Vasojevići u istoriji Srbije

• 3Ovo se svidja korisnicima: Jovan Nenad, objekat 505, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Vasojevići u istoriji Srbije

Васојевићи
(Из Википедије, слободне енциклопедије)
Васојевићи су највеће српско племе, које је настањено у источном делу Црне Горе, у Лијевој Ријеци и с обе стране Лима све до реке Љешнице, а некада се тај предео звао Стара Србија. Такође Васојевићи су и једно од брдских племена које се заједно са староцрногорским и старохерцеговачким племенима ујединило у јединствену Црну Гору. О њиховом имену и поријеклу постоје две верзије народног предања. По једној они су потомци извесног Васа, сродника Вукана Немањића, који је рођен у Призрену и био војвода у доба цара Душана. Њега је наследио син Васојевић Стево, који се помиње у народним песмама о боју на Косову под именом Мусић Стеван, и који је био војвода у Сјеници, у Новопазарском Санџаку. После Косовске битке и смрти Васојевић-Стевана Васојевићи су као ускоци кренули у Херцеговину и дошли до Фоче, а одатле скренули на југ, југоисток и исток, и преко Црне Горе дошли на Ножицу у Лијевој Ријеци, где су се настанили.
По другој верзији Васојевићи воде порекло од неког Васа, сина неког херцеговачког краља, који се такође преко Црне Горе доселио однекуд из Херцеговине и настанио на Ножици у Лијевој Ријеци.
Оба предања имају заједничко још и то што се вели да је Васо имао још и четири брата, Озра, Пипа, Краса и Ота, од којих воде порекло Озринићи и Пипери, црногорска племена, и Краснићи и Хоти, северноалбанска племена. Зато се сви они међусобно сматрају рођацима са Васојевићима, јер верују да воде порекло од истог претка.
Која је од ове две верзије тачна, тешко је рећи, али је једно тачно: да се Васојевићи сматрају једном породицом, једним племеном, једном крвном заједницом, која има своју заједничку крсна славу Светог Арханђела, заједничку традицију о својој прошлости, и која памти све своје претке почев од главног родоначелника Васа па све до данашњег дана.

Од Ножице Васојевићи су се померали постепено ка истоку докле нису захватили целу лимску долину све до реке Љешнице. Током тог продирања они су староседеоце, као Лужане, Букумире, Мацуре, Шпање и Латине, делом асимиловали, делом потиснули, а делом потчинили, и свима наденули име Србљаци.
Насупрот Васојевићима, Србљаци не представљају етничку целину, јер они нису једна породица, једно племе, једна крвна заједница, већ скуп разних родова који су се током векова тако изменили, да се данас за многе сигурно не зна ко од кога води своје порекло. Отуда Србљаци, узети као целина, немају традицију о својој прошлости, јер немају заједничког претка од којег би изводили своје заједничко име и порекло.
У почетку, када су Васојевићи заузели лимску долину и потчинили староседеоце, Србљаци нису имали ни своје старешине нити икаквог учешћа у општим племенским пословима, већ су им Васојевићи и судили и представљали их у свим пословима. Али упорном борбом Србљаци су почели да освајају једно по једно звање, док нису извојевали своје кметове, братствене старешине, а касније и право учешћа на народним зборовима и скупштинама. Но и поред тих задобијених права, Србљаци су као мањина били и остали у другом плану, јер их Васојевићи нису никада хтели да приме у своју средину као равноправне чланове, пошто су одувек сматрали да су од њих нешто више и да се с њима не могу изједначити.
Васојевићи су имали и свој закон под називом Васојевички закон.
Многе познате личности су родом или пореклом из Васојевића као: Карађорђе, Вук Караџић, игуман Мојсије Зечевић, кнез Никола Милошевић Васојевић, војвода Петар Бојовић, војвода Петар Јокић (из Првог српског устанка), четнички командант Ђорђије Лашић, војвода Момчило Ђујић, Михаило Лалић, Слободан Милошевић, проф. др Светозар Стијовић, проф. др Миљан Мојашевић, др Дивна Вековић и други.
Литература [уреди]
• Радослав Јагош Вешовић, Племе Васојевићи, Београд 1928
• Илија М. Јелић, Васојевички закон од 12 точака, Београд 1929
• Рада Стијовић, Говор Горњих Васојевића, Београд 2007
• Рада Стијовић, Из лексике Васојевића, Београд 1990
-nastavak-

• 2Ovo se svidja korisnicima: Jovan Nenad, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

-nastavak-


Vasojevići


NAĐEN VASO POSLIJE ŠEST VJEKOVA
(Crkva Svetog Arhangela Mihaila na Nožici )










Na Nožici, nedaleko od mjesnog centra Lijeve Rijeke, na mjesnom groblju, na kojem su do prije nekoliko godina stajali samo zatravljeni temelji i obrisi nekadašnje crkve iz XIV vijeka, čiji je ktitor bio rodonačelnik plemena Vojvoda Vaso, trudom i srcem Vasojevića, niklo je zdanje posvećeno Svetom Arhangelu Mihailu. Istina, kompletni radovi nijesu završeni i planira se postavljanje dostojnog zagrobnog spomenika dalekom prapretku Vasu. Pošto je stara crkva na Nožici bila sasvim skromnih dimenzija, odlučeno je da se sada podigne nešto veći hram, kako bi se u patosu sačuvali i zaštitili stari temelji.






Crkva Svetog Arhangela Mihaila na Nožici
Ovo je poduhvat od izuzetnog značaja za sve Vasojeviće, kako one koji sada žive na prostoru od Nožice, odnosno od Lijeve Rijeke do Čakora, na jednoj, i Bijelog Polja na drugoj strani (ili kako narod umije reći: od Nožice do Lješnice), tako i za sve nebrojene koji su odavde vjekovima odlazili i raseljavali se širom svijeta, noseći i pomno čuvajući uspomenu na svoje porijeklo.
Crkveni prag - svjedok vremena

Sve donedavno, do početka radova na obnovi ove crkve niko nije ni slutio kakvu tajnu kriju njeni temelji, koliko je ona interesantna i u arheološkom i u antropološkom smislu - da se u njemu nalazi grob i izuzetno dobro sačuvani posmrtni ostaci prapretka i rodonačelnika ovog plemena - Vasa, po kojem je pleme i dobilo ime.
„Ovakvi poduhvati ne znače samo fizičko obnavljanje crkvenih zdanja nego i obnovu svekolikog duhovnog tkiva“, kaže pjesnik Ilija Lakušić, predsjednik Crkvenog odbora za obnovu Crkve na Nožici. „U ovom slučaju se ne radi samo o kultnom mjestu naših predaka - što je, naravno, od ogromnog značaja - nego i o najutemeljenijem mjestu našeg istorijskog bića, čije obnavljanje garantuje i pouzdanije temelje naše budućnosti. Uz temelj stare crkve na Nožici kod Lijeve Rijeke, gdje je upravo podignuta nova bogomolja posvećena Svetom Arhangelu Mihailu, krsnoj slavi Vasojevića, otkriven je grob i posmrtni ostaci koji pripadaju rodonačelniku glasovitog i izuzetno brojnog i razgranatog plemena“, istakao je Lakušić.

Da bi sve to bilo stručno i valjano urađeno, pozvana je ekipa arheologa, Milan Pravilović, Mitra Cerović i Olivera Žižić, koja je odmah zaključila da su, ne samo temelji crkve, nego i svo groblje oko crkve, sa arheološkog stanovišta vrlo interesantni, da su tu nesumnjivo sačuvani tragovi barem pet-šest minulih vjekova.
Grob rodonačelnika plemena

Kad je počelo otkopavanje temelja i uklanjanje debelih naslaga ilovače, odmah pored nekadašnjeg ulaza u crkvu, sa lijeve strane, na dubini od skoro dva metra, ukazala se široka, ravna ploča. Bio je to znak da je u pitanju grobnica, sigurno veoma stara i svakako neke znamenite ličnosti, čim se nalazi na tom mjestu, uz ulaz u crkvu. Stoga je u pomoć pozvana i ekipa antropologa na čelu sa profesorom dr Božinom Ivanovićem. Čim je podignuta pokrovna ploča, ukazala se grobnica, oivičena sa četiri dugačke ploče i ispunjena dvadesetak santimetara debelim slojem najfinije, kao brašno sitne ilovače, u kojem su se odmah ukazale veoma dobro očuvane ljudske kosti.

“Izvjesno je da se radi o vrlo starom čovjeku, pravom Dinarcu, da je riječ o veoma dobro očuvanim posmrtnim ostacima, za ono vrijeme gorostasno razvijenog čovjeka, iako su veoma dugo u zemlji“, kaže Ivanović i objašnjava da su kosti tako dobro sačuvane zahvaljujući upravo ilovači koja se vremenom nataložila u grobu i prosto balsamovala skelet, nesumljivo je da je ovo upravo rodonačelnik plemena vojvoda Vaso Vasojević, zaključio je dr Ivanović. Poznato je, da je mjesto uz temelj crkve, po crkvenim kanonima rezervisano za njenog ktitora, tim prije što je sasvim sigurno da u to doba na ovim prostorima nije bilo neke druge značajnije, ni duhovne ni svjetovne, ličnosti koja bi zaslužila to grobno mjesto.





Vojvoda Vaso Vasojević
(akademski slikar Luka Martinović)
To uvjerenje temelji se i na pisanim tragovima i na predanju u kojem živi uvjerenje da je ovu crkvu podigao Vaso sa sinovima i da je potom i sahranjen tu negdje pored crkve.

Sveti Arhangel Mihailo – Aranđelovdan, stara slava svih Vasojevića

Hrišćanstvo Arhangela Mihaila smatra zaštitnikom Univerzalne crkve i prvim od sedam arhangela, kao i pobjednika Lucifera i Satane. Zbog toga se u umjetnosti uvek predstavlja u oklopu sa podignutim mačem ili kopljem kako prijeti demonu ili zmaju.


Gvido Reni „Arhangel Mihailo pobjeđuje Satanu“

Srpska pravoslavna crkva i vjernici slave u mjesecu novembru Svetog Arhanđela Mihaila ili Arandjelovdan, koji je u Srbiji i Crnoj Gori, prema broju vjernika koji ga slave, na drugom mjestu, posle svetog Nikole.

Praznik je ustanovljen u vrijeme aleksandrijskog patrijarha Aleksandra i rimskog pape Silvestra Prvog. Prema učenju Crkve, u početku, kada je Bog stvarao svijet, sem vidljivog ili materijalnog, najprije je stvorio duhovni, nevidljivi svijet - duhove. U početku svi duhovi bijahu dobri, ali se jedan, Denica, odmetnuo zbog velike moći koju je dobio od Boga, pa je postao neposlušan, čineći mnoga zla. Tada su se duhovi podijelili na dobre i na zle, na anđele i demone. Grčka reč angelos znači vjesnik, a demon - pakosnik. Arhangel Mihailo smatra se predvodnikom nebeske bestjelesne sile, a ime mu znači – onaj koji je kao Bog.

Anđeli nemaju tijela, ali se na ikonama prikazuju u ljudskom obliku. Živopišu se kao mladi ljudi i zbog toga što nemaju tjelesnih želja i briga kao ljudi. Anđeli su uvijek obučeni u bijelu odjeću, plaštove, u znak čistote i nevinosti, a samo se arhistrat Mihailo živopiše u odijelu, kako su, u davna vremena, nosile vojvode. Pošto nemaju ničeg tjelesnog, pretpostavlja se da nemaju ništa što bi im kvarilo i ružilo mladost i ljepotu, zato su anđeli vječno mladi i lijepi. Anđela je sedam, a imaju devet činova. Sveti arhanđel Mihailo slavi se u novembru, jer je to deveti mjesec posle marta, u kojem je stvoren svijet. Anđeoski činovi su: šestokrili Serafimi, mnogooki Heruvimi, bogonosni Prestoli, Gospodstva, Sile, Vlasti, Nacala, Arhanđeli i Anđeli, a svima je predvodnik arhanđel Mihailo. Među anđelskim činovima, prema učenju Crkve, savršeno je slaganje, ljubav, jednomislije, jednodušnost, pokoravanje jedno drugom, a svi skupa pokoravaju se volji Božjoj.


Narodna vjerovanja

Arhanđeo Mihailo je, prema vjerovanju, "živi svetac", sjedi na Mjesecu i gleda šta ljudi rade, a povremeno i silazi među ljude. Zbog vjerovanja da je živ svetac, neki slavari za taj dan ne kuvaju žito, a kažu da slavaru arhanđel Mihailo sve vrijeme slave stoji na desnom ramenu. Vjeruje se da arhanđel Mihailo obilazi bolesnike, smatra se ako im stane više glave - bolesnik će ozdraviti, a stane li bolnome kod nogu - dani su mu odbrojani. Arhanđel Mihailo vucima zatvara čeljusti i ostavlja tajne znake kojima zvjeri ne smiju da priđu, pa tako štiti čobanska stada.

Prema predanju, posle pobede nad Satanom i palim anđelima arhanđel Mihailo se obratio okupljenim vernim anđelima: „Pazimo, stojmo smerno pred Onim koji nas je stvorio, ne pomišljajmo da Mu se usprotivimo. Pazimo, jer postradaše oni koji sa nama bijahu sazdani, i koji se dosada sa nama božanstvenom svetlošću pričešćivahu. Pazimo, jer se neočekavano od svetlosti u tamu zbog gordosti pretvoriše, i sa Visine u bezdan se srušiše. Pazimo, jer spade s neba Denica, koji se jutrom uzdizaše, i sruči se na zemlju.“

Kako se slavi Aranđelov dan

Osim što smatraju da su jednog roda, odnosno da imaju zajedničkog pretka, Vasojevići slave Sv. Arhangela Mihaila kojeg su slavili i u doba Nemanjića, kao i Aleksandrovdan i Svetog Savu. Etnolog Petra Vlahović navodi da po Vuku slava često upućuje na bratstvo i pleme, a ne samo na porodicu. Kako Vuk kaže - bratstvo slavi istu slavu – praznik koji bi se u određenoj mjeri mogao povezati sa opštenarodnim slavama tj. zavjetinama. Šta, u stvari, predstavlja slava i zašto Vasojevići slave baš Arhangela Mihaila nije u potpunosti rasvijetljeno, iako je slava predmet obimnih proučavanja. Mišljenja o tome šta predstavlja i koliko je star običaj slave su podijeljena. Prvi pomen slave datira još od 15. avgusta 1018. godine i to u okolini Ohrida. U vezi je sa vojvodom Ivcem, poslednjim izdankom nekadašnje moćne Samuilove države i otporom koji su njegovi sunarodnici pružali vizantijskoj imperiji. Po Vuku Stefanoviću Karadžiću, iako su za slavu izvođeni različiti narodni obredi, slava je običaj vezan za kuću, domaće ognjište, za zdravlje i napredak porodice.

Prema slavi, kako piše Jagoš Vešović, Vasojevići imaju poseban pijetet i poštovanje. Domaćin ne poziva svojtu, prijatelje i ostale članove uže porodice već je uobičajeno da oni sami dolaze. Poziva samo drugoplemenike koji žive u istom ili drugom mjestu, a koji mu nisu svojta, već poznanici. Uoči slave počnu dolaziti prijatelji, kumovi i zvanice koji žive daleko, a koji ne bi mogli stići na vrijeme na samo krsno ime. Domaćin zvanice sreće ispred kuće. Tu se ljube i oni mu čestitaju krsno ime. On ih uvodi u kuću i poslije pozdrava sa članovima porodice domaćin ih nudi rakijom i kafom. Pred večeru, domaćin pripali svetitelju svijeću i čita molitvu, a svi stoje gologlavi oko trpeze. Zatim uzima zdravicu i ispija u slavu krsnog imena. Na dan slave dolaze gosti iz obližnjih mjesta. Domaćin ih sreće sa zdravicom, a oni mu čestitaju. Onda ih uvodi u kuću i sijedaju za postavljenu trpezu. Gosti u razgovoru piju i mezete do podne, a onda ručaju. Najstariji od gostiju, najviđeniji ili najvažniji po činu, vadi zdravicu i pruža je domaćinu i svi mu zahvaljuju na dočeku. Po završetku tog ceremonijala sijedaju i jedu. Domaćin ostaje na nogama gologlav i nudi goste rakijom. Zatim sijeda za sofru na drugom čelu trpeze. Dok traje ručak domaćin objeduje i stalno pogleduje da gosti budu dobro usluženi. Mlađi dvore i služe.

U Lijevoj Rijeci, pošto se završi ručak, običaj je da domaćin sa svojim gostima noseći zdravicu u ruci, ide u domove bližnjih susjeda koji toga dana slave. Pri ulasku u kuću javljaju se riječima „Ko mi je zdrav“ i ko prvi odgovori „Ja sa družinom!“ taj i dobija zdravicu. Pošto završe sa uzajamnim posjetama seljani se sakupe u nekoj od najvećih kuća i tu provedu ostatak dana. Pri večeri meso se dijeli po čuvenju – „Glava glavi, plećka harambaši...“ Poslije večere ponovo se sakupljaju na sijelo gdje ostaju do jutra. Pri rastanku gosti idu po domovima svojih domaćina na konak. Treći dan polaze pozdravljajući se i zahvaljujući na dočeku.



Uspostavljena tradicija sabora Vasojevića
Zavjetna slava Vasojevića, 12. septembar, praznik Sv. Aleksandra Nevskog

„Sjećam se kako se krajem devedesetih godina, oko ideje obnavljanja Vasove crkve (Crkve Svetog Arhangela Mihaila), okupila jedna grupa ljudi spregnutih ljubavlju i prijateljstvom, formirala Crkveni odbor i za nekoliko godina zazvonilo je zvono. Nakon obnove, Crkveni odbor je ustanovio veliki narodni sabor na dan Sv. Aleksandra Nevskog. Na taj dan, na koji je narod ovoga kraja, nekada davno, poslužila ratna sreća da tirjanstvu stane nogom za vrat. Sada je ovo mjesto utemeljenja Vasovog roda uočljivije; obilaze se i zalivaju korijeni narodnog bića, bića koje odatle najdublje govori. I duše mojih bližnjih sada su nekako zbrinutije. Ah, uzgred budi rečeno, na takvom groblju lakše je biti mrtav“, riječi su pjesnika Ilije Lakušića. Lakušić, inače predsjednik Crkvenog odbora za obnovu Crkve, je čovjek koji je dao više od svog života, svoje duše i stihova koji su posvećeni obnovi ovog hrama i naroda našeg. Zato o uspostavljenoj tradiciji najbolje govore riječi ovog velikana današnjice, ratnika – sanjara, koji oštri pero kad ide u boj i piše: „Iz najranijeg djetinjstva pamtim jedno ulegnuće na sredini zavičajnog groblja na Nožici. Na početku tog ulegnuća postojao je jedan kameni prag izglačan tabanima baš onih koji leže tu pod njime. To je bila moja mašta koju sam vidio. Ono što sam potom u sebi dograđivao nadvisilo je ono što sam vidio. Zavičaj je uvijek ljepši u sjećanju nego kada ga gledamo sa lica mjesta. Na to mjesto nekada davno, davno... (mora biti da je bajka) došao je moj daleki predak Vaso, od kojega su nastali svi moji u groblju i nad grobljem. Tu je postavio temelje doma i crkve te do današnjeg dana obdržao život među ovim brdima, niz dolinu Lima i svuda gdje ljudska noga dopire. Mnogo kasnije, kada je groblje već počelo uzimati moje najmilije, kada sam iz načete duše počeo oticati u ono ulegnuće na sredini groblja, razmišljao sam o tome kako bi nad ovim mrtvim gradom valjalo uspraviti staru vjeru i crkvu. Valjalo bi obnoviti ovo mjesto do kojeg dopiru najdublji korijeni svih potomaka, pa i onih koji su negdje na drugom kraju svijeta zagledani u svoje poslove i živote. Budući da uveliko živim i u svojoj mašti, osjećam da se odatle hrane i oni potomci koji će se tek roditi u dogledno ili nedogledno vrijeme. I oni se kroz tanke žile nebeskog pupka hrane odavde.“
Osveštavanje temelja nove crkve kao i osveštavanje novog zdanja početkom novog milenijuma, obavio je Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije 12. septembra, na dan kada su 1724. godine prenešene mošti Sv. Aleksandra Nevskog u Petrograd u Aleksandro-Nevsku lavru, gdje i danas počivaju. Dodatni razlozi što je za zavjetnu slavu odabran praznik Sv. Aleksandra Nevskog su postojanje istorijskih veza Vasojevića, Srbije i Rusije. Naime, pleme je održavalo bratske veze sa srpskim vladarima i sa Rusijom i učestovalo u sastavu srpskih i ruskih jedinica u svim ratovima protiv Arnauta i Austrougara. Osim toga, prvi moderniji put koji je povezao Lijevu Rijeku sa Podgoricom i Kolašinom, upravo je napravljen uz pomoć donacije carske Rusije.








„Zavjetna slava, praznik Sv. Aleksandra Nevskog, predstvlja sabor Vasojevića i ima izuzetnu vrijednost i značaj, jer nas okuplja oko Boga, u kome nam je, na taj dan, predvodnik i zastupnik Sveti Aleksandar Nevski. Sveti ruski knjaz i vladar, ali i pokorni sluga Božji, koji je izrekao svetu istinu da Bog nije u sili nego u pravdi. Na taj dan, iz godine u godinu, okuplja se sve veći broj vjernika, posebno djece i omladine i naše braće iz dijaspore. Ovogodišnji kum Crkve je moj brat Marko Mihailov Mujović, a domaćin bratstvo Mujović. Želimo da nastavimo tradiciju kumstva crkve, ali i da samu proslavu obogatimo kulturno - umjetničkim i istorijsko - edukativnim sadržajima. Težimo da djeca i omladina spoznaju svoje korijene i običaje, da budu bliži Bogu i jedni drugima, da dalje prenose Božije poruke i uče svoju djecu da nastave tradiciju slavnih predaka i gaje duh pravoslavlja. S obzirom da je 12. septembar petak, uz blagoslov Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, proslava ovog praznika održaće se dan kasnije, dakle u subotu 13. septembra, kako bi što više djece i omladine, ali i naše braće iz dijaspore prisustvovalo proslavi“, istakao je mr Ivan Trifunov Mujović, u ime bratstva, domaćina ovogodišnjeg sabora.


