offline
- Pridružio: 18 Apr 2009
- Poruke: 74
|
Partizanski Dornier Do-17E-1
Nemci su isporučili NDH 30 ovih aviona početkom 1943g.
13.novembra1943 iz vazduhoplovstva NDH prebegao je i sleteo na aerodrom Livno bombarder DO-17(oznaka 0313) sa posadom i priključio se Prvoj vazduhoplovnoj bazi. Posadu su sačinjavali : poručnik Džemil Bukovac - pilot; kapetan Krunoslav Kulušić i poručnik Viktor Tabaković - izviđači; kaplar Petar Ercigonja, kaplar Vinko Putarek i podnarednik Jure Grgić - mehaničari i mehaničar-strelac Džemil Kažinić.
Livno 13 novembar 1943g
Pitomci partizanske pilotske škole ispred Do 17
Partizani razgledaju avion
Nacrtane su partizanske oznake
Prva vazduhoplovna baza dobila je zadatak 27 novembra da avionom DO-17 preveze delegaciju Vrhovnog štaba NOV i POJ sa aerodroma Glamoč u Brindizi (Italija),a odatle za Egipat.Tog dana su preleteli su sa areodroma Livno na aerodrom Suhopolje kod Glamoča,jer je podloga tvrdja i lakše se uzleće sa opterećenjem.Avion je sleteo u 8h i 30min i odmah je počelo ukrcavanje delegacije.
Članovi delegacije Glamoč 27 novembra 1943g,Lola prvi zdesna
Pripreme za ukrcavanje
Trenutak pre napada Nemačkog aviona.
U trenutku kada je avion bio spreman za poletanje, iz pravca Banja Luke iznenada se pojavio namački avion tipa Heinkel He 46 i u niskom letu napao avion DO-17.
He 46 je bio izvidnik ,ali je pored mitraljezca-izvidnika,nosio po pet bombi od 10 kg u dva odvojena spremnika (ukupno 10 takvih bombi) koja su se nalazila u donjem delu trupa, iza pozicije izvidnika u trupu.Već u prvom naletu je mitraljeskom vatrom izrešetao Do-17 i on se zapalio,u drugom naletu je izbacio i nekoliko bombi.
Crni dim gorućeg aviona se dizao visoko u vazduh.
Tom prilikom poginuo je šef delegacije Ivo Lola Ribar, politički komesar Prve vazduhoplovne baze Sava Kerković, mehaničar-strelac Petar Ercigonja koji je pokušao sa zemlje da brani avion iz Do 17, zatim stražari Božo Uršić i Petar Kuzmić, kao i dva britanska oficira Robin Uederli i Donald Najf. Avion DO-17 potpuno je izgoreo.Kasnije je utvrdjeno da je napad planiran sa špijunima koji su se nalazili u partizanima
Posle napada po uzletištu Suhopolje su ostali rasuti komadi uništenog Do-17
Sve oznake prethodnog vlasnika su na avionu prebojene i nacrtane su velike crvene zvezde sa donje strane krila i nesto manje sa gornje
Ako nekog zanima evo šta su o ovom dogadjaju pisali savremenici tog dogadjaja:
Vladimir Velebit – iz knjige Sećanja
Prema dogovoru sa savezničkom misijom izabrano je Glamočko polje, koje je u to vreme bilo čvrsto u našim rukama, kao najprikladnije za spuštanje savezničkog transportnog aviona koji je trebao da dovede Mekleina i da misiju prebaci preko Italije u Egipat. Pored članova misije određen je još zastavnik Tone Sotlar kao šifrant i jedan drugi zastavnik, čije sam ime zaboravio, kao radio-telegrafista. Misiju su pratili major Dikin i Vederlej (Vetherlev). Misija i njihovi britanski pratioci smestili su se u Livnu, jer je gradić Glamoč bio potpuno razoren i spaljen, pa nije bilo mogućnosti da se u njemu smesti poveća grupa. Dikin je poveo još jednog oficira stručnjaka za radio-službu sa telegrafistom i radio-stanicom da bi održavao stalnu vezu sa Kairom. Vreme se, krajem novembra, znatno pogoršalo, tako da su planinski vrhovi bili pokriveni gustim oblacima koji su onemogućavali vidljivost. Zbog toga se dan polaska nije mogao tačno utvrditi. Meteorološke službe nije bilo da bi predskazivala periode razvedravanja, što bi dozvolilo dolazak aviona. Ostalo je samo da se oslonimo na slučaj, u očekivanju da če saveznički avion uspeti da se probije kroz zavesu oblaka. Misija i britanski oficiri putovali su skoro svakodnevno u jednom starom kamionu iz Livna na Glamočko polje i tamo čekali nekoliko sati u nadi da če se kojim slučajem otvoriti prozor u oblacima baš u vreme Rada se avion pojavi nad poljem. Međutim