offline
- Mixelotti
- Administrator
- Zidam zgrade i fasade ......... I armiram, betoniram. Utovaram, istovaram i nikad se ne odmaram.
- Pridružio: 14 Dec 2005
- Poruke: 25188
- Gde živiš: Na istoj adresi ali promenih četiri države
|
Оригиналан научни рад
Примљен: 11. септембар 2019.
Прихваћен: 21. октобар 2019.
МА Немања Глишић
E‐mail: n.glisic@live. com
ВОЈСКА ЈУГОСЛАВИЈЕ У РАТУ ПРОТИВ НАТО 1999. ГОДИНЕ ИЗ УГЛА СРПСКИХ МЕДИЈА:
ПРИМЕР ВЕЧЕРЊИХ НОВОСТИ
АПСТРАКТ: У раду се анализира извештавање, у то време, најтиражнијег београдског дневног листа „Вечерњих новости” о ратном учинку Војске Југославије током НАТО агресије 1999. године, а које је било део информационог рата. Посебан акценат је стављен на анализу навода о обореним ваздухопловима Северноатлантске алијансе.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: НАТО агресија, бомбардовање, 1999. година, Војска Југославије, Вечерње новости, информациони рат
Седамдесетосмодневни рат Северноатлантске алијансе против СР Југославије најпрецизније би се могао одредити као вишедимензионалан и асиметричан сукоб. Паралелно са борбеним дејствима у ваздушном простору СРЈ и копненим операцијама, пре свега на југословенско‐албанској граници, на обе стране водио се и интензиван информациони рат.(1) Део тог рата били су и српски медији, међу којима је значајно место имао београдски дневни лист Вечерње новости, који је у то време био најтиражнији и један од најутицајнијих листова у Србији. Почетком агресије дошло је до битне промене у уређивачкој политици, па су ратне теме биле апсолутни приоритет извештавања, што је било у складу са одлуком Владе Републике Србије, која је, између осталог, налагала свим медијима да „дају максималан допринос јачању патриотизма и одбрани земље”. Током рата начелник Управе за информисање и морал Војске Југославије генерал‐мајор Александар Бакочевић похвалио је улогу ВН у „свенародном отпору агресији” и истакао да оне заузимају посебно место у информативној и пропагандној борби против непријатеља и његових медија. То је потврђено и у периоду након потписивања Војно‐техничког споразума у Куманову, када су Новости добиле плакету Управе за информисање и морал за „несебичан напор који су уложиле током агресије на СРЈ”, као и захвалницу Прве армије ВЈ за „допринос изградњи борбеног морала”. Будући да су током бомбардовања биле честе рестрикције и проблеми у снабдевању електричном енергијом, као и да су у ваздушним нападима уништени бројни радио и ТВ центри, репетитори и предајници, широј јавности у Србији, која је пуно времена проводила у склоништима, штампа је била један од најважнијих извора информисања. С обзиром на велику читаност и циљну групу која је обухватала најшире друштвене слојеве, Вечерње новости су код својих читалаца у великој мери утицале на креирање погледа на сукоб са НАТО‐ом.(2) Један од најзначајнијих сегмената било је извештавање о борби јединица ВЈ и њиховом ратном учинку.
Губици НАТО‐а
Сатирични коментар у рубрици „ТРН”, коју је уређивао Микан Миловановић, у коме је наведено да „ако овако наставимо да их скидамо са неба они за четири‐пет месеци више неће имати авиона”,(93) у доброј мери осликавао је утисак који је просечни читалац Новости могао да стекне када је реч о НАТО губицима. Извештаји о учинку југословенске ПВО били су готово свакодневни, а то је констатовао и један новинар најтиражнијег београдског листа када је написао да „нема ноћи или дана да наша ПВО не обори авион, хеликоптер, беспилотну летелицу или крстарећи пројектил”.(94) Овакав тренд извештавања био је присутан током читавог бомбардовања, осим у последњих седам ратних дана, када су вођени интензивни преговори о миру. Тада уопште није било информација о учинку јединица ПВО.
