Blog korisnika Miroslav Mladenovic
| Ratni dnevnik(Godine rata i bede :1992-1999.g) | |
|---|---|
| 07 Mar 2010 13:39 | Idi na vrh |
| DNEVNIIK
GODINE RATA I BEDE Miroslav B Mladenović Mirac (Rukopis: 2009. godine) PREDRATNI DNEVNIK Iz beležnice jednog prosvetnog radnika Februar 1995.godine Vlasotince PORUKA: Srpski narode više nezaslužuješ da imaš duhovne vođe i ako se neopametiš, jedino ti ostaje da sam sebi iskopaš rupu. Mroslav Mladenović februar 1995.godine Vlasotince februar 1995.godine Vlasotince DOVIĐENJA SRBIJO! Odoše pusti snovi, odoše u vihoru vetrova zaluđenosti i opoja jednoga naroda na brdovitom balkanu-odoše ideali života u snazi moći vlasti nad snagom razuma, u snazi bezumlja; sa snagom onih koji punih džepova nenačkih maraka u novcu i snagom onih koji putem sredstava javnog komuniciranja vladaju ljudskim dušama. Odoše planinski bistri potoci u rekama punih mržnje i besa nacionalista odnosno nacionalističkog slepila; verske zaslepljenosti o postojanju “velikih nacija” i “velikih naroda”-a tome kumova čovek, onaj na vlasti, van vlasti: u gradu, selu. Kumovaše tome i intelektualne snage-nekada savest svoga naroda, sada samo propasti svome narodu. Oni su se prodali za šaku vlasti, šaku para; za neostvarene snove robovanja prošlošću, zanosom nacionalnim romantizntizmom. Tako zaludiše sve narode na ovom brdovitom balkanu. Udari brat na brata. Odjednom braća postadoše krvni neprijatelji, a sve to zavijeno pod plaštom “patriotizma”, “rodoljublja” i “ demokratije”. Svako svakom postade “protivnik” u borbi za opstanak na jednoj strani, dok na drugoj strani moćni i bogati postadoše vlasnici života siromašnih i obespravljenih. Doviđenjenja Srbijo, doviđenja Srbine: školovani, neškolovani, na njivi, u fabrikama, u školama, kulturi, nauci , institucijama- siromašni i bogati, zaslepljeni ideologijama , razumni i nerazumni. Doviđenja Svima do ponora -pakla, samouništenja svoga naroda. Zar toliko vredi ljudski život, onoga koji vam je poklonio svoju mladost, poklonio svoj život-odričući se svoga i života svoje porodice. Tako žrtvujući sebe i porodicu da svima i Srbiji bude bolje. Zar od Srba kao pozantih u prošlosti-iskrenosti, poštenja i mudrosti, stvoriše se Srbi: mesožderi, glavojedi; zverskog oblika življenja i ponašanja. Skloni izopačenosti, koji prodaju svoju decu i sebe. Šverceri, kriminalci, mafijaši, krvavi ubice. Doviđenja našoj propaloj budućnosti. Doviđenja roditeljima koji decu šalju u školu kao običnu robu. Doviđenja mojoj iskrenosti da svima pomognem u traženju pravoga puta života. Doviđenja mom stvaralačkom radu u školi i sa decom. Doviđenja obrazovanju i vaspitanju dece u školi, porodici i sredini. Doviđenja prljavom prosvetarskom hlebu. Doviđenja svim halabukama u učionici i oko učionice oko preuzimanja carstva lažnih snova života. Doviđenja svima vama koji izmanipulisaste svoju decu da se služe prljavima stvarima na času nastave matematike i omalovažite ličnost i rad nastavnika matematikie-kako bi ga kao časnog i radnog čoveka najurili iz prosvete po ko zna koji put. Doviđenja nemoralu u školi, porodicama , sredini i državi. Doviđenja prosvetraskoj profesiji koja je prepuštena na milost i nemilost mesožderima. Doviđenja svim novinama i televiziji-na objavljenim i neobjavljenim kritičkim tekstovima. Doviđenja srpskoj državnoj telviziji što svojim naredbodavcima ispunjava želje u potpunom uništenju cele srpke intelektualne elite. Doviđenja onima koji se bogate na našim nesrećama: ratova i ubijanja. Doviđenja generalima i admiralima što izdaste svoje mladalačke ideale o patriotskom osećanju u meni prema ovoj zemlji. Doviđenja policajcima koji su mi nanosili veliko zlo u svim sistemima-u vreme proganjanja. Doviđenja lokalnim i višim vlastima koji nisu razlikovali šta je šuma a šta drveće-pa vodeći svoj narod slepom ulicom; tako odvedoše i moja nadanja i moje snove. Doviđenjua zaslepljenim srpskim akademicima o “velim srpskim vođama iz prošlosti”-što nas zaslepiše prošloću i staviše mrak na oči da nevidimo ni sadašnjost ni budućnost. Doviđenja srpskimm mesijama koji nas vode kao “slepi vođe” ka provaliji. Doviđenja i nekim komšijama u ulici i gradu-koji svojom proždrvljivošću za vladanjem provincijalističko primitivističkoga duha nadvladaše smradom raznim fekalijama i prirodu i duh u sredini. Doviđenja i onima koji silom sagradiše kokošarnike, štale i svinjce-te mi uskratiše i prirodnu svetlost života. Doviđenja moći vladanja primitivizma i polupismenosti nad snagama intelekta u sredini i državi. Doviđenja Svima-samo mirno. Ovaj tekst sam pod naslovom DOVIĐENJA SRBIJO poslao: Presedniku SPS Slobodanu Miloševiću, Presedniku SPO Vuku Draškoviću, Presdniku srpske radikalne stranke Dr Vojislavu Šešelju, Prededniku demokratske stranke Dr Zoranu Đinđiću i srpskim intelektualcima-preko “Književnih novina”(koje ga nisu htele objaviti-podvukao M.M). Ovim moralno obavezujem sve političke prvake:pozicije i opozicije, kao i intelektualce koji su zadržali svoj intelektualni nivo neobojenosti raznim političkim bojama, da ovu poruku( kao i predhodne koje negde “čame” u fiokama moćnika nad slobodom misli sa ovog mog JUGA)-prenesu narodu u svim sredstvima javnog informisanjua u Srbiji. Tako će ispuniti svoju obavezu pred svojim narodom i pred budućim pokolenjem. Više nema šta da se brinem-moja savest je čista-pred sobom i sopstvenim narodom, kojom pripadam. Nije mi jasno gde će vama vaša duša da ide-gde vam je moral, gde vam je savest. Pokolenja će suditi svima o (ne)delima koja činite. Moja komunikacija sa javnošću se uglavnom završavala “u sandučetu za pisma“ pošte-gde se vrši prodaja i moje ličnosti i “sadržaja” mog pisanja. Naravno to sve uz vašu blagoslov. Barem mi dopustite da se slobodno krećem, ako nemogu slobodno da mislim i bavim se stvaralačkim radom............ Narod će tad kad saznati ko mu je istinski bio pravi a ko lažni vođa u pogledu traženja puta za jedan bolji, humaniji i civilizovani način života. Istina se nikada nemože sakriti. Istorija će reći svoje. februar 1995.godine Vlasotince Miroslav Mladenović -nastaviće se- ----------- Dopuna: 07 Mar 2010 13:41 --------- -nastaviće se- DNEVNIIK GODINE RATA I BEDE Miroslav B Mladenović Mirac (Rukopis: 2009. godine) PREDRATNI DNEVNIK Iz beležnice jednog prosvetnog radnika Mart(I) 1995.godine Vlasotince Svakodnevno pešačeći od kuće do škole oko osm kilometara, usput dok putujem razmiljam-pa tako razmišljajući stignem veoma brzo, da sve misli nemogu da ih „pohvatam“ i stavim na papir za pisanje. Usput se odigravaju drame života, a o njima će ostati zapisano u drugim vremenima koja dolaze. Ovog puta razmišljam od nedelje do nedelje o problemima iz prosvete-koje mislim prezentirati na stranicama lista „Prosvetni pregled“, lista prosvetnih radnika Srbije. Pošto imam problema sa komunikacijom(svako bi da komunicira sa mnom zbog nekih interesa), pa „prosvetni pregled“ usput „ugrabim“ od poštara, a ukoliko ga neuzmem, postoji mogućnost da na stolu direktora škole stoji i više nedelja, a naravno niko ga i nepročita, Ostale briojeve „Prosvetnog pregleda“-kolege