Poznati Vasojevići




Vasojevići u svakoj prilici ističu ko sve vodi porijeklo iz ovog plemena. Prije svih otac srpske pismenosti Vuk Stefanović Karadžić, kao i Karađorđe Petrović.
(Kralj Petar Prvi Karadordević je još prije dolaska na prijesto tajno dao novac da se u Kraljama kod Andrijevice, na mjestu odakle je u Srbiju odselio njegov predak, podigne kuća koja i danas postoji).


Prema pisanju Tomaša Katanića, pretka popa Katane, savremenika Karađorđevog, stoji da je Karađorđe rođen u Kraljima (godina rođenja nije pouzdana). Katanićevi spisi se čuvaju u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beogradu. "Karađorđe je i sam prilikom prijema deputacije Vasojevića kod Sjenice 1807. godine, koju je predvodio pop Katana u vrijeme Prvog srpskog ustanka, a po riječima koje je zabilježio sam Petar Katana izjavio: Pa ja sam od kuće Vasojevića. Tada se povede razgovor, ko je, odakle je, od koga je bratstva i ispade da je Karađorđe unuk Jovana Radulova Đurišića, a sin Petra Radulova. Ovaj Đuro Đurišić, bilježi Katanić, imao je devet sinova (što je i moguće, prema pisanju Jagoša Vešovića i kazivanju Đurišića iz Kralja)“.


Odavde je potekao vojvoda Lazar Mutap, Svetozar Marković, vojvoda Petar Bojović, vojvoda Miljan Vukov Vešović, vojvoda Gavro Vuković, Jovan Žujović, iguman Mojsije Zečević, prota Miloš Velimirović kao i mnogobrojni generali, narodni heroji, umjetnici i stvaraoci, od kojih su najistaknutiji pisci Mihailo Lalić i Radovan Zogović i slikar Jovan Zonjić, pjesnik i izdavač Ratko Deletić, ali i druge znamenite ličnosti iz novije istorije kao na pr. bivši predsjednik SR Jugoslavije, Slobodan Milošević. Prof. dr Blagoje Jevremov Mujović (1928 – 1993) prvi je doktor sociologije u Crnoj Gori, dok je njegov sin, doktor pravnih nauka Ranko Mujović, ove godine treći put izabran za dekana Pravnog fakulteta u Podgorici, što je jedinstven primjer u istoriji, ne samo ove visokoškolske institucije, nego i Univerziteta Crne Gore, a prilikom prvog mandata ušao je u istoriju Univerziteta kao najmlađi dekan. Vasojevići su „dali“ mnoge poznate ljekare i priznate van granica našeg regiona. Dr Božina Radević (1938 - ) kardiovaskularni hirurg iz Berana, autor više stotina naučnih radova i knjiga, prvi je u bivšoj Jugoslaviji obavio transplatacije jetre i pankreasa. Njegov kolega, specijalista interene medicine dr Vujadin Mujović, koga stručna javnost smatra Gajtonovim naslednikom, profesor je na nekoliko fakulteta i instituta širom svijeta i autor velikog broja knjiga i radova na srpskom i engleskom jeziku. Prof. dr Trifun Mujović, pedijatar hematolog, važi za najboljeg dijagnostičara u Srbiji i Crnoj Gori.

Neki od poznatih sportista koji potiču iz Vasojevića su: Milutin Šoškić, legendarni golman Partizana (finalista Kupa šampiona) i reprezentacije šezdesetih godina prošlog vijeka (najbolji golman Svjetskog fudbalskog prvenstva 1962. godine u Čileu kada je SFRJ osvojila 4. mjesto); Dragoslav Šekularac, reprezentativac SFRJ i fudbaler Crvene zvezde; košarkaš Arsenije Pešić, prvotimac šampionske generacije Partizana (sa Kićanovićem, Dalipagićem). Pomenućemo aktuelnog predsjednika RK Budućnost i člana OK CG, rukometaša Veska Mujovića i gimnastičarskog asa, njegovu prezimenjakinju Tanju. Jelena Janković, trenutno jedna od najboljih teniserki svijeta potiče iz gornjih Vasojevića
Dragan Nikolić, jedan od najboljih srpskih glumaca, je porijeklom iz Berana.Pisac i glumica Vjera Mujović i svjetska glumčka diva Mila Jovović, takođe su porijeklom iz Vasojevića[1].

________________________________________
[1] Priređivač ovog poglavlja se izvinjava svim Vasojevićima koji zaslužuju da budu navedeni, a nijesu.

Vojvoda Gavro Vuković (1852-1928)

Sin poznatog crnogorskog glavara, junaka i senatora Miljana Vukova, jedno vrijeme se, prije studija u Beogradu, školovao u Nici, u Francuskoj. Vojvoda Gavro Vuković je kao diplomirani pravnik (diplomirao je prava u Beogradu 1872) bio
ministar inostranih poslova Knjaževine Crne Gore od oktobra 1899. do decembra 1905. godine. Bio je predsjednik Državnog savjeta (1906-1908). Za narodnog poslanika biran je dva puta (1906. i 1914). Poznat je i kao pisac, memoarist. Diplomatska služba Gavra Vukovića u Carigradu počela je 1879. godine i trajala (s prekidom 1881/1882) do 1884. godine. On je odlukom knjaza Nikole I Petrovića Njegoša postavljen za otpravnika poslova Knjaževine Crne Gore u Carigradu. Prema tvrđenju Nikole-Nika Hajdukovića, Gavro Vuković je "1883 godine pošao u Carigrad"[1]. Dr Ilija Radosavović[2] navodi da je Gavro Vuković bio otpravnik poslova Knjaževine Crne Gore u Turskoj od "marta 1884. do decembra 1885. godine u Carigradu".


Gavro Vuković je bio član Velikog suda, ministar inostranih poslova, a jedno vrijeme i zastupnik ministra prosvjete i crkvenih poslova. Gavro Vuković je bio opunomoćenik crnogorske Vlade kaoministar inostranih poslova, koji je sa dr Valtazarom Bogišićem zaključio ugovor (23. marta/ 4. aprila 1893) na Cetinju o stupanju Bogišića u državnu službu crnogorsku. Riječ je o sporazumu o preuzimanju resora ministarstva pravde od strane Bogišića i njegovom imenovanju za člana Državnog savjeta. Taj ugovor je zaključen po nalogu i odobrenju knjaza Nikole, a potpisao ga je i predsjednik Državnog savjeta i ministar unutrašnjih djela vojvoda Božo Petrović. U projektu ugovora, koji je napisao Gavro Vuković, sačinjenog u Dubrovniku 1. januara 1893. godine, bilo je predviđeno da dr Valtazar Bogišić privremeno preuzme i resor I ministra prosvjete. Gavro Vuković je bio poslanik Crnogorske narodne skupštine. U kraljevini SHS politički je angažovan kao jedan od prvaka Crnogorske federalističke stranke.




Vojvoda Gavro Vuković
________________________________________
[1] Niko Hajduković, "Memoari", CID, Podgorica, 2000, g. str.15
[2] “Međunarodni položaj Crne Gore, u XIX vijeku", Beograd, 1960, str.1l6

Knez Nikola Milošević Vasojević, zvani Nikola Konsul


Po ulozi koju su imale, ne samo u istoriji ovoga kraja i plemena, već i po svojoj sudbini, posebno su zanimljive ličnosti kneza Nikole Miloševića Vasojevića, zvanog Nikola Konsul, generala Radomira Vešovića i igumana Mojsija Zečevića.



Nikola Konsul
Za Nikolu Miloševića (živio u prvoj polovini devetnaestog vijeka) Radomir Guberinić u knjizi o njemu kaže da je bio visoki ruski oficir i vojni ataše u Carigradu, glavni inžinjer Knjaževine Srbije i prvi projektant magistralnog puta Beograd-Bar, turski general, engleski konzul, putopisac, pjesnik, rodoslovik i kartograf, Evropljanin sa četiri državljanstva, koji je govorio trinaest jezika, osnivač i prvi knjaz Knjaževina Vasojevića. Nikola je sam za sebe tvrdio, da je potomak "Sloveno-ostrogorske dinastije". Ubijen je 1844. godine iz zasjede koja mu je, izgleda po Njegoševom naređenju, pripremljena u Zagaraču, nedaleko od Danilovgrada, na putu iz Vasojevića prema Cetinju, kamo je išao na Njegošev poziv. Njegoš je, istini za volju, Nikoli Miloševiću, čijeg se ugleda i uticaja u Vasojevicima nesumnjivo plašio, na mjestu njegove pogibije podigao spomenik, ali je Njegošev naslednik, knjaz Danilo, naredio da se spomenik sruši i da ne ostane traga od njega, čime je posredno potvrdio da je cetinjski dvor poradio o glavi ovog glasovitog Vasojevića. Spomenik je srušen, ali mu je narod zagaračkog kraja podigao drugi - mjesto njegove pogibije se i danas zove Konsulov grob.

Vasojevići su u balkanskim ratovima i I svjetskom ratu imali dvanaest bataljona vojske, odnosno dvije brigade. Gornjovasojevićkom je komandovao đeneral Radomir Vešović, jedno vrijeme bio i ministar vojni Crne Gore. U nizu kontroverzi, koje i do danas traju oko ove značajne ličnosti, posebno se pamti njegov govor koji je 1922. godine održao na Knjaževcu u Andrijevici prilikom otkrivanja spomenika poginulim Vasojevićima u balkanskim ratovima i I svjetskom ratu. Tada već penzionisani đeneral stao je pred stroj svojih preživjelih boraca, postrojenih ispred spomenika poginulih drugova i rekao samo ovo:







General Radomir Vešovic

“Junaci! Ja sam danas najsrećniji i najnesrećniji čovjek na svijetu.
Najsrećniji što ovaj spomenik junacima palim za slobodu podižemo u miru i slobodi, a najnesrećniji što na njemu nema moga imena.“
Život igumana Mojsija Zečevića[1]








Iguman Mojsije (Mojsej) Zečević je rođen 1780. godine u Vinickoj (Berane). Umro je 1850. godine i sahranjen ispred manastira Đurđevi Stupovi gdje je i stolovao. Mojsije je bio svetovni i duhovni vladar plemena Vasojevića s kraja osamnaestog i početkom devetnaestog vijeka. Uz Petra Prvog i Petra Drugog Petrovića Njegoša bio je jedna od najznačajnijih ličnosti Crne Gore. Zajedno sa Svetim Petrom Cetinjskim radio je na oslobođenju crnogorskih plemena, vraćanju islamiziranih Srba u vjeru pradjedovsku. Njega je Petar Prvi imenovao da ga zamjenjuje u "stolici" dok dođe mladi Rade Tomov na prijesto. A kada je došao, Mojsije je "odlučno stao uz mladog Njegoša kome su osporavali pravo na prijesto". Uspostavio je vezu između Crne Gore i Srbije i pomagao Karađorđev ustanak. Obavljao je značajne državničke i svetovne dužnosti u vrijeme Petra Drugog Petrovića. Učinio je mnogo na ujedinjenju Vasojevića i drugih brdskih plemena u jednu državu Crnu Goru. Njegovo djelo nastavio je Vojvoda Miljan Vukov Vešović. Mojsije Zečević je obnovio "Vasojevički zakon u dvanaest točaka" (tačaka). Pisao je molitve i epske pjesme koje su zabilježili njegovi savremenici, a među njima i Sima Milutinović Sarajlija. Preko pedesetak njegovih epskih pjesama objavljeno je u raznim listovima i antologijama.

________________________________________
[1] Izvor: Vasojevički zakon u dvanaest točaka, Stupovi, Andrijevica 1997.


„Zlatna groznica predaka Mile Jovović“

Milina porodica je poreklom iz Crne Gore, a imaju imovinu u Metohiji u Zlopeku blizu Peći. Njen pradjeda Bogić Camić Jovović bio je barjaktar iz plemena Vasojevića i gardijski oficir (perjanik) kralja Nikole I; ime njegove žene bilo je Milica, po kojoj je Mila dobila ime. Njen pradjeda Bogdan Jovović bio je komandant vojnog područja Priština, a kasnije je bio vojni finansijski inspektor u vojnim područjima Skoplje i Sarajevo, gde je otkrio veliku pronevjeru zlata. Kažnjen je jer je odbio da optuži svog prijatelja za taj zločin. Kasnije, komunistička vlada Jugoslavije ga je utamničila na Golom Otoku. Bojeći se da će ponovo biti uhapšen, pobegao je u Albaniju, a kasnije je prešao u Sovjetski Savez, u Kijev. Druga verzija priče je da je zapravo on uzeo zlato. Milin otac, Bogić Jovović, kasnije se pridružio njenom pradjedu u Kijevu, gdje su on i sestra diplomirali medicinu

Zečevići i Mujovići - Braća za uvijek i dovijeka!





U bratstvu Mujovića, posebno potomaka Jevrema Muletinog Mujovića iz sela Mali Stup, održava se gotovo stogodišnje prijateljstvo, pobratimstvo sa bratstvom Zečevića sa Veruše. U I Svjetskom ratu, poslije odstupanja srpske vojske ka Grčkoj, austrougarska vojska vršila je odmazdu nad srpskim stanovništvom uzimajući u zarobljeništvo gotovo svako muško čeljade. Tako su Jevrem Mujović i Tomica Zečević postali austrougarski zarobljenici, i odvedeni u logor u tirolskoj oblasti, gdje su se temperature spuštale na preko minus 40 stepeni celzijusa. Zarobljenici su tjerani na teški fizički rad, mučeni tako što su nosili teško kamenje za izgradnju puta, po dubokom snijegu i ledu. Ukoliko bi neki od logoraša pao od iscrpljenosti, „milosrdni“ stražari bi pritrčali i, ionako slabo odjevene, gladne i iscrpljene mučenike, „uspavali“ stavljajući im snijeg i led u njedra. Postojalo je više kazanja, ali dogodilo se da je Jevrem Muletin pao od iscrpljenosti, a da ga je od sigurne smrti spasio Tomica Zečević koji ga je uzeo na svoja pleća, davao mu svoju hranu i pomogao u oporavku. Oba zatvorenika su kasnije prebačena u logor u Mađarsku, odakle su se, posle odsluženja dvogodišnje kazne, pješke vratili u svoja sela, gdje su se pobratimili. Jevrem je zasnovao porodicu i imao četiri sina - Blagoja, Mihaila, Sinana i najmlađeg Trifuna - jedinog živog koji zna detalje pomenute priče. Tomica Zečević, iako oženjen, nije imao poroda, ali su njegova braća i njihovi potomci prenosili priču s koljena na koljeno, a ove kuće i bratstva, i dan danas zovu jedni druge pobratimima i braćom (slika gore: nacrt grba Trifuna Jevremovog).



Prota Miloš Velimirović „PlemeVasojevićko“[1]

Prota Miloš Velimirović (1848 – 1920) je rođen u Kraljama kod Andijevice. Školovao se u zavičaju, Đurđevim Stupovima kod Berana, u manastiru Visoki Dečani, a bogoslovsku školu završio je u Beogradu. Za pisanje i prosvjetiteljski rad od strane kralja Nikole Petrovića odlikovan je Danilovim ordenom prvog reda. Najviše je pisao o Vasojevićima, Crnoj Gori i Metohiji. Najzanačajnija djela prote Miloša Velimirovića su: roman „Paćenik“, objavljen 1891. godine, „Na Komovima“, objavljen 1892. godine, „Vasojevići i Metohija“, 1913., „Neznano groblje“, „Arnautska zvjerstva“, „Razvoj školstva u Vasojevićima“. Njegova djela ispunjena su istorijsko-geografskim slikama i odišu zavičajnim motivima. Svoj radni vijek prota Miloš Velimirović završio je u Svetosavskoj crkvi na Vračaru (Beogradu) gdje je i sahranjen.



Manastir Đurđevi Stupovi kod Berana


Starina Vaso od koga vode svoje porijeklo današnji Vasojevići, pojavio se u Lijevoj Rijeci na Nožici prije više od 300 godina. On se tu doselio, po jednom predanju iz Smedereva, po drugom iz istočnih krajeva Srbije i po trećem iz Ercegovine. No, ma od kuda bilo da se on ovdje doselio, mora biti da je bio čovjek od ugleda, a nije bez osnova i predanje koje kaže da je Vaso doselio iz Prizrena i da je bio velikaš i srodnik Nemanjića.

Predanje kazuje ovako: Nemanja, a od Nemanje Radoslav (ili Vukan). Nemanjići Slavjanogorski, a od Radoslava Kostadin, a od Kostadina Vasoje (1217 – 1286), davni predak Vasojevića po kome je i pleme dobilo ime. Vasoje je odrastao na dvoru despota, kasnije cara epirskog, Manojla Anđela, njegovog djeda po majci. Vaspitan je u grčkom duhu, a i sam je bio oženjen Grkinjom. Vasoje je poginuo oko 1286. godine. Vasoje je imao sina Stefana, a od Stefana Kostadin (drugi). Kostadin je imao pet sinova: Vasa, koga su Vasojevići, Pipera (Pipa), od koga su Piperi, Ozra, od koga su Ozrinići, i Krasa i Hota od kojih su Krasnići i Hoti (u Albaniji). Krasnići i Hoti su se poslije kosovskog boja poturčili, prešli u islam. Vasojević Stevo (1342 – 1389) je prema ovome sin ili unuk Vasojev. Stolovao je na Gracu (Komska župa) i, sa svojih četiri hiljade Vasojevića, učestvovao u kosovskom boju i poginuo braneći manastir Gračanicu. Jedni tvrde da su Vasojevići nastali na prostoru Komske župe i tu zasnovali svoje kućište. Kasnije, podižu svoje katune u Lijevoj Rijeci, provlačeći se ispred turske najezde. Docnije, vraćali su se na svoje prvobitno stanište. Vaso je stolovao na Gracu (Gradac na Rečici – Zlorečici). Vaso je bio oženjen sa Rečice ispod Koma. Drugi kazuju da je živio u Lijevoj Rijeci, na Nožici, na sastavku Kovačevog potoka i rječice Ljevaje i tu podigao manastir - zadužbinu (Vasova crkva). Poslije kosovskog boja, kod njega je došao Hunjadin (Sibinjanin) Janko i donio ranjenog sestrića Banović Sekula (Banovac Sekula), čija je majka bila Vasova kćer, da ga liječi. Тu je umro i sahranjen je negdje u Lijevoj Rijeci. Vaso je imao četiri sina: Raja, Miomana (Mija), Novaka i Đura. Od Raja su Rajevići, od Miomana Miomanovići, a od Novaka Novakovići i od Đura Đurovići u Dupilu, Crmnička nahija. Rajo (Rao) je imao tri sina: Đura, Daba i Uglješu. Od Đura su Lopaćani (Lijeva Rijeka), od Daba – Dabetići, a od Uglješe Kovačevići

Vasojevići su nazvani „Sedmo brdo“, „Potlašnje brdo“. Starina Vasojevića je iz stare Holmije, potiče čak iz 499. godine. Dioba Srba na plemena počinje još početkom 1160. godine. Na tom „Sedmom brdu“, sahranilo se „još do danas“ „egro i blagorodstvo staro Srbsko“. Oni su jedan rod. Tokom perioda Nemanjića pojavljuju se tri župe: Budimlja, Zla Rijeka (Zlorečica – Komska Gora) i Plav. Njihove granice su od davnina, prema „Vasojevićkom zakonu od dvanaest točaka“, u granicama kneza Milutina. Svi slave Nemanjićku slavu, Aranđelov dan. Sva ova plemena stoje danas u 13. stepenu srodstva prave linije prema svom rodonačelniku Vasu.


Vasojevići su danas veliko i jako pleme. Oni su po svom naselju sada zahvatili sem Lijeve Rijeke još i desnu stranu Tare do Kolašina, pritoku tadašnju Drcku, Polimlje (gornji Vasojevići). U početku dok su samo bili na Nožici i Lijevoj Rijeci nijesu imali svog plemenskog vojvode, ni nahije, već su pripadali kučkom vojvodstvu i Kučkoj nahiji. Tek su kasnije, kad su se Vasojevići počeli seliti preko Koma i naseljavati oko rijeke Zlorečice, dobili svoga plemenskog vojvodu u sedmom stepenu potomaka Vasojevog, koji je kod Turaka važio kao knez zlorečki, jer tada Vasojevačke nahije nije bilo, već je bilo Zlorečana i Ljevorečana.

Prvi plemenski vojvoda Zlorečkih Vasojevića bio je Milutin Raičev Rajević, drugi pop Katana, treći Đeka Bojović, četvrti Vuksan Bojović, peti Ivan Kujo Obadović, šesti Lakić Novov Kastratović, sedmi Vuksan Lakićev, osmi Simo Lakićev Vojvodić, deveti Stojan Simov Titularni, deseti Miljan Vukov Vešović Lopaćanin, jedanaesti Lakić S. Vojvodić i dvanaesti Gavro M. Vuković počasni.

Prvih pet vojvoda pripadali su XVIII vijeku i bili kao kneževi, a šesti i stvarni vojvoda koga su i Turci priznavali bio je Lakić Novov Kastratović koji je pripadao poslednjoj desetini XVIII vijeka i bio vojvoda do 1838. godine, kada je i umro. Tada ga nasleđuje njegov drugi sin Simo koji je ovom nahijom upravljao punih dvadeset godina i ostavio je sposobnu da priđe Crnoj Gori i knjazu Danilu.

I prije vojvoda vojvode - Braća Brajotići, Vuk i Jovan

Još prije pojave prvog vojvode Vasojevićkog, pojavio se u Lijevoj Rijeci Vuk Brajotić, zapamćen kao jedan od najvećih vasojevićkih junaka. Vuk je potomak Vasovog sina Mija (Mijomana), rođen na Lopatama, gdje je i živio sa bratom Jovanom. Vuk je rano počeo da četuje, dugo je živio i hajdukovao oko Kolašina i po Polimlju. Кao takav obratio je na sebe pažnju svih susjeda, pa i Peja Stanojevića, vojvode bratonoškog, koga je Brajotić kao vojvodu iz svog plemena (kome je tada i Lijeva Rijeka pripadala) istisnuo.

Vuk Brajotić se bio tek oženio kada je neki paša iz Ercegovine došao u Podgoricu da od brđana kupi arače. Paša je, opet, bio prijatelj sa nekim vojvodom Kučkim i pitao ga je da li zna kakvu lijepu brđanku koju bi mogao uzeti za ženu. Vojvoda reče da ima, ali da je to žena Vuka Brajotića, dobroga junaka. Kad je to čuo paša, on u pratnji nekoliko momaka ode na Lopate, gdje kod kuće nađe samo Vukovu ženu i majku i tako je paša zarobi i povede put Podgorice i u putu zakonači na Doljane. Vuk se nalazio u četi, brat Jovan kod ovaca u Veruši, te majka otrča Jovanu i kaza mu šta se dogodilo. Kada je to čuo pođe u potjeru za pašom, sa još nekoliko čobana. Pašu stigoše na konaku u Doljanima i napadoše ga tako da mu pobiše sve momke, pašu živog uhvatiše i snahu izbaviše. U povratku, više Klopota, srete Vuk Jovana sa pašom i snahom i htjede ih oboje ubiti, ali Jovan ne dade. Kad dođoše na Lopate, Brajotići paši odsjekoše oba uva, pa ga tako čulja isprate niz Taru, put Kolašina, odakle je otišao u Ercegovinu bez arača, bez brđanke i bez ušiju.

Poslije ovog događaja, bratonoški vojvoda Pejo Stanojević nagovori Mustaj pašu Mamut – Begovića da pohara Lijevu Rijeku, jer mu se ova odmetnula. Paša sa nekim Arapinom skupi vojsku i dođe u Gusinje gdje mu se pridružiše i Šabanagići, odakle pođoše preko Širokara i Carina na Verušu i udariše na Lijevu Rijeku, koju pohara i ognju preda, zapali i Vasovu crkvu koja do temelja sagore. Paša se ulogorio i zakonačio na Nožici gdje ga napade Brajotić sa Ljevorečanima, razbije ga i poćera k Veruši, gdje se Turci razdvojiše. Jedni su s pašom bježali uz Krotiče, a drugi sa Arapinom uz Turjak, pa se i Ljevorečani razdvojiše, jedni za pašom, a drugi ćerahu Arapina. U tom boju paša pogibe na Krotiče te je ova dobila naziv Klisura Mustaj paše Mamut – Begovića, a na Turjaku poginu Arapin pod jelom, koja se i sad zove Arapova jela. U ovom boju nije ostao nijedan Ljevorečanin koji nije posjekao turske glave, a većina posječe po nekoliko, dok je samog Mustaj pašu posjekao Vuk Brajotić. Ova odbrambena bitka odigrala se 30. avgusta i zbog nje su Vasojevići uzeli da slave i Svetog Aleksendra Nevskog[2], a stara im je slava Sveti Aranđeo koga takođe slave i sada.

Vuk Brajotić nije imao poroda, a potomci njegovog brata Jovana su Sajičići u Vinickoj. Njegov potomak bio je i Nikola Sajičić koji je 1809. godine poginuo na Suvodolu.

________________________________________
[2] Postoji predanje da su se Vasojevići, predvođeni Vukom Brajotićem i Vukom Marinkovićem, prije bitke sa Turcima na Krčevu (prva polovina XVIII vijeka) uoči Sv. Alesendra, zakleli da će ovog sveca uzeti za slavu ako sjutradan pobijede. Narednu noć su proveli u pjesmi i veselju slaveći Sv. Alesendra.

[1] Pisac i publicista Ratko Deletić je 1980. godine pronašao rukopis prote Miloša Velimirovića „Pleme Vasojevićko“ u arhivi Pećke patrijaršije. Rukopis potiče iz 1901. godine, a knjiga je objavljena 2003. godine u izdanju izdavačke kuće „Andrijevica“, čiji je glavni i odgovorni urednik bio upravo Ratko Deletić. U narednim redovima prenosim dio Velimirovićevog rukopisa, uz manje imjene.
________________________________________

O Vasojevićima – prapreci i bratstva


Vasojevići su najveće srpsko pleme, koje je nastanjeno u istočnom delu Crne Gore, u Lijevoj Rijeci i s obije strane Lima sve do reke Lješnice, a nekada se taj predio zvao Stara Srbija. Takođe Vasojevići su i jedno od brdskih plemena koje se zajedno sa starocrnogorskim i starohercegovačkim plemenima ujedinilo u jedinstvenu Crnu Goru. O njihovom imenu i porijeklu postoje dvije verzije narodnog predanja. Po jednoj, oni su potomci izvjesnog Vasa, srodnika Vukana Nemanjića, koji je rođen u Prizrenu i bio vojvoda u doba cara Dušana. Njega je naslijedio sin Vasojević Stevo, koji se pominje u narodnim pjesmama o boju na Kosovu pod imenom Musić Stevan, i koji je bio vojvoda u Sjenici, u Novopazarskom Sandžaku. Posle Kosovske bitke i smrti Vasojević Stevana, Vasojevići su kao uskoci krenuli u Hercegovinu i došli do Foče, a odatle skrenuli na jug, jugoistok i istok, i preko Crne Gore došli na Nožicu u Lijevoj Rijeci, gde su se nastanili.
Po drugom predanju Vasojevići vode porijeklo od Vasa, sina hercegovačkog kralja, koji se takođe preko Crne Gore doselio iz Hercegovine i nastanio na Nožici u Lijevoj Rijeci.

Braća i sinovi

Po legendi, Vaso je imao još četiri brata: Pipa, Ozra, Krasa i Ota. Od njih su nastala plemena Piperi i Ozrinići u Crnoj Gori i Krasnići i Hoti u Albaniji.
Pavel Apolonovič Rovinski, koji je više od četvrt vijeka boravio u Crnoj Gori, proučavao prošlost, život i običaje i napisao kapitalna djela o Crnoj Gori, ističe da Vasovi potomci "nijesu znali da objasne, odakle i kada je Vaso došao u Crnu Goru".
Nijesu mogli jer Vaso nije "došljak" ili srpski prebjeg u Crnoj Gori, već je ponikao, opstao i čelnik plemena Vasojevića postao u Lijevoj Rijeci. Prvobitna, početna, plemenska teritorija i plemensko jezgro Vasojevića formirani su u Lijevoj Rijeci u periodu od druge polovine XV, do sredine XVI vijeka, ujedinjavanjem bratstava crnogorskog podneblja, a Vaso je bio jedan od prvih, ili možda prvi vasojevićki čelnik.
A sam Vaso je, navodno, imao četiri sina - Raja, Novaka, Mija i Ðura. Najmlađi Ðuro se odselio u Crmnicu i od njega je nastalo veliko bratstvo Ðurovići, a od ostala tri Vasova sina razvile su se tri velike bratstveničke grupe u Vasojevićima - Rajevići, Novakovići i Mijomanovići. Danas, doduše, u Vasojevićima nema nijednog takvog prezimena jer su se bratstva dalje dijelila i cijepala na manje podgrupe, ali svi tačno znaju ko od koga vodi porijeklo i svaki iole stariji čovjek može nabrojiti sve pasove svojih predaka do samog rodonačelnika plemena. Taj broj se već popeo na dvadeset pasova i ako se uzme prosjek od oko trideset godina od pasa do pasa, koji se u nauci smatra objektivnim, potvrđuje se predanje da su Vasojevići na ovim prostorima najmanje šest vjekova.

Stare tradicije

Prvi pisani pomen Vasojevića, inače, datira iz 1444. godine. Konstantin Jireček, naime, navodi jedan dokument iz tog vremena koji se čuva u Dubrovačkom arhivu.
Izvjesni Brajan Prodanić se žali dubrovačkom sudu kako mu je šezdeset gorštaka: Pipera, Bjelopavlića i Vasojevića, napalo trgovački karavan, ubilo brata i opljačkalo robu.

Ako se zna da je potrebno barem sto godina da se nekom lokalitetu ili plemenskoj zajednici ustali ime, po nekom od istaknutih predaka, onda se narodno predanje da je prapredak Vasojevića na ove prostore doselio polovinom četrnaestog vijeka u potpunosti potvrđuje. U narodnom predanju se, inače, spominje i Vasoje i Vaso. Po jednima, riječ je o jednoj te istoj ličnosti, a po drugima poznatiji i mlađi Vaso je potomak, unuk ili praunuk Vasojev. Vasojevići su tu živjeli sve do sedamnaestog vijeka, proširujući pomalo teritoriju na račun okolnih plemena, a tek tada je krenula njihova ekspanzija u dolinu Lima i druge krajeve van stare postojbine. Kud god su se selili, međutim, ljubomorno su čuvali svoje tradicije i veoma naglašeno uvijek isticali svoje porijeklo i korijen, danas razgranat do gotovo nevjerovatnog broja bratstava.


Bratstva i podgrupe

Kako u svojoj knjizi "Pleme Vasojevići" piše profesor dr Radoslav Jagoš Vešović, od tri bratstveničke grupe ovog plemena, najjača i najbrojnija je ona koja je postala od Vasovog najstarijeg sina Raja. Nju čine tri podgrupe bratstava: Lopaćani, Dabetići i Kovačevići.

Lopaćani su:
Raketići, Radulovići, Popovići odnosno Vešovići, Marsenići, Vulevići, Bojovići, Ðukići, Miloševići, Velidžiknići, Čukići, Golubovići, Lalevići, Rajičevići, Ivanovići, Novovići, Vašovići, Pavićevići, Dragićevići, Mikovići, Neradovići, Aleksići, Vukašinovići, Spasojevići, Stojanovići, Stojkovići, Vukićevići, Boričići, Labani, Mijovići, Radunovići, Radivojevići, Vukanići, Ugrenovići, Jelići, Perovići, Mirkovići, Ivanovići, Kikovići, Karadžići, Šakovići, Folići, Zulevići...

Drugi ogranak Rajevića - Dabetići - su:
Dabetići, Deletići, Lekići, Ðekići, Novovići, Rajovići, Vukovići, Mirčići, Labovići, Rosnići, Ćirovići, Grozdanići, Lazarevići, Stanisavići - Ilići, Laškovići, Radunovići - Drndari, Kuburovići, Osmanlijići, Vulinići, Zonjići, Dragojevići, Ivanovići - Sjenožećani (od kojih su Bakići i Rajovići), zatim Arsenijevići, Protići, Vuksanovići, Lakićevići, Stanići, Lalići, Lašići, Žurići, Kojići, Mitrovići, Palevići i Garčevići.

Treći ogranak - Kovačevići - su:
Kastratovići, Vojvodići, Mićovići, Akovići, Ðurišići, Martinovići, Jojići, Simovići, Carevići, Medonići, Ðurkovići, Stanići, Otaševići, Bradići, Marijanovići, Rakići, Plavšići, Ružići, Obradovići, Savići, Miketići, Jukići, Vuksanovići, Zekići, Vučićevići, Katanići, Vulići, Šarovići, Novičići, Aletići, Bacanovići, Dedovići, Ðinovići, Milovići, Taići i dr.

Od drugog Vasovog sina, Novaka, postala su bratstva:
Milikići, Tomovići, Radevići, Ðekići, Mujovići, Kićovići, Lakušići, Račići(čiji su ogranci Jelići i Vukići), zatim Asanovići, Boričići, Ljubići, Nikolići, Miloševići, Pantovići, Zekovići, Radunovići, Radonjići, Malevići, Ivanovići u Slatini, potom Dujovići, Marnići, Bakići, Prelići, Dragovići, Ćulafići, Mimovići, Adžići, Babovići, Čakići, Vukovići, Đurovići, Radojevići, Lakovići, Orovići, Kočanovići, Salevići, Bandovići, Radojevići, Radosavljevići, Vukadinovići, Mitrovići, Ðekovići, Matovići, Žujovići itd.

I treća bratstvenička grupa, Mijomanovići, od Vasovog trećeg sina Mija, kao i prethodne dvije, ima svoje podgrupe, a uglavnom joj pripadaju sljedeća bratstva:
Delevići, Cemovići, Joksimovići, Mićovići, Ćeranići, Markovići, Štipalji, Zečevići, Sajičići, Maslovarići, Dubaci, Guberinići, Fatići, Novovići, Miškovići, Vukovići, Leposavići, Ðerkovići, Turovići, Jovovići, Vučelići, Vujovići, Savovići, Vukićevići (različiti od Vukićevića Lopaćana), Stijovići, Ćorci - Šunjevići, Bajići, Šarbajići, Mališići, Nedići i Kruščići.

Napominjem da su svi ovi podaci uzeti iz knjige dr Radoslava Jagoša Vešovića "Pleme Vasojevići", objavljene prije šezdeset godina i da može biti da nisu potpuni, da su se neka bratstva možda u međuvremenu istražila, ili se koje novo razvilo, ali je sasvim sigurno da svi Vasojevići dobro znaju i čuvaju uspomenu na svoje porijeklo, čak i kada se u pojedinim bratstveničkim grupama, ponavljaju pojedina prezimena. Svi, Vasojevići potiču sa Nožice, iz Lijeve Rijeke, gdje je živio njihov prapredak Vaso i gdje se i danas, pored ostataka njegove crkve, nalaze i tragovi njegove kuće.

Etnički sastav, popis iz 2003.

Srbi
89,81%
Crnogorci
9,43%

Nepoznato 0,74%






Priredio: mr Ivan Trifunov Mujović
Skadarska 53, 11 000 Beograd
Tel/fax: +381 11 322 7852 ;
Mob: +381 63 184 2743/ +381 63 32 38 37
E-mail: ivanmuyo@yahoo.com
ivan_mujovic@hotmail.com
E-mail: vasojevici@gmail.com
Web – site: sites.google.com/site/vasojevici

-nastavak-

Dopuna: 11 Maj 2010 15:01

-nastavak-

* * *


Crna Gora je u tecaju povjesnice promijenila nekoliko imena. Na njezinom prostoru od sredine III vijeka do 1167. godista prije n.e. postojalo je Ilirsko Kraljevstvo, tako imentovano po Ilirima kao njezinim najstarijim ziteljima. Potom su ga pokorili Rimljani, koji su od tada do 11. godine nove ere na istome prostoru osnovali provinciju Ilirik.

Nakon toga, do pred kraj III stoljeca u ramu rimske provincije Dalmacije se spominje Naronski konvent kao njezin novi naziv. Od razmedja III i IV do kraja VI v. za nj se pojavljuje ime (provincije) Prevalis ili Prevalitana, od godista 395. u sastavu Istocnoga Rimskog Carstva (Vizantije). Od tada pa do kraja XII st. smjenjuje ga novo ime oblasti Duklja (Dokleja, Dioklija, Dioklitija).

Tako je narecena po nazivu istoimenoga grada, u sacuvanijem izvorima prvi put zabiljezenog u II v. A grad Duklja je imentovan prema ilirskom plemenu DOKLEATI u porjecju Zete. Isti naziv do sredine IX st. i u njezinome okviru nosila je novonastala drzavna formacija. Koncem XII v. potiskuje ga slovensko ime zupe i drzave Zeta (Zenta, Genta), u sacuvanijem vrelima prvi put spomenutom sredinom XI st, sa znacenjem "zitnica, zitorodna zemlja".

To je ime nastalo prema slovenskom plemenu Ze(n)tici – "Zeteoci", doseljenome iz Polablja – Pomorja, sadasnjega istocnog dijela Njemacke kao prapostojbine starijeh predaka dukljanskijeh Slovena i prvobitno nastanjenome u ravnicu oko Skadarskoga jezera i rijeke Zete, po njemu takodjer nazvane.

Na posljetku, i to je ime u drugoj polovini XV vijeka zamijenjeno opet slovenskijem nazivom Crna Gora, sto prvorazredno znaci Crna Brda (tal. Montenegro, tur. Karadag, alb. Malezija) s prvijem sacuvanijem pomenom iz 1296. goda u smislu visinske oblasti podlovcenskoga podrucja u ramu zetske zemlje pod prevlascu Nemanjica.

U drzavi Duklji, od sredine IX st, u procesu mijesanja doseljenih Slovena s Ilirima, Romanima, Grcima (Vizantincima) i pripadnicima drugijeh plemena i naroda, u posebitijem prirodnim i povijesnim uslovima, nastali su Dukljani, kako smo vec vidjeli, prvo nominalno kao vazalni (vizantijski) narod i od 1043. godista i kao samostalan narod.

Od svrsetka XII v. po novopreimenovanoj zemlji Zeti (Zenti, Genti), u procesu njihova daljega spajanja i srodjavanja, javljaju se Zecani, za vlade Nemanjica takodjer kao vazalni, a poslije 1360. g. i kao ponovo samostalan narod.

Takav rang i polozaj ostvaruju stalnom obranbenom i oslobodilackom borbom kako protivu Srba tako isto i svijeh ostalijeh neprijatelja. Od trece decenije XV st. prema imenu zemlje i nazavisne drzave Crne Gore, na istorijsku pozornicu stupaju i Crnogorci kao samostalan narod.

A do kraja istoga stoljeca, neprestanoj obranbeno-oslobodilackoj borbi, kao gradjanskoj revoluciji, u toku narednijeh vijekova, na podlozi posebitijeh ekonomskih, kulturnijeh, drzavno-pravnih i ostalijeh tradicija, iz crnogorskog naroda postepeno je uoblicena i crnogorska nacija, kao najveci oblik svijesti o sebi.

Uporedo s njihovijem prvorazrednijem postojanjem, tek duboko u novomu vijeku drugorazredno se pojavljuju i tzv. Srbi, kao pojam neetnickoga sadrzaja i postojanja. Od tada prvo oznacava pripadnost Crnogoraca nazovi srpstvu, tj. Pravoslavlju, sto se, narocito poslije obnove Pecke patrijasije (1557 – 1766), poistovjecivalo sa srpskijem narodom u Srbiji.

Do toga je doslo stoga sto je arhiepiskop Sava Nemanjic tek 1219. godista u Zetu uveo pravoslavlje, koje se do tada nalazilo u sastavu srpske arhiepiskopije u Zici i patrijasije u Peci. Iz toga razloga Njegos drzi da su njegovi sunarodnici etnicki i nacionalno Crnogorci, a po vjeri Srbi.

Medjutijem, za razliku od toga srpstva, zabludjelo srpstvo Vuka Karadzica je jezickoga (stokavskog) karaktera. A crnogorski Srbi Nikole I Petrovica su produkt njegove, u odnosu na Srbe i Srbiju, osvajacke politike. I svi drugi pojavni oblici srpstva u Crnoj Gori su neetnicki i nenacionalni.


-nastavak-

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

-nastavak-
* * *


Crnagorska Plemena i njihovo porjeklo kroz historiju
Izlomci iz knjige M.E.Durham “Zakon,i običaji medju plemenima u Balkanu”1928

M.E.Durham -Fellow of the Royal Antroplogical Institute-
“Some Tribal Origins Laws and Customs of the Balkans”1928

Brda-
Se sastoji od tri plemena;

(I) Bijelopavlić-i sinovi;i to od Bijeloga Pavla porijeklo vuče od Pal i Bardh(Albanski za Bijeloga Pavla)sina Leke Dukadjina,gospodara Albanskih brdjana-Malisora.Od njih potiču dva bratsva Vražgrmci i Martinići glavno od njih su Crci i Stijeni .

(II) Kao što napomenusmo prije Piperi i Vasojevići zajedno sa Hotnjanima i Krasnićima imaju zajedničko porijeklo.ova plemena su uvijek bila svoje glave i ratovale protivu Vladika i Crne gore i naravno mjenjalo boju kad se ratovalo protivu Turaka.. Danilo –I-prvi, u njegovom kodiku 1865 počinje sa riječima“Danilo gospodar Crne gore i Brda “razlikuje Crne gorce sa Brdjanima”
U raportu Austrijskoga delegata Joseph Krmpotich 1788 kazuje da sva ova plemena su katolici Albanci i da razlikuju od Crnogoraca gorkih nasprem ovijeh plemena Brdjana na Albanski Malisora to su; Pješevci, Bijelopavlići, Piperi, Kuči, Bratonćici, Vasojevići, Drekalovići- Berisha,Klementi,Hoti, i Kastrati.Sem ovih zadnjih tri i maloga dijela Kučija i Triepši koje Mario Bolizzo čak 1614(Jiriček)spominje Albansko”Chuzzi,Albanese del rito Romano”aneksijom Crne gore svi drugi su se asimirali u Serbofone.Naprimjer ime Kolašin dolazi od Albanskoga Kol i shen:Sv.Nikola inače patronski svetac katoličkih Albanaca kome je nekad ovo mijesto pripalo.
(o.p.) Dr.Radoslav Rotkovic u knizi “C.Gora i Dusanovo Carstvo”(1997)st;150 u ostalom kaze;70% danasnjih C.Goraca i Brdjana imaju Ilirskoga porjekla a preostalih 30% je vjerujem Vlaskoga i staroslavenskoga.
Na kraju cemo spomenuti u manjim detaljima ostala plemena danashnje Crne gore;Lukovo od luka izmedju Drobnjaka i Nikšića.
Šaranci malo pleme lijeve strane Tare blizu Drobnjaka.Morača pleme sa starim manastirom pod Moračom osnovanom od sina Stefana Nemanje Vuka u 12 –stom vijeku.
Drobnjaci ovo veliko pleme zapadno od Šaranca i lijevoga korita Tare prvi puta se spominju od Jiričeka u Dubrovčkim analima kao dio Durmitora 1354 god to prije Kosova.izmedju ostaloga se spominje plemena Trebinja u Hercegovini,Gačko,Banjani,Nikšić,svi su ovi “Vlaški katuni”.
Rovac je malo pleme izmedju Morače i Bijelopavlića.
Piva veliko pleme heroj Hajduk Bajo Pivljanin jedno od Cetinjskih ulica nosi njegovo ime.Oputna Rudina,Grahovo,Zeta i Podgorica,Primorje i Krajina.Da ova mijesta nisu bila srpska naravno kazuje i titula Stefana Dushana”Car Serba,Grka ,od Albanije i Primorja”

Kao što se vidi Crne gorsko prostiranje i Brda su bila od miješanog stanovništa ali u to vrijeme područja se nisu bazirala na osnovu nacije/narodnosti koja tu žive nego vijere koja je bila iznad nacije.
Tako vremenom oni koji su primili katoličansvo su ostali Albanski a oni koji su primili pravoslavstvo takodje sa vremenom su izgubili svoju naciju i slavizirali u serbo fone.Znači u razrašenju porijekla sve se zavisilo koja vijera ima primat nad tim područjem i kao takva postala dio tog podneblja.
Crna gora je bila Mikrokosmos različitih primitivnih zbivanja koje se mijenjalo sa nevjerovatnom brzinom; isprjed očiju se od plemena stvorile nacije,jezici mijenjali i tako kako je ko običaje i zakone imao taku je i boju dobijao ovo je Balkan dje je sve je u nijancama a na kraju; i istina je drugačije nego što izgleda.
_________________

Kad su Vasojevići se sreli prvi put sa Srbima, kad su uskočili u dolinu Lima, sreli su se prvi put sa Srbima, odmah su počeli da ih ubijaju i pljačkaju!

Srpski knez, Karađorđev sin, žalio se Njegošu u pismu od 28. X 1850. godine, što Vasojevići ubijaju Srbe i piše mu:
"Kažu da im oni ne daju mira, da ih svaki dan napastvuju, globe, ubijaju, žene im otimaju i nebrojano često im drugih zala čine".

Komentari su Dr Radoslava Rotkovića



KATOLIČKA KNEŽEVINA VASOJEVIĆA



-----------------------------------------------------------------------------
"Između Srbije i Crne Gore nalaze se nezavisna plemena, koja neće da se ujedine ni sa jednom državom. Njih ima 200 hiljada stanovnika. Njihov je knez Nikola Vasojević. Ovaj knez traži pomoć od Francuske i Rima, jer želi da u svom kraju stvori centar propagande katolicizma i kulture među Slovenima, što bi bilo upereno protiv onoga što Rusija radi u Crnoj Gori", pisali su agenti iz Carigrada. Tako je rođen jedan od najfantastičnijih avanturističkih političkih projekata na našem tlu - država, po planini Kom, nazvana Kneževinom Holmijom, projektovana kao glavni saveznik u odbrani poljskih (?) interesa na Balkanu. Fantastičniji od projekata bio je samo njegov izvođač - čovek koji je inžinjersku akademiju završio u Rusiji, pobegao iz ruske u tursku vojsku, radio za Knjaza Miloša na projektovanju srpskih utvrđenja, bio egleski konzul u Novom Pazaru, od Njegoša - Vladika mu je i pesme posvećivao - dobio titulu "Knez Vasojevića", pregovarao sa igumanom Mojsijem Zečevićem o tome treba li Vasojevići da pređu u katolike, u Rimu sumnjičen da je turski špijun, u Atini da je ruski agent, a u Vatikanu proglašen varalicom! Nikola Radonič Vasojević, nesuđeni glavar Holmije, zagonetnu biografiju okončaće zagonetnom smrću. Kakve veze je njegova Kneževina Holmija imala sa Ilijom Garašaninom i njegovim "Nečertanijima"?
----------------------------------------------------------------------------------

Tridesetih i četrdesetih godina devetnaestog veka oči gotovo cele Evrope bile su uprte u Bliski Istok. Posle pokolja nekada najelitnije turske vojske, janjičara (3. juna 1826. godine), sultan Mahmud kao da je tim svojim krvavim činom "obznanio svetu da stara Turska nije sposobna da živi". Znatno pre nego što je srpski istoričar i državnik Čedomilj Mijatović ovako ocenio taj prelomni trenutak Osmanskog carstva, evropski agenti i avanturisti sakupljali su za svoje vlade dokaze o slabostima turske carevine. Verovalo se tada da će se na Bliskom Istoku, na tlu Turske, dogoditi veliki evropski sukob koji će odlučivati o sudbini mnogih naroda.

Među putnicima po balkanskim zemljama bio je i Englez Dejvid Urkvart koji je, početkom tridesetih, posetio Miloševu Srbiju. Pronađene su Urkvartove beleške o razgovoru sa Milošem, iz kojih se vidi da je knez, govoreći o srpskim zemljama, istakao pretenzije Srbije na objedinjavanje Srpstva. Urkvart je bio provereni rusofob; poznato je da je prijateljevao sa Karlom Marksom, a zna se i da se družio sa vođom poljskih emigranata knezom Adamom Čartorskim. Nije isključeno da je, pod uticajem Urkvarta, u knezu Čartoriskom postepeno sazrevala misao o novom preuređenju Evrope. Tražeći mesto Poljskoj u toj novoj Evropi, Čartoriski je smatrao da je neophodno sačuvati Tursku od velike opasnosti sve snažnije Rusije i vezati je za politiku Engleske i Francuske. Aktivnost svojih agenata Čartorski je usmerio ka Južnim Slovenima, posebno ka onima koji su bili turski podanici, u nastojanju da među njima razvijaju duh jugoslovenstva. Tako se postepeno uobličavala strategija po kojoj bi Srbija trebalo da postane stožer objedinjavanja sloenskih naroda na Balkanu. Ova ideja, zamišljena kao pokret Južnih Slovena pod vođstvom Poljaka, u svom izmenjenom obliku, našla je svoje uporište u Načertaniju Ilije Garašanina, ali kao pokret oslobođenja srpskih zemalja od turske vlasti, pod vođstvom Srbije.

Grof Adam Čartorijski (1770-1861) radio je u ruskoj diplomatiji, gde je, dok je uživao naklonost cara Aleksandra Prvog, dve godine bio ministar inostranih poslova Rusije. Zbog učešća u poljskom ustanku, emigrirao je i postao jedan od vođa poljske emigracije. Sedište njegove razvijene agenture bilo je u Parizu, u hotelu "Lamber", gde je i sklopljeno Poljsko-Holmski sporazum Čartoriski - Vasojević.

Knez Adam Čartoriski, međutim, nije radio samo na jednom razboju. Njegovi agenti pleli su mreže oko Srbije, ali su ostvarivanje svoje ideje potražili i na drugoj strani. Mihailo Čajkovski, agent Čartoriskog u Carigradu, u memorandumu upućenom francuskom ambasadoru u Turskoj, obaveštava njegovu ekselenciju o tome da se između Srbije, za koju Poljaci "izražavaju simpatiju", i Crne Gore, nalaze nezavisna plemena. "Oni neće da se ujedine ni sa jednom ni sa drugom državom", piše Čajkovski. "Njih ima oko 200.000 stanovnika. Njihov je knez Nikola Vasojević. Ovaj knez traži pomoć od Francuske i Rima, jer želi da svome kraju stvori centar propagande katolicizma i kulture među Slovenima, što bi bilo upereno protiv toga što Rusija radi u Crnoj Gori..."

Poljaci su, ako je suditi po do sada raspoloživim podacima, veoma ozbiljno prišli stvaranju slovenske države, Kneževine Vasojevića koja je dobila ime - Holmija.

Otkuda tako neobično ime tako neobičnoj kneževini?

Sam Nikola Vasojević tvrdio je da se vasojevićka plemena po planini Kom zovu Holmija, što znači Brda. Reč holm, po svoj prilici, izvedena je po ugledu na tumačenje crkveno-slovenskog ruskog jezika, i znači isto što i hum - uzvišenje na ravnini, brdo ili planina.

A ko je bio čovek koji je pokušao da između Crne Gore i Kneževine Srbije osnuje posebnu državicu? Samozvanac, avanturista ili istinski borac za dobro svog naroda?

Protivurečni su podaci o poreklu, rođenju i prvim godinama života Nikole Vasojevića. Istoričar Ljubomir Durković-Jakšić, ustudiji "Srbijansko-crnogorska saradnja (1830-1851)", upoređujući podatke iz knjiga, novina i dokumenata sa neposrednim svedočenjem potomaka, navodi da je Nikola rođen u selu Lopatama u Vasojevićima, 1797. godine. Otac mu se zvao Staniša, a mati Jovana. Nikolina majka posle Stanišine smrti vratila se u svoj rodni kraj Gornju Moraču i tamo se udala za nekog Grigora Radonića, a kada su se Trebješani, 1804. godine, preselili u Rusiju, sa njima je otišao i Radonić i sa sobom poveo malog Nikolu. Vasojević je završio školovanje u kadetskom korpusu u Petrogradu, kao inženjerijski oficir službovao je u Rusiji 12 godina i dogurao je do čina kapetana. Kako su Trebješani u Rusiji često menjali svoja imena i prezimena, Nikola se, po očuhu, nazvao Gligorov Radonič. Tamo je i njegova majka dobila ime Ana, a i ime njegovog oca Staniše promenjeno je u Mihailo. Drugi su, opet, tvrdili da su Nikolu, kada mu je poginuo otac Staniša, održali radstvenici i da je kao dete otišao u inostranastvo na školovanje, a treći da je Nikola posle očeve smrti pobegao u Kuče, odatle u Austriju, pa u Rusiju, gde se školovao u inženjerijskom korpusu u Odesi.

Nikola Vasojević (Radonić) obreo se, oko 1830. godine, u Carigradu. zbog čega je ovaj inženjer, ruski carski oficir, sa svojom porodicom došao u tursku prestonicu, teško je utvrditi. Navedene su sumnje da je tursko poverenje zadobio time što je sa nekim tajnim planovima prebegao iz Rusije i odmah dobio posao predavača na oficirskoj školi u Carigradu.


U svakom slučaju, Nikoli Vasojeviću, izgleda, i nije bilo tako loše u Carigradu; tamo se on upoznao sa srpskim deputatom Dimitrijem Davidovićem i, po preporuci ondašnjeg ruskog poslanika, srpska deputacija ga je pozvala u Kneževinu Srbiju, kako bi kao vojni inženjer pomagao u utvrđivanju granice između Srbije i Turske. U Srbiji je odmah stekao nove i uticajne prijatelje, ali ga je knez Miloš primio sa podozrenjem. "Ja hoću" rekao mu je Miloš, "da moj inžinjer umje i svinje pasti i planove činiti." Ipak je u Srbiji ostao oko godinu dana, učestvujući u radu komisije za obeležavanje srpsko-turske granice, a onda se, pošto su ga, kako sam kaže, "oblagali" kod kneza Miloša, vratio u Tursku, gde je boravio punih sedam godina kao "general kvartirmajster pri turskim suvoputnim trupama". Iz Bitolja se (pod imenom Nikola Radonić) javlja pismom knezu Milošu izražavajući spremnost da stavi svoje sposobnosti otadžbini ukoliko mu knez "javno ili tajno" poruči, a mu je i u Turskoj dobro, jer obavlja dužnost "inžinjera i putovoditelja sviju u Evropi turskije dejstvujuščije sila."

Putujući službeno po evropskoj Turskoj, Vasojević odlazi u Prevezu, Skadar, pa u zavičaj - i na Cetinje. Petru II Petroviću Njegošu Vasojević nudi svoje usluge posredovanja (bezuspešnog) kod skadarskog paše; Njegoš prema njemu gaji prijateljstvo i posvećuje mu pesmu u kojoj ga veliča kao srpskog rodoljuba starog kova. Vremenom će se njihovi odnosi pogoršati do otvorenog neprijateljstva, ali tada, 1835. godine, Vasojević je isposlovao da mu Njegoš izda pismenu "gramatu" o plemićkom poreklu. (Njegoš je, inače, i drugima davao slična uverenja, po pravu koje su cetinjske vladike tradicijom nasledile od srpskog patrijarha). Tako je Nikola postao knez Vasojevića, potomak, kako je sam tvrdio, "Sloveno-ostrogorske dinastije". Uradio je kneževski pečat, izveo zanimljivu genealogiju - "rodoslovije Vasojevića koji su živeli u Holmiji", sve do najstarijeg pretka Steva Vasojevića, o kome su se, uz gusle, pevale junačke pesme.


Engleski vicekonzul: kako je, samo u košulji, pobegao za Srbiju

Da bi umanjili uticaj Rusije na Tursku, koja je Osmansko carstvo držala u snažnom zagrljaju, Englezi su se rastrčali po Balkanskom poluostrvu. Posebnu pažnju posvetili su srpskim zemljama pod Turcima, naročitu Kneževini Srbiji, u kojoj je, 1837. godine, za generalnog konzula (bez pitanja Porte) postavljen pukovnik Hoyes, s tim da se za Bosnu, Albaniju i Bugarsku postave vicekonzuli. Hoyes dolazi knezu Milošu u Beograd, a engleski ambasador u Carigradu, lord Ponsonbi, imenuje kneza Nikolu Vasojevića za vicekonzula u Novom Pazaru i to za provincije: Bosnu, Hercegovinu i Albaniju.

Tako je Vasojević, konačno, dobio priliku da se bavi "visokom politikom". Ali, kada je, sredinom leta 1938. godine, stigao u Novi Pazar, tu ga je čekalo neprijatno iznenađenje. Iako do tada, ni kasnije, nikada nije javno delovao protiv turskih vlasti, sada se našao okružen mržnjom novopazarskih muslimana. Rašireni su glasovi da je te predele sultan prodao Englezima i da je Vasojević došao da preuzme vlast. Pretili su mu da će ga iseći na komade, a muselim je naredio muslimanima i hrišćanima da sa njima ne opšte. A kada su mu naoružani Turci naredili da u roku od 20 časova ode iz novog Pazara, jer "oni neće dopustiti da on održava vezu sa knezom Milošem i da razvija zastavu nevernog kralja engleskog", Vasojević je, jedne jesenje noći, "samo u košulji i ogrnut kabanicom" prebegao u Kneževinu Srbiju.

U Beogradu su Vasojevića pritisle nove nevolje. Engleski generalni konzul Hoyes nije mogao da mu pomogne. Njemu je neko prikucao cedulju na kojoj je pisalo: "Oj, Oyesu, iglezni konzule, čuj dobro što ti se govori! Prođi se ti srbskih poslova, jer ćeš gore proći nego tvoj ortak Vasojević!..." Saznalo se, naime, da knez Miloš daje Englezu informacije o Bosni; ruski i auastrijski konzuli i beogradski paša proturili su onda glasove da je Hoyes kriv za događaje u turskim provincijama i engleskom konzulu nije preostalo ništa drugo nego da pobegne u Zemun.

Vasojević se našao u teškoj materijalnoj situaciji. Da bi se nekako izvukao iz bede, molio je Namesništvo i sovjet da mu dodele novčanu pozajmicu. U molbi je isticao da je "plemić koji je svoje pero, šestar i sablju ponudio Kneževini Srbiji", a pozajmica mu je neophodna da bi lično otišao u London i tamo naplatio svoja, devet puta ponavljana, potraživanja nadoknade za svoj rad i pretrpljenu štetu u Novom Pazaru. Pomoć iz državne kase nije mu dodeljena. Preporučeno je da mu pomogne "neki privatnik, kao čoveku Srbinu i hristijaninu." Vasojević se tada obraća komandantu Petrovaradina sa molbom da austrijske vlasti pomognu bar njegovoj porodici dok se on ne vrati iz Londona, ali nije poznato da li je i ovaj njegov zahtev naišao na razumevanje.


Tajni sporazum dva slovenska kneza: Vasojevići kao Poljski saveznici

--------------------------------------------------------------------------------

Knjaz Vasojevića i knjaz Čarotorski, vođe poljskih emigranata, sklopili su tajni sporazum, u Parizu. Knez Vasojevića obavezao se da će Vasojevića pružiti vojnu pomoć Poljskoj, i da će otvoriti magacin oružja i municije "za poljsko oslobođenje". A za uzvrat Poljaci će Vasojevićima obezbediti 60 hiljada franaka, 300 oficira i vojnika i 15 hiljada pušaka. Vasojevići su se obavezali da će u slovenskim zemljama raditi naširenju unije. Na ime akontacije Knez Holmije tražio je odmah 40 hiljada, a Poljaci su pristali da mu daju pet hiljada - tri odmah a dve kasnije (znači: nikad). Sporazum je trebalo da bude ratifikovan u Vatikanu, ali Nikola Vasojević, rimskim kardinalima bio je sumnjiv...

--------------------------------------------------------------------------------


Pomoć je, po svoj prilici, Nikola Vasojević pronašao u Turskoj. Godine 1840. našao se u Carigradu, odakle je otputovao u Pariz. U šarenilu ove evropske metropole, među državnicima i diplomatama, propalim plemićima i isluženim vojnicima, emigrantima i agentima; u svetu avanturista i prevaranata, Vasojević je video jedinstvenu priliku da izvuče nekakvu korist od titule kneza Vasojevića. Nemirnog duha, okretan i snalažljiv, a pritom obrazovan, lepih manira i znalac više jezika, Vasojević je obilazio mnoge zvanične ličnosti, sticao nova poznanstva i prijateljstva. Tako je ušao u krugove poljskih emigranata i do njihovog vođe kneza Adama Čartoriskog.

Dva slovenska kneza odmah su pronašli zajednički jezik. Vasojević je u Parizu već bio napisao i objavio jedan memoar o istoriji svoje državice Holmije; Čartoriski je u "knezu Vasojevićkih Brda i Severne Albanije" brzo prepoznao čoveka koji bi kao "načelnik plemena u Slovenstvu", uz pomoć Francuske, engleske i Vatikana, mogao da poradi za poljsku stvar. Njih dvojica sklopili su tajni usmeni dogovor, a Čartoriski je, 6. aprila 1841. godine, napravio pismeni "rezime" ovog sporazuma.

Knezovi su se dalje dogovorili da Čartoriski interveniše kod vlada Francuske i Turske u korist Vasojevića; oba kneza su se obavezala da će, u zajedničkom interesu, podupirati svoje planove kod vlada kneževina srbije, Vlaške i Moldavije i kod vođa svih slovenskih plemena. Čartoriski je odredio svog tajnog diplomatskog agenta u Holmiji, a Vasojević je tražio da mu se dodeli 40 hiljada franaka kako bi organizovao vojsku od 500 ljudi pomoću koje bi pacifikovao svoju zemlju i uveo naplatu poreza. Čartoriski se složio da mu dade pet hiljada franaka i to tako da mu se tri hiljade isplati odmah, a dve hiljade franaka će dobiti kasnije, u Rimu. Vasojević je onda prihvatio da u svoju vojsku primi i kozake "nekrasovce", da Poljaci u Holmiju pošalju nekoliko oficira i vojnih instruktora i da se u Vasojevićima izgrade magacini za municiju koja bi se kasnije koristila u oslobođenju Poljske. Kao znak dobre volje zbog postignutog dogovora, Vasojević je, čak, obećao da će njegova Holmija pružiti i vojnu pomoć Poljskoj kada im ona bude zatrebala.

Usmeni dogovor, kako to dolikuje rangu i renomeu dogovarača, krunisan je donošenjem Konvencije u 15 tačaka kojom je potvrđeno "iskreno i stalno prijateljstvo" i precizirane međusobne obaveze "stvarnog vođe" poljskog naroda, Njegovog visočanstva kneza Čartoriskog i vođe samostalnog plemena Slovena, Njegovog visočanstva kneza Vasojevića". Između ostalog, Konvencija je obavezivala Čartoriskog da za ostvarivanje Vasojevićevog projekta "radi pomoći prvih koraka, učini sve da bi našao: prvo - sumu od 60 hiljada franaka, drugo - 300 Poljaka, oficira i vojnika koji pripadaju raznim rodovima oružja i znaju razne zanate i treće - 15 hiljada pušaka."


Čartoriski je odmah pristupio ispunjavanju svojih obaveza. Uputio je notu visokim francuskim vlastima i počeo prikupljanje novca. Vasojević je, ističući svoju nameru da "pomogne rimokatoličkoj veroispovesti u slovenskim zemljama i organizuje unije za dve crkve", zatražio da "ima nekakav pergamin sa titulom" kojim bi mu se priznala prava kneza. Takav dokument mogao se dobiti samo u Vatikanu.


Projekat se raspada u Vatikanu:"Hiljade prevara" kneza Holmije

Svi putevi vodili su u Rim. Od Vatikana se očekivalo "ratifikacija" Konvencije dvojice slovenskih knezova, tamo će biti obezbeđen deo novca za ostvarivanje Vasojevićevog projekta i "pergamim" kojim se ozvaničava titula kneza Holmije. Nikola Vasojević je odmah krenuo preko Rima na Jug sa namerom da, najdalje do 27. juna 1841. godine, stigne u Solun. Specijalni agent Čartoriskog, Mihailo Čajkovski, dobio je, izgleda, zadatak da pripremi Vasojevićevo putovanje, ali i da prati njegovo ponašanje i pismeno obaveštava vođu poljske emigracije.