Током бомбардовања Вечерње новости су периодично објављивале процене војног врха, али и страних медија, о губицима НАТО‐а. Као сензационална вест објављен је текст о, како је наведено, „поверљивом материјалу из седишта НАТО о губицима авијације алијансе”, уз факсимил документа који је требало да послужи као додатна потврда. Текст је, између осталог, садржао информацију о, наводно, оборене 74 летелице до 2. маја 1999. године.(95) Сумарне процене о учинку ПВО ВЈ током 78 ратних дана кретале су се до 80 оборених авиона, хеликоптера и беспилотних летелица, 96 као и око 200 крстарећих ракета.97 Након завршетка рата пренете су тврдње начелника Генералштаба ВЈ генерала Драгољуба Ојданића по којима су укупни губици НАТО пакта били: 61 авион, 30 беспилотних летелица, седам хеликоптера и 238 крстарећих ракета.(98 )
Према писању Новости, НАТО је крио и заташкавао сопствене губитке из страха од реакције и притиска јавног мњења на Западу.(99) Чести су били извештаји, нарочито из Македоније, у којима се тврдило да НАТО трупе обезбеђују наводна места падова авиона и блокирају приступ локалном становништву све док се не уклоне материјални докази, (100) а наведен је и пример да су мештани за високе новчане износе продавали остатке НАТО ваздухоплова који су се срушили на њихова имања.(101)
Вести о обореним НАТО летелицама Новости су добијале од својих дописника, радио‐аматера, од војног врха, локалних цивилних власти, локалних центара за обавештавање, као и од домаћих и страних медија, а честа су била и позивања на изјаве очевидаца. Информације су углавном садржале место пада НАТО летелице, док је ређе навођен тип ваздухоплова.
Када је реч о наводно обореним авионима, анализом појединачних извештаја и текстова у Вечерњим новостима дошли смо до броја од најмање 97 оборених НАТО ваздухоплова, од чега је 80, односно 82,5%, означено као потврђено обарање, док је за 17, односно 17,5%, вест о обарању описана као незванична или непотврђена. Користећи исту методологију дошли смо и до броја од 16 оштећених авиона, док је за седам ваздухоплова информација била непотпуна,(102) па стога нису урачунати у укупни биланс. Будући да је за потврду обарања авиона неопходно поседовати материјалне доказе, анализирали смо податке о месту пада. С обзиром на чињеницу да су након завршетка бомбардовања државне институције Републике Србије и Војска Југославије били принуђени да, у релативно кратком периоду, напусте простор Косова и Метохије, те стога потенцијално нису могли да имају увид у остатке евентуално оборених авиона, простор јужне српске покрајине у анализи смо издвојили од остатка СРЈ. Према писању Новости на територију СРЈ, без Косова и Метохије, пало је укупно 42, односно 52,5% НАТО авиона означених као поуздано оборени. На простор јужне српске покрајине, према наводима београдског листа, пало је 17 (21,25%) ваздухоплова, док се ван граница СРЈ срушило 21 (26,25%). О материјалним остацима наводно срушених непријатељских авиона писано је крајње неодређено, али уз приметан образац. Најчешће је навођено да је за остацима обореног авиона потрага у току, да би већ следећег дана читаоце затекла вест о новим обореним авионима, за чијим се остацима такође трага, док би за информацију од претходног дана остали ускраћени без икаквог објашњења. Одсуство материјалних доказа оборених НАТО авиона Новости су често правдале и тиме да се ваздухоплов срушио на дно језера, реке или мора, или да је једноставно експлодирао у ваздуху, те је стога потрага за остацима отежана. Додатну забуну уносили су текстови у којима се читаоцима лаконски саопштавало да ВЈ „из разумљивих разлога не наводи свој учинак, нити допушта приступ обореним летелицама”, (103) а све под изговором војне тајне.
Посебан публицитет имало је обарање америчког „стелт” авиона Ф‐117. Нарочито је истицана чињеница да се ради о „најсавременијој летелици припреманој за 21. век”, „ваздухопловном чуду” и „поносу америчког ваздухопловства”, чиме је подвиг југословенске ПВО био додатно глорификован. Уз констатацију да је обарањем „невидљивог” авиона „разбијен мит о америчкој нерањивости”, указано је и на чињеницу да више неће бити тајна због чега је „Клинтонов понос”, како је називан амерички ваздухоплов, био невидљив за радаре.(104) Еуфорију због обарања Ф‐117 Новости су додатно подгревале објављивањем бројних духовитих коментара и опаски, којима се ликовало због првог верификованог успеха југословенске ПВО. (105) Цитирајући изјаву публицисте и војног аналитичара Александра Радића, београдски лист је погрешно известио да је за обарање „стелта” заслужан совјетски ПВО систем Куб‐М.(106) Међутим, касније се испоставило да је амерички ваздухоплов заправо оборен старијим системом типа „НЕВА”, такође совјетске производње.107 У вези са обарањем авиона Ф‐117 Новости су објавиле још једну нетачну информацију. Реч је о интервјуу са војним коментатором Љубодрагом Стојадиновићем, који је тврдио да је пилот обореног Ф‐117 заправо био извесни Кен Двили (Ken Dwelle), звани Дух, уз констатацију да су западни медији светској јавности приказали сасвим другог пилота, док је за Двилија изразио сумњу да је уопште жив.(108) Ипак, пилот авиона обореног у сремском селу Буђановци те вечери био је потпуковник Дејл Зелко (Dale Zelko).(109) Требало би истаћи да Вечерње новости нису биле једине које су пласирале те нетачне информације. И поједини инострани медији приписивали су заслуге за обарање „стелта” систему Куб‐М, (110) односно идентификовали обореног пилота као Кена Двилија. (111) Будући да је Куб‐М био најсавременији ПВО систем у наоружању ВЈ, логично је претпоставити да су новинари из тог разлога сматрали да је тим оружјем оборен Ф‐117. Такође, забуна око идентитета пилота настала је због имена Кен Двили, написаног испод поклопца кабине авиона. Новости су током трајања бомбардовања информисале читаоце да је југословенска ПВО оборила најмање три и оштетила један амерички авион типа Ф‐117. (112) Материјалних доказа за такву тврдњу, осим за један оборени и један оштећени „стелт”, до сада није било.113 Обарање једног од најсавременијих авиона НАТО‐а у раној фази рата, осим што је пружило додатни морал јединицама ПВО,114 дало је подстицај и ратној пропаганди да у наредним недељама, са доста самоуверености, али и претеривања, извештава о учинку југословенске ПВО. С друге стране, обарање авиона Ф‐16, којим је пилотирао тадашњи командант 555. сквадрона и начелник штаба Ратног ваздухопловства САД, генерал са четири звездице Дејвид Голдфејн (David Goldfein), 2. маја у рејону села Накучани на Церу,(115) није у толикој мери изазвало одјек на страницама београдског листа.
Новости су извештавале и о наводним успесима југословенске ПВО против америчког авиона А‐10, наводећи да је готово сваки други који је летео над Косметом био погођен или оштећен.(116) Новинар М. Лазански писао је о наводном случају обореног апарата А‐10 код Клине, у ком је пронађена муниција са осиромашеним уранијумом,(117) иако за то никада нису предочени материјални докази.
Када је реч о губицима НАТО‐а у људству, истакнуто је да се углавном ради о посадама хеликоптера које је током спасилачких мисија оборила југословенска ПВО. 118 Већ четвртог дана рата Новости су објавиле текст Лазанског у коме се, као ексклузивна вест, наводи да је претходног дана „на ширем подручју Таре” југословенска ПВО погодила хеликоптер „си хоук” (Seahawk) са 25 командоса, (119) који је том приликом експлодирао у ваздуху.(120) Месец дана касније Љ. Стојадиновић је такође говорио о наводном обарању НАТО хеликоптера, а поред Таре као место пада другог хеликоптера наведена је планина Јастребац. Према наводима Стојадиновића, у акцијамa спасавања пилота погинуло је укупно око сто НАТО командоса, највише Американаца.(121) Материјални докази који би потврдили наводе Лазанског и Стојадиновића никада нису пронађени. Пренето је и писање грчког листа Атинаики у којима се наводио број од око сто погинулих НАТО војника.122 Новости су пренеле и информацију да су у борбама око карауле Кошаре погинула тројица официра припадника регуларне француске армије, који су се борили у редовима албанских терориста.(123) Чести су били и извештаји из Македоније о наводно пронађеним лешевима погинулих НАТО пилота,(124) као и о великом броју тешко рањених припадника НАТО снага који су се, како је наведено, лечили у скопској војној болници. (125)
Уз велики број извештаја о обореним авионима, били су присутни и подаци о катапултираним пилотима. По већ устаљеном обрасцу, вест да је потрага за пилотом у току већ сутрадан би била замењена новом, са идентичним описом, док би читаоци остали ускраћени за било какве информације о већ обореним НАТО пилотима. Новости су чак направиле репортажу о „Жаокама”, како је наведено, једној од најелитнијих јединица ВЈ, уз опаску да њени припадници „највише воле да лове (НАТО) пилоте”.(126) Поред припадника војске, наведено је да су се у потрагу за обореним пилотима укључивали и локални ловци и мештани краја у ком је НАТО авион, наводно, оборен.(127) Љубодраг Стојадиновић је изнео крајње невероватну тврдњу да НАТО жртвује своје пилоте тако што им, без њиховог знања, онеспособљава уређаје за катапултирање, како у случају обарања не би морали да шаљу спасилачке екипе, које су до тада, како је навео, доживеле „прави дебакл”, уз велике губитке.(128) Током трајања бомбардовања београдски лист је објавио само једну штуру информацију о хватању НАТО пилота у околини Лесковца,129 али без икаквих додатних информација. Ни овај случај никада није потврђен. Да се ради о већ устаљеном пропагандном обрасцу сведочи и чињеница о потврђеном заробљавању три америчка војника. Овај случај добио је велики публицитет у Вечерњим новостима, а објављиване су и фотографије заробљеника.(130) Безусловно пуштање три заробљена америчка војника описано је као „чин добре воље и значајан корак ка заустављању крвавог рата”. Наглашено је и да су амерички војници током заробљеништва имали „хуман третман”, (131) као доказ наведене тврдње Новости су у целости објавиле писмо једног од заробљених америчких војника, са речима захвалности српским чуварима.(132)
Када је реч о броју оборених хеликоптера, Новости су избројале најмање 12, од којих је шест, односно 50%, наводно срушено на простору СРЈ (без КиМ), док је за шест (50%) место пада означен простор изван територије СРЈ. Иако су ВН првобитно известиле о рушењу једног борбеног хеликоптера типа „апач” на простору северне Албаније, због техничких разлога,(133) неколико дана касније, уз позивање на лист Билд ам Зонтаг (Bild am Sonntag), пренета је тврдња да је хеликоптер заправо оборила југословенска ПВО. (134)
Поред авиона и хеликоптера, Вечерње новости су као учинак југословенске ПВО бележиле и обарање беспилотних летелица, њих најмање 19, од којих је на територију СРЈ без КиМ пало две, на простор јужне српске покрајине 13, док је за четири место пада назначена територија изван СРЈ. Вести о обарању беспилотних летелица биле су учесталије у последњој трећини рата,135 док је у истом периоду било приметно слабије извештавање о броју оборених авиона. Истакнуто је да су обарањем најсавременије америчке беспилотне летелице типа „хантер” стручњаци ВЈ дошли у посед најсофистицираније војне технике, која више неће бити тајна.(136)
Чести су били и извештаји о великом броју оборених крстарећих ракета, а за јединице ПВО ВЈ је наведено да им је „специјалност скидање томахавка”.(137) Такође, Новости су пренеле писање листа Војска у којем је наведено да припадници јединица ПВО обарају сваку шесту крстарећу ракету која је упућена ка циљевима у СРЈ.138 Тачан број наводно оборених крстарећих пројектила, на основу писања Вечерњих новости, нисмо успели да утврдимо, пре свега због непрецизних података које је београдски лист објављивао. Читаоци су често, уместо прецизног броја, могли да прочитају вест о „више” или „више десетина” оборених пројектила, што је додатно отежавало утврђивање тачног броја. На основу анализе текстова који су садржали егзактну информацију о броју оборених ракета, дошли смо до броја од најмање 120 неутралисаних крстарећих пројектила, каo и још више десетина чију тачну бројност није било могуће утврдити. На основу информација о месту пада, апсолутна већина наводно оборених крстарећих ракета била је неутралисана на територији СРЈ без Косова и Метохије.