koriste za trgovinu, pa se posle „prošvercovanog“ ostavljaju u vitrinu za neka druga „pokolenja“. Narvno od škole do kuće i u samoj školi, postoje „stražari“ kod kojih se mora proći, a da u tom „prelazu“ ako kao ja nisam stranački obojen, uvek mi ostane neki „ožiljak“ koga usput fizičkom aktivnošću moram da „saniram“. Naravno da postoje i „plemensko-seoske“ borbe za prestiž. Često u švercersko-mafijaške „borbe“se uključuju deca, direktor i celokupno nastavno i vanastavno osoblje. Vodi se opasna bitka za preživljavanje. Neko milom, neko silom, a sve pod jednim geslom „izdržati“ a ne sići na lestvicu osiromašenih i obespravljenih, kojima nema „spasa“; pa tako strahom od nemaštine i raznih boleština, kao i smrti; vlada se ljudskim dušama- za parče moći vlasti ili za prokleti novac. Uništava se sve što je istinski ljudsko, što je humano, što je vredelo u ljudima u prošlosti. Naravno tu su sredstva toliko prljava da niko i nepita kakve će biti posledice po ovaj narod. U tekstu pod naslovom DOVIĐENJA SRBIJO, upućen svim vođama stranaka, kao i intelektualcima Srbije-kao vapaj, uzviknuo sam reči OPOMENE-kuda to ide Srbija. Po „sihroniziranom“ manipulisanju ljudskim nevoljama, od kuće do škole, kao da se produžava rasprodaja ovoga naroda, njegovog morala i istinskih vrednosti života, kao i njegovog opstanka. Agonija se nastavlja, a neki po svaku cenu žele da zadržavaju vlast, a neki da ga osvoje preko „leševa“. Često se puta pitam gde su kreativno stvaralačke srpske intelektualne snage; kao i da nepostoje. Gledam kako su opterećene ideologijom, nacionalističkim ludilom. Postoji i nada. Ima neke koje se bude i žele prave promene u društvu. Sa ponosom se može reći da tu spada i jedan nastavnik-pešak, seoski Uča, jedne male zabačene seoske sredine juga Srbije. Tako njegov ponos, to njegovo upozorenje izgleda neke budi iz „dubokoga sna“-barem ima indicija u nekim glavama u ministarstvu prosvete republike Srbije. Posle „oproštaja“ od stvaralačkoga rada u nastavi, kada se „povukao“ da miruje, kada se „oprostio“ od svoje sredine, posle objavljivanja članka u listu „Prosvetni pregled“ pod naslovom RIBARI LJUDSKIH DUŠA. U njemu je probudilo nadu da će se sve trgnutu iz letargije. Nažalost na ovom brdovitom balkanu, taj poslednji bedem odbrane morala i rada-prosveta; uz pomoć države i naučnih institucija- treba da se stavi u odbrani dece u školama od opakih „bolesti“ lakog morala; u odbrani pravih vrednosti života, u odbrani istinskih pravih porodica koje svojim emancipovanim odnosom teže izgradnji civilizovanog oblika života bez mržnje i nacionalističke zaslepljenosti; u odbrani protivu plemensko-zverskog samouništenja čitavih porodica, sela, gradova i republike; u odbrani pravih materijalnih i duhovnih vrednosti nad lažnim primitivističko srednjovekovnih vrednosti. Svi od političara do akademika su pali na ovom teškom ispitu. Gurnut je običan narod ka ivici provalije. U prošlosti ovoga naroda, samo je seljak, radnik i njihova deca kao intelektualci -baranio i odbranio nekada puškom, nekada mudrošću i pameću ovaj narod na raskršću dve civilizacije:istoka i zapada. Oni koji se busaju sa „srpstvom“ i koji preko noći postaše „vernici“-ima ih u svim partijama, za sobom ostavljaju pustoš i u poslednjem bedemu odbrane države-ŠKOLI. Posle više poslatih pisama ministru prosvete, najzad u februaru se ipak kolega po struci-matematičar metodičar, javio jednim cirkularnim pismom-više formalnom podrškom, nego konkretno pružanje pomoći menjanja stanja u prosveti. Tako sam tada ostao potpuno usamljen i gnevan. Teško je jednom stvaraocu u nastavi da kaže DOVIĐENJA stvaralačkom radu u školi, ali će biti još teže posledice koje će ostati iza njega. Kakve li demagogije onih koji „kritikuju“ i onih koji „brane“ sadašnjue stanje-ili se najavljuju „refome“ ili „sitne popravke“. Svaka „vašarska“ halabuka traje nekoliko dana i opet jovo nanovo. Nisam ušestvovao u „režiranim“ raspravama takozvane reforme po školama od strane direktora osnovnih škola, jer se dobro zna da su „glavna“ mesta u raspravama po predmetima dobili oni koji nikada nisu ni radili na unapređivanju nastave, koji se služe starim oblicima i metodama rada, koji su u predhodom i sadašnjem vremenu mutili i bistrili; koji preko škole osvajaju vlast ili im ona služi kao mesto šverca i „dobra zaleđina“ pred mnogim prljavim radnjama -pred roditeljima i opšte sredine. Nažalost i radikalni „reformisti“ idu iz krajnosti u krajnost za neke svoje kratkoročne pragmatične ciljeve. Kolegi Mr Miodragu Ignjatoviću, kao pomoćniku ministra prosvete za osnovno i srednje obrazovanje, sam pisao više puta sa određenim sugestijama(na njegov poziv na saradnju)-pa posle toga su za mene u školi i sredini nastale tantalove muke. Jednom sam se opekao i više nikada kolega Ignjatoviću-premda sa poštovanjem sam se odnosio prema Vašem stvaralačkom radu, a usput smo jednom sa saopštenjima i zajedno učstvovali na jednom naučnom skupu u bivšoj Jugoslaviji. Neljudski je da neko troši energiju i znanje za dobrobit ove zajednice, a da se sa porodicom bori da preživi bez ikakvih stambenih uslova za život, kao i da mu porodica(sa decom koja se školuju u sticanju najvišeg nivoa znanja) bude zapuštena i prepuštena na milost i nemilost bez zaštite svake vrste od strane ove države. Svoju kreativnost ću možda usmeriti intelektualno na drugoj strani, ali zbog svoje dece u đačkim klupama; zbog njih koju susrećem po ulicama i seoskim sokacima-bezbrižno se igrajući sa peskom i šljunkom(drugih igračaka u siromaštvun i nemaju), morao sam da „pogazim“ svoju reč i napišem svoja putujuća razmišljanja o jednom veoma teškom problemu u nerazvijenim sredinama osnovnih i srednjih žkola. U vremenu višepartsikog sistema svi bi (pozicija i opozicija) želeli da imaju „vlast“ u obrazovanju, odnosno da vladaju najborjnijom intelektualnom populacijom: učiteljima, nastavnicima i profesorima. Niko i ne razmišlja da takav kriterijum „osvajanja vlasti“ ide na štetu ne samo škole, negio i čitavog društva. Pošto sam već predhodno izneo svoje neinteresovanje za bilo koju vlast, onda veoma mirno i savesno mogu da iznosim svoje stavove; koji sa konkretnim činjenicama nažalost daju uzbunu svima kojima je stalo do istinskog pravog rukovođenja u osnovnim i srednjim školama u republici Srbiji-a konkretno na Jugu Srbije u nerazvijenom području. Još davne 1985.godine na jednoj republičkoj tribini na temu RUKOVOĐENJE U OBRAZOVANJU, u svom saopštenju sam tada iskazao svoje gledište o krizi rukovođenja u školama-koje traje do današnjega dana. U svim osnovnim školama sredine i dalje „vladaju“ takozvani večiti direktori, a neki su još iz vremena socijalizma sedamdesetih godina do današnjeg dana po „partiskoj“ podobnosti i dalje direktori-sve do penzije. Ima nekih koji su samo šest meseci bili u nastavi, a ostalo vreme su direktori škola. Takvi mediokriteti, partiski poslušnici su samo izvršioci partiskih naređenja određenih moćnika u sredini i ništa više. Naravno da takvi mediokrititi direktori nisu zainteresovani za inovacije u nastavi : unapređenju nastave, održavanje zakonskog minimuma određenog fonda nastavnih i vanastavnih aktivnosti-jer su nesposobni i strah ih je od inovacija i reformi u obrazovanju. Neki svoju nesposobnost i neodgovornost skrivaju ispod „partiskog kišobrana“; a neki su skloni pijančenju, pa čak i seksualnim odnosima sa mlađim osobama ženskog pola u kolektivu. Često su takvi poslušnici opaki progonitelji „po zadatku“ svakog slobodno mislećeg prosvetnog radnika u školi, koji se kritički odnosi prema odnosima u društvu i u prosveti- konkretno i u nastavi. Taj tip atorritarno partikso poslušnog direktora stvorio je atoritarno totalitarni sistem, jer samo takvi poslušnici mogu da nemisle svojom glavom; da izvršavaju sva naređenja iz cenrtale moći vlasti. Kod njih postoji nadređenost i poodređenost. Prema nadređenim su kao miševi, ali nad podređenima iskazuju osionost moći vlasti. „Direktorovanje“ u ovom kraju je postao „ideal“ života svakog mediokriteta, pa se nisu birala sredstva da se neko dočepa te funkcije; koja sa sobom nosi društveni status u sredini, mnoge privilegije u školi i sredini. Takva je situacija i u serdnjim školama sredine, pa sve „karakteristike“ direktora osnovnih škola „poseduju“(pa negde i gore) i direktori u gimnaziji i građevinskoj i drugim školama opštine i okruga, pa i cele Južne Srbije. Mnogi se bave švercom, a škola im je „usputna“ stanica samo da predahnu, a neki isključivo politikom-zbog lične koristi i privilegija oko zapošljavanja svoje uže familije u sredini. Tako je moralni lik rukovođenja u obrazovanju sredine potpuno srozan, a takođe i lik učitela, nastavnika i profesora. U nerazvijenim sredinama Juga Srbije vlada primitivističko palanački duh osrednjosti; vladanje novca nad snagom intelekta, pa se škola i ocene prodaju po kafanama „bogatih“ novopečenih mafijaško-profiterskih moćnika(škola i ocene se daju za jednu večeru ili piće u kafani ili po privatnim kućama). To svi „mirno“ posmatraju-na vlasti i van vlasti. Tako su u državnim organima i onih još malo poštenih i profesionalno časnih- koji rade i u školama, nemoćno digli ruke od menjanja postojećeg stanja. Nema više entuzijazma, nema više stvaralačkoga rada sve dok se pravim istinskim prosvetnim radnicima; vrati dostojanstvo profesije i ugled lišnosti i znanja nad prljavim nemoralom u sredini. Direktore treba postavljati na osnovu moralno radne i stvaralačko kretaivnih sposobnosti u svojoj struci i uopšte u školi: istinske stvaraoce koji će raditi na celokupno vaspitno obrazovnom unapređenju nastave - obrazovno vaspitnog procesa u školi, koji će imati pozitvan stav prema pravim vrednsotima života i društva. Velika opasnost je i postavljanje školskih odbora po partiskojm liniji, koji i sada biraju direktore po partiskoj liniji; pa tako svako ko je u ovoj sredini imao afiniteta za rukovođenjem u školi-poseduje organizacione, pedagoške i stručno metodske sposobnosti; a nije bio član partije, nikada nije mogao da bude izabran za direktora u osnovnoj ili srednjoj školi u Srbiji, pa i u sredini. Mart(I) 1995.godine Vlasotince Miroslav Mladenović -nastaviće se- ----------- Dopuna: 07 Mar 2010 13:44 --------- -nastaviće se- DNEVNIIK GODINE RATA I BEDE Miroslav B Mladenović Mirac (Rukopis: 2009. godine) PREDRATNI DNEVNIK Iz beležnice jednog prosvetnog radnika Mart(II) 1995.godine Vlasotince Kad u jednoj sredini zavlada duh intelektualne žabokrečine, onda čovek postaje „žaba“ koja krekeće u horu kojim diktira VOĐA odnosno VELIKI ŽABAC. NJih ima svuda: u školama, fabrikama, državnim organima opštine i na kraju najvišem nivou države. Naravno kompozitori „žabljih horova“ se veoma vešto skrivaju u stranu, pa njihovo komponovanje za muziciranje i horsko „žablje“ pevanje za običnog čoveka koji želi da misli svojom glavom ostaje kao jedna velika zagonetka na koju je u ovom vremenu teško dati odgovor. Usput od kuće do škole, tako pešačeći razmišljam; da li „pevati“ u horu ili potražiti „velikog vođu“ koji veoma lošo komponuje, a njegovi „dirigenti“ u školama: bilo osnovnih, srednjih ili fakulteta, sa njim se „uksrstim“ narodski rečeno - svojim slobodnim idejama. Tako usput težim da „razgovaram“ sa samim sobom, jer svaka komunikacija mi je dobro došla-to mi je jedino ostalo; jer svaka moja javna kritička i stvaralačka misao je sečena u koren. Tako „vekliki vođa“ preko svijih „dirigenata“ žabljeg hora- čim „iskočim“ i počnem ometati „ žablje horsko “ pevanje, zapreti mi „prstom“-otkaz sa radnog mesta ili ponovno „ispiranje mozga“. No, prošlost me naučila-da znam kada treba postaviti glavu, nogu, leđa ili ruku u odbrani varvarsko-primitivističkog napada prljavih ljudi, koji su i dalje sebe poistovetili sa vlašću. Nažalost što je veća vlast kod takvih ljudi stvara se u njihovim glavama slepa poslušnost, veća žudnja –pohlepa za novcem, za vladanjem ljudskim dušama i „odsecanjem“ svakog klasa pšenice, koji pokazuje intelektualno stvaralački „rod“ iznad proseka prinosa. Tako usput razmišljajući nisam ni slutio -da će baš ove nedelje da se u mojoj školi „poseku“ seljačkim srpom taj intelektualno stvaralački klas žita, a da se to mirno gleda iz ministarstva prosvete. Onemogućeno mi je da vršim provetravanje škole od dogmatsko-birokratskog duha, od konzervatizma i tradicionalizma, kao i od ulaska švercersko-mafijaškog duha, odnosno onih kojima nije stalo ni do đaka, ni do škole ni do opstanka čitave nacije i društva; uopšte pod najezdom izopačenih vrednsoti života. Moj zadnji pokušaj da se odbranim od manipulacije sa učenicima oko pripremanja za takmičenja iz matematike, stvorio je u školi čitav bedem neprobojnosti, da se neodržava dodatna nastava, dopunska nastava, da se formalno zapisuje sve to u dnevniku, da se svaka konkretna inovacija u radu u celokupnom vaspitno obrazovnom radu svim sredstvima blokira manipulacijom učenika. Da se i dalje radi sve po starom, a meni kao nastavniku stvaraocu degradiran je i poslednji pokušaj uvođenja inovacija ne samo u matematici nego i u svim predmetima u školi. Pokazaću lični primer samožrtvovanja na uvođenju inovacija rada u nastavi matematike za naredne generacije koje će raditi u školi, da vide kako je taj put bio težak i pun trnja i neizvesnosti. Od početka školske godine sam prema planu ministarstva održavao časove dodatne nastave iz matematike za obdarene učenike. Na tim časovima sam težio da podignem viši nivo matematičke kulture kod učenika, da ih uvedem da sami misle u rešavanju problemskih situacija iz života, da prema njihovom uzrastu(VIII razred) teže deduktivnom načinu mišljenja, da se kod njih razvija apstrakno mišljenje. Na redovnim časovima sam mukotrpno(zbog nedostatka novca i didaktičkog materijala) sam kucao na pisaćoj mašini zadatke po temama i nastavnim jedinicama: za rad u grupama. Radile su više grupa na času, kao i za TEST proveru po temama. U početku nailazio sam na poteškoće- nenaviknutosti učenika za samostalan rad, kao i tehničko materijalne prirode. Direktor ni ministarstvo prosvete nisu hteli(verovatno zbog mojih kritičkih stavova vlasti) da mi pomognu ni u papiru za pisanje na mašini. Kao pravi entuzijast