljaju jedna u drugu). Poruka je jasna "BIRAJTE" plamen slobode i deomokratije, koga se doduse secam zadnji put 99 ali bilo je tog i pre. Ili mracni Rusi koji nam prete. Doduse neznam cime valjda sa onom milijardom. Jesu nekim politicarima zabranili pristup parama (tako se suska), valjda je to taj mrak. Nema nigde nikakvog natpisa cak ni ko je stampao te plakate. Nisu imali petlje da stave nikoga sak ni neku NVO sa 3 calana. Ako neko slucano zna ko se bacio u trosak za tolku stampu i zakup prostora bili bi lepo da podeli saznaje sa nama. Da se javimo ljudima i damo podrsku, evo jacu ako treba da potpalim sve baklje da se bolje vise.

Bilbordi

05 Nov 2009 15:36

Idi na vrh

Po Beogradu se pojavili bilbordi sa zanimljivim slikama. Sa jedne strane statua slobode , glava i ruka u koj drzi baklju, sa druge mapa Evrope preko koje zloslutno pada senke ruske babuske ( one lutke koje se stavljaju jedna u drugu).
Poruka je jasna "BIRAJTE" plamen slobode i deomokratije, koga se doduse secam zadnji put 99 ali bilo je tog i pre. Ili mracni Rusi koji nam prete. Doduse neznam cime valjda sa onom milijardom. Jesu nekim politicarima zabranili pristup parama (tako se suska), valjda je to taj mrak.
Nema nigde nikakvog natpisa cak ni ko je stampao te plakate. Nisu imali petlje da stave nikoga sak ni neku NVO sa 3 calana.
Ako neko slucano zna ko se bacio u trosak za tolku stampu i zakup prostora bili bi lepo da podeli saznaje sa nama. Da se javimo ljudima i damo podrsku, evo jacu ako treba da potpalim sve baklje da se bolje vise.

Losa municija
17 Avg 2009 14:50	Idi na vrh
Pre jedno desetak godina se zbio jedan zanimljiv dogadjaj. Puskari su dobili neku ocajnu municiju 7.9. Toliko losu da na 100m niste mogli nista da pogodite. Ko zna gde je sve bila dok nije stigla do nas. Jedan kolega strelac ( necemo da navodimo imena ) je voleo da zajebava sve redom ali nije bas trpeo zabavu na njegov racun. Pa puskari rese da naprave salu sa njim. Da napomenem da je stvarno bio jako dobra strelac i izvrstan snajperista. MUP je imao u Ostruznici velike magacine i radionice, svrati kolega nekim poslom i puskari ga zamole da im opali neki metak iz puske koju su upravo popravili da vide jeli sve ok. Stavili metu na 100m i dali mu M76 . On lezerno sruci ceo okvir i samuvereno ode da vidi rezulte, kad tamo pogoci po celoj meti, neki cak i van mete. Pocne zbava tipa ,pa mi mislili da si ti stvarno znas da pucas, ovo bi moja baba bolje opalila i sve na tu temu. Kolegi strelcu skoci pritisak , eksplodira sujeta i krene da se svadja, kao uvalili mu losu pusku namerno da bi ga zajebavali. Onda puskar kaze daj negog drugog da puca i pozove jednog klinca iz magacina koji je upravo tuda prolazio. Naravno daju mu sanzer sa dobrom municijom. Na nesrecu klinac sjuri svih 10 metaka u centar i par devetki. Krece ozbiljno zajebavavanje, strelac u pred infraktnom stanju, puskari se vec valjaju po zemlji. Kolega strelac izbezuljen uzima pusku da puca ponovo, normalno uvaljuju mu sanzer sa losom municijim. Rezultati kao i prvi put, pogodci na sve strane. Kakav je urnebes nastupio ne mogu ni da opisem. U nekom trenutu kroz suze , jer su svi plakali od smeha neko primeti da vajni strelac ne da je crven u licu nego vec pomodreo i da guta vazduh. Klasika samo sto ga nije zveknula cuka, a ionako je bio malo deblji i imao problem sa pritiskom. Svi u panici da ne umre covek pocnu da mu objasnjavaju da je sala da su mu uvalili lose metke, da se smiri. Na srecu su sklonili pusku jer kad je skapirao sta su mu uradili mislim da je hteo da ubije nekog , ali ne figurativno nego odistinski. Kolega strelac je jos ziv i zdrav i dobro puca, ali je puskar umro. Ova prica je njemu u cast. Za admine, ako mislite da prici nije ovde mesto preselite je gde treba. Hteo sam da unesem malo humora posto smo postali mnogo ozbiljni.

Losa municija

17 Avg 2009 14:50

Idi na vrh

Pre jedno desetak godina se zbio jedan zanimljiv dogadjaj. Puskari su dobili neku ocajnu municiju 7.9. Toliko losu da na 100m niste mogli nista da pogodite. Ko zna gde je sve bila dok nije stigla do nas.
Jedan kolega strelac ( necemo da navodimo imena ) je voleo da zajebava sve redom ali nije bas trpeo zabavu na njegov racun. Pa puskari rese da naprave salu sa njim. Da napomenem da je stvarno bio jako dobra strelac i izvrstan snajperista. MUP je imao u Ostruznici velike magacine i radionice, svrati kolega nekim poslom i puskari ga zamole da im opali neki metak iz puske koju su upravo popravili da vide jeli sve ok. Stavili metu na 100m i dali mu M76 . On lezerno sruci ceo okvir i samuvereno ode da vidi rezulte, kad tamo pogoci po celoj meti, neki cak i van mete. Pocne zbava tipa ,pa mi mislili da si ti stvarno znas da pucas, ovo bi moja baba bolje opalila i sve na tu temu. Kolegi strelcu skoci pritisak , eksplodira sujeta i krene da se svadja, kao uvalili mu losu pusku namerno da bi ga zajebavali. Onda puskar kaze daj negog drugog da puca i pozove jednog klinca iz magacina koji je upravo tuda prolazio. Naravno daju mu sanzer sa dobrom municijom. Na nesrecu klinac sjuri svih 10 metaka u centar i par devetki.
Krece ozbiljno zajebavavanje, strelac u pred infraktnom stanju, puskari se vec valjaju po zemlji. Kolega strelac izbezuljen uzima pusku da puca ponovo, normalno uvaljuju mu sanzer sa losom municijim. Rezultati kao i prvi put, pogodci na sve strane. Kakav je urnebes nastupio ne mogu ni da opisem. U nekom trenutu kroz suze , jer su svi plakali od smeha neko primeti da vajni strelac ne da je crven u licu nego vec pomodreo i da guta vazduh. Klasika samo sto ga nije zveknula cuka, a ionako je bio malo deblji i imao problem sa pritiskom.
Svi u panici da ne umre covek pocnu da mu objasnjavaju da je sala da su mu uvalili lose metke, da se smiri. Na srecu su sklonili pusku jer kad je skapirao sta su mu uradili mislim da je hteo da ubije nekog , ali ne figurativno nego odistinski.
Kolega strelac je jos ziv i zdrav i dobro puca, ali je puskar umro. Ova prica je njemu u cast.

Za admine, ako mislite da prici nije ovde mesto preselite je gde treba. Hteo sam da unesem malo humora posto smo postali mnogo ozbiljni.

MyCity Military » Kantina » 10x10

Prijateljski sajtovi

Blog korisnika 10x10

Blog korisnika

RSS feed-ovi blogova

Prijateljski sajtovi: