offline
- deri3891
- Ugledni građanin
- Pridružio: 06 Feb 2012
- Poruke: 351
|
Аднан Балта: Зворник није изабран случајно
Само неупућене, или оне који деценијама забијају главу у песак, могао је изненадити терористички напад на полицијску станицу у Зворнику, убиство полицајца Драгана Ђурића и рањавање двојице његових колега. Убица Нердин Ибрић, стар 24 године, погинуо је у размени ватре. Био је становник зворничког села Кучић Кула, а врбовали су га вехабије из Калесије. Зворник није изабран случајно. На обали Дрине, на граници према Србији, град у којем ратне ране нису потпуно зацелиле, у којем суживот и међунационална толеранција пролазе још увек кроз разна искушења.
Многи припадници ратне јединице „Ел муџахид“ стациониране у Зеници, након потписивања Дејтонског мировног споразума, добили су држављанство БиХ. Њихов број, како у рату, тако и поратни, никад се неће прецизно знати; креће се од неколико стотина, па све до неколико хиљада. Међутим, годину дана након завршетка рата ИФОР је на брду Погорелица, у близини градића Фојница, педесетак километара северозападно од Сарајева, открио камп за терористичку обуку у којем су инструктори били Иранци. Власти у Сарајеву су неуверљиво тврдиле да камп није терористички већ антитерористички. Али нису појаснили шта у таквом кампу раде Иранци. Недуго након откривања овог „антитерористичког кампа“, априла 1997, Сарајево је посетио папа Јован Павле. Неколико сати пред његов долазак откривен је експлозив испод моста преко којег је касније прошла колона из правца аеродрома према граду. Огромна количина професионално постављеног експлозива била је довољна да разори мост, уништи десетине метара цесте и побије све присутне. Ухапшена су двојица терориста – један рођен у Тунису, други у Јемену. Али обојица са држављанством БиХ. Један је касније успео побећи из затвора у Зеници.
Кад су почетком 2002. из сарајевског Централног затвора отпуштена шесторица Алжираца због недостатка доказа да су спремали терористичке нападе у БиХ, Златко Лагумџија, тадашњи председавајући Већа министара, одмах по отпуштању предао их је америчким војним снагама које су их пребациле у затвор Гвантанамо на Куби. Од њих шест, петорица су имали држављанство БиХ. Против Лагумџије су због овога геста нека грађанска удружења покренула кривичну пријаву, коју Тужилаштво БиХ није уважило.
Средином 2010. експлозивом је нападнута полицијска станица у Бугојну, када је погинуо један полицајац, а више њих је рањено. Терористичком акцијом руководио је Харис Чаушевић, припадник вехабијског покрета, којем у Сарајеву још траје судски поступак.
Само годину дана касније, октобра 2011, вехабија Мевлид Јашаревић блокира саобраћај у центру Сарајева и из аутоматског оружја пуца по згради америчке амбасаде. Један полицајац из обезбеђења је рањен, Јашаревић је ухапшен и осуђен на 18 година затвора, али је Апелационо веће Суда БиХ пресуду укинуло и одредило нови поступак.
Полицијска станица у Зворнику није ни прва, нити ће, нажалост, бити последња у низу терористичких напада у Босни и Херцеговини. Превише је странаца из арапских земаља нашло уточиште у БиХ, углавном у Федерацији. Већина су за некакве „ратне заслуге“ добили држављанство и основали породице. Махом су то криминалци који су побегли из својих земаља да би избегли хапшење, али и исламски фанатици који овде врбују незапослене младиће и шаљу их у рат у Ирак и Сирију. Одлазе путем приватних туристичких агенција, па није једноставно пратити њихово кретање.
Место Бочиња у општини Маглај и Горња Маоча, која територијално припада Дистрикту Брчко, али управно Тузланском кантону, места су где организовано живе вехабијске заједнице. Када је у фебруару ове године полиција ушла у Маочу да би скинула заставе Идила, јер су имали дојаве и фотографије кућа на којима су биле истакнуте, вође заједнице нису биле у селу, а није било ни застава на кућама. Лако се може закључити да је приликом сваке рације у селима где живе вехабије било дојава доушника из полиције.