smogao sam snage da sve to prevaziđem i da kod učenika razvijem interesovanje za matematiku- u razvoju stvaralačke i društvene ličnosti. Tako sam praćenjem svakog od učenika ponaosob u radu po grupama na času matematike, uvideo njihovu sociološko-psihološku promenu, kao i vaspitno delovanje na formiranju prave ličnosti sa novim vrednostima ponašanja i rada na času matematike, kao i uopšte u školi. Dok sam „mirovao“ sve je bilo u redu, ali kada sam sa svojim „pismima“ počeo da tražim od državnih organa ili putem pisanih javnih stavova o uvođenju stvaralačko inovatorskog rada u svim školama nerazvijenih sredina-sve se naopački preokrenulo. Ponovo je naišla lavina otpora pred novim vrednostima rada u školama. Organizuju se pojedinci (kao dobru „osnovu“ u lošem vaspitnom ponašanju ili pak asocijativno i nesocijalizovano ponašanje) ili grupe učenika da na mom času ometaju rad-redovne, dodatne i dopunske nastave matematike u školi Od disciplinovano-svesnog rada na mojim časovima odjednom umesto učilišta postade „mučilište“ za mene i moje učenike. Ministarstvo prosvete na sva moja upozorenja je i dalje se javno zalagalo za moje stavove a u praksi je stalo na strani takvoga rada-zbog usko političkih interesa oko nesposobnih direktora u osnovnim školama. Ponovo isti scenario od strane moćnika. Opet se težilo da se omalovaži moja ličnost i moj pedagoški i uže stručno metodski rad pred decom, roditeljiam i sredine. Ponovo je nastala pretnja proterivanja po drugim put iz prosvete, jer sam ponovo postao „opasan“ za školu i okolinu. Naravno takve su mi „igre“ proganjanja bile poznate dobro iz prošlosti. Jedina je bila „razlika“ što sam sada javno bio politički“ neobojen“ i da je težila da me svaka partija „utera“ u svoj tor kao poslušnu ovčicu od koje će se moći da uvek striže vuna. Ponovo se pokušava sa „uterivanjem straha“ putem kategorije moralno političke podobnosti-jer se opet htelo da se dogodi“ podobnost“ kao kategorija s kojom će se putem vlasti težiti da ponovo ostanem bez posla. Odmah se kreće sihronizana hajka i progon na svim poljima. Tako oko održavanja takmičenja po predmetima, umesto zabeleške u dnevniku časova: vežbanje zadataka sa takmičenja, upisivao sam časove: priprema za takmičenje. ta moja neopreznost u zapisivanju časova (što za mene nije imalo velikog značaja), „podstakla“ je kolege da iskoriste „prostor“ za degradaciju moga rada i moje ličnosti. Odmah mi je“razbijena“ grupa učenika koja je radila celo polugodište na časovima dodatne nastave, pa tako uzeti su mi učenici u „pripremi“ takmičenja. Odjednom svi su se „razjurili“ po školi, svi su odjednom stupili da se pošto poto „takmiče“. Umesto učenika po starom šablonu stupaju „takmičari“ nastavnici koji će kao i uvek manipulisati sa učenicima na štetu istisnkog stvralačkog rada. Radi formalnosti upozorio sam direktora škole, ali izgleda „dirigovanje“ je poteklo od njega-svesno ili nesvesno, to će se uvideti u kasnijem pisanju-da se takmičenje prilagodi učenicima i da mi je grupa sa časova dodatne nastave razbijena tuđom voljom. Direktor je prećutao, a pre toga sam i pismeno u dnevniku zapisao svoja zapažanja, ali nikakve prave obrazovno vaspitne reakcije nije bilo. Kakve li primitivističke drskosti. Organizuje se -radi na „testu provere“ na tabli u kancelariji preko „kolega“ organizovana „glumačka radnja“, sa navodom da se u nastavi bavim „teoriskimn“ radom a da sam zapostavio rešavanje zadataka, a naročito se u tome „isticao“ nastavnik fizike kome moral manjka u odnosu prema školi; a izbegavanjem svojih obaveza u školi pokušao je da u ime „političko opomućenije“ izvrši svoju obavezu da se svaki stvaralačko inovatorski rad pošto poto uništi. Težilo se da me omalovaži pred kolegama u kancelariji. Naravno sve je to rađeno „sihronizovano“. Umesto iznalaženja i otklanjanja pravih uzroka otpora, uoči samog takmičenja, direktor škole je „sakupio“ sve učenike s kojim sam radio na časovima dodatne nastave i „poslednjim“ trzajem je želeo da manipulacijom učenika „pokrije“ sve grehove neodržavanja dodatne i dopunske nastave u školi (kao i zakašnjuavanje i neodržavanje časova)-naravno iz „političkih“ obaveza prema partiji i opštini, da se „pokriju“ i ostali njegovi „saradnici“. Uopšte nisam kao čovek bio opterćen njegovim odnosom prema meni; ali sam bio opterećen zloupotrebom njegove funkcije -da će takav rad potpuno uništiti svaki inovatorki rad u školi. To je već učinjeno, tako što je potpuno degradiran moj stvaralačko-inovatorski rad, a na kraju i rad mojih učenika. Tako sam ostao i bez učenika i bez takmičenja i bez svog dostojanstva, bez svoje prosvetarske profesije. Bahati odnos na jednoj strani, da se pokaže moć vlasti. Na drugoj strani da se „prilagodim“ svakodnevno razgovoru u kancelariji: o švercu, i o drugim banalnim stvarima- koje su toliko primitivistčke, da je veoma teško bilo ostati na par minuta u kancelariji a kamo li pripremati se za čas. To me je toliko bolelo, da je sve to u meni u početku stvaralo bes i revolt. Onda kada sam uvideo da je i država digla ruke od „ulaska“ šverca u školama, dvorištu, hodniku, kancelariji, kuhinji i u učionicama, sa lažnim vrednsotima života-onda sam ravnodušno digao ruke od svega toga u svojoj školi. Ostalo mi je da se intelektualno više ne trošim uzalud za nečije političko-račudžinske rabote, onih koji su željni moći vlasti i novca. Jedina žal mi ostaje za mojim učenicima. Uvek dok sam putovao mislio sam o njima. Kako da im pokažem pravi put života. Ali se nažaloist u ovom teškom i smutnom vremenu života nije moglo. Morao sam da se pomerim i sklonim u stranu pred naletima političko mafijaškim vrednostima u školi i životu. Ostalo mi je jedino da sada pišem, saopštavam pisanom rečju svoja životna iskustva, svoje misli i svoje ideje koje će koristiti naredne generacije. mart(II) 1995.godine Vlasotince -nastaviće se- ----------- Dopuna: 07 Mar 2010 13:46 --------- -nastaviće se- DNEVNIIK GODINE RATA I BEDE Miroslav B Mladenović Mirac (Rukopis: 2009. godine) PREDRATNI DNEVNIK Iz beležnice jednog prosvetnog radnika Mart(III) 1995.godine Vlasotince Pošto već dugo kasni list „Prosvetni pregled“; onda sam malo i zakasnio sa mojim dnevnikom. Ali određene misli, kao i događaji usput do škole, oko škole i do kuće se tako brzo odvijaju, da ih nekada i sam jedva pratim. Zakašnjavanjem lista Prosvetnog pregleda je dobar znak mojih ubeđenja, stavova i zapažanja-u potpunoj ispravnosti: DA DOBRO MISLIM. Kao da se otpor sve više povećava, kao još jedan znak „duvanja novih vetrova“. Da li su vetrovi strave i užasa ili vetrovi koji daju nadu za jednu humaniju i spokojniju budućnost-ostaje da se vidi. Profesija prosvetnog radnika me duboko vezala za list „Prosvetni list“; pa nije ni čudo što sam putem njegovih stranica u prošlosti i sadašnjosti uvek težio da iznosim svoje kritičke stavove o svim problemimna svoje profesije i društva. Naravno da pored težnje za vrednovanje kreativno inovatorskog rada u nastavi matematike odnosno u celokupnom obrazovno vaspitnom radu u nškolama; težio sam izgrađivanju jedne nove ličnosti