vremenske prilike su se i dalje pogoršavale, oblaci su bivali sve gušći nad dinarskim planinama. Nismo raspolagali radio-goniometrijskim uređajima kojima bi¬smo mogli voditi avion i pomoći mu da se probije kroz oblake. Oblaci su se stalno nalazili na visini od 800 do 1000 metara, tako da je ispod tog zastora bila vidljivost odlična, ali nije bilo moguće spustiti se do te visine, jer su mnogi vrhovi okolnih planina bili viši od 1500 metara. Ateriranje na Glamočko polje je složen zadatak i traži veštinu pilota i kad je vreme vedro i vidljivost dobra. Danas, u mirnodopskim uslovima, potpuno je razumljiva i opravdana oprez¬nost pilota koji nisu hteli da se naslepo probiju kroz oblake kako bi stigli do Glamočkog polja. U ono doba činila nam se ta opreznost preterana, pa smo čak pomišljali da se radi o nekoj vrsti izbegavanja primljene obaveze od saveznika. Sama pojava takvih misli svedoči o tome koliko je duboko bilo nepoverenje prema zapadnim saveznicima. Čekanje na dolazak aviona produžilo se skoro na ćelu nedelju. Naše je nestrpljenje raslo, pa smo počeli razmišljati o tome kako bismo našli neki drugi put za prebacivanje vojne misije u blisku Italiju. Dok smo u Livnu čekali, na Livanjsko polje se iznenada spustio laki bombarder »dornije« (dornier) koji je pripadao hrvatskom domobranstvu. U njemu je doletela grupa vazdu-hoplovnih oficira koji su želeli da se priključe narodnooslobodilačkoj borbi. Na predlog Lole Ribara napravljen je plan da se misija tim avionom preveze u Italiju. Zamolili smo Dikina da o tome obavesti svoju komandu i da nam pošalju znakove raspoznavanja za nesmetano spuštanje aviona. Nismo hteli da se izložimo opasnosti da nas napadne protiavionska artiljerija ili saveznički lovački avioni. Lola je tražio od Tita telefonom odobrenje za taj pothvat, pa je tako sve bilo pripremljeno za polazak. Na određeni dan, 25. novembra, opet je krenula čitava grupa kamionom iz Livna na Glamočko polje, To se učinilo radi toga što je komandant aviona smatrao da njegov avion, koji je trebao da ponese znatno veće opterećenje, ne bi mogao uzleteti sa Livanjskog polja, jer je teren bio raskvašen, a delimično čak i pod vodom. Bilo je dogovoreno da će avion sa svega dva člana posade doleteti do Glamočkog polja gde će preuzeti misiju. Glamočko polje je kamenito i tvrdo i moglo je poslužiti kao dobro uzletište. »Dornije« je laki bombarder i nije građen za smeštaj putnika, pa se prema tome morala revidirati lista osoba koje će poći njime. U prvom redu moralo se naći mesta za tri člana misije i za jednog britanskog oficira, pratioca. Otpali su odmah šifrant i radio-telegrafista misije, kao i major Vederlej, koji je isto bio predviđen za povratak u Kairo. Pored pomenute četvorice još se moralo naći mesta za Milentija Popovića. Bio je vrlo bolestan i trebala mu je posebna lekarska pomoć koju u zemlji nije mogao da dobije. Pre skretanja prema polju naredio sam našim zastavnicima da ostanu na kraju grada gde će sačekati kamion za povratak u Livno posle polaska aviona. To sam učinio zato da sprečim suvišno gomilanje ljudi na otvorenom polju i to im je omogućilo da posmatraju ceo tok daljih događaja iz sigurne daljine. Avion je trebao da dođe oko sedam sati, odmah posle svanuća. Na polju smo zatekli kapetana Kerekovića koji je vršio dužnost komandanta uzletišta. Za obezbeđenje imao je jednu desetinu vojnika i isto toliko italijanskih zaroblje¬nika koji su korišćeni da ispravljaju neravnine i vrše ostale manje popravke. Kerekovića sam dobro poznavao, jer je bio ranije u pratećoj četi vrhovnog komandanta. Bio je učitelj iz zapadne Srbije, prošao je ceo težak borbeni put sa Vrhovnim štabom, vrlo pouzdan i dobar borac i omiljen među poznanicima i drugovima. Dogovoreno vreme već je davno bilo prošlo, a naš se avion nije pojavlji¬vao. Tek dva sata posle ugovorenog vremena čuo se zvuk motora i odmah zatim u vrlo niskom letu