Академик Решид Хафизовић одавно упозорава на вехабије: „Они су дошли по нашу децу, дошли су да узму крвави данак, да нам узму срце и душу као накнаду за мрвице које су нам доносили њихови хуманитарци с нечасним наканама... Они су међу нама. Ширећи праксу тзв. инцестних бракова они су већ добрано начели наше традиционално и друштвено ткиво. Они су већ у нашем медијском простору, у нашим управним и академским институцијама, у нашим џамијама, посвуда...”
Нико га није слушао. Али, ко не слуша песму, слушаће олују.
Члан Удружења новинара БиХ
Аднан Балта
Извор: политика
Анти-српски тероризам: Да ли су мета полицајци са „списка злочинаца”?
Покојни полицајац Драган Ђурић и његов рањени колега Жељко Гајић налазе се на тзв. Списку ратних злочинаца који раде на високим функцијама и у полицији. Овај списак садржи податке за 810 Срба, са именом и презименом, именом оца и матичним бројем.
Након терористичког напада на ПУ Бугојно, дакле готово пет година, узалудно указујем како су полицијски објекти и службеници Републике Српске потенцијална мета напада исламистичких терориста. Но, нашим системом безбједности управљају „стручњаци“ које је стравичан догађај у Зворнику ИЗНЕНАДИО!
Пише: Борислав Радовановић
Од синоћњег терористичког напада на полицијску станицу у Зворнику свјетска јавност бруји о том немилом догађају. На једној страни преносе се изјаве представника безбједносних агенција о томе да ли је ОБА/ОСА благовремено и адекватно обавијестила о овој опасности. На другој, већина аналитичара је сложна да њих овакав чин није изненадио, а онда слиједе смислена и мање смислена образложења таквог мишљења. Обзиром да годинама указујем на такву потенцијалну опасност, јутрос сам за мање од часа сурфања интернетом нашао КОНКРЕТНЕ ПОКАЗАТЕЉЕ онога на шта годинама безуспјешно указујем.
Прије него образложим јутрошње активности морам појаснити професионално мишљење какво сам у више наврата кроз службене анализе достављао МУП-у РС. На првом мјесту морам читаоце подсјетити да је терористички напад на бугојанску полицију из 2010. године планиран у тренутку када су полицијски службеници требали бити постројени ради упућивања на задатак (акција против вехабија). Само због будности полицајаца задужених за обезбјеђење објекта и њихове реакције избјегнута је много тежа посљедица. У том смислу можемо поставити јасне паралеле са нападом на зворничку полицију. Но, бугојански злочин понукао ме је на размишљање о могућности сличног напада на приједорску полицију. У тада достављеној службеној анализи/информацији посебно сам апострофирао двије чињенице:
- прво, напад на бугојанске полицајце није изазвао адекватну осуду појединих структура (оних радикално настројених) унутар бошњачке популације и поред чињенице да су настрадали њихови сународници, те,
- друго, у случају напада на приједорску полицију примјењива је омиљена терористичка максима да се злочин може правдати претходним злочином (ратним), због чега можемо очекивати много блажу осуду злочина (па све до величања акта).
Затим, у фебруару прошле године сачињавам Општебезбједносну анализу извора угрожености Републике Српске од насилног мијењања уставно-политичког поретка“ (нову), гдје доњи цитат дијела анализе јасно указује опетовање професионалне оцјене:
У контексту екстремистичко-терористичких извора угрожавања РС опет долазимо у позицију издвајања само актуелних и крајње индикативних догађања. На првом мјесту то је свакако податак да више стотина лица бошњачко-муслиманске опредијељености тренутно ратује на подручју Сирије. У јавности већ се шпекулише са питањем какву пријетњу ова лица представљају по безбједност ове земље у контексту њиховог повратка. Међутим, треба поставити и питање њихових веза створених током овог ангажовања и могућности довођења на овај простор њихових сабораца из других земаља. При том се не смије превиђати чињеница да у сукобима на простору Либије, Сирије, Египта и др. држава данас имамо нескривено савезништво англоамеричких оружаних снага и припадника радикално-муслиманских организација типа Ал Каиде.