nastavnika: stvaraoca, odnosno novog čoveka sa pravim istinskim radnim i moralnim vrednostima. To što zbog toga taj ideal za sada nije moguće ostvarljiv u mojoj sredini-kao i šire; neznači da među mladim ljudima neće ta klica iz takvog semena nići nekada i u njihovoj svesti, njihovom društvenom biću. Početi da se razvija svuda i na svakom mestu kod svih generacija, bezobzira na uverenja, nacionalnost i veroispovest. To su bila moja opšta razmišljanja za ovu nedelju, a kako će se dalje odvijati sadašnji život iz realnosti-to zavisi od ponašanja, načina života i rada svuda i na svakom mestu u mojoj sredini. Gledanje televizije i čitanje dnevne štampe toliko je postalo smešno i nažalost po meni tragično. Svaka informacija je bilo političke stranke ili pak bilo kog državnog organa-je toliko obezvređena; da ona postaje samo jedna najobičnija GLUPOST, po kojoj se pljuje ili se zbog LAŽI proprati najprljavijim prostačkim psovkama. Zar onima koji te LAŽI seju u ETAR ili VETAR, još nije jasno da se prvo svuda i na svakom mestu mora napraviti konkretna realna prava slika života-bez friziranja stanja društva; zbog kojekavog trenutnog ćara u politici ili ekonomiji. Mora da se zajednički krene na dužu stazu u ekonomski i moralni preporod društva-što pre dok još nije kasno. Moje pismo upućeno-kao vapaj za opstanak ovoga naroda, kao da i dalje služi političkim strankama i pojedinim intelektualcima; da se i dalje manipuliše ljudima radi sačuvanja usko stranačkih interesa i nekih slepih pragmatičnih ciljeva u čuvanju svojih fotelja i „blagostanja“ slasti moći vlasti i novca. Dali smo postali pravi grobari svojih duša, svojih porodica, svoga sela, svoje fabrike, svoje ulice, svoga grada i svoga naroda odnosno društva-to je pravo pitanje na koje se ovog trenutka traži odgovor. Vrlo jeftinim sredstvima masovne manipulacije-elektro komunikacijom; na „najsavremniji“ način se vlada niskim strastima ljudima i upravlja na vladavini straha od gladi, bolesti, starosti i smrti. To se čini sa tako providnim oblikom ispoljavanja, da mi čak postaje nejasno dokle će ova IGRA samouništenja: materijalnog i duhovnog –da traje. Često puta se pitam-ima li načina da se ova država odnosno društvo jednom oslobodi mafijaško –nacional romantizma i vrati ovaj narod u realne tokove života prema istinskim pravim vrednsotima života. Naravno da ima načina i da uvek nada postoji-zato vratimo se takvim razmišljanjima i dajmo prostora takvom načinu razmišljanja u sredstvima javnog komuniciranja, bezobzira na to da li će se nekome na vlasti ili van njega svideti ili će biti opora „kisela jabuka“- koju treba da je takvi progutaju takvu kiselu ukoliko žele da budu istinski predstavnici vlasti celokupnog naroda. Samo da dam na znanje da je ta KISELA JABUKA ona „divljačka“ sa čitavog planinskog JUGA ove balkanske države. Tako putujući razmišljam i o jednom posebnom fenomenu: O POTEMKINOVIM SELIMA I POTEMKINOVIM LJUDIMA. Već sam pisao o „dočecima“ predstavnika vlasti i predstavnika pojedinih političkih grupcija-kao nasleđa prošlosti, friziranje stanja u fabrikama, opštinama, državi-prikrivajući pred javnost pravo stanje u školama, fabrikama, selima , ulicama, opštinama i gradovima, pa i samoj državi. To se sve čini radi očuvanja postojećeg stanja i vlasti nad ljudima i ekonomijom, kao oblikom upravljanja ljudskim sudbinama. Naravno iz takvih POTEMKINOVIH SELA, formiraju se i POTEMKINOVI LJUDI-a o njima sam pisao u predhodnom delo dnevnika-unutrašnjoj i fizičkoj fizonomiji ličnosti. Tako dok putujem do škole, često sebi uzviknem-bori se smagom volje i intelketa, da bi se održao i da se nebi tobom dirigovalo- „tovjom ljudskom dušom“, da nedoživim potpuno psihičko, fiziko i intelektualno uništenje- kao čovek. Nije laka borba. Naravno u nerazvijenim sredinama JUGA, naročito u malim varošicama poput ove moje; čini pogodno tlo za formiranje POTEMKINOVIH SELA i izgradnji veštačkog oblika življenja i ponašanja takozvanog POTEMKINOVOG ČOVEKA. Kao što će sam čitalac slediti moje misli u čitanju ovog nedeljnog dnevnika(nisam beležio vremenski dnevnik kako se uobičajno radi-jer su za mene u ovom vremenu svi dani bili isti); tako i meni misli se svakodnevno povezuju u jednu celinu u kojoj uvek nalazim mesto za život običnog čoveka, za njegov istinski pravi život. Tako sebi „obećam“ da neću pisati o opštim stvarima života-već se posvetiti pragmatičnom životu porodice: na preživljavanje-materijalno i duhovno; uvek u meni se pojavi BUBT NEMNIRENJA SA POSTOJEĆIM STANJEM. Pojavi se težnja promeni stanja: nerada, nekulture(svih oblika), nemorala(svih oblika) i drugo. Pošto za sada realno nepostoji način da konkretno delujem u životu-onda sam se odlučio da taj svoj nemirni kritički i stvaralački duh izražavam pisanjem tekstova poput ovog DNEVNIKA. Mart(III) 1995.godine Vlasotince Miroslav Mladenović -nastaviće se- ----------- Dopuna: 07 Mar 2010 13:48 --------- -nastaviće se- DNEVNIIK GODINE RATA I BEDE Miroslav B Mladenović Mirac (Rukopis: 2009. godine) PREDRATNI DNEVNIK Iz beležnice jednog prosvetnog radnika Mart(IV) 1995.godine Vlasotince Već dugo vreme u svojim pisanim trekstovima u vidu PISAMA: Ministru za urbanizam i građevinarstvo i ministru prosvete i kulture; sam iskazivao svoja gledišta u pogledu promena u raznim oblicima kulture svoje sredine-samouopštavanjem na pojmovno gledanje kulture kao jedan viši nivo civilizaciskog poimanja čoveka u razvoju našega društva. Nažalost u tim PISMIMA-pošto su ona jedino „mogla“ da idu dalje iz pošte, kao jedino sredstvo komunikacije barem za sada, nisam imao ni razumevanja u potpunosti, niti podrške u praksi. Sa izuzetkom i iskrenošću i konkretnom akcijom u praksi tada poštovanog profesora Dr Branislava Ivkovića, dipl. građ. inžinjera, kao resornog ministra za urbanizam i građevinarstvo. Tako sam posle mojih iznetih gledišta-doživljavao velike neprijatnosti na poslu i sredini. Ivković je bio jedan od retkih u vrhu vlasti tada socijalističke partije Srbije; koji je čak želeo da dođe i lično se susretne samnom u Vlasotince. Naravno da tadašnje okolnosti života bi samo pogoršale moje zdravlje i moj položaj uporodici-ako bi i došlo do takvog susreta, pa sam o tome prećutao. Tako nikada nije došlo do susreta. Ali zahvaljujući njegovom položaju sam bio zaštićen od divlje gradnje oko kuće, pa sam ostao sa malo zračka svetlosti da živim i pišem. Naravno ostalo je u sećanju i ona rečenica koju sam zabeležio, dok sam odlazio u poštu:“Jebo te ovaj ima velike veze sa zverkama ministrima“. Pa me je ta duhovitost podsećala na onu čuvenu duhovitu rečenicu našeg poznatog glumca Zorana Radmilovića:“Jebo te idem gradom, a oni evo ide član biblioteke..