pokazao se avion koji smo čekali i spustio se blizu nas. Nastalo je opšte oduševljenje kada smo na krilima i na trupu aviona ugledali novonaslikanu partizansku zvezdu. Vojnici iz desetine dotrčali su da iz blizine vide »naš« avion. Dogodilo se baš ono što sam želeo da sprečim kada sam naše mlade oficire ostavio van polja. Skupila se poveća grupa koja je zaboravila svoje dužnosti i dečački se radovala dolasku aviona. Pilot nije ugasio motore kako bi što brže mogao opet da se podigne, pa se od zaglušujuće buke motora nije moglo ništa čuti. Razdragani čuvari uzletišta zaboravili su da vrše svoju glavnu dužnost da osmatraju nebo kako bi pravovremeno mogli da upozore na dolazak neprijateljskog aviona. Taj propust imao je katastrofalne posledice. Dok su se svi prisutni sjatili oko aviona i gledali kako se u njega penju Lola Ribar i Milentije Popović, neprimetno se približio mali neprijateljski avion tipa »henšl«. Ni ja ga nisam primetio, jer sam se već bio zavukao u rep aviona. Prema pričanju očevica, današnjeg pukovnika Sotlara koji je sa udaljenosti od jednog kilometra posmatrao ceo događaj, on je ugledao neprijateljski avion kada su već putnici počeli da ulaze u naš »dornije«. Avion je dolazio iz pravca Banje Luke i leteo je u pravcu Splita. Odjednom je promenio pravac letenja, sigurno, čim je primetio avion na zemlji, i ustremio se na njega. U prvom naletu izbacio je nekoliko bombi. Iz grupe onih koji su bili u avionu ili pokraj njega prvi je primetio neprijateljski avion komandant i pilot našeg aviona pukovnik Džemil Bukovac koji se već popeo na svoje sedište. Znao je odmah da će naš avion biti cilj neprijateljskog napada, pa je upozorio Lolu da iskoči iz aviona. Lola ga je poslušao, ali u zao čas. Neprijateljske bombe nisu udarile u naš avion, već ispred njega, na strani na kojoj su se nalazili okupljeni vojnici i na koju je stranu Lola izašao. Od tih bombi poginuli su Lola, kapetan Kereković i jedan naš borac, a od Britanaca major Vederlej i kapetan Najt (Knight). Lakše je ranjeno nekoliko italijanskih zarobljenika i potpukovnik Milojević koji se baš spremao da uđe u avion. Kada je neprijateljski avion video da je svojim bombama promašio avion, napravio je još nekoliko krugova i otvorio mitraljesku vatru. Mehaničar--strelac »dornije«, Petar Hercigonja, koji je tek stigao na oslobođenu terito¬riju, vratio se u avion što su ga već svi bili napustili i počeo da gađa neprijateljski avion mitraljezom ugrađenim u kupoli aviona. Paljbu nije prekidao sve dok napadaču nije uspelo da jednim rafalom zapali naš avion. Tada je jedno zrno zahvatilo i njega i usmrtilo ga pored svog aviona koji je tako hrabro branio. Dugo vremena je kružila priča, koja se još i sada katkad čuje, da je tragedija na Glamočkom polju bila posledica izdaje. Govorilo se da je neprijatelj bio obavešten o mestu i vremenu polaska aviona. Po mom mišljenju ta je teza netačna. Ne isključujem mogućnost da je neprijatelj bio obavešten o tome da je domobranski avion doleteo na Livanjsko polje. Avion je pre nesreće na Glamoču nekoliko dana bio u blizini Livna te ga je svako ko je prolazio mogao videti. Sigurno je da je u samom Livnu i mnogim okolnim selima bilo dosta neprijatelja NOP-a. Prema tome je lako moguće da je bilo i neprijateljskih agenata koji su našli put i način da saopšte svoja zapažanja neprijatelju. Sve je to moguće, pa čak i verovatno. Međutim, kako je neprija¬telj mogao znati da je odlučeno da se avionom preveze u Italiju vojna misija, kad je to bilo poznato samo članovima naše i savezničke misije? Kako se moglo javiti vreme poletanja kad je avion trebalo da stigne na Glamočko polje već oko 7 sati, a došao je tek dva sata kasnije. Pretpostavimo da je neprijatelj¬ski agent uz radio-stanicu posmatrao poletanje aviona i tu vest odmah javio u Banja Luku. »Dornije« je trebao jedva deset minuta do Glamočkog polja dok »henšl« leti iz