Када је реч о до сада потврђеним губицима НАТО‐а, они су износили: два авиона (Ф‐117 и Ф‐16) оборена од југословенске ПВО, као и један неборбени губитак (авион се срушио приликом слетања на носач авиона). Поред тога, најмање 15 авиона претрпело је оштећења током борбених летова изнад СРЈ. Неборбени губитак представљао је и пад два хеликоптера типа „апач” на простору Републике Албаније, уз погибју једне посаде. Што се тиче беспилотних летелица, потврђено је обарање најмање 21, док је за шест наведено да су се срушиле у неборбеним условима. Губицима НАТО‐а требало би додати и три заробљена америчка војника у близини југословенско‐македонске границе.(139) За све поменуте губитке постоје материјални докази или потврда из Северноатлантске алијансе. Према подацима које је изнео генерал Спасоје Смиљанић, јединице РВ и ПВО обориле су и најмање 45 крстарећих ракета и четири велика пројектила. Поред два потврђена обарања НАТО авиона, генерал Смиљанић наводи да су јединице РВ и ПВО, „према оцени услова и елемената гађања (дејства)”, погодиле и највероватније оштетиле још 36 авиона и два хеликоптера, за које пак нису пронађени материјални докази на територији СРЈ.140 С обзиром на релативно малу површину ваздушног простора СРЈ, постоје претпоставке да су евентуално оборени НАТО авиони пре пада успели да се домогну територије неке од суседних земаља. Доста пажње и полемике изазвале су тврдње о обарању стратегијског бомбардера Б‐2, за које, и поред одређених индиција, још увек не постоје материјални докази.(141)
Када суочимо наводе Вечерњих новости о обореним авионима за простор који је био неограничено доступан српским институцијама (СРЈ без КиМ), а на ком је београдски лист „избројао” чак 42 „потврђено” оборена НАТО ваздухоплова, са свега два случаја за које постоје материјални докази примећујемо знатну диспропорцију. Такође, и наводи о обарању шест хеликоптера, погибији командоса које су помињали М. Лазански и Љ. Стојадиновић и заробљавању НАТО пилота код Лесковца, показали су се као нетачни, с обзиром на то да на поменутом простору до данас нису пронађени докази који би их потврдили. Будући да су Новости имале значајну улогу у информационом рату са НАТО алијансом, сматрамо да је сензационализам и преувеличано извештавање о губицима бројчано и технолошки супериорнијег непријатеља било у служби ратне пропаганде и да је имало за циљ да се, пре свега, српска јавност увери у ефикасну одбрану државе, како би се избегло ширење панике и дефетизма. Оправдано је претпоставити и да је одређени број навода о обореним летелицама био последица коришћења непоузданих извора, будући да су очевици на терену сваки већи блесак на небу, пробијање звучног зида, или проналазак на земљи одбацивих авионских резервоара (који су због неупућености неретко проглашавани остацима оборене летелице), некритички, а можда чак и као последица ирационалних уверења, приписивали успеху југословенске ПВO.
У прилог тврдњи да се радило о ратној пропаганди иде и чи‐ њеница да су Новости у великој мери експлоатисале примере два неспорно оборена НАТО авиона и три заробљена америчка војника, уз богато документовање фотографијама, док су за све остале наводно оборене непријатељске летелице информације биле оскудне и најчешће су се завршавале вешћу о обарању, која би била убрзо заборављена и замењена актуелнијим вестима о „рушењу” нових
авиона. За сада остаје непознаница да ли је и у којој мери редакција Вечерњих новости у информационом рату против НАТО‐а деловала самостално, или је пак радила по инструкцијама институција задужених за ратну пропаганду.
Изузетак у извештавању о губицима НАТО‐а представљали су наводи о обореним беспилотним летелицама. Новости су известиле о обарању укупно 19 летелица овог типа, што је приближно броју од 21 потврђеног губитка. Чињеница да у овом случају није било претеривања могла би се објаснити тиме да су беспилотне летелице, које су коришћене искључиво за извиђачке мисије,(142) биле мање атрактивне као вест од авиона и хеликоптера и да је за њих постојао релативно велики број материјалних доказа о обарању. То је за последицу имало рационалније извештавање.
__________________________
1 Bojan B. Dimitrijević i Jovica Draganić, Vazdušni rat nad Srbijom 1999. godine (Beograd: Medija centar „Odbrana”, 2013), 5–9.
2 Немања Глишић, „Вечерње новости, Гинтер Грас и НАТО бомбардовање СР Југославије 1999. године”, Зборник Матице српске за историју, бр. 97 (1/2018), 153–154.
93 Вечерње новости, 7. 5. 1999, 9.
94 „НАТО крије рањена крила”, Вечерње новости, 13. 5. 1999, 16.
95 Исто.
96 „Јединствени смо – непобедиви”, Вечерње новости, 31. 5. 1999, 4.
97 „НАТО крије рањена крила”, Вечерње новости, 13. 5. 1999, 16.
98 „Губици агресора”, Вечерње новости, 16. 6. 1999, 7.
99 „НАТО изгубио 81 војника”, Вечерње новости, 22. 4. 1999, 5.