“. Porodica je se tako na moj račun često zabavljala, kada sam ispričao ovu dogodovštinu. Ova primitivističko gladijatoirska sredina je kidisala na moj i život moje porodice; pa je pravo čudo kako smo se održali u životu. Tako sam u ovom vremenu postao potpuno „intelektualno“ izolovan-da bi potom postao potpuno ravnodušan. U sredini se formirao jedan tip agresivnog ponašanja ljudi-model nekulture. Svuda-na ulici, školi, fabrikama. Taj model primitivzma se širo kao zaraza. Na jednoj strani uticaj siromaštva i bede; a na drugoj bahatost moći vlasti i novca- uticao je na taj model kulture čoveka O političkoj (ne)kulturi je to posebna tema za raspravu. Nema ni trunke postojanja kulture demokratskog dijaloga-bilo na tribinama ili emisijama političke sadržine na televiziji ili u otvorenim raspravama među građanima određenih suprutnih uverenja. Umesto sile argumenata u raspravama, se upotrebljava argument sile na najprimitivniji način. Iskazivalo se arogantno vređanje ličnosti iz „drugog tabora“ u nedostatku argumenata u raspravama na određene teme iz političkog i običnog života ljudi. Tako se kod neistomišljenika stvara mržnja, bes i gnev-svojim nekulturno- arogantim ponašanjem i vređanjem na najprizemni način. Tako se vrši manipulacija nekulturom u politici. Stvara se pogodno tlo za širenje mržnje i ekstremnog nacionalizma; naročito kod obični malih ljudi zaslepljenih nacionalističkom ideologijom. To deluje kao magnet na takav model ponašanja i življenja. Na televiziji caruje šund i laka zabava u sferi muzičke kulture. Nekultura izgleda mnogima odgovara da se može dobro „plivati u mutnoj vodi“ i zgrtati novac. Potrebno je da se prvo izgradi politička i radna kultura u narodnoj skupštini-kao model za masovnu kulturu celokupnog stanovništva. Danas je nekultura nadjačala moč kulture svuda u državi i njenim isntitucijama sistema. Sihronizovano kodeks moralnih normi-kulture, treba sprovoditi odozgo ka dole, sa svih strana. Danas se dosta i zloupotrebljava narodna tradicija i model kulture prošlosti za dnevno političke potrebe i ekstremizme pojedinih anahronih i opakih ideologija življenja. Sve je danas izašlo iz normale života. Vlada zakon jačeg. Vladaju varvarski odnosi. Oni koji vladaju ulicama -šverceri i privatno profiterski majaši. Vladaju u svim sredinama Srbije. Oni nameću model ponašanja i življenja u svim institucijama sistema ovoga društva. Primitivizam i bahatost u sticanju kapitala na najsurovi način-putem gaženja ljudskih života, deo je modela ponašanja i života u Srbiji. Tako dok sam pisao ovaj dnevnik u meni su se javljale konture nekog pravog modela kulture čoveka i izgradnji takvog modela u školama, na ulici, instituciji sistema, na telviziji , porodici i u svim sferama života. Želeo sam da se založim za mnoge vidove kulture-rada, obrazovanja, ponašanja, muzike, vrednovanja pravih vrednosti u materijalnoj i duhovnoj sferi-kao kultorološki model stvaraoca jednog čoveka za 21.vek Moja razmišljanja su išla u izgradnji kodeksa ponašanja u svim delatnostima rada i života čoveka. Ovoga trenutka su to bile moje vizije života, a možda i snovi nekada nekog drugog vremena života. Vratimo se realnostima života u kulturi-za sada ostavimo moje snove. U sredini dolaze mnoge književne grupe i pojedinci, koji služe za dnevnu politiku ili se zloupotrebljavaju za homogenizaciju narodnih masa pred izbore. U sredini vlada palanačko-primitivistički duh. Na lokalnim televizijama vlada šund u kulturi- često se prikazuje surogati kulture iz obalsti stvaralaštva u slikarstvu, muzici i književnosti. Pozadina mnogih poseta književnika školama je političke ili iz ličnih koristi. Tako su mnogi književnici služili političkim strankama za promocije ili su „odrađivali“ svoje privilegije u dobijanju stanova ili zapoošljavanju njihove dece. Naravno tu su i razne manipulacije po školama i stvaranja privida saradnje škole sa kulturnim institucijama-a nepismenost se širila u kraju. Tu su bile i nek „poruke“ ekstremnog nacionalizma i mitomanije; što se želelo da se stvara takav model čoveka u Srbiji. U sredini je postala nekultura stanovanja nepodnošljiva na periferiji grada-pa i u samom gradu. Seljačka psihologija ruralnog nadvladala je urbani način življenja. Tako su se pored naših kuća mogle bacati razne mrcine-uginule životine, otpad, đubre-da se grade štale, svinjci, kokošarnici. Sve inspekcije i sama vlast je bila potkupljena-pa nije vredelo nikome se ni žaliti, jer se od toga samo mogao povećati pritisak i doživeti stres-a meni je bilo previše toga. Teško je ovde graditi ekološku svest o očuvanju životne sredine. Mart(IV) 1995.godine Vlasotince Jun 1995.godine Vlasotince Oh Bože, zar je još moguće(i ako sam ateista-često izgovaram ovu izreku , koja je ostala od moje babe LJube iz detinjstava) da će još trajati vladavina autoritarnosti jednog totalitarnog sistema. Pomislio sam da uvođenjem višepartiskog sistema, možda će sve ono što sam preživeo u predhodnom sistemu-kao disident; ostati za nama, kao jedna bleda senka naše nevesele prošlosti(u pogledu slobode mišljenja). Grdno sam se prevario. Moj ideal kome sam težio-ka otvorenom društvu, za slobodom mišljenja, za jednim humanijim odnosom prema čoveku; su izgleda još daleki pusti snovi. Nije strašno kada te neko sa ekstremnim shvatanjima o životu-sretne na ulici ili gnjavi na nekoj seoskoj slavi; pa se samo u tom trenutku čovek možda malo oseti nelagodno što takvim ljudima se nemože pomoći. Kako da se celokupan ljudski život okrene ka tokovima realnosti života čoveka. Po meni veoma je strašno, pa i tragično za čitav ljudski rod, pa i naše društvo-kad se mnoga zla ovoga vremena služe u vladanju ljudskim patnjama i nevoljama. Više puta putujući od škole do kuće-po kiši , snegu, letnjoj vrućućini; razmišljam o tom zlu: VLADANJE NARODOM U IME NARODA. Možda će se neko upitati-pa kako to? Prvo se veštom manipulacijom -raznim metodama zastrašivanja, kao i korišćenjem raznih zla posle raspada bivše socijalističke Jugoslavije; na jedan perfidan način dolazi na vlasti. Uz doboše na sav glas-koristi se izmanipulisana narodna masa, da se ponovo na jedan staljinistički način(u novom ruhu) uspostavi VLADAVINA NARODOM. Naravno kao farsa se tu koristi i reč DEMOKRATIJA. Pošto sada ima VIŠE JEDNOUMLJA, onda državni aparat povećava aparat policije, pa se tako u šali u malim mestima kaže:“jedan milicioner-dva građana“. Naravno povećavanjem represije, povećava se i napetost i nesigurnost kod samih građana, pa i opštepoznata činjenica:-ŠTO VIŠE POLICIJE TO MANJE SLOBODE. Svoje lično uverenje sam jednom iskazao-DEMOKRATSKI LEVIČAR; ali u društveno političkom životu Srbije želim da ostanem kao vanstranačka ličnoost, koja će uvek moći da kritički misli svojom glavom. Često puta postavljam pitanje da je sramno da se materijalnom bedom; namerno stvaraju psihološki stresovi, da bi se vladalo PSIHOLOGIJOM MASA. U predhodnom totalitarnom sistemu; psihijatri su bili na „ceni“ za vladanje birokrata-tako što su pisali dijagnoze za kategoriju „moralno politička podobnost“-kritičkim intelektualcima. Izgleda njihovi „naslednici“-SU PSIHOLOZI. Nekada se u ime „levice“ prema potrebi zastrašivanja- Druga Tita komunistu ,čas mrtvog vade iz groba, čas ga sahranjuju ponovo kao izdajnika „srpstva“. Možda u ovom dnevniku nebih ni pisao; da me pomalo nebi zbunilo i pomalo uplašilo pitanje moje 14.godišnjue ćerke rečima:“ tata nemoj ništa da pišeš za novine, će da te zatvore, ti i neznaš šta se dešava u gradu“. Naravno da sam