Кад свему томе додамо чињеницу да на подручју РС, а посебно у западном дијелу, годинама постоји континуитет ширења вехабијске/селефијске заједнице, па и њиховог инструментализовања против оваквог уставно-политичког уређења, онда неминовно долазимо до крајње једноставног питања колико је систем безбједности РС организационо и функционално способан супроставити се оваквим изворима угрожавања?
Полазећи од премисе да на простору РС постоје субјекти спремни и функционално оспособљени за тешка угрожавања овог ентитета, као посебно питање поставља се реакција унутрашњих и спољних фактора јавности на евентуалне терористичке нападе, оружано дјеловање или друге облике тешке дестабилизације. Након терористичког напада на полицијску станицу у Бугојну могла се примијетити заиста неадекватна осуда таквог чина од стране појединих официјелних представника, а посебно тешко манифестована кроз одређене категорије бошњачке популације какве су чак давале подршку актерима напада. Уобзиривши омиљенутерористичку максиму да је злочин могуће правдати претходним злочином, долазимо до једноставног питања: какву реакцију можемо очекивати у случају терористичког напада изведеног на подручју Приједора, а посебно ако је усмјерен према полицији? У контексту већ манипулативно створене перцепције о приједорској злочиначкој полицијиупитна је чак и међународна осуда неког терористичког напада на полицијске службенике овог центра, док би на унутрашњеполитичком плану овакав чин би засигурно довео до конфронтирајућих подјела по питању осуде, а у одређеним круговима може се рачунати и на отворену подршку.“
Овдје треба нагласити да су процјене изнесене у односу на Приједор у потпуности примјењиве на Зворник, Вишеград, Бијељину, Фочу и друге градове Српске познате“ по ратним догађањима. Но, прије него што пређемо на зворничку трагедију нужно је појаснити још нека важна питања угрожености Српске од исламистичко екстремистичких субјеката. Ту на првом мјесту мислим на БРЗОПЛЕТОСТ институција поводом већ почињених злочина, а каква се даље манифестује у виду НЕАДЕКВАТНИХ реакција.
Примјера ради, током самог акта (прије него је савладан) за Мевлида Јашаревића медији су догађај оквалификовали као терористички напад, а институције су само наставиле слиједити ту матрицу. И онда нас данас чудикако истрага није разјаснила мотиве напада, идеолошко-политичке циљеве напада, налогодавце, помагаче и ино. Због чега би се поступајућа службена лица трудила утврдити обиљежја према којима се овај напад може оквалификовати као терористички, ако је цјелокупно друштво сагласно око такве квалификације?
Струка налаже сасвим другачије поступање у смислу да се прво разјашњавају сви аспекти и обиљежја кримена, па тек онда даје квалификација. Ово је важно управо због прошлогодишњег убиства двојице Бошњака у Трнопољу код Приједора. У том догађају медији и институције су у старту заузели став како је у питању тешко убиство, а могућност терористичког напада није ни уобзирена (бар не озбиљно). Оно што треба знати јесте да радикално-исламистичке организације у принципу прво нападају своју вјерску заједницу са циљем хомогенизације популације око њихових идеја, дисциплиновања заједнице и успостављања другачијег поретка. Бројне индиције указују да овај немио догађај треба посматрати кроз такву матрицу, а да не говоримо о томе како кривични поступак такве сумње мора неспорно утврдити или оповргнути.