Projekat je iznenada počeo da se raspada, upravo u Rimu, gde su celu stvar osujetili poljski sveštenici-jezuiti. Pošto je u međuvremenu u Parizu, u "Demokrati poljskom", organu poljske demokratske stranke, objavljen tekst Konvencije, uz propratni prilog "Knez Čartoriski i knez Vasojević" i komentar da je kardinalu Lambrusiniju preporučen Vasojević kao čovek "koji želi raditi na uniji", oprezni kardinal nije dopustio da se kompromituje Apostolska stolica i prikupio je dosta neprijatnih podataka po knezu Holmije. Čartoriski je kritikovan što je poverovao čoveku koji se predstavljao kao knez zemlje "kojoj nije mogao da dadne ni ime". Verovalo se da je Vasojević izbačen iz engleske službe zato što je ruski špijun. Konačno, Vatikan se elegantno izvukao iz sumnjivog projekta; Vasojeviću nije dao obećanu sumu novca, a Konvencija je ostala nepotpisana u rukama jedne i druge strane.

Prateći tragove Vasojevića Čajkovski je u pismu saopštio Čartoriskom da je knez Holmije usput napravio "Hiljade prevara". U Napulju je, kažu, komesaru tamnošnje milicije obećavao mesto ministra policije a dvojici direktora mesto ministra mornarice u svojoj budućoj carevini. Na Malti je Čajkovski od francuskog konzula saznao da mu je Vasojević nudio "mnoge usluge". U Atini se, opet, verovalo da je on služio kao ruski pa engleski agent, da nije vođa nijednog plemena i da je samozvani knez. Turski poslanik u Atini izrazio je Čajkovskom sumnju u Vasojevića zato što je on u Parizu posećivao rusku ambasadu. Pričalo se još da je Vasojević bio preduzeo posao pravljenja nekakvog zida oko Atine, da posao nije obavio, već je pokupio novac i pobegao. (Moguće je da su neke priče iz grčkih izvora potekle od komandanta jednog bataljona Vasosa, koga su zvali Vaso Crnogorac i koji je bio rodom iz Vasojevića).


Franjo Zah bio je jedan od agenata kneza Čarotoriskog. Rodom iz Moravske, ovaj Čeh igrao je važnu ulogu u istoriji Srbije, u čiju vojnu službu je stupio posle poljskog ustanka (1930-1931). Bio je upravnik artiljerijske škole, dogurao je do čina generala, prema njegovim planovima vođene su operacije u prvom srpsko-turskom ratu, bio je komandant Ibarske vojske, koja - porazom kod Sjenice - nije ispunila zadatak oslobađanja Sandžaka i spajanja sa crnogorskom vojskom.


Pa ipak, ni Čartoriski ni njegov agent Čajkovski, nisu gubili nadu u Vasojevića. Do Čajkovskog su, iz Beograda i Carigrada, dopirale vesti da je on, u stvari, "dobar junak i čovek". U Carigradu je, naime, Čajkovski upoznao Vukašina Radišića, sekretara srpskog poslanstva i Simeona Andrejevića Igumanova koji su mu pričali da u zemlji o kojoj govori Vasojević "žive uskoci, hajduci, Piperi, Vasojevići, Bijelopavlići i Skadrani" i, kako među njima ima rimokatolika, oni se ne mogu ujediniti sa Kneževinom Srbijom. Iako Vasojević nije knez tih plemena, pričali su Radišić i Andrejević, on je ipak branio hrišćane od Turaka, kao engleski vicekonzul ostavio je "dobro ime", ali je održavao veze sa Rusima, Turcima, Englezima i na kraju sa Francuzima. Zbog svega toga, pisao je Čajkovski Čartoriskom, Vasojevića bi trebalo upotrebiti u političkom radu u Albaniji i "u svemu ga iskoristiti", jer je "varao samo u pogledu sebe ali nije varao o kraju o kome je govorio". Sa Vasojevićem ne bi trebalo više raditi na uniji jer su protiv njega agenti Moskve. Poslovi oko unije rimokatoličke i pravoslavne crkve mogu se usmeriti na Simeona Andre-jevića koji pomaže sekretara srpskog poslanstva u Carigradu Vukašina Radišića, "čija je namera da se zakaluđeri i postane episkop da bi mogao raditi na uniji". Tako će se uspeh na ovom poslu pripisati Čartoriskom.

Slutnje u zavičaju:"Ja vidim propast koju mi Rusi gotove"

Projekat o stvaranju posebne državice između Crne Gore i Srbije izazvao je pravu buru na Balkanu. Vasojević iz igre nije bio izbačen zbog toga što se saznalo da je on pustolov i prevarant (što se u političkim poslovima toga vremena smatralo uobičajenim), već što je na javnost iznet njegov naum da deo Južnih Slovena prevede u uniju i, u skladu sa ciljevima poljske politike, pojača položaj rimokatolika u celovitoj Turskoj za borbu protiv Rusije. Presudilo je bilo to što je kod Vatikana protestvovala Porta, a Engleska je stala na njenu stranu, u uverenju da će se time na Bliskom Istoku stvarati nove, nepotrebne komplikacije.

Kada propadne jedan politički projekat, onda, po iskustvu istorije, i glava njenog tvorca počinje da klizi sa ramena.

Šta se, potom, događalo sa knezom Vasojevićem, nije teško pretpostaviti. Iz Skadra Nikola Vasojević, septembra 1841. godine, piše svom sinu Aleksandru: "...Turci, koji već odavno kao vuci skreže zubima na mene, dogovorili su se bili da me iz pištolja ubiju na ulici polazeći, ili na šetnji, i zato premda bi potrebito bilo još malo više zadržati su u Skadru nabljudenija radi za intrigom čužestranom u ove krajeve, u svoj itnji morao sam se ukloniti..."


Vasojević je pobegao u zavičaj. Putovao je do sela Kralja u Vasojevićima preko Kastriota, Hota i Klimenta. pratila su ga "tri junačka momka", a nosio je "tri tovara soli i druge kojekakve bezdjelice"; so da pokloni "siromašnim znancima", a "vojvodi i pročim starješinama fes, burmuticu ili maramicu". Kada je bio u Đurđevim Stupovima, posetio je igumana Mojsija Zečevića, istaknutog vođu Vasojevića u borbi za prisajedinjenje ovog plemena Crnoj Gori. U pismu sinu navodi da je Mojsija pokušao "prisojediniti", ali mu je iguman odgovorio: "Gospodaru, imaš li ti para da nam daš da budemo s tobom, a to bez rosinskih mohura i bez vladike crnogorskog volje, mi se tebi prisojediniti nećemo. Ti si se odjelio od Rusa i oćeš Ingleza da dovedeš ovde. Valja da si i ti Inglez što njima držiš stranu".

Ovaj razgovor naveo je Vasojevića da sina upozori: "Ja sad vidim propast koju mi Rusi gotove, da me upropaste. Razumeo sam od istoga igumana i to, da su mi Turci na sve strane zatvorili put i sedam hiljada groša tom naznačili koi bi ubio ili živa uvatio... Nu mene su u veliku brigu bacile ruspletke u našim stranama... Rusija požertvovavši Crnoj Gori 17.000 talira zapovedila je vladiki crnogorskom, da se jedna čest iz ovih novaca opredjeli na glavare prečih plemena izvan Crne Gore... s tim samo jednim uslovijem, da ostanu vjerni Rusiji. Evo ovo su objasnenija igumana Mojseja, koi se na plati ruskoj kao špion nalazi. U prizreniju, pak, moemu Rusija je naručila vladiki crnogorskom, ili da me gdegod tajno učini ubiti, ili da me nekako izmakne, i od plemena udalji, ili najposle da me kod moi plemena opadne i obšte nedovjernost i prezrenije obštenarodno baci..."

Očigledno je da Vasojević, napušten od svojih prijatelja i zaštitnika iz Evrope, nije uspeo da zagospodari plemenima u svom zavičaju. Tokom 1842. i 1843. godine štampa prati njegova kretanja. Zabeleženo je da ga je skadarski paša uhapsio i "kao uzbunitelja naroda" sproveo u Carigrad, ali je on otuda utekao. Imajući u vidu njegove odnose sa višim turskim vlastima, pre će biti da je Vasojević pušten iz zatvora.

Zna se takođe da je, u septembru 1843. godine, Vasojević boravio na Cetinju. Tu se sa njime upoznao Stjepan Car koji je kasnije pričao Franji Zahu, agentu Čartoriskog u Beogradu, da je Vasojevića sreo u jednoj kafani, gde mu se predstavio kao potomak jedne kneževske porodice i bivši konzul. Zah u pismu informiše Čartoriskog da je od Cara saznao kako "Vasojević živi među Crnogorcima, u tom delu zemlje koja je najviše uzdignuta, i u isto vreme najbrdovitija. Brđani neće da se poklone vladici, i manje više hiljadu ljudi ne pristaje da mu plaća harač. Gospodin Vasojević je skoro njihov gospodar, iako drži da je to republika, koju bi trebalo da evropske sile priznaju". Tada je Vasojević, navodno, predložio Caru da stupi kod njega da bi se borio protiv Turaka. Stavljao mu je 400 ljudi pod komandu, ali je Car odbio ponudu.


Zagonetna smrt: Da li je iguman Mojsije okrvavio ruke?

Govoriti tada tako javno na Cetinju, i to jednom nepoznatom strancu, mogao je samo neko kome su dani već izbrojani, ili onaj čija se reč smatra nerazumnom i ne proizvodi nikakve političke posledice. Vasojević je bio dovoljno poznat među svojim zemljacima, ali i u Evropi. Svaki njegov korak praćen je u štampi ili u beleškama agenata i diplomata. Tako je zabeleženo da su, u proleće 1843. godine, Turci odveli u Skadar neke vasojevićke glavare, među njima i igumana Mojsija. Nikola Vasojević je intervenisao kod Turaka i glavari su pušteni. Posle toga glavari su se jedno vreme uspešno sporazumevali sa Turcima, pa je Vasojeviću ugled porastao na obe strane.

Prema predanju, iguman Mojsije je oklevetao Vasojevića kod Njegoša koji ga poziva na Cetinje. Na putu, u selu Donji Zagarač, 30. maja 1844. godine, Njegoševi perjanici Vuko i Todor Toroman i njihov rođak Mićo Toroman ubijaju Nikolu Vasojevića. Sahranio ga je Petar Ćupić iz Zagarača, a knez Danilo je, 1857. godine, naredio da se Vasojevićev grob poravna.

Vasojevićeva smrt bila je zagonetna kao što je bio zagonetan i njegov život. Prema drugom predanju, Vasojevića su zabunom ubili Zagore koji su zbog krvi izbegli iz Riječke nahije. Mislili su da je Turčin, a kada su videli da su ubili hrišćanina, pobegli su u Tursku. Treću verziju o Vasojevićevoj pogibiji doneo je u Srbiju neki Petar Šušić iz Mostara. Njih dvojica su, navodno, zajedno pošli u Srbiju i kod Đurđevih Stupova napali su ih dva Turčina i dva Srbina. Vasojević je poginuo, a Šušića su napadači opljačkali. Šušić je o ovom napadu obavestio igumana Mojsija koji je naredio da se Vasojević sahrani.

Franjo Zah je u raportima iz Beograda knezu Adamu Čartoriskom najpre saopštio Šušićevu verziju Vasojićevog ubistva, a potom je izvestio da je Vasojevića "ubio ili bar Turcima denuncirao" iguman Mojsije, zbog toga što je ovo pleme, po nagovoru svog kneza, odbilo da plaća Turcima harač. Zah je još dodao da Vasojevićeva porodica živi u Beogradu "skoro u siromaštini" i da njegova žena "nije volela politiku koju je Rusija vodila u Kneževini Srbiji, iako je bila Ruskinja".

Štampa raznih zemalja izveštava različito o Vasojevićevoj pogibiji. Pojedini listovi su tvrdili da su Vasojevićeva ubili razbojnici kada je putovao u Crnu Goru; drugi da se "isticao kao pretedent na crnogorski presto" i da je ubijen od strane razbojnika, da je sve to u početku bacilo sumnju na vladiku a da je sumnja kasnije otklonjena; treći da je u Vasojevićevo ubistvo umešan "iguman Mojsilo koji se protivio da Vasojević bude u svom plemenu vrhovni poglavar".

Vasojevićeva žena Anastasija pisala je, u avgustu 1844. godine, Njegošu i zatražila da joj objasni kako je poginuo njen muž. Istog meseca, sa istim pitanjem, Njegoš je iz Beograda dobio pismo od pesnika Sime Milutinovića Sarajlije. Svom nekadašnjem učitelju Njegoš je odgovorio da se Nikola Vasojević bio uputio sa jednim "turskijem uskokom iz Podgorice put Srbije". Nego, kao čovek koji gotovo bješe poludio i sami znate, premjeni svoj plan i s puta se blizu granice srbske povrati i opet obrne natrag preko Turske, odatle dođe na granicu crnogorsku... Uskok, sprovodnik nežev, koi je zla Crnogorcima činio, nesmjede unutra u Crnu Goru uljezti, zaište na granici od kneza da mu platu obećanu što ga je dovle sprovodio i s njim tumarao, dade, no knez, kako ubogij siromah, nije imao što da mu da, sprovodnik mu šćede silom uzeti nešto, a knez ne dopusti. Tu se posvade i upiri sprovodnik puškom i ubije kneza i odatle uteci. To je bilo 30. maja 1844. godine, na dvije ure noći... Strogij je ispit učinjen sudejskijem načinom nad onijem selom blizu kojega je on poginuo; nekoliko je seljaka u tavnici bilo pozatvarano, no kada se je stvar razvidjela kako je otpuštili su se. Ubica je onaj istij veče utekao natrag u Tursku. Ime mu je Gigoje Vukotin, familijom Božović..."

U proleće 1845. godine, Vasojevićeva supruga Anastasija dolazila je u Crnu Goru da obiđe mesto gde joj je muž poginuo i da mu u selu Zagaraču podigne spomenik. Ruski konzul u Beogradu Danilovski zamolio je u propratnom pismu Njegoša da joj pomogne u nevolji. Njegoš je, u odgovoru Danilevskom, "žalio Anastasiju" koja je žrtvovala sebe radi jednog ludaka". On joj nije mogao pomoći jer je i sam bio u teškoj situaciji, pa je zamolio Danilevskog da preporuči Rusiji da se njena deca tamo prime na školovanje, "tim pre što je Anastasija poreklom Ruskinja".

Od panslavizma do Načertanija: Tajno slovensko društvo u Beogradu

Veza poljskih emigranata sa nesuđenim knezom Holmije, po mišljenju istoričara Ljubomira Durkovića-Jakšića, imala je i pozitivnu stranu. Posle neuspeha sa Nikolom Vasojevićem, oni su uvideli da se jačanjem Kneževine Srbije, uz pomoć Crne Gore, može ostvariti oslobođenje i ujedinjenje Južnih Slovena. Uočavajući da bi raspadom Turske najviše dobili Rusija, Austrija i Pruska, koje su gospodarile rasparčanom Poljskom, poljski emigranti su nastojali da održe tursku carevinu, očekujući od nje, kao i od zapadnih sila, pomoć u borbi za oslobođenje svoje zemlje. Sanjali su o slovenskom carstvu od 90 miliona ljudi koje bi nastalo prije jednog opšteg ustanka i koje bi se delilo na četiri države: rusko-slavensku, poljsko-slavensku, češko-slavensku i ilirsko-slavensku. Ilirsko-slavenska država bi se prostirala na području celog evropskog dela turskog carstva, a Srbija kneza Aleksandra Karađorđevića bi u njenom stvaranju imala posebnu, vodeću ulogu.

U Beogradu je agent Čartoriskog, Čeh-Moravac Franjo Zah, imao naročite zadatke. Ljubomir Durković-Jakšić, prateći Zahovu aktivnost, uočio je njegovo nastojanje da Kneževinu Srbiju usmeri na ovladavanje pobunjenim plemenima Pipera, Vasojevića, Bjelopavlića i Kuča. Trebalo je nekako i Njegoša privoleti za ovaj plan; zato je Zah predvideo da crnogorski vladika dođe na čelo pravoslavne crkve svih Slovena koji su bili pod Turskom.

--------------------------------------------------------------------------------

NAJKRAĆI PUT DO MORA I KNJAZ SVETISLAV

Nikola Vasojević i njegova supruga, Ruskinja Anastasija, imali su četvoro dece - sinove Aleksandra (Altomana), Branislava i Svetislava i kćer Jelisavetu. Aleksandar je, još 1836. godine, bio inženjer-praktikant u Kneževini Srbiji. Pisao je za novine i, po svoj prilici, prvi je postavio pitanje "najkraćeg puta za sojedinenije srbske trgovine sa Jadranskim morem". On je, u stvari, nacrtao i opisao dve varijante puta od Beograda do Skadra. Predviđao je "sjajnu budućnost Beogradu", ukoliko se, pored trgovine preko Trsta, većma okrene kraćem i isplativijem putu ka Južnom Jadranu.

Za Vasojevićevog sina Svetislava zna se da je, pedesetih godina, bio praktikant u crnorečkom okrugu. Za razliku od starijeg Aleksandra koji se bavio privrednim pitanjima i inženjerijskim poslovima, Svetislav je izgleda imao političke ambicije, ako je suditi po pismu koje je neki Ljudevit Španić poslao iz Beograda Ljudevitu Gaju, tvorcu ilirizma u Hrvata, Svetislav je imao nameru da se namesti kao nasledni knez Holmije.

Kako je, međutim, od smrti Nikole Vasojevića bilo prošlo više godina, Španićevo pismo kipti neverovatnim i "dramatičnim" događajima i ocenama. Vasojević je tako postao "genijalni general Ruski, pa "prezident vrhovnog štaba" u turskoj vojsci, "konzul engleski" koga "plemena holmijska, a imenito vasojevićka" na narodnoj skupštini izabraše "za vrhovnog svoga voždu". ... "Politika austrijska, a osobito ruska, nemogavši podneti da se u truskim pokrajinama diže jedan suveren pod pokroviteljstvom Engleske, zaključiše u potajno smaknuti kneza Vasojevića. Izvršenje ovog paklenog zaključka bi izručeno vladiki crnogorskom, koji je ionako treptao pred knezom vasojevićem..."

Španić zatim opisuje "dramatične" događaje, u kojima je, posle kneževe pogibije, u osveti plemena Vasojevića poginulo "više od 300 Crnogoraca", a i "knjaginja također, da si osveti smrt supruga prodre i ona u Crnu Goru, i čim bi bila sa svojim momcima razorila nekoliko sela, vrati se među svoj narod, koj ju ljubiše i štovaše kao majku svoju".

Narod "Knjaževine Vasojević", piše Španić, na skupštini je zaključio da "neće birati nikakvog knjaza, sve dok jedan od sinova pokojnog knjaza ne bude mogao zastupati otca svoga". I tako, Španić preporučuje Ljudevitu Gaju da poradi za "knjaza Svetislava" koji je "sada nastupio u 18 godinu, a mladić je "pun poleta i odvažnosti". "Njegova je želja", ističe Španić, "da bi vi hteli s njime zajedno kormilo holminskih nezavisnih plemena primiti, pa ako se ne bi na to mogli odvažiti, da bi ga, barem do Skadra opremili, gde će ga njegovi Vasoevići dočekati i u sredinu dopratiti..."

"Ovo je zgoda i vreme" za "jedno dviženije političko", zaključuje Španić i Gaju uz pismo prilaže detaljan opis zemlje i mapu "Knjaževine Vasojević".


--------------------------------------------------------------------------------

RUSIJA KAO "VRAG BOŽIJI"

Iz cele naše nacije, može biti, ja sam jedini najdrznovenši i najotvažniji sin otečestva, koi se staram od toliko godina, i od toliko godina trudim se, da izbavim braću i rod hristijanski ispod sramotnog (jarma), a Rusija za podjarmiti nas i sve svoim muzikami i robovima učiniti stara se ovakog čoveka udaviti i oteti narodu. Kako ćete vi sada nazvati Rusiju, koja e, iako jednom se Bogu klanja i gotovo jednim jezikom s nama govori, i za koju su otci naši često krv svoju prolivali, i koja nas je svagda uvjeravala o njenoj iskrenosti? Velim, kako ćete vi sada nazvati Rusiju? Naravno vragom Božiim, vragom česti obšteg blagodjestvija naroda hristijanskog. Na Austriju ja ni malo ne žalim, barem znam da nam je uvek vrag bila i biti će..."

Ovako je Nikola Vasojević pisao svom sinu Aleksandru. Njegova pisma su objavljivana u novinama toga vremena, ali su delovi o Vasojevićevim političkim pogledima na rusku politiku, po pravilu, izostavljani. Ljubomir Durković Jakšić pronašao je ova pisma u zaostavštini Janka Šafarika. Utvrdio je, takođe, da su neki delovi dospela do Franje Zaha koji je o njihovoj sadržini raportirao Čartoriskom. Međutim, sin Aleksandar nije dozvoljavao da se objavljuju dokumenti o njegovom ocu. Zaklinjao je svog sina Todora, Nikolinog unuka, da pisma, zbog dinastičkih borbi, nikome ne pokazuje. Nikolin praunuk, lekar Stevan Vasojević, tek u leto 1944. godine, dozvolio je ljubomiru Durkoviću-Jakšiću da fotografiše pečate njegovih predaka.

--------------------------------------------------------------------------------

HOLMIJA - BRANA UJEDINJENJU

Danas se u javnosti malo zna o Nikoli Vasojeviću i njegovoj državici Holmiji, a u vreme kada je ovaj projekat nastojao, i docnije, o tome je pisala srbijanska, crnogorska, vojvođanska, poljska, pa i evropska štampa; tragovi o naumu Nikole Vasojevića mogu se naći u knjigama Đ. Mušickog, R. Gavranskog, Hekara, P. Rovinskog, M. Velimirovića, D. Vuksana, M. P. Cemovića, M. M. Pavićevića, R.V. Vešovića.

Najpotpuniji podaci i ocene o Vasojevićevom životnom projektu prezentirani su u odeljku "Pokušaji stvaranja državice Holmija" u istorijskoj studiji dr Ljubomira Durkovića-Jakšića "Srbijansko-crnogorska saradnja 1830-1851)" koju je 1957. godine objavila Srpska akademija nauka. Ljubomir Durković-Jakšić je u ovoj knjizi, manirom vrsnog istraživača koji je, bolje nego iko u nas, poznavao suštinu srpsko-poljskih odnosa, prateći neobičan, dramatičan životni put i ambicije Nikole Vasojevića, zaključio da je "on svojim radom ometao akciju u cilju proširenja Crne Gore i njena, u krajnjem cilju, ujedinjenja sa Kneževinom Srbijom."

--------------------------------------------------------------------------------

Projekat o stvaranju posebne državice između Srbije i Crne Gore izazvao je čitavu diplomatsku buru na Balkanu. Unijaćenje Vasojevića, trebalo je da pojača uticaj rimokatolika u Turskoj imperiji, i bilo usmereno protiv Rusije - procenjeno je bilo da će padom rasklimatanog otomanskog carstva, Rusija najviše profitirati, i to je trebalo osujetiti. S druge strane, to je trebalo da bude najjača brana ujedinjenju dve srpske države, naročito posle procene da Knjaz Miloš o tome ozbiljno razmišlja. Porta je protestvovala kod Vatikana, a protest je poduprla Engleska, uplašena od novih komplikacija na Balkanu...




CRNOGORSKO PLEME VASOJEVIĆI, KORIJENI I PRAPRECI

Uz temelj stare crkve na Nožici kod Lijeve Rijeke, đe je upravo podignuta nova bogomolja posvećena Svetom arhangelu Mihailu, krsnoj slavi Vasojevića, otkriven grob i posmrtni ostaci.
Vjeruje se da kosti pripadaju rodonačelniku glasovitog i izuzetno brojnog i razgranatog plemena

Našli Vasa poslije šest vjekova

Crkva Svetog arhangela Mihaila na Nožici

Ovogodišnju krsnu slavu, Svetog arhangela Mihaila, odnosno Aranđelovdan, Vasojevići, koji tvrde da su, dočekali sa novom crkvom posvećenom, naravno, arhangelu Mihailu. Na Nožici, nedaleko od mjesnog centra Lijeve Rijeke, na mjesnom groblju, na kojem su do prije koju godinu stajali samo zatravljeni temelji i obrisi nekadašnje crkve, trudom i srcem Vasojevića, niklo je zdanje posvećeno ovom velikom svetitelju, ali i dostojan spomenik njihovom dalekom prapretku Vasu.

Bio je to poduhvat od izuzetnog značaja za sve Vasojeviće, kako one koji sada žive na prostoru od Nožice, odnosno od Lijeve Rijeke do Čakora, na jednoj, i Bijelog Polja na drugoj strani (ili kako oni imaju običaj da kažu: od Nožice do Lješnice), tako i za sve nebrojene koji su odavde vjekovima odlazili i raseljavali se širom svijeta, noseći i pomno čuvajuci uspomenu na svoje porijeklo.

Crkveni prag - svjedok vremena

- Ovakvi poduhvati ne znače samo fizičko obnavljanje crkvenih zdanja nego i obnovu svekolikog duhovnog tkiva - veli pjesnik Ilija Lakušić, predsjednik Odbora za obnovu crkve na Nožici. U ovom slučaju se ne radi samo o kultnom mjestu naših predaka - što je, naravno, od ogromnog značaja - nego i o najutemeljenijem mjestu našeg istorijskog bića, čije obnavljanje garantuje i pouzdanije temelje naše budućnosti.

Sve donedavno, do početka radova na obnovi ove crkve, medutim, niko nije ni slutio kakvu tajnu kriju njeni temelji, koliko je ona interesantna i u arheološkom i u antropološkom smislu - da se u njima nalazi grob i izuzetno dobro sačuvani posmrtni ostaci prapretka i rodonačelnika ovog plemena - Vasa, po kojem je pleme i dobilo ime.

Nema, naravno, pisanih tragova niti kakvih drugih sigurnih dokaza kada je bio sagrađen ovaj skromni hram, ali se vjeruje da je to moglo biti neđe u drugoj polovini četrnaestog vijeka. U svakom slučaju, na osnovu izlizanog kamenog praga na ulaznim vratima može se skoro nepogrešivo ustvrditi da je crkva veoma stara i da je dugo bila u upotrebi.

Bila je sazidana od sitno lomljenog kamena iz neposredne blizine, dok su voltovi bili od sige koja je odnekud izdaleka donošena, pošto je, koliko se zna, nema niđe u Vasojevićima. Za krov su korišćene široke kamene ploče vadene iz majdana na katunu Planinica udaljenom nekoliko kilometara od Nožice.

Crkva je, po prilici, bila u upotrebi sve dok, nakon jedne velike pobjede Vasojevica nad Turcima, polovinom sedamnaestog veka, u Lijevoj Rijeci nije podignuta nova crkva. Zidinu, dobro načetu zubom vremena, dokusurila je potom austrougarska vojska u Prvom svetskom ratu kada su na obližnjem uzvišenju od njenog kamena sazidali šanac, po čemu se taj brijeg i danas tako zove.

Pošto je stara crkva na Nožici bila sasvim skromnih dimenzija, odlučeno je da se sada podigne nešto veći hram kako bi se u patosu sačuvali i zaštitili stari temelji.

O braći i sinovima

Po legendi, Vaso je imao još četiri brata: Pipa, Ozra, Krasa i Ota.
Od njih su nastala plemena Piperi i Ozrinići u Crnoj Gori i Krasnići i Hoti u Albaniji.

Pavel Apolonovič Rovinski, koji je više od četvrt vijeka boravio u Crnoj Gori, proučavao prošlost, život i običaje i napisao kapitalna djela o Crnoj Gori, ističe da Vasovi potomci "nijesu znali da objasne, odakle i kada je Vaso došao u Crnu Goru".
Nijesu mogli jer Vaso nije "došljak" ili srpski prebjeg u Crnoj Gori, već je ponikao, opstao i čelnik plemena Vasojevića postao u Lijevoj Rijeci. Prvobitna, početna, plemenska teritorija i plemensko jezgro Vasojevića formirani su u Lijevoj Rijeci u periodu od druge polovine XV, do sredine XVI vijeka, ujedinjavanjem bratstava crnogorskog podneblja, a Vaso je bio jedan od prvih, ili možda prvi vasojevićki čelnik.

A sam Vaso je, navodno, imao četiri sina - Raja, Novaka, Mija i Ðura.

Najmlađi Ðuro se odselio u Crmnicu i od njega je nastalo veliko bratstvo Ðurovići, a od ostala tri Vasova sina razvile su se tri velike bratstveničke grupe u Vasojevićima - Rajevići, Novakovići i Mijomanovići.

Danas, doduše, u Vasojevićima nema nijednog takvog prezimena jer su se bratstva dalje dijelila i cijepala na manje podgrupe, ali svi tačno znaju ko od koga vodi porijeklo i svaki iole stariji čoek može nabrojiti sve pasove svojih predaka do samog rodonačelnika plemena.

Taj broj se već popeo na dvadeset pasova i ako se uzme prosjek od oko trideset godina od pasa do pasa, koji se u nauci smatra objektivnim, potvrđuje se predanje da su Vasojevići na ovim prostorima najmanje šest vjekova.

Da bi sve to bilo stručno i valjano urađeno, pozvana je i ekipa arheologa, Milan Pravilović, Mitra Cerović i Olivera Žižić, koja je odmah zaključila da su, ne samo temelji crkve, nego i svo groblje oko crkve, sa arheološkog stanovišta vrlo interesantni, da su tu nesumnjivo sačuvani tragovi barem pet-šest minulih vjekova.

Grob "praroditelja" Vasa

Kad je počelo otkopavanje temelja i uklanjanje debelih naslaga ilovače, odmah pored nekadašnjeg ulaza u crkvu, sa lijeve strane, na dubini od skoro dva metra, ukazala se široka, ravna ploča. Bio je to znak da je u pitanju grobnica, sigurno veoma stara i svakako neke znamenite ličnosti, čim se nalazi na tom mjestu, uz ulaz u crkvu.
Stoga je u pomoć pozvana i ekipa antropologa na čelu sa profesorom dr Božinom Ivanovićem.

Čim je podignuta pokrovna ploča, ukazala se grobnica, oivičena sa četiri dugačke ploče i ispunjena dvadesetak santimetara debelim slojem najfinije, kao brašno sitne ilovače, u kojem su se odmah ukazale veoma dobro očuvane ljudske kosti.

Naravno, naučnička opreznost, ozbiljnost i odgovornost, nisu dopustili profesoru Ivanoviću da odmah kaže nešto određenije:

- Izvjesno je da se radi o vrlo starom čoeku, pravom Dinarcu, da je riječ o veoma dobro očuvanim posmrtnim ostacima, za ono vrijeme gorostasno razvijenog čovjeka, iako su veoma dugo u zemlji - kaže Ivanović i objašnjava da su kosti tako dobro sačuvane zahvaljujući upravo ilovači koja se vremenom nataložila u grobu i prosto balsamovala skelet.

Vasojevići su, pak, tvrdo ubijeđeni da su poslije šest vekova našli grob svog prapretka Vasa, jer je poznato da je to mjesto uz temelj crkve, po crkvenim kanonima rezervisano za njenog ktitora, tim prije što je sasvim sigurno da u to doba na ovim prostorima nije bilo neke druge značajnije, ni duhovne ni svjetovne, ličnosti koja bi zaslužila to grobno mjesto.

To uvjerenje temelje i na pisanim tragovima i na predanju u kojem živi uvjerenje da je ovu crkvu podigao Vaso sa sinovima i da je potom i sahranjen tu neđe pored crkve.

Čuvari tradicije

A prvi pomen Vasojevića, inače, datira iz 1444. godine. Konstantin Jireček, naime, navodi jedan dokument iz tog vremena koji se čuva u Dubrovačkom arhivu.
Izvjesni Brajan Prodanić se žali dubrovačkom sudu kako mu je šezdeset gorštaka: Pipera, Bjelopavlića i Vasojevića, napalo trgovački karavan, ubilo brata i opljačkalo robu.

Ako se zna da je potrebno barem sto godina da se nekom lokalitetu ili plemenskoj zajednici ustali ime, po nekom od istaknutih predaka, onda se narodno predanje da je prapredak Vasojevića na ove prostore doselio polovinom četrnaestog vijeka u potpunosti potvrđuje.
U narodnom predanju se, inače, spominje i Vasoje i Vaso.

Po jednima, riječ je o jednoj te istoj ličnosti, a po drugima poznatiji i mlađi Vaso je potomak, unuk ili praunuk Vasojev.

Vasojevići su tu živjeli sve do sedamnaestog vijeka, proširujući pomalo teritoriju na račun okolnih plemena, a tek tada je krenula njihova ekspanzija u dolinu Lima i druge krajeve van stare postojbine. Kud god su se selili, međutim, ljubomorno su čuvali svoje tradicije i veoma naglašeno uvijek isticali svoje porijeklo i korijen, danas razgranat do gotovo nevjerovatnog broja bratstava.

Selo Lopate

Kako u svojoj knjizi "Pleme Vasojevići" piše profesor dr Radoslav Jagoš Vešović, od tri bratstveničke grupe, ovog plemena, najjača i najbrojnija je ona koja je postala od Vasovog najstarijeg sina Raja.
Nju čine tri podgrupe bratstava: Lopaćani, Dabetići i Kovačevići.

Lopaćani su:

Raketići, Radulovići, Popovići odnosno Vešovići, Marsenići, Vulevići, Bojovići, Ðukići, Miloševići, Velidžiknići, Čukići, Golubovići, Lalevići, Rajičevići, Ivanovići, Novovići, Vašovići, Pavićevići, Dragićevići, Mikovići, Neradovići, Aleksići, Vukašinovići, Spasojevići, Stojanovići, Stojkovići, Vukićevići, Boričići, Labani, Mijovići, Radunovići, Radivojevići, Vukanići, Ugrenovići, Jelići, Perovići, Mirkovići, Ivanovići, Kikovići, Karadžići, Šakovići, Folići, Zulevići...
(Lopaćani se, inače, tako zovu po selu Lopate iznad Lijeve Rijeke odakle potiču).

Drugi ogranak Rajevića - Dabetići - su:

Dabetići, Deletići, Lekići, Ðekići, Novovići, Rajovići, Vukovići, Mirčići, Labovići, Rosnići, Ćirovići, Grozdanići, Lazarevići, Stanisavići - Ilići, Laškovići, Radunovići - Drndari, Kuburovići, Osmanlijići, Vulinići, Zonjići, Dragojevići, Ivanovići - Sjenožećani (od kojih su Bakići i Rajovići), zatim Arsenijevići, Protići, Vuksanovići, Lakićevići, Stanići, Lalići, Lašići, Žurići, Kojići, Mitrovići, Palevići i Garčevići.

Treći ogranak - Kovačevići - su:

Kastratovići, Vojvodići, Mićovići, Akovići, Ðurišići, Martinovići, Jojići, Simovići, Carevići, Medonići, Ðurkovići, Stanići, Otaševići, Bradići, Marijanovići, Rakići, Plavšići, Ružići, Obradovići, Savići, Miketići, Jukići, Vuksanovići, Zekići, Vučićevići, Katanići, Vulići, Šarovići, Novičići, Aletići, Bacanovići, Dedovići, Ðinovići, Milovići, Taići i dr.

Od drugog Vasovog sina, Novaka, postala su bratstva:

Milikići, Tomovići, Radevići, Ðekići, Mujovići, Kićovići, Lakušići, Račići(čiji su ogranci Jelići i Vukići), zatim Asanovići, Boričići, Ljubići, Nikolići, Miloševići, Pantovići, Zekovići, Radunovići, Radonjići, Malevići, Ivanovići u Slatini, potom Dujovići, Marnići, Bakići, Prelići, Dragovići, Ćulafići, Mimovići, Adžići, Babovići, Čakići, Vukovići, Đurovići, Radojevići, Lakovići, Orovići, Kočanovići, Salevići, Bandovići, Radojevići, Radosavljevići, Vukadinovići, Mitrovići, Ðekovići, Matovići, Žujovići itd.

I treća bratstvenička grupa, Mijomanovići, od Vasovog trećeg sina Mija, kao i prethodne dvije, ima svoje podgrupe, a uglavnom joj pripadaju sljedeća bratstva:

Delevići, Cemovići, Joksimovići, Mićovići, Ćeranići, Markovići, Štipalji, Zečevići, Sajičići, Maslovarići, Dubaci, Guberinići, Fatići, Novovići, Miškovići, Vukovići, Leposavići, Ðerkovići, Turovići, Jovovići, Vučelići, Vujovići, Savovići, Vukićevići (različiti od Vukićevića Lopaćana), Stijovići, Ćorci - Šunjevići, Bajići, Šarbajići, Mališići, Nedići i Kruščići.

Valja napomenuti da su svi ovi podaci uzeti iz knjige dr Vešovića "Pleme Vasojevići", objavljene prije šezdeset godina i da može biti i nisu potpuni, da su se neka bratstva možda u međuvremenu istražila ili se koje novo razvilo, ali je sasvim sigurno da svi Vasojevići dobro znaju i ljubomorno čuvaju uspomenu na svoje porijeklo, čak i kada se u pojedinim bratstveničkim grupama, kao što se vidi, ponavljaju pojedina prezimena.

Svi, Vasojevići, međutim, prvenstveno ističu da su sa Nožice, iz Lijeve Rijeke, đe je živio njihov prapredak Vaso i đe se i danas, pored ostataka njegove crkve, nalaze i tragovi njegove kuće.

Inače, ne bez ponosa, Vasojevići u svakoj prilici ističu i ko sve vodi porijeklo iz svog plemena. Prije svih svakako, oca srpske pismenosti, Vuka Stefanovića Karadžića i Karađorđa Petrovića (kralj Petar Prvi Karadordević je još prije dolaska na prijesto tajno dao novac da se u Kraljama kod Andrijevice, na mjestu odakle je u Srbiju odselio njegov predak, podigne kuća koja i danas postoji).

Vojvoda Gavro Vuković, General Radomir Vešović i Milošević iz Vasojevića

Odavde je, kako Vasojevići tvrde, potekao i vojvoda Lazar Mutap, i Svetozar Marković, i vojvoda Petar Bojović, pa vojvoda Miljan Vukov, vojvoda Gavro Vuković, Jovan Žujović, iguman Mojsije Zečević, da se i ne govori o mnogobrojnim generalima, narodnim herojima, umjetnicima i stvaraocima (pisci Mihailo Lalić i Radovan Zogović i slikar Jovan Zonjić svakako su nezaobilazni i najistaknutiji) i drugim znamenitim ličnostima iz novije istorije. Pored ostalih, i doskorašnji pre$ednik SR Jugoslavije, Slobodan Milošević, porijeklom je Vasojević.

Konsulov grob

Po ulozi koju su imale, ne samo u istoriji ovoga kraja i plemena, po svojoj sudbini, posebno su, čini se, zanimljive ličnosti kneza Nikole Miloševića Vasojevića, zvanog Nikola Konsul, i đenerala Radomira Vešovića.

Za Nikolu Miloševića (živio u prvoj polovini devetnaestog vijeka) Radomir Guberinić u knjizi o njemu kaže da je bio visoki ruski oficir i vojni ataše u Carigradu, glavni inžinjer Knjaževine Srbije i prvi projektant magistralnog puta Beograd-Bar, turski general, engleski konzul, putopisac, pjesnik, rodoslovik i kartograf, Evropljanin sa četiri državljanstva, koji je govorio trinaest jezika, osnivač i prvi knjaz Knjaževina Vasojevića.

Nikola je sam za sebe tvrdio, da je potomak, "Sloveno-ostrogorske dinastije".

Ubijen je 1844. godine iz za$ ede koja mu je, izgleda po Njegoševom naređenju, pripremljena u Zagaraču, nedaleko od Danilovgrada, na putu iz Vasojevića prema Cetinju, kamo je išao na Njegošev poziv.

Njegoš je, istini za volju, Nikoli Miloševiću, čijeg se ugleda i uticaja u Vasojevicima nesumnjivo plašio, na mjestu njegove pogibije podigao spomenik, ali je Njegošev naslednik, knjaz Danilo, naredio da se spomenik sruši i da ne ostane traga od njega, čime je posredno potvrdio da je cetinjski dvor poradio o glavi ovog glasovitog Vasojevića. Spomenik je srušen, ali mu je narod zagaračkog kraja podigao drugi - mjesto njegove pogibije se i danas zove Konsulov grob.

Dvije brigade u dva rata

Vasojevići su u balkanskim i Prvom svetskom ratu imali dvanaes bataljona vojske, odnosno dvije brigade. Gornjovasojevićkom je komandovao đeneral Radomir Vešović, jedno vrijeme bio i ministar vojni Crne Gore.

U nizu kontroverzi, koje i do danas traju oko ove značajne ličnosti, posebno se pamti njegov govor koji je 1922. godine održao na Knjaževcu u Andrijevici prilikom otkrivanja spomenika poginulim Vasojevićima u balkanskim i Prvom svetskom ratu.

Tada već penzionisani đeneral je stao pred stroj svojih preživjelih boraca, postrojenih ispred spomenika poginulih drugova i rekao samo ovo:

- Junaci! Ja sam danas najsrećniji i najnesrećniji čoek na svijetu.
Najsrećniji što ovaj spomenik junacima palim za slobodu podižemo u miru i slobodi,
a najnesrećniji što na njemu nema moga imena.



-nastavak-

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

-nastavak-
Vasojevićki zakon u dvanaest "točaka" narodno predanje vezuje za početak 19. veka, za vojvodu Simu i igumana Mojsija, ali predstavlja zbir svih "stega" koje su Vasojevići usvajali još od 16. veka, kad su se odmetnuli od Turaka i prestali da plaćaju danak
KO NE BUDE OLDŽIJA, DA BUDE NADONDŽIJA
piše: Ilija M. Jelić
Narodno predanje veli kako su vojvoda Simo (Lakić) i iguman ĐurđevihStupova Mojsije (Zečević) rešili da uspostave "stari zakon ", dodajući mu nove članove. Zakon se nije sačuvao u pismenom obliku. NJegove "točke " pamtile su se u usmenom predanju, i "glačane "godinama dobile jezgrovit oblik pravih poslovica i aforizama. Tako su se "zakoni, sudovi i stege" lakše pamtili, i s kolena na koleno prenosili. U uvodu knjige iz koje ćemo u nekoliko nastavaka preneti Vasojevićki zakon, dr Ilija Jelić objašnjava kako je, 1916, u dane okupacije, kad je neprijatelj svoje zakone i običaje stao uvoditi, to podsetilo Vasojeviće da se sete svog zakonodavstva. Od ognjišta do ognjišta, Jelić je, tačku po tačku, zapisivao i tako sklopio Zakon, koji niko nije znao u celosti. Uz 12 tačaka, zapisao je i komentare, "onako kako bi ih i sam zakonodavac dao" i delove bogatog vasojevićkog predanja koje se na pojedine tačke odnosi.