smogao snage i na ovakav način odgovorim svojoj 14.godišnji ćerki:“ Ćero što sam pisao , to će tek da dođe na red za 10-15 godina, pa tata više i nema potrebe da piše“. Naravno da za svako mišljenje, koje u malim sredinama izilazi iz okvira „malog tate“(tako oslovljavaju presednika opštine, a sa „veliki tata“ Presednika Slobodana Miloševića-u sredini); mora se na svaki način-nebirajući sredstva, potpuno ugušiti. Ono nesme da dopre do javnosti- do narodnih masa. Izgleda ponovo se stvaraju DRŽAVNI NEPRIJATELJI. Neki iz totalitarnog sistema moju REVOLUCIONARNOST, koriste i pripisuju po „zadatku“ sebi i meni. Ovde moram objasniti, da sam tu reč upotrebljavao u smislu progresa, slobode mišljenja i demokratije. Naravno da mi je pokušano ( u režiji tadašnjih partiskih komiteta saveza komunista) da mi se pripiše kao „zavodnik masa-seljaka i radnika“ u rušenju tadašnjeg sistema. Nemam običaj da nekome objašnjavam moju REVOLUCIONARNOST, ali smatram da će ovaj moj dnevnik nekada biti čitan, pa ću iz lesksikona stranih reči izraza (M.Vujaklija) navesti značenje reči:“Revolucija i revolucionar“-„. „Revolucija-prevrat, preokret, naglo i nasilno menjanje postojećeg društvenog poretka koje dotle vrše prigušivane klase... Revolucionar-prevratnik, učesnik u revoluciji, onaj čije je shvatanje da se napredak u društvu zbiva putem revolucije“. U vremenu ANTIBIROKRATSKE REVOLUCIJE (skidanje jedne kaste privilegovanih s njima sličnim), populističkog pokreta(nisam išao po mitinzima):nacionalne i nacionalističke euforije. Nisam podlegao svojim uverenjima(kada sam bio zbog njih isteran i proganjan iz prosvete, pa prisilno morao da radim u Crnoj Gori i Negotinskoj Krajini za biološkim opstanak porodice-jer sam ostao šest godina bez posla u nprosveti); pa neću ni sad kada mi baš nije lako zbog teškog materijalnog položaja porodice. Danas manjina u skupštini upravlja većinom. Kakava demokratija. Suprostavio sam se i hapšenju Vojislava Šešelja ultranacionaliste zbog slobode mišljenja. Neka bude zabeleženo da je zbog slobode mišljenjua jedan levičar branio desničara od totalitarnog sistema vladavine Slobodana Miloševića-kao odbranu slobode ličnosti čoveka. Jun 1995 godine Vlasotince Miroslav Mladenović -nastaviće se- ----------- Dopuna: 07 Mar 2010 13:49 --------- -nastaviće se- DNEVNIIK GODINE RATA I BEDE Miroslav B Mladenović Mirac (Rukopis: 2009. godine) PREDRATNI DNEVNIK Iz beležnice jednog prosvetnog radnika Jul-avgust 1995.godine Vlasotince Godina 1993/94 su bile za Srbiju jedne od najtežih godina u vremenu pod sankcijama-potpune izolacije od sveta. Naravno da je do toga dovela slepa politika Slobodana Miloševića. Istoriski će to opisati više oni koji su za to po profesiji zaduženi u samoj Srbiji; a meni ostaje da u svom dnevniku zabležim život i preživljavanje običnog sveta u borbi za goli biološki opstanak. Bilo je tada sreće da se ujutru čeka u red i dobije kilo crnog hleba. Po prodavnicama se pravili spikovi po ulicama za kilo: hleba, praška za pranje, šećera,zejtina i kafe. Hleb je nekako dolazio, a prašak u kutijama po kilogram ili u vrećicama mahom je završavao kod poznanika i prijatelja prodavaca, a često su ga kupovali šverceri i preprodavali, pa sa trgovcima delili zarade. Deca su se oblačila tako što su od starijih uzimala, a nekada se i krpilo kod šnajdera. Cipele za muške i šenske osobe se krpile kod obućara; a često sa pirotskim gumenim opancima se krpilo kod obućara, koji su imali puno posla. Nekada se retko mogao videti naš čovek sa gumenim pirotskim opancima. Sada su sve nosili, jer je život bio surov. U fabrikama roba se gomilala, nije se moglo ništa prodati. Često se išlo preko Makedonije; preko „trećeg“ lica se prodavala roba i tako „na ruke“ radnicima se isplaćivala plata ili čak su im davali brašno, prašak i zejtin- umesto plata. Bilo je i onih koji su se obogatili u tom vremenu baveći se švercom: praška, zejtina , cigaretama i kafe. Kažu da su čak i u Vlasotincu pojedini tada privatni trgovci direkno išli kamionima ipsred fanbrika uljara i one koje su proizvodile prašak za pranje. Tamo se tovarilo privatnim kamionima po povoljnim uslovima bez plaćanja poreza državi-tako se davao novac na ruke. Tako je tekao šverc i bogaćenje. Dobro su zarađivali-bogatili se pojedinci ili su preko Makedonije švercom punih kamiona dobijali prašak u vrećicama za pranje, zejtin, toalet papir i kafu. Naravno da je tada carina bila sa policijom korumpirana. Bio je stvoren kriminalno mafijaški lanac u Srbiji-čak i preko vlasti i partija. Rafovi u prodavnicama državnih su bili prazni. Jednino se u privatnim prodavnicama i na crno mogao naći da se kupi zejtin, brašno, kafa i šećer. A sve se to prodavalo kao švercovana roba na pijaci i buvljacima. Mnogi su tada muku mučili sa gorivom za kola. To je bio veliki problem, pa su na državnim pumpama davali na bonove, a jedino su morali da imaju prednosti prevoznici autobusa i kamiona državnih preduzeća. i Davali se bonovi za naftu seljacima kada se vršilo oranje, setva i prilikom vršidbe. Počeo je u vreme sankcija da se razvija šverc, a država je sve to tolerisala jer se trebalo biološki opstati u vreme sankcija. Bili su tada poznati „buvljaci“ u Pančevu, Vršcu, Subotici, Beogradu, Nišu, Pirotu. Na njima se prodavala, kupovala i preprodavala roba. Po tekstilnu i drugu robu se išlo putnim torbama u Bugarskoj i Turskoj i onda se posle preprodavala po pijacima u Srbiji. Naravno da je i Požeravac bio „centar“ prodaja i kupovanja robe; koja se švercom donosila iz Rumunije. Što se tiče goriva; švercovalo se u kantama, burićima na granicima ili išlo tamo direkno iz:Bugarske, Makedonije, Rumunije, Mađarske. Kažu da su Crnogorci se bavili švercom iz Albanije i Italije- brodovima: a i Srbi čamcima prevozili iz Rumunije u Negotinskoj Krajini. Odatle i počinje bogaćenje i stvaranje benziske mafije. Mnogi su se obogatili švercovanjem velikih količina goriva i naftnih derivata. Na drugoj strani dobro se sećam kada se išlo u Bugarskoj ili Makedoniji svojim kolima, da se „prošvercuje“ neka kanta goriva, boks cigareta ili pakovanje kafe i neko kilo šećera; pa se to onda delilo sa komšijama. Neko je dolazio do kafe ali nije bilo šećera; pa su tako često pozajmivali jedni drugima da bi se napravila kafa za piće. Moji kolegi prosvetni radnici su išli obavezno subotom i nedeljom na graničnom prelazu prema Bugarskoj. Tamo ulazili u Bugarskoj i kupovali levove; da bi kupili gorivo u kantama, boks cigarete, po koji džakčić praška za pranje, onda sapun za umivanje i kafu sa šećerom. Često su morali potplačivati carinarnike-kako bugare tako i naše da im se neoduzme roba ili plati carina . Iz našega kraja:- cela Južna i Srednja Srbija je išla prema Bugarskoj; Istočna prema Rumuniji, centralna prema Subotici i Mađarskoj, Zapadna i Severna Srbija verovatno prema Bosni i Hrvatskoj -da se bave švercom goriva. Šverc gorivom i cigaretama je tada postao unosan posao. Komšije su mi pričali da su pored granica bili napravljeni šatori, postavljeni burići i kante za gorivo. Tako su jedni gorivo prevozili iz Bugarske preko