У даљем, потребно је проанализирати и понашање политичких елита Српске и актуелна дешавања. Све те политикантске декларације око независности, око геноцида над Јерменима, око трећег ентитета итд, озбиљно радикализују бошњачку популацију против Српске. Бакир Изетбеговић је схватио како раније политичке изјаве о укидању Српске, о геноцидној творевини и слично само додатно хомогенизују Србе у одбрани Републике Српске. Прагматичним изјавама како је Српска неупитна и умањивањем спољних иритација Изетбеговић је добрано допринио актуелном политичком раздору у овом ентитету. Међутим, владајућа политичка опција Српске данас се понаша попут Хариса Силајџића или реиса Церића и максимално се труди да Бошњаке хомогенизује и радикализује против Српске. При том не воде рачуна о томе колико је Српска капацитирана за квалитетну одбрану у случају озбиљне дестабилизације и сукобљавања.
И сад, напокон, долазимо до тога шта сам уочио приликом јутрошњег претраживања објављених информација о овом догађају. Ту морам нагласити како сам прескочио“ неколико десетина познатијих медија и дошао до једног мени непознатог ВИЈЕСТИ УММЕТА. До овог портала дошао сам трагајући за тим ко је уопште Нердин Ибрић. Уочавам, за тај портал важан податак, да Нердин није припадник вехабијске заједнице. Осим тога наводи се како је његов отац Сејфо, заједно са још 750 Бошњака из тог краја, давне 1992. године убијен од стране припадника ВРС и зворничке полиције. Сљедећи (фрапантан!) навод је да су убијени Драган Ђурић и рањени Жељко Гајић учесници "сребреничког геноцида"“(то ваљда објашњава оправданост злочина!).
Даљим трагањем налазим портал Медијска агенција Бошњаци, односно на Фејсбук страницу портала (https://www.facebook.com/bosnjaci.eu ). На тој страници истиче се текст у ком се понављају предњи наводи, а посебно наслов "Списак ратних злочинаца који раде на високим функцијама и у полицији, а учествовали су у геноциду у Сребреници"“(видљиво на http://www.nap.ba/images/file/ratnizlocinci.pdf ). Овај списак садржи податке за 810 особа, са именом и презименом, именом оца и матичним бројем. Под бројем 137. уписан је покојни Драган Ђурић.
Под бројем 166. наводи се рањени Жељко Гајић.У тексту се апострофира како од наведених 810 особа њих 400 још увијек ради у полицији. Дакле, у конкретном случају имамо објављен СПИСАК МЕТА актуелног и могућих будућих терористичких напада или других облика угрожавања.
Затим слиједи нешто шта ме је шокирало и поред професионалног мишљења да у случајевима сличних напада неће услиједити адекватна осуда радикалног дијела бошњачке популације. У коментарима испод поставке нисам уочио нити један коментар жаљења за жтрвама, осуде злочинца или бар изражавања елементарне човјечности. Коментатори редом дају подршку Ибрићу, а жртве етикетирају као злочинце. Но, оно што забрињава јесте низ коментара у каквима се наводи како је ОВО ТЕК ПОЧЕТАК ОДМАЗДЕ! У тренуцима писања текста провјерио сам поново податак о броју лајкова и утврдио да је исти досегао готово 400. Десетине и десетине коментара садрже јавно изношење пријетњи, позива на насиље, грубих увреда и итд, дакле, онога што би надлежне институције требале под ХИТНО ИСТРАЖИТИ! Фотографисао сам дио постављених коментара, тако да је моје наводе могуће провјерити и без улажења на ову Фејсбук страницу. Понадао бих се да ће наведени портали и странице бити укинути хитном интервенцијом надлежних институција, али тешко да ће то бити реализовано обзиром да су њихови челници најчешће изненађени оним шта се догађа у њиховом окружењу.
|
Kada ga je ovaj moj poceo zezati za to, ovaj se samo nasmijao i rekao: "Da od necega mora da se zivi", misleci na profesionalno nosenje brade i kratkih pantalona.
