Алексм.
О, да. Појачава сваки осећај. Страх, напетост, беду... Намерно нисам поменуо музику, реко да видим дал је још ко " омађијан" филмом.
Иначе слушам тешке, сумануте, мрачне музике.
Ал Тангерин је легао ... Баш.
У Београду је недавно почело снимање документарно – играног филма "Драва се не предаје", о посади Краљевског ратног брода "Драва", која је погинула у Априлском рату, 1941. године, под командом поручника Александра Берића. Априлски рат трајао је од 6. до 17. априла, а повеле су га "Силе осовине", након приступања Југославије "Тројном пакту" и државног удара изведеног 27. марта, када је свргнут Кнез Павле и формирана нова влада.
Film drzave - parije posvecen vremenu iracko - iranskog rata. Propaganda, sigurno, ali rafinirano i sa stilom. Producentski i specijalno - efektni ogranicen ali imalo se sta vidjeti i iz iranskog ugla. Zanimljiva fizionomija glavnih aktera, brkovi i brade, kombinezoni i jugoslovenski namjestaj. Prijatan odklon od svih tih fazoniranih i overkill opremljenih glumackih velicina danasnjice. Dah realnog vazduhoplovstva se vjerodostojno osjeca, mozda i opste atmosfere, a krunu svega daje ergela F5, F4 i F 14 koja grmi kroz film uz eksplicitne scene dopune gorivom u vazduhu sa KC 747 jedinog takvog u svijetu.
Radnja - uvod u operaciju skidanja opsade Abadana i oslobodjenja Koramshara uslovljeno slamanjem irackog RV povucenog u udaljene baze na zapadu Iraka. Iransko RV kao resenje problema u svom svojem sjaju.
Nisam gledao, ali nastalo je tako sto se nisu dogovorili za ekranizaciju Metro 2033/34/35 serijala, pa su resili da naprave "nesto slicno, ali drugacije".
Iranska "Polja smrti" iz 2015 godine. Govori o dogadjaju iz 1998 kada su Talibani odnosno bolje receno neka slicna grupacija izvrsila ubistvo 11 iranskih diplomata u konzulatu u gradu Mazar i Sharif na sjeveru Afganistana. Dogadjaj se predstavlja kroz naraciju ili bolje reci bezbjedonosno ispitivanje jednog od diplomata koji je prezivio strijeljanje i uz pomoc lokalaca dopao da Irana posle 19 dana bjezanja i sakrivanja.
Iranska kinematografija bipolarna i rastrgnuta izmedju evropske i bolivudske maksimalno se napregnula u dramatizaciji dogadjaja, vecini svijeta nepoznatog koji je prijetio direktnom vojnom intervencijom Irana unutar Avganistana.
A u filmu dobri Iranci iz konzulata, fino obuceni i fazoniranih brada bivaju iznenadjeni upadom zaraslih turbanzija u "narodnoj nosnji" sa svim tim kalasnjikovima. Jedan cak zamolijeva da mu okrenu broj u Pakistanu (niko se ne javi ali poziv je bio dovoljan za identifikaciju krivca ispod zita). Zanimljiv je i pokusaj scenarija - rezije da nekim od talibana daju ljudske obrise dok one druge, nevaljale, izopstavaju iz vjere. Iako na kraju zivaca, Iranci shvataju patnju Avganistana, uz vrlo vidljivu zelju za prezentaciju meke moci, vjersku bliskost i nekakvo odvajanje zita od kukolja (valjda su na Orijentu saveznistva - neprijateljstva stvar trenutnog dogovora i uvijek treba ostavit nekakav backdoor).
Realnost je naravno bila poprilicno drugacija odnosno sve je imalo svoju predistoriju koja nije pominjana u filmu. Cudno je i to da se nekakav upad u diplomatsko predstavnistvo predstavlja kao varvarizam iako si isto to koju deceniju ranije i sam radio. Osim onoga vidljivog na filmu i titlu mnogo toga ima i izmedju redova.
Jedan od bisera juznokorejske kinematografije - Operation Chromite (2016). Film je uradjen kao nekakav preludij iskrcavanju u Inconu i daljoj situaciji vezanoj za Seul ali i sam preokret u ratu odnosno izgurivanju Sjevernjaka. Radnja je provucena kroz obavestajno i kasnije diverzantskoj akciji prirodno mastovitoj i atraktivnoj. Tu treba dodati i smek akcionog filma tako dragog kod dalekoistocnih Azijata. Sve je nabijeno tenzijom, nadmudrivanjem, facijalnim izrazima, dramskim pauzama koje se zavrsavaju resavajucim monologom ili pucachinom (bice da ni mi nismo daleko od toga).
Produkcija odlicna, pripremljenost glumaca odlicna, specijalni efekti odlicni, kompjuterska animacija odlicna, gluma fantasticna.
Zbog cinjenice da su Sjeverna i Juzna Koreja tehnicki i dalje u ratu film se takodje moze smatrati propagandnim smecem. Maksimalno opoganjivanje komunizma, maksimalno predstavljanje protivnika u neljudskom obliku dok se hvalisanje, emocije i pravednost naravno ostavljaju za sebe.
Kroz film su vise kao saveznici, a manje kao istorijska cinjenica provuceni i Amerikanci sa Daglasom Mekarturom na celu. Tetralnost tu nije samo filmska, a svakako je bljuvotna.
Uglavnom zanimljivih stvari ima de se vidi.
Kad smo vec kod Korejskih filmova, preporuka za The front line.
Najbolji ratni-antiratni film u zadnjih 20-tak godina koji sam pogledao. U rangu sa Rajanom i FMJ.
Scene borbi i kamera su nestvarni. Svaka preporuka.