granice; tu ostavljali, a drugi išli ponovo da doteraju drugu količinu a treći su ga razvozili po Srbiji. Tako je tekao organizovani šverc gorivom. Kod nas u Vlasotincu, pa čak i kod mene u školi se mogao kupiti litar goriva za motor ili u selima-svuda su i pored autoputa stajali prodavci sa gorivom u flašama i balonama ili u đepicima kola-na prodaju. Iz Bugarske naši komšije su donosili bugarsku alvu-slatkiš, potom sapun za pranje, ratluke, margarin, malin za čišćenje cipela. Ćesto su nam tako nekada i posudili kada je bilo u većim količinama preneto preko granice. U nedostatku malina za čišćenje cipela, da bi se zaštili od kiše, mazali smo ih svinjskom mašću da odbija vodu. Moja porodica je bila u veom teškom stanju preživljavanja. Ostareli roditelji su nam često donosili planinski krompir i pasulj. Sestra iz sela mleko i sir, dok je ženina rodbina iz Makedonije takođe nam pomaglala da preživimo. Tako svakoga leta u julu ili avgustu, bliži rođaci moje žene; gastabajteri u Švajcarskoj- njen zet Žive i sestra Anđelina, brat Mire i snaja Snežana-makedonci, donosili su nam iz Švajcarske prašak za pranje u džakčićima, kafu i meni lekove; a davali i pomoć u novcu. Tako su tada moja deca jedino mogla da osete miris čokolade i paštete za hleb, kada je dolazila ženina rodbina u toku leta sa decom iz Švajcarske, gde se nalaze na privremenoim radu. Tih godina su nam pomagali i onaj drugi deo ženine rodbine iz Makedonije. Tako nam je njen zet Drago(moj badža)-od srednje sestre Jane iz jednog sela kod Tetova , doneo torbu punu sa potrebštinama za preživljavanje. U njoj je bilo prašak za pranje, sapun za umivanje, zejtin, pasulj tetovac, crni luk i ratluk obavezno za zeta Mirka. Naravno svi su znali u ženonoj rodbini moju „slabost-ratluci“, pa su se trudili uvek da me ispoštuju i pozdrave kutijom ratluka-onim prilepskim, koji je sa Gornjo Milnovačkim bio najbolji u onoj bivšoj socijlističkoj Jugoslaviji. Moj tast-po mojoj tradicionom običaju „Deda“ Sekula doneo je torbu sa pasuljom, lukom, suve paprike, prašak za pranje, sapun domaći za pranje, med i taranu i makedonsko šarplaninski čaj. Svi su se trudili u Makedoniji da pomognu zetu Srbinu-bili su ponosni što sam bio Srbin, jer je njihov kraj u Zapadnomj Makedoniji „srbofilski“-a drugi deo prilepčana su bili „bugarofili“ u vreme ratova, pa tako je do danas ostala ta „podela“. Najviše su se trudili ženin ujak Stojan i ujna Živka-da od svoje tada bedne radničke plate pošalju nam prašak u džakčićima i sapun za umivanje-preko šofera autobusa koji su vozili na relaciji Skoplje-Beograd iz Tetova i Skoplja. Tako i danas moj tast(„deda“-moj naziv po tradiciji u selo) me oslovljava rečima:“Gde si bre zete Srbine“-i to sa ponosom uvek izgovara. Tarana je poseban makedonski seosko planinski spelijalitet koji se pravi ovako:“Prvo se mleko izbučka u drvenu bučku - napravu za dobijanje (masla) maslaca, onda od razbijenog kiselog mleka dobija se tečnost koja se dobija maštenica-izmuteno kiselo mleko. Ako je suviše gusto dosipuje se voda. Sa tom tešnošću se zamesi brašno, tvrdo testo i onda na rende ili kroz prste se istroši testo na što sitnije delove i se ostavi da se suši. Osušeno testo zove se Tarana i čuva se u pamunčnoj torbi preko zime da nebi se pokvarilo. Spremanje Tarane:“ Stavi se mast ili zejtin u tiganj ili šerpu. Onda se stavi Tarana, malo se prži, pa se posoli. Sipa se vruća voda i meša se da se nezgrudva.Kada bude mekana bez zrnaca, onda je tarana gotova. U Makedinji je tarana služila kao jelo sa hlebom, a kasnije samo se služi tarana sa maštenicom-kiselim mlekom. U današnjem vremenom maštenica se pravi na savremeni način:“Kiselo mleko se izmuti žicom, dosipe se voda do određene gustine po želji, slično jogurtu i onda se istim postupkom pravi tarana.“. Tarana je veoma ukusna sa jogurtom ili sa sirom, a njaviše u porodici su jeli sin i ćerka. Taranu su nam slali tašta-„baba“ Ruska i snahe(moje šurnjaje) moje žene-Roza i Tina. Makedonsk šarplaninski čaj u planini za zeta su brali i slali njena braća:Zore i Ile(moji šuraci), jer su znali koliko volim miris planine: u kojima sam uvek u toku leta boravio više nedelja sa planinskim ovčarima i govedarima na nadmorskim visinama i iznad 2000 metra Dautice i Karadžice -Beloga kamena. To vreme pod sankcijom je bilo pasje vreme za ovaj narod. Inflacija je bila toliko velika, da se devalvacija dinara nije moga pratiti ni u toku jednog dana. Tada su su se pojavili ulični dileri u nemačkim markama. Često su mafijaši iz dršavne vlasti „pustali“ na ulicama naše plate, obrtali novac i bogatili se preko toga u bankama. Tako su čak postojali i „bankarski dileri“-oni su pak novac dobijali od banke i prodavali i kupovali devize i tako se bogatili. Mnogo je tada postalo bogataša dilera sa devizama-bilo uličnih bilo u samoj vlasti. Sećam se kada smo išli ulicom, tako šetajuči se uveče; jer se jedino to moglo činiti u okviru odmora-prilazili su dileri i izgovarali pored nas:“devize, devize,...“ . Moja supruga je bila veliki šeret i sa njima se „cenjkala“ iako je znala da nemamo ni dinara ni marke u džepu. Tako smo se često zabavljali. Zabeležiću i to da sam u tom vremenu tada pušio cigarete; pa u nedostatku cigareta, odlazio kod sestre Stojane u selo i zeta Živka. Tamo išli po njivama i tražili „drkaljci“-ostatke neobranog duvana; pa ga sušili, a od novina koje su čitane-pravili smo i motali cigarete i tako pušili duvan-„krdžu“. Naravno da se od toga ujutru mnogo kašljalo. U porodici su mi se svi smejali i često izbijali šale na moj račun-jer nisam bio mnogo vešt da zamotam cigaretu. Često su mi se smehom rugali-cigara ti je velika ko ćunak šporeta. Kasnije su mi komšije preko Bugarske donosili papir za cigarete, a nabavio sam i staru tabakeru, a jedno vreme i muštiklu. Čak sam u selo našao „trud“-gljiva koja raste na bukvi; pa sam ga osušio, stavio u pepel i skuvao, pa tako sa njim i „ognjilom“-napravio mi ga od gvožđa prijatelj kovač, polumesečnog oblika- se tako pravio važan da tako umotanu cigaretu izvadim iz starinske tabakere i zapalim na starinski način pomoću „kresanja“ ognjila na „belutrak kamen“ - stvorim žiške i pripalim cigaretu. Nekada sam u svoju lulu stavljao samo duvan „krdžu“ , vukao i pušio. Eto to su mi bila neka mala sitna uživanja toga vremena u jednom bednom i oskudnom vremenu života. I danas mi je urezana jedna situacija života oko devalvacije dinara; čak se kretala do milijarde dinara. Tako da bi se primala plata moralo se to stavljati u jednu veliku kesu. Naša prosvetarska plata se keretala ovako. Tako dok mi je moj kolega uzeo u škoili platu i u gradu čekao ured kod švercera, išao po prodavnicama da kupi meni i njemu po jednu paklu cigarete i po jednu šibicu od te naše plate-inflacija je za sat „pojela“ vrednost novca za tu paklu cigareta, pa je došao i reko mi nervozno-“Kolega evo od plate sam tebi i meni kupio samo po jedbu šibicu“. Kažu da je u prosveti tih godina pod sankcijom plata bila samo dve nemačke marke. Eto takvo je bilo surovo vreme infalacije i života pod sankcijama u Srbiji tih godina. -nastavak- |
|