TOČKA
PRVA


*1. Da se bespogovorno umire sva bratstva vasojevička i srbljačka. Ko ne bude oldžija, da bude nagondžija.
1. - Bespogovorni umir znači prinudno izmirenje koje je zajednica vršila silom svoga autoriteta, nasuprot dragovoljnom umiru koji je zavisio jedino od drage volje zakrvljenih strana. Prinudno mirenje naređivano je u slučajima kad bi se krvne zadevice pojedinih bratstava i njihovih članova toliko namnožile, da bi dozlogrdile plemenskoj zajednici, te bi se ova našla pobuđenom da putem poravnanja i preko izbranih sudova sve krvne razmirice umiri i privatno-pravna potraživanja izgladi. Takvo jedno mirenje izvršeno je u Vasojevićima u vremenu iz koga potiče ovaj zakonski propis. Kako se pak sam akt izmirenja vrši opisano je u našoj raspravi: Krvna osveta i umir u Crnoj Gori i Severnoj Arbaniji, Beograd 1926.
2. - Vasojevići su najveće crnogorsko-brdsko pleme, koje je nastanjeno u istočnom delu Crne Gore, u Lijevoj Rijeci i s obe strane Lima sve do reke LJešnice. O njihovom imenu i poreklu postoje dve verzije narodnog predanja. Po jednoj oni su potomci nekakvog Vasa, srodnika Vukana Nemanjića, koji je rođen u Prizrenu i bio vojvoda u doba cara Dušana. NJega je nasledio sin mu Vasojević Stevo, koji se pominje u narodnim pesmama o boju na Kosovu pod imenom Musić Stevan, i koji je bio vojvoda u Sjenici, u Novopazarskom Sandžaku. Posle Kosovske bitke i smrti Vasojević-Stevana Vasojevići su kao uskoci krenuli put Hercegovine i došli do Foče, a odatle skrenuli na jug, jugoistok i istok, i preko Crne Gore došli na Nožicu u Lijevoj Rijeci, gde su se nastanili.
Po drugoj verziji Vasojevići vode poreklo od nekog Vasa, sina nekakvog hercegovačkog kralja, koji se takođe preko Crne Gore doselio odnekud iz Hercegovine i nastanio na Nožici u Lijevoj Rijeci.
Oba predanja imaju zajedničko još i to što se veli da je Vaso imao još i četiri brata, Ozra, Pipa, Krasa i Ota, od kojih vode poreklo Ozrinići i Piperi, crnogorska plemena, i Krasnići i Hoti, severoarbanska plemena. Zato se svi oni rođače s Vasojevićima, jer veruju da vode poreklo od istog pretka.
Koja je od ove dve verzije tačna, teško je reći, ali je jedno tačno: da su Vasojevići jedna porodica, jedno pleme, jedna krvna zajednica, koja ima svoju zajedničku slavu Svetog Arhanđela, zajedničku tradiciju o svojoj prošlosti, i koja pamti sve svoje pretke počev od glavnog rodonačelnika Vasa pa sve do današnjeg dana.

Od Nožice Vasojevići su se počeli pomerati postepeno ka istoku dokle nisu zahvatili celu limsku dolinu sve do reke LJešnice. Prilikom toga prodiranja oni su starosedeoce, kao Lužane, Bukumire, Macure, Španje i Latine, delom asimilovali, delom potisnuli, a delom potčinili, i svima nadenuli ime Srbljaci.
Nasuprot Vasojevićima, Srbljaci ne predstavljaju etničku celinu, jer oni nisu jedna porodica, jedno pleme, jedna krvna zajednica, već skup raznih rodova koji su se tokom vekova tako izmenili, da se danas za mnoge sigurno ne zna ko od koga vodi svoje poreklo. Otuda Srbljaci, uzeti kao celina, nemaju tradicije o svojoj prošlosti, jer nemaju zajedničkog pretka od kojega bi izvodili svoje zajedničko ime i poreklo.
U početku, kada su Vasojevići zauzeli limsku dolinu i potčinili starosedeoce, Srbljaci nisu imali ni svojih glavara niti ikakva učešća u opštim plemenskim poslovima, već su im Vasojevići i sudili i predstavljali ih i spolja i iznutra. Ali upornom borbom Srbljaci su počeli osvajati jedno po jedno zvanje, dokle nisu izvojevali svoje kmetove, bratstvene starešine, a docnije i pravo učešća na narodnim zborovima i skupštinama. No i pored tih zadobivenih prava, Srbljaci su kao manjina bili i ostali potišteni, zapostavljeni, jer ih Vasojevići nisu nikada hteli primiti u svoju sredinu kao ravnopravne članove, pošto su oduvek smatrali da su od njih nešto više i da se s njima ne mogu nikako izjednačiti.
Usled te dugotrajne borbe i međusobnog gloženja, beše se i kod jednih i kod drugih razvio toliki antigonizam, da je ta borba Srbljake ujedinila, i od njih, kao raznorodnih elemenata, stvorila jednu takvu celinu, da se oni danas mogu smatrati kao jedna zajednica koja ima iste misli, iste želje, iste osećaje.
Zbog toga oštrog razlikovanja koje je postojalo između Vasojevića i Srbljaka, zakonodavac je morao u ovome propisu da izrečno spomene i jedne i druge, te da bi se znalo da se on odnosi na sve Srbe bez razlike plemena i staleža, jer da je spomenuo samo Vasojeviće, onda se takav propis ne bi odnosio na Srbljake i obrnuto, pošto su to bila takoreći dva "posebna naroda", koja su se među sobom bitno razlikovala kako po svome duhu, karakteru i osećaju, tako i po drugim etničkim odlikama.
3. - Oldžija je onaj koji nešto hoće od svoje drage volje, a nagondžija koji nešto mora da uradi prekos voje volje, na silu, po zapovesti. Zato ceo ovaj stav znači: ko se ne bude hteo umiriti milom, tj. od drage volje, da se umiri silom.
*2. Da muška glava bude trista groša, a ženska trista jedan.
Kad se krvnik izmiri sa porodicom ubijenoga, on joj pored ostalog plaća izvesnu sumu novaca kao naknadu za izgubljenog člana. Ta se suma zvala krvnina ili umir, i u Vasojevićima je iznosila 1001 groš za hrišćansku krv, a 1000 groša za tursku. Ali kako je ova suma bila prilično velika za ondašnja vremena, a narod osiroteo usled ratova i neprijateljske pljačke, to je cena muškoj glavi bila spuštena na trista groša a ženskoj na trista jedan.
Spuštanje cene muškoj glavi po sebi je jasno, ali se nameće pitanje: zašto je ženskoj glavi određena veća cena nego muškoj? Odgovor je prost i jasan. Ženska glava nije nikada bila skuplja od muške, pa ni u ovo vreme o kome je reč. Jedino je hrišćanska krv bila skuplja od turske za jedan groš, pa je ta razlika i ovim propisom zadržana, samo to nije jasno formulisano. Naime, tih godina (1828-1830) Vasojevići su bili pošli u rat sa skadarskim vezirom Mustafa-pašom protivu Rusa i bili su došli do Plovdina, gde su se zadržali, mnogi pomrli od raznih bolesti, pa se bio proneo glas da su svi Vasojevići izginuli i od raznih boleština propali. To dade podstreka vasojevićkim poturicama, te izvrše prinude na svoje žene-hrišćanke da se i one poturče, što mnoge i učine, a one koje ostadoše uporne, budu poubijane.
Kad se vojska vratila i pojedinci videli šta su poturice uradile od njihovih sestara i kćeri, napadnu na njih i one što im šaka padnu, sve pod nož stave, i na taj način izvrše osvetu svojih nevino palih odiva. Docnije, kad je naređeno prinduno izmirenje, bilo je određeno da se po običaju plaća za hrišćansku krv jedan groš više no za tursku, pa je otuda bilo i propisano ovim zakonom da se za žensku plaća 301 groš, jer su sve ubijene žene bile hrišćanke, a za mušku 300 groša, jer su svi ubijeni muškarci bili poturice.
Sa toga razloga je ova odredba bila od privremenog značaja, jer se odnosila samo na ovaj jedan jedini konkretni slučaj, pa zbog toga i nije važila kao jedno stalno pravilo, koje bi vredelo za jedan duži period vremena.



TOČKA
DRUGA


*3. Nove džamije da se ne grade, a stare da se zabatale.
Ovo je jedna preventivno-represivna mera protivu širenja muhamedanstva. Nove se džamije nisu smele graditi, a stare su morale opusteti zbog toga što u njih nije smeo niko ići, jer bi se na taj način javno izdao za Turčina, i time sebe izložio nemilim posledicama predviđenim u * 9 ovoga zakona.
*4. Poturčenjake niko da ne ubija, no da se ostavi svakome bratstvu da svoje vrne u prađedovsku vjeru. Ako poturice ne budu oldžije, da budu nagondžije, a ćoteci što ko ponese.
Posle onoga što su poturčenjaci uradili sa svojim ženama-hrišćankama koje se nisu htele poturčiti, bila je doneta opšta stega ili zavera da se svi poturčenjaci poubijaju bez obzira na to, da li su pojedinci i ukoliko krivi za pokolj hrišćanki. Ali se docnije uvidelo da se oni ne mogu istrebiti na taj način, jer su pojedina bratstva pomagala pojedine svoje rođake-poturčenjake bilo da pobegnu, bilo da ih skriju te da se ne zna gde su i šta se s njima desilo. Zato je ovim propisom naređeno da tu brigu oko istrebljenja poturica preuzme na sebe samo bratstvo kome poturice pripadaju, a ukoliko bi ono bilo nemoćno, imala su da mu priteknu u pomoć druga bratstva.


________________________________________
Kad bi se ubica mirio sa porodicom žrtve, plaćao bi krvarinu ili umir. Kako to da u Vasojevićkom zakonu ženska glava vredi 301, a muška - groš manje? Zar je moguće da je ženska glava u ta doba bila skuplja. Istina je da se - simbolično, za jedan groš - cenilo kako hrišćanska glava vredi više od turske. Kad su Vasojevići krenuli u rat protiv Rusa, u koji nikad nisu stig-li, poturice navale da u islam prevode vasojevićke odive. Koje odbiše, behu pobijene. A kad se očevi i braća vratiše iz rata, sve što beše poturica staviše ih pod nož. Docnije, kad je naređeno izmirenje odredi se da za žensku glavu (hrišćansku!) umir mora da bude za groš veći nego za mušku (poturčenjačku). Tako u Zakonu osta zapamćeno.
________________________________________


Ko se na poziv bratstva ne bi hteo pokrstiti, imao je na to da bude silom primoran, a povrede koje bi zadobio tom prilikom, ostajale su mu kao da ih je od majke dobio.
Većina ovih poturčenjaka bili su oni čiji su dedovi silom poturčeni u Peći 1738-41 zbog učešća u pokretu patrijarha Arsenija Šakabente, i njih su pravoslavni Vasojevići zvali "šareni", tj. ni Srbi ni Turci. Prvi se od njih pokrstio neki Zule Fatić, rođak Mojsija Zečevića, a dobio ime Petar, koji je posle išao po narodu, kao "Apostol Petar", i pripovedao "Slovo Ristovo".
Ovom prilikom hodže su, da bi sprečile pokrštavanje poturčenjaka, bile pronele glas kako je Muhamed došao u Vasojeviće da vidi šta rade poturčenjaci, da li dobro održavaju Islam ili ne, i da je rekao kako će svakoga pomamiti ko se bude pokrstio. Kaluđeri manastira Đurđevih Stupova su tu vest oberučke prihvatili, jer su i oni javno govorili da su videli Muhameda, "a to je jedno Božje grdilo: šogave glave, gubavih ruku do lakata i nogu do koljena, koga jaše pop Lužac kad po nuriji ide, a đeca biju baljegama, te nije kadar da se odbrani a kamo li koga da pomami", - što je, razume se, povoljno uticalo da se ubrza prelaz poturica u pravoslavnu veru.
*5. Ko se podanas poturči i lažnu vjeru primi, da se za Turčina drži.
- Poturčenjaci i po prelasku u muhamedansku veru ostajali su i dalje u plemenskoj zajednici i uživali sva prava njenih članova. Oni su se od svojih pravoslavnih rođaka razlikovali samo time što su nosili čalme i klanjali, a inače su sve druge narodne običaje održavali, kao krsno ime, božićni ceremonijal, uskršnja jaja itd. Međutim ovom odredbom bili su izdvojeni iz plemena i na taj način bili lišeni svake plemenske zaštite i oglašeni za prave Turke, pa su za njih vredele i sve one odredbe koje su bile propisane za Turke, od kojih je bila najefikasnija ona po kojoj njihova imovina nije uživala nikakvu pravnu zaštitu. Time se htelo da se s jedne strane dalje poturčivanje spreči, a s druge da se ubrza vraćanje u pravoslavlje onih koji su se ranije bili poturčili.
2. - Lažna je vera Islam, jer je Muhamed, po narodnom predanju, na lažan način dao Koran svojim vernima. Naime, kad je hteo da ga objavi i prikaže kao Božji zakon koji je s neba poslan, on je izveo svoje pristalice u jednu pustinju, i tamo ih pozvao da se zajedno s njim pomole Bogu da im pošalje zakon po kome će se verski i inače upravljati.
Da bi ukrio trag postanku Korana, i da bi na očigledan način pokazao da ga sam Alah s neba šalje, on zapovedi vernima da kleknu na kolena i padnu ničice glavom ka zemlji, da bi se Alah umilostivio i zakon im poslao, a za to vreme, dokle su oni u tom stavu bili, Resula, Muhamedov drug i saradnik, bio se skrio u obližnjoj jami, i na ugovoreni znak imao je da jedan po jedan list Korana, savijen u malu kuglicu, pomoću praćke baca iznad vernih u vazduh. Sve doned dokle bi bačena kuglica išla ozdo naviše, verni su držali oborenu glavu ka zemlji da ne bi ušli u trag celoj toj mahinaciji, a kada bi se ozgo počela vraćati razvijena usled otpora vazduha, onda bi, na Muhamedov znak, podigli glavu da svojim očima vide kako zakon s neba dolazi, i da zahvale Alahu što im je molitvu uslišio. U tom bi času spazili iznad sebe u vazduhu gde se leprša parče hartije i k njima silazi. Čim bi to parče hartije palo na zemlju, Muhamed bi ga uzeo, pročitao i dao još nekolicini prisutnih da ga i oni pročitaju, i da se na taj način sami uvere da doista na toj hartiji, koja je s neba pala, piše ono što je Muhamed pročitao, pa bi opet zapovedio da priklone glavu ka zemlji i mole Boga da im pošlje još koju zapovest, a Resula bi opet sa svoje strane marljivo vršio poverenu mu dužnost.
To je tako ponavljano sve dotle dokle Resula nije i poslednji list Korana u vis bacio, a kad je sa bacanjem bilo gotovo, Muhamed, bojeći se da ga Resula kad-tad ne izda, dohvati jedan kamen i reče: "A sad Alah zapoveda da uzmete svi po jedan kamen i bacite u ovu jamu ovde, jer se u njoj nalazi nečistivi đavo, koji je veliki Alahov protivnik, a zato Alah traži da ga vi pod gomilu stavite". Čuvši to, Resula poviče iz jame: "Čuj, narode, sve je to laž što vam Muhamed govori! Bog nije poslao Koran s neba, već sam ga ja pomoću praćke iz ove jame bacao. Zato ne verujte, sve je laž!"
Razjarena masa, koja se i inače zbog svih tih događaja nalazila u jednom grozničavom duševnom stanju, doista poverova da se u jami nalazi đavo, pa skoči i kamenjem zasu jamu, a u njoj i samog Resulu.
Zbog svega ovoga Koran je lažna knjiga, pa i vera koju propoveda, nije prava božanska vera, koja je s neba poslana, već prosta Muhamedova izmišljotina.



TOČKA
TREĆA


*6. Ko ne priteče u pomoć kad dušmani udare na graničare, da nema nikakva dijela u plijenu i da se od njega niko ne ženi niti mu đevojku daje.
Graničari su bili svi oni koji su stanovali duž vasojevićke granice. Ali su se za graničare poglavito smatrali: Slatinjani, koji su se večito krvili s Turcima-Kolašincima, Veličani i Šekularci, koji su bili u stalnim borbama sa Rugovcima. Ostalo je sve jasno.
*7. Ko ubije ili plijeni Kolašinca bez znanja Slatinjana kad ovi drže vjeru s Kolašinom gradom, da Slatinjanima duguje krv.
Kao što je rečeno u komentaru prethodnog člana, Slatinjani su bili graničari s Kolašincima i neprestano s njima vodili četničku borbu. Zbog toga svoga susedstva s Kolašincima oni su bili izloženi stalnim njihovim napadima bez obzira na to, da li bi im za to dali povoda oni sami ili koji drugi Vasojevići, jer ma ko od Vasojevića napao na Kolašince, Slatinjani su bili prvi na udaru od strane kolašinske.


Karta Vasojevića iz 19 veka


Kako su pojedinci vršili ove napade na Turke u svakoj zgodnoj prilici, to su često puta Slatinjani bili iznenađeni revanšima sa turske strane, pogotovu u slučajevima kada je između njih bila vezana vera mira, tj. privremeno primirje dok se ne posvršavaju najnužniji poslovi, kao kosidba i dr., pa zbog toga kao nespremni za borbu i velike gubitke zadobijali. Zato se ovim propisom zabranjuje svaki napad na Kolašince kad ovi drže veru sa Slatinjanima, bez znanja i odobrenja Slatinjana.
Ko bi protivno uradio imao je da duguje krv Slatinjanima, tj. bio im je odgovoran, kao da je koga od njih svojom rukom ubio, pa je, razume se, na sebe navlačio krvnu osvetu s njihove strane za svaku povredu koju bi im Kolašinci naneli.



TOČKA
ČETVRTA


*8. Ko srpsko ukrade pa se ufati, da plati duplo i kmetovima ručak. Ako se ne ufati, da mu je aram.
1- Srpsko znači dobra koja pripadaju Srbima, tj. Vasojevićima i Srbljacima.
2. - Platiti duplo znači dati za jednu stvar dve isto takve stvari; tj. ako je ukradeno tele daće se dva teleta, ako je ukradeno deset konja platiće se dvadeset itd. I po kaznenom zakonu koji je bio sastavio prota Mateja Nenadović za vreme Prvog Ustanka, lopov je plaćao duplu vrednost ukradene stvari, jer čl. 3 izrečno veli: "Ko ukrade jagnje, prase, konja, taj da plati dvoje i da se kaštiguje štapovima".
3. - Kmet u Vasojevićima znači isto što i glavar, jer kao god što reč glavar može označavati svako zvanje - titulu - koju čovek ima bilo po svome stvarnom položaju, kao vojvoda, knez, serdar, barjaktar, sudija, bilo po svojoj socijalnoj važnosti i ličnom ugledu, stečenom poštenjem, mudrošću, dovitljivošću i rečitošću, jer se svi takvi ljudi počastvuju zajedničkom titulom: glavar, ban, kmet. Otuda kad se za nekog kaže da je glavar, ban ili kmet, to može značiti dvoje; prvo, da taj doista ima neko glavarsko zvanje, i drugo, da je to kakav pametan, okretan, rečit i pravičan čovek koji nema nikakve glavarske titule, ali koji ima veliki lični i socijalni značaj za sredinu u kojoj se kreće, radi i živi.
Ali i pored svega gore rečenog, kmet prvenstveno znači lice koje u danom slučaju vrši neku sudsku funkciju. Zato se kmetovi zovu kao obični seljaci koji presuđuju neznatne potrice, tako i izbrane sudije koje sačinjavaju tzv. Krvno kolo, Sud dobrih ljudi, Porotu itd., jer se svi oni zovu kmetovi sve dotle dokle kmetuju, tj. dokle taj spor ne presude i privatno-pravna potraživanja ne izglade, bez obzira na to što među njima može biti i knezova, i vojvoda, i serdara. Zbog svega toga kmetovi su imali vrlo veliku vlast, i tu su vlast crpli koliko iz svoga ličnog ugleda koji su uživali kao znatniji ljudi, toliko i iz ugleda i autoriteta svoga bratstva, jer u koliko je koje bratstvo bilo silnije, u toliko je i njegov prvak veću vlast imao.
U prvim danima borbe za slobodu i nezavisnost Vasojevića, kmetovi su se svojski zauzimali za pojedince i njihova bratstva, zastupali ih kod turskih vlasti i ukazivali im svaku moralnu i materijalnu potporu, pa su zbog toga bili cenjeni i voljeni ne samo kod svojih bratstvenika, nego i kod najširih narodnih masa. Ali sa uvođenjem običaja da se kmetovima domaći poslovi kumbulom svršuju, sa sve većim odstupanjem od narodnih običaja i tradicija u izricanju pravde, sa dosuđivanjem velikih globa u svoju korist, a naročito sa zakupljivanjem desetka, kmetovi su iz dana u dan sve više i više gubili narodne simpatije, dokle nisu postali toliko omrznuti, da je na njih bačeno narodno prokletstvo u obliku sledeće kletve: "Da Bog da i Bogorodica kmetovsko se ime utulilo, pod njima se zemlja provalila, a više njih nebo prolomilo!..."
4. - Platiti kmetovima ručak znači podneti ceo trošak koji oni učine dokle presude taj spor, a to nije bila laka stvar.
Kmetovi su imali pravo pod imenom ručka da ceo dan jedu, piju i puše na račun krive strane. U tu svrhu oni bi odseli kod najbogatijeg seljanina i ovaj bi im bez pogovora donosio sve što im pripada na ime ručka. Tako čim kmetovi dođu odmah se posluže crnom kafom, duvanom i rakijom, a malo docnije pred njima se namesti sofra sa duvanom, rakijom i raznim mezelucima od sira, kajmaka, kuvanih jaja, lešnika, oraha, jabuka, suvog mesa, priganica (naročita vrsta uštipaka), a naročito od ispečene na ražnju crne i bele džigerice kakva mlada brava, koji se mora, ako ničega drugog, a ono radi toga zaklati.
Pošto se kmetovi malo potkrepe i porazgovaraju, nameste im se postelje krajem sobe da se spuste, te da se "ne raspadnu na stolicama", a kakva mlada žena im poskida opanke s nogu da su komotniji.
Domaćin, kao da mu je krsno ime, stalno je na nogama i gologlav služi rakiju i duvan, nudi meze i drugo, a jedno dete, devojka ili kakva mlada žena neprestano stoji sa mašicama u ruci te donosi i namešta žar kmetovima na lule od njihovih čibuka.
Uz kmetove, kojih mora biti najmanje tri, ide tzv. "kmetovska kumpanija" (kmetovsko društvo), a to su stari ljudi koji svojim iskustvom i poznavanjem starih običaja i tradicija služe kmetovima kao savetodavci, ili bolje reći kao neki kodeksi, zatim pisari i neki broj mlađih ljudi koji izvršuju kmetovske naredbe, kao pozivaju parničare, dovode svedoke, vezuju neposlušne ili ih teraju u izbu (zatvor); donose kafu, šećer i rakiju ako se domaćinu nije dovoljno zateklo kod kuće; kolju kokoške i brave, spremaju meze, peku na ražnju jaganjce i uopšte staraju se o svemu, da se kmetovi što bolje ugoste i što tačnije izvrše njihove odluke. Sva se ta lica vode na račun krive strane, odnosno na račun kmetovskog ručka.
Kad se kmetovi odmore, napiju, najedu i pretresu ne samo celu plemensku istoriju, nego i celu tradicionalnu istoriju srpskog naroda, i kad budu pribavljena sva potrebna lica, onda tek pristupaju izviđanju i presuđenju sporne stvari, a kad presudu izreknu, odmah se donosi ručak.
Za ručak mora biti presna pogača, meki sir, kajmak, čorba od svežeg mesa, sveže kuvano meso, pečen brav, gotov (cicvara), pita i dosta kiselog mleka. Uz sve to, razume se, ide rakija, crna kafa i duvan, jabuke, lešnici i druge poslastice.
Po svršenom obedu kmetovi obično daruju decu, devojke i mlade žene koje su vršile ulogu posluge, sa po nekoliko groša "da kupe sapun, češalj" ili što drugo, a domaćinu kažu da će "ovo malo troška što je bilo platiti N." imenujući krivu stranu, i ova to mora bespogovorno izvršiti, da ne bi platila još jedan ručak, ako bi do spora došlo oko učinjenog troška.
Pri polasku kmetovi napune svoje mušeme (duvan-kese) duvanom sa sofre "da imaju šta pušiti dokle dopru do kuće"; a ako je koji i konja poveo, što, razume se, nisu retki slučaji, onda se i njegov trošak uračunava u kmetovski trošak.
Zbog svega toga kmet je, kao gurman, ušao i u narodnu priču. Tako se veli da je neki đavolčić našao koš u koji se hvataju ribe, i kad je video kako je dubok i udešen da što god u njega uđe ne može više izići niti se može videti šta unutra ima, začuđeno se upitao:
- Šta ovo može biti!?
- To mogu biti tri stvari, odgovori mu jedan stari đavo, kmetov trbuh, popovske bisage ili ciganska torba.
- Pa zar su te stvari tako duboke!? - upita đavolčić.
- Još i dublje, sinko, prihvati stari đavo. Kmet pojede celo selo i opet s praznim trbuhom kući dođe.
- Pop, kad obilazi parohiju, stavlja u bisage i jaja, i sir, i kajmak, i pasulj, i duvan, i kruške, i kupus, i krompir, i slaninu, i sve drugo što mu se da, i opet bisage ne napuni, jer nikada ne kaže "nemam gde da metnem", već sve uzima i u svoje bisage trpa. - A ciganska torba upravo dna i nema: može se ciganki dati što god u kući ima, opet će pokazati praznu torbu i tražiti da joj se "što da".
5. - Aram je neka kletva koja nosi zlo onome kome se uputi. Otuda izraz: "da mu je aram" znači da mu je nesrećno, da mu je prokleto, i to po ondašnjem shvatanju nije bila mala kazna. Jer ko povuče na sebe i svoj dom narodno prokletstvo, taj se nema rašta mučiti: sve će mu naopako ići, a njegovo se ime po zlu spominjati kao prokletoga Vuka Brankovića.
* 9. Ko tursko ukrade, da mu je alal.
1. - Tursko označava sve ono što pripada Turcima i poturčenjacima.
2. - Alal je suprotno od aram, neki blagoslov koji nosi sreću onome kome se uputi. Otuda izraz: "da mu je alal" znači da mu je blagosloveno, da mu je sa srećom, da mu je od Boga prosto a od ljudi nezamereno.
- Narodno razrešenje od odgovornosti najbolje je opravdanje svakom ljudskom poslu, jer "što narod hoće, tome se ni Bog ne protivi".
3. - Turska dobra nisu bila zaštićena sa dva razloga. Prvi razlog potiče iz uverenja, koje postoji kod svih Srba ovoga kraja, da Turci koji žive u srpskim zemljama, uopšte nemaju ničega svoga, već bespravno uživaju srpska dobra koja su na Kosovu silom oteli, i da ukrasti stvar koja se kod njih nalazi, ne znači ni manje ni više, nego uzeti nešto na što se ima pravo, ali do čega se ne može doći na drugi način osim putem kraće.
Drugi se razlog sastoji u tome, što se ovakvom odredbom htelo s jedne strane sprečiti poturčivanje Srba, a s druge ubrzati vraćanje poturčenjaka u pravoslavnu veru. Zato je i doneta odredba: ko se podanas poturči, da se za Turčina drži, tj. da mu imovina od dana poturčenja ne uživa nikakvu pravnu sigurnost.