Banje Luke do Glamoča skoro ceo sat. Najvažniji argument je međutim ovaj: »henšl« je malen i spor avion, slabo naoružan i nesposoban za vođenje vazdušne borbe. Mogao je da savlada »dornije« samo dok je ovaj bio nemoćan na zemlji. Zadržavanje »dornije« na zemlji na Glamočkom polju bilo je predviđeno samo za onoliko vremena koliko bi trebalo da se u njega ukrcaju oni koji su bili određeni da pređu u Italiju. To se vreme može proceniti na deset do petnaest minuta. Prema tome bi dolazak »henšla« iznad Glamoč¬kog polja za tih deset minuta, za koje se vreme »dornije« nalazio na zemlji, zahtevao izvanredno tačno dogovaranje. Ovako preciznu, zaista hronometrij-sku tačnost ne možemo očekivati ni od Nemaca. Osim toga, kako se moglo predvideti da »dornije« neće ugasiti svoje motore? Da je to uradio, čuo bi se dolazak neprijateljskog aviona već iz velike daljine. Buka njegovog motora upozorila bi grupu koja se nalazila na Glamočkom polju, pa bi se ona mogla skloniti i raspršiti. Da je neprijatelj bio upozoren o letu »dornijea«, poslao bi u poteru patrolu lovačkih aviona ili u pomanjkanju više mašina barem jednog lovca. Lovački avion jedini ima veću brzinu, manevarsku sposobnost i odgo¬varajuće naoružanje da uništi laki bombarder tipa »dornije« bilo na zemlji, bilo u vazduhu. Nema vazduhoplovnog oficira koji bi bio tako neodgovoran ili lakomislen da bi slao jedan kurirski »henšl« na zadatak da uhvati »dorni-jea«. Najsigurniji odgovor na pitanje da li je neprijatelj bio unapred obavešten o polasku »dornijea« morao bi se naći u službenim dokumentima vojnog aerodroma u Banjoj Luci. Svaki let aviona upisan je u posebnu knjigu, kao i zadatak koji je pilot dobio pred poletanje. Ali još je važnije da se posle povratka sa izvršenog zadatka mora obavezno podneti izveštaj. Nije mi poznato da li je sačuvana ratna arhiva banjalučkog aerodroma. Ako je negde sačuvana, bilo bi potrebno potražiti zapise iz novembra 1943. godine, gde bi se moralo naći objašnjenje za taj događaj.
Vladimir Dedijer:
Naši vazduhoplovni stručnjaci dali su mišljenje da je neprijatelj s planom izvršio napad na našu delegaciju. Odmah posle nesreće, 28 novembra, štab naše Prve vazduhoplovne baze u svom izveštaju Vrhovnom štabu veli:
»Prvo, potpuno je isključeno da se kod napadača neprijateljskog1 aviona radi
0 slučajnom neprijateljskom izviđanju. Iz samog načina letenja neprijateljskog aviona
može se zaključiti da je ovaj točno bio obavješten o stanju stvari na, aerodromu u
Glamoču.
• Drugo, s obzirom na udaljenost neprijateljskog aerodroma Banja Luka sa kojeg je došao neprijateljski avion i s obzirom na trajanje preleta D. 17 od Livna do Gla¬moča morao je istodobno sa startom D. 17 iz Livna uslediti start neprijateljskog aviona sa aerodroma Banja Luka.
Treće, iz gornjega proizlazi da je: a) neprijatelj bio upućen o prethodnim akcijama našeg preleta i da mu je bio poznat dan preleta te je za taj slučaj držao avion u pripravnosti, b) Neprijatelj izgleda da je bio na dan preleta tačno obavješten u koliko sati je D. 17 krenuo iz Livna, tako da je istodobno uputio akciju pomoću za to pripravljenog aviona (obaveštenja neprijatelja mogla su uslediti samo radio-grafskim putem. Tačni čas preleta iz Livna nije mogao unapred biti utvrđen iz tehničkih razloga).
Za gornje navode govore sledeće činjenice: 1) Od dana kada je D. 17 pobjegao iz Mostara u Livno nije izvršena nijedna izviđačka akcija od strane neprijatelja na našim aerodromima, iako je u tom 15-dnevnom trajanju bilo povoljnih dana za ovakve akcije. 2) Neprijateljski avion »Henšel« nije opazio D. 17 na aerodromu Glamoč na temelju prethodnog izviđačkog leta u krugovima i visini kako bi se to očekivalo nego je direktno iza brda uputio svoj smer prema mjestu gde se nalazio D. 17. 3) Posle izvršenog napada pa do danas neprijatelj nije vršio više nikakvih akcija izviđanja ili bombardovanja našeg aerodroma.
