Buka u napadu

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Buka u napadu: Podizanje morala i zastrašivanje protivnika.

Podstaknut neslavno nastavljenom temom o veličini i snazi JNA, pronašao sam interesantan tekst o našem gajdašu u prvom sv. ratu, Petru Milenkoviću:

Izvod iz članka:
"Kraljev imenjak, Petar Milenković, imao je dah, ubacuje ga u mešinu gajdi, promrzlim rukama pokriva i oslobađa rupice svirale, duva u pisak. Imao je osećaj da se grli, u nekom oproštajnom stisku, sa gajdama. Čuo se zvuk na koji su vojnici čete navikli.
Petar je pričao kako su mu iznemogli ratnici prilazili, tapšali ga. Psovali su vojnici i sudbinu i svece i lažne saveznike i prave neprijatelje, ali gajde nisu. Taj zvuk, i sam smrznut, tako da odjeka nije moglo biti, značio je da još ima života. To su Petru Milenkoviću preživeli iz ledene grobnice pričali na Krfu, nedaleko od Plave grobnice.
Čuvši gajde ispred Kajmakčalana, 1918. godine, jedan vojnik stao je kao ukopan i obratio se Petru Milenkoviću:
- Ti si onaj sa Prokletija! - uzviknuo je. - Evo, gledaj, ponovo se ježim! Šta ti, bre, radiš!"
Izvor: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.h.....le-u-zivot
(Pročitajte ceo članak, morao sam da ga redukujem ovde, inače bi tema imala drugi naziv)

I to me je podsetilo na, recimo, sirenu koju su "štuke" uključivale pri napadima, na škotske gajdaše, od kojih su se u Normandiji Nemci doslovno uneređivali, na "ojkanje" u crnogorskim klisurama, na bubnjeve pri napadu Janičara... Kao i na, naravno "urrraaaa" pri našim jurišima.
Sve ovo diže adrenalin, i to na obe strane.
Zajedničko za svu ovu "buku" je da su se "njihovi ježili", a "naši sokolili".

Izvolite, dajte klipove, da se malo "ježimo"

Moj doprinos: http://www.youtube.com/watch?v=pf7USOlG-es

(A i "sokolimo"!)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Izveštaj francuskog oficira o jednoj od prvih borbi u Vijetnamu:

"Kad je dat znak za napad, Legionari su izašli iz svojih rovova i to svi u isti mah. Potom su pošli napred u pravilnom redu, korak po korak, po taktu bubnja. Uši to bubnjanje nisu čule, ono je odzvanjalo u unutrašnjosti svakog vojnika. Marširali su ujednačenim korakom, nisu ni ubrzavali ni usporavali. Meci su zviždeli, minobacači su ih tukli. Nisu se okretali ni kad im je drug pao, ni kad bi se prosula creva ili mozak, samo bi zastali da ispale rafal i produžili bi dalje. Među njima je bilo mnogo Nemaca i oni su napadu dali takav tok.
Vijete je uhvatila panika. Bacali su oružje i počeli da beže ali legionari su ih ubijali kao zečeve i to bez mržnje, što je bilo ono najstrašnije... najstrašniji je bio taj odmereni neumoljivi marš.
Dugo posle napada nisu mogli da poprime ljudski lik. Nekoliko ih je palo na zemlju, nisu ni osetili da su ranjeni !"
I zaključak:
"Meni se napad uopšte nije svideo. Bataljoni Legije su bili prepolovljeni a ja sam, sa mojim padobrancima, obavio posao sa deset puta manje ljudi nego što je bilo predviđeno."