100 „Тајне у ковчезима”, Вечерње новости, 14. 4. 1999, 12.
101 „Падају и лажи као крушке”, Вечерње новости, 29. 5. 1999, 8.
102 Вести о обарању авиона које смо означили као „непотпуне” карактерисало је одсуство битних информација, попут места и узрока пада авиона.
103 „Оборено 5 авиона”, Вечерње новости, 14. 4. 1999, 16.
104 Вечерње новости, 29. 3. 1999, 2–3.
105 „Песмом на бомбе”, Вечерње новости, 29. 3. 1999, 11.
106 „Пала доктрина НАТО”, Вечерње новости, 30. 3. 1999, 2.
107 B. B. Dimitrijević, J. Draganić, н. д., 169.
108 „НАТО жртвује пилоте”, Вечерње новости, 28. 4. 1999, 4.
109 B. B. Dimitrijević, J. Draganić, н. д., 172.
110 В. Баранец, „Из досье ’КП’”, Комсомольская правда, 30. 3. 1999, 3; А. Гаравский, „’Квадрат’ для ’Стелса’”, Красная звезда, 31. 3. 1999, 1.
111 О. Шевцов, „Бои перекинулись в телевизор”, Комсомольская правда, 3. 4. 1999, 6.
112 „Велики фијаско”, Вечерње новости, 11. 4. 1999, 7.
113 B. B. Dimitrijević, J. Draganić, н. д., 459–461.
114 Исто, 169–170.
115 Исто, 216.
116 „Жбири као крушке”, Вечерње новости, 26. 5. 1999, 2.
117 „Реденик пун уранијума”, Вечерње новости, 26. 5. 1999, 2.
118 „НАТО изгубио 81 војника”, Вечерње новости, 22. 4. 1999, 5.
119 Новинар М. Лазански је направио и фактографску грешку када је навео да је у хеликоптеру типа „си хоук” било 25 командоса, будући да је максимални капацитет хеликоптера те класе, не рачунајући посаду, 11 војника (Radomir Vujković i Aleksandar Radić, Borbeni helikopteri (NIU Vojska: Beograd, 1996), 94–97).
120 „Оборен хеликоптер НАТО”, Вечерње новости, 28. 3. 1999, 3.
121 „НАТО жртвује пилоте”, Вечерње новости, 28. 4. 1999, 4.
122 „Не скривајмо мртве”, Вечерње новости, 10. 4. 1999, 16.
123 „Одлучна одбрана”, Вечерње новости, 18. 5. 1999, 3.
124 „Агресори у сандуцима”, Вечерње новости, 4. 4. 1999, 5.
125 „Убица под ћебетом”, Вечерње новости, 29. 5. 1999, 8.
126 „’Жаоке’ лове пилоте”, Вечерње новости, 28. 5. 1999, 10.
127 „Вилама јурили пилота”, Вечерње новости, 5. 4. 1999, 15.
128 „НАТО жртвује пилоте”, Вечерње новости, 28. 4. 1999, 4.
129 „Оборено пет авиона”, Вечерње новости, 26. 4. 1999, 3.
130 „Заробљени амерички агресори”, Вечерње новости, 2. 4. 1999, 1.
131 „Корак против рата”, Вечерње новости, 3. 5. 1999, 16.
132 „Хвала за љубазност”, Вечерње новости, 5. 5. 1999, 2.
133 „’Апачи’ падају”, Вечерње новости, 19. 5. 1999, 4.
134 „ПВО јача од ’апача’”, Вечерње новости, 23. 5. 1999, 23.
135 „Жбири као крушке”, Вечерње новости, 26. 5. 1999, 2.
136 Исто.
137 „’Стрела’ на тањиру”, Вечерње новости, 2. 6. 1999, 10.
138 „Оборена свака шеста ракета”, Вечерње новости, 28. 4. 1999, 16.
139 B. B. Dimitrijević, J. Draganić, н. д., 459–463.
140 Спасоје Смиљанић, Агресија НАТО. Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана у одбрани отаџбине (Београд: Чугура‐принт, 2009), 409–411.
141 Ђорђе С. Аничић, Смена (Ратни дневник) (Београд: Агротоп маркетинг, 2009), 5; С. Смиљанић, н. д., 410.
142 B. B. Dimitrijević, J. Draganić, н. д., 327–331.
Цео текст можете преузети овде  https://www.mycity.rs/must-login.png
|