U interesu same istrage slobodan sam navesti i nekoje pobude u kojem još smeru može da se povede istraga s mjerodavne strane.
I. Da se ispita mogućnost da li je neprijatelj sa našeg teritorija radiografskj
obavješten o kretanju D. 17.
II. Da se ispita sa kojeg mjesta, u kojem obliku i kojim tekstom je obaveštena
mjerodavna radiostanica kod mjerodavnih savezničkih krugova u Italiji. Po dolasku
aviona D. 17 na aerodrom Glamoč pričao mi je jedan od prisutnih drugova da su
saveznički mjerodavni krugovi upućeni o dolasku našeg aviona. Ne znam da li je ovo
obaveštenje uslijedilo neposredno prije uzleta iz Ovna ili u kojem drugom mo¬
mentu sa drugoga mjesta.
III. Da se povjerljivo ispita da li je ovo obavještenje bilo možda upućeno
neposredno ili posredno u Kairo gde se nalazi jugoslovenska izbeglička vlada ili
krugovi blizu toj vladi, a koji nemaju interesa na tome da naša delegacija NOV
1 POJ prispije u Italiju.«
Istraga je kasnije uspela jedino da utvrdi da je meteorolog Rekvenji u Komandi mesta u Glamoču radio već dugi niz godina za Gestapo. On je bio u leto 1944 godine uhapšen na ostrvu Visu zajedno sa svojim bratom. Međutim, jedne noći, usled nebudnosti stražara u zatvoru, jedan brat Rekvenji zaklao je drugog brata nožem, a zatim i sam izvršio samoubistvo na isti način.
I na kraju radiogram od Hebranga:
Tako je radiogramom od 22.12.1943 javio VS:
Pripazite na ing. Gigi Rekvenija, avijaticara. Sef Gestapoa za Primorje spominje ga u jednom pismu. Andrija.
Za mjesec dana Dusko Brkic javlja Hebrangu rezultat, takodjer radiogramom:
Za druga Andriju. Stab mornarice javlja: braca Rekveni izvrsili samoubistvo. Priznali svoj gestapovski rad. Po njihovom priznanju avionsku katastrofu u Glamocu navodno prouzrokovao jedan od cetvorice koji nisu dobrovoljno prebjegli k nama. Na avionu bila radiostanica. Navodno da je radiotelegrafista javio polazak aviona. 23.01.44. Dusko.
Dopuna: 03 Mar 2011 18:16
Drugi Do-17 u službi Partizana.
Do17Z - 1 kom Nemačka je iporučila NDH 1944g jedan broj ovih aviona.Hrvatska legija u Rusiji je imala ove avione,verzija Z-2 ,a leta 1944g je bazirana u Hrvatskoj i učestvuje u borbi sa Partizanima. Na kraju rata pronadjen je jedan na aerodromu u Hrvatskoj.Odmah iza rata je kratko korišćen i rashodovan.
Do17K - 3 kom Od 1942g Nemačka je iz svog ratnog plena ,posle kapitulacije JKRV, isporučivala NDH ove avione ,remontovane u Kraljevu i ukupno ih je bilo 9 .
Aprila 1945g na Mostarskom aerodromu je pronadjen jedan K-14 neispravan,ali je ubrzo je osposobljen.Pripadao je mostarskoj eskadrili. Korišćen je krajem rata za dejstvo po četnicima i ustašama .Posle uništavanja neprijatelja,korišćen je za trenažu i kurirske letove izmedju Sarajeva ,Beograda,Mostara i Podgorice.Prestaje da postoji Mostarska eskadrila i 17 maja 1945g prebaziran na aerodrom Laćarak.
Jedna posada zrakoplovstva NDH,sa ovakvim avionom je 27 aprila 1945g upućena u predeo Garećnice ali su produžili do Zemuna i predali se.Aprila 1945g još jedan(regist.br.0102) je iz Zegreba preleteo na aerodrom Rajlovac,koji je bio u partizanskim rukama.
Na kraju rata bugarska je vratila nekoliko K-14 koje je zaplenila 1941g i koristila za vreme rata.Zbog istrošenosti su ubrzo rashodovani.
Do17M - 1kom 1945. Nemci su početkom 1945g isporučili 30 ovih aviona zrakoplovstvu NDH .Pronadjen je jedan na aerodromu u Sloveniji posle rata.Korišćen je kraće vreme i rashodovan.
|