Đurđevi Stupovi


Shvatanje da Turke treba krasti, bilo je toliko rasprostranjeno i u narodu ukorenjeno, da je pre 70 godina krađa turskih dobara bila izjednačena sa pravim junaštvom, jer se govorilo: "Ko tursko ne krade ništa ne valja". Zbog takvog držanja Srba, Turci su bili prinuđeni da se sele u varoš, a poturčenjaci ili da se pokrste ili da i oni sasvim napuste svoja ognjišta. Otuda u Vasojevićima, naročito Gornjim, danas uopšte ima vrlo malo Turaka.
Usled takvoga postupanja prema Turcima, Vasojevići su bili ozloglašeni kao "pljačkaši" ne samo kod ostalih crnogorskih plemena, nego i kod austrijskih pograničnih vlasti. Tako se priča da su jednne gladne godine bili došli u Kotor neki Vasojevići da prime žito, koje je bilo poslato iz Rusije, i da su svojim odelom pali u oči austrijskim oficirima, pa će ih jedan upitati:
- Odakle ste vi?
- Mi smo Vasojevići, gospodine, ako si rad znati, odgovore mu oni.
- A!... vi ste oni koji se bijete da opljačkate turske koze i ovce!?...
- A zašto se bijete vi, gospodine? upitaće ga jedan između njih.
- Pa, mi se bijemo za slavu i čast, odgovori oficir.
- Tako je od Boga ostalo, gospodine, prihvati drugi Vasojević. Svak se bije da dobije ono što sam nema, pa tako radimo i mi i vi; - iz čega je izišlo, kao što se vidi, da Vasojevići nemaju koza, a austriski oficiri časti i slave.



TOČKA
PETA


* 10. Ko u kući kačkine drži, da im je drug.
Kačkini su bili odmetnici koji su živeli svojim posebnim životom, nezavisnim od pravnog uređenja vasojevskog plemena. Za njih je bila običajem utvrđena kazna: oduzimanje celokupne imovine i progonstvo, a ako bi ko od njih bio ubijen, išao je "kao pas s mosta", tj. za njega nije niko odgovarao. NJihovi jataci bili su izjednačeni po kazni s njima sa dva razloga. Prvo stoga što se i jatakovanje smaralo kao samostalno delo i povlačilo istu kaznu koju i samo izvršio štvo, i drugo s obzirom na ondašnje društvene prilike i opasnost koja je pretila od takvih jataka, pa otuda i ovako stroga kazna za one koji u kući kačkine drže.


________________________________________
Kad su Vasojevići naredili da svako bratstvo vrati u prađedovsku veru svoje poturčenjake, bi određeno da ko neće da se pokrstitimilom, moraće silom. A povrede koje bi pritom zadobio, ostajale su mu kao da je "od majke dobio". Hodže, hoteći to da spreče, prospu glas kako je Muhamed lično, došao u Vasojeviće i da će "pomamiti" svakog poturicu koji se pokrsti. A kaluđeri tad razglase da su videli Muhamede, i da je to jedno "grdilo", koje nije u stanju da se odbrani, pa ga deca gađaju balegama, i ima "ruke gubave do lakata, a noge kaljave do kolena".
________________________________________


Kačkini su se bili namnožili naročito posle 1809, kada su se Vasojevići bili definitivno odmetnuli od turske vlasti, jer su se tada pojavili i domaći hajduci, koji nisu priznavali ni tursku ni vasojevićsku vlast. Oni su pljačkali i Turke i Srbe, kako bi im se kad prilika dala, a krili su se kod svojih rođaka - jataka.
Glasovit je bio odmetnik Mićo Akov Kastratović, koji je bio inače izvrstan junak, zakleti neprijatelj Turaka i njihove vladavine, ali i veliki "bezakonik", jer se mimo narodne običaje i plemenske uredbe ženio kad god je hteo, uzimao "srpsko" i "tursko", a nikom ništa nije davao niti koga slušao.
Još su bili po zlu čuveni odmetnici: Boško Mićov Kastratović, Savo Dmitrov sa Seoca, Luka Mamić iz Salevića i Damnjan Golubović s Trepče. NJih četvorica bili su strah i trepet za sve stanovnike ovoga kraja, pa su kao takvi prozvani "sveta četvorica". Tako se priča da je bila došla Mara Dašićka, iz Šekulara, u manastir Đurđeve Stupove da pita igumana Mojsija koji su sveci najstrašniji, da bi ih mogla što bolje svetkovati, i da joj je Mojsije odgovorio: "Najstrašniji su sveci u ovom kraju:
• Sveti Boca s Peovca (Boško Mićov Kastratović),
• Sveti Savo sa Seoca (Savo Dmitrov),
• Sveti Luka s Kruga (Luka Mamić),
• Sveti Damnjan s Doca (Damnjan Golubović),
nego idi kući i pazi onu kolibicu i ono malo koza što imaš, jer će ti ih sve ognjem i munjom spržiti". I doista, nad je Mara došla kući, imala je šta videti: "sveta četvorica" opljačkali joj sve, kami i drvo: kolibicu zapalili a koze oterali.



TOČKA
ŠESTA


*11. Koji Branković dušmanima javi što glavari i narod zbore, da se obestrvi on i svako njegov na vječni vijek i amin.
1. - Branković je ovde uzet kao sinonim izdajnika, a to dolazi otuda što je ovde reč o izdaji, a po narodnom predanju Vuk Branković je izdao na Kosovu i zbog toga oglašen za izdajnika. Ali te narodne priče i pesme koje govore o Vukovoj izdaji, nisu se mogle utvrditi istoriskim izvorima, već one nalaze svoga opravdanja jedino u narodnom shvatanju o pojmu izdaje. Naime, Vuk je kriv što je ostao živ, jer narod smatra ne samo za najveću izdaju, nego i za najveću sramotu za ceo vek kad neko iziđe iz borbe živ, a svoga starešinu pusti da pogine. Otuda nije nikakvo čudo što je Vuk oglašen za izdajnika kad se zna da je njegov starešina, knez Lazar, poginuo na bojnom polju, a on - Vuk, njegov potčinjeni vojvoda, ostao živ.
2. - Kazna za špijune-izdajnike, kao što se vidi, bila je progonstvo iz Vasojevića zajedno sa celom njihovom porodicom. Međutim po Karađorđevom Kriminalnom Zakoniku izdajnik je kažnjavan smrću, jer * 24 izrečno veli: "... da mu se prebiju obe noge na dva mesta i obe ruke, i tako živ da se digne na kolo, i da se ne skida dok kost traje". - Po čl. 90 Grbaljskog Zakona izdajnik je osuđivan "... da mu Grbalj sve što ima izije i popije".
* 12. Ko svoje glavare preskoči i od tuđina pravicu traži, da je kriv.
Dokle se Vasojevići nisu odmetnuli od Turaka, nezadovoljna se strana mogla u kakvom sporu žaliti i turskim vlastima da joj one stvar presude i zadovoljenje pribave. Međutim se ovim propisom to izrično zabranjuje i protiv onoga koji bi protivno uradio, unapred je bila izrečena presuda, po kojoj je bio kriv zbog samoga fakta što se Turcima žalio, tj. samim tim svojim postupkom bio je osuđen da izgubi spornu stvar.
* 13. Ko podanas ode veziru u Skadar, da se k nama više ne vrće, a ako se vrne, da se turi pod tomruke, pa ako se pokaje, da se pusti, a ako ne pokaje, da se obestrvi.
Ovom se odredbom cilja na one koji nisu priznavali novo stanje stvoreno odmetništvom Vasojevića od Turaka, a takvih je nezadovoljnika u prvo vreme bilo malo više. Jer su pojedinci odlazili veziru u Skadar i u ime svoje i svojih pristalica predavali mu male svotice novaca na ime danka i kao znak priznanja njegove vlasti, a vezir je njih za to obdarivao velikim darovima, koji su po nekoliko puta premašali vrednost donetog danka, pa je otuda i ostala izreka: "S grošem u Skadar, a sa hiljadu iz Skadra". Takve nezadovoljnike glavari su stavljali u zatvor u manastiru Đurđevim Stupovima i pod tzv. "tomruke", koji su se sastojali u tome što je osuđeni za izvesno vreme ležao među dve velike klade sa svezanim unakrst nogama i rukama. Ako bi pak u toku izdržavanja te kazne priznao novo stanje, onda je odmah puštan u slobodu, inače ako to ne bi uradio ni posle šestodnevnog ležanja pod tomruke, onda je proterivan sa vasojevićske teritorije s pravom na povratak čim bi se pokajao i priznao Vasojeviće kao nezavisnu državu.



TOČKA
SEDMA


*14. Karvan niko da ne dira, no neka ide kud ga put vodi. Ako česovu štetu učini da odmah i bespogovorno plati; ako to neće, da mu poharani zadrži konje i tovar dokle kmet dođe i da bude kako kmet reče. Ako kmet u selu nije, da presudi prvi pošten čovjek koji se u blizini nađe.
Ovaj propis ima međunarodno-pravni karakter, jer je njime bila zajemčena sloboda trgovanja stranim državama, naročito Mletačkoj Republici s Vasojevićima, a s tim u vezi i sloboda putova i prolaza kroz vasojevićsku teritoriju. Inače propis je sam po sebi jasan, da mu ne treba nikakav naročito komentar.



TOČKA
OSMA


*15. Duhovnici kad u boj idu, da obritve bradu i da nose naške haljine; ako to neće, da im glavari džebanu ne daju.
U doba o kome je reč, Vasojevići nisu imali drugih pismenih ljudi osim kaluđera i sveštenika, koji su u miru bili učitelji i sudije, a u ratu četovođe. I ako duhovne starešine iako četovođe oni su nosili brade, a kaluđeri uz to još i monaške haljine. Ali zbog jednog slučaja što su Turci oskrnavili bradu jednom poginulom kaluđeru, izdato je ovo naređenje da za vreme rata moraju brijati brade i nositi svetovne haljine, da se ne bi od drugih boraca raspoznavali.
Ko bi se tome protivio, glavari mu nisu davali džebanu, a s druge je strane nije mogao dobiti, jer mu vojnici nisu smeli davati od svojih metaka, pošto se verovalo da će poginuti od neprijateljske puške svaki onaj koji drugom svoje metke uzajmljuje.
* 16. Bog je stvorio ženu, a ne Satana, i to tako da ostane navijeki amin. Ko protivno govorio, da je proklet: na ovome svijetu neimao anđela-čuvara, a na onome ne vidio raja, već mu duša vječito u paklu bila i ispaštala njegove muke.
* 17. Duhovnici da se ostave žena, a koji se kurvarom obrete, i to se načisto dokaže, da se uštroji i od sveštenodejstva odluči.
1. - Bog je tvorac neba i zemlje i svega što je pod nebeskom kapom, što vidimo i na vidimo. On sedi na nebeskom prestolu tamo negde daleko gore među plavim oblacima, opkoljen anđelima, svetiteljima i drugim Božjim ugodnicima, i odatle upravlja celim svetom, određuje sudbinu svakome biću, deli pravdu i stara se o svima nama kao otac o svojoj deci.
Bog ima božanstveno divan lik, veličanstven stas, izrazito lice, dugu belu bradu, dostojanstveno držanje bez i jedne trunke gordosti i nadutosti. NJegovo je odelo divno: jedan ogrtač nebeski plave boje, unaokolo izvezen suhim zlatom i ukrašen sa bezbroj alem-dragih kamenova kao ono nebo sitnim zvezdama; na nogama ima crvene jemenice od fine, čiste svile, a na glavi nosi nebesku krunu izvezenu od čista suha zlata i iskićenu dragim kamenjem, od koga svetlost sija na sve strane i svemu život daje.
U običnom životu Bog je vrlo skroman, povučen, živi pametno i razumno, ništa ne čini što je izlišno; u ophođenju s drugima je vrlo blag i otmen; nije nimalo razmetljiv; vrlo je gostoljubiv i saosetljiv, svačije ga dobro obraduje a žalost sneveseli. Rado prašta onima koji su ga uvredili, pa se pokajali i oproštenje zatražili.
Kao pamet Bog je beskrajno velik, upravo sveznajući, izvanredno logičan, neobično širokih pogleda i shvatanja, pravo savršenstvo od rečitosti, do krajnosti miroljubiv i blagonaklon, preko svake mere hladnokrvan, a kad ustreba čvrst i postojan, neustrašiv i borben, junak kakav se samo zamisliti može.
2. - Po Sv. Pismu Bog je stvorio ženu od rebra prvog čoveka. Međutim po narodnom predanju Bog je stvorio samo čoveka, a đavo ženu. Naime, đavo je stalno išao Bogu uz nos i što bi god Bog stvorio, đavo se trudio da istu takvu stvar napravi ali mnogo bolje i lepše, da bi na taj način dokazao da je bolji majstor od NJega. Tako kad je Bog stvorio čoveka, đavo uinat njemu stvori ženu, i tako je ulepša i dotera da je čovek prema njoj izgledao kao prava rugoba. Bogu je to bilo neobično krivo i zbog toga đavola protera u pakao, a žene, kao njegovu siročad, zadrža na nebu.


________________________________________
Na osnovu zakona da se kmetu (sudiji) na račun krive strane "plati ručak", nastala je poslovica o tome kako tri stvari nemaju dna - popovske bisage, ciganska torba i kmetov trbuh.
Kad kmetovi dođu negde da sude, gostili bi se čitav dan, a kad presude odlazili bi uz uzgrednu rečcu kako će "ovo malo troška platiti krivac". A ako krivac neće da plati, eto njih opet, na "kmetovski ručak", da ponovo sude uz bogatu trpezu.
________________________________________


No žene kao žene - đavolja rabota, nisu mogle mirovati, već pustiše jezik i počeše snovati intrige i spletke, ašikovati s anđelima i praviti čitavu larmu, tako da Bog, kao star čovek, nije mogao spavati niti imati mira ni danju ni noću. Zato jednog dana pozva Sv. Petra i reče mu: "Onoga nesrećnika (đavola) proćerah, a ovu siročad (žene) zadržah ovđe na nebu. Ali vidiš, postale su opasne po mir i rajsko spokojstvo. Moramo ih nekuda skloniti, a žao mi ih je, pa ne znam šta da radim s njima". - Prosta stvar, Gospode, odgovori Sv. Petar. Podijelićemo ih među ljude, jer su se mnogo prolijenjili i omlitavili, pa je potrebno da neko među njih unese malo intrige, spletke i rovarenja, te da se otrgnu od mlitavosti i čamotinje u koju su zapali. - Pravo kažeš, prihvati Gospod, i pozva Arhanđela Mihaila te mu naredi da pozove predstavnike pojedinih naroda da dođu, jer Gospod hoće nešto da im podeli. Anđeo odmah izvrši Božju zapovest i pozva pojedine narode da prime Božji dar.
Kad predstavnici počeše stizati, Bog pofronti sve žene pozadi sebe, da ne bi video koju će kome dodeliti, i da bi na taj način izvršio što pravičniju podelu.


Andrijevica


Prvo stigoše predstavnici starih naroda, Misiraca, Jevreja i tako redom, i njima Gospod dade po jednu ženu, a kad počeše stizati mlađi narodi, Turci i drugi, Gospod se okrenu pozadi sebe, i videvši da se ništa ne poznaje odakle uzima, poče zahvatati naručem i tako deliti žene onima koji su docnije dolazili. Otuda neki narodi imaju danas samo po jednu, a Turci i drugi po nekoliko žena.
Kad je deoba bila svršena, Gospod leže da se malo odmori, ali baš u tom trenutku pojavi se jedan kaluđer iz Crne Gore.
- Šta ćeš ti duhovniče!? - upita Gospod.
- Anđeo je zvao, Oče, da dođemo, jer imaš nešto da nam dijeliš, pa kao velju, doša i ja da primim dar.
- Trebalo je ranije doći, zakasnio si; sve je već podijeljeno.
- Nijesam moga ranije, jer sam služio službu, a velju. Ti ćeš za mene, kao za svoga vjernog slugu, ostaviti dio, pa zbog toga nijesam naročito ni hitao.
- Trebalo je da ti ostavim, ali oprosti, zaboravio sam.
- Zar mene da zaboraviš!? - uzviknu kaluđer sav razjaren i uzbuđen, mene koji po triputa službu služim, narod poučavam i opominjem da Te se sjeća i da Te ne zaboravi, a Ti si jedanput imao nešto da podijeliš pa si me zaboravio!!...
Bogu bi krivo i reče: "Sve je tako, ali oprosti, zaboravio sam. No znaš šta: idi dolje na zemlju, pa će sve žene biti tvoje". I otuda je ostalo da se kaluđeri ne žene, ali imaju pravo na tuđe žene.
Na osnovu toga predanja izgleda da su kaluđeri polagali neko pravo ne samo na slobodne žene, već i na udate. Zato su i došle ove odredbe kojima se prvo pobija verovanje da je đavo stvorio ženu, i drugo da kaluđeri nemaju prava ni na slobodne ni na udate žene.
Ove su odredbe morale doći zbog toga što nisu bili retki slučaji da kaluđeri napastvuju žensku čeljad koja bi se zatekla u njihovoj okolini. Dobro ugojeni, bezbrižni, zdravi i obesni, oni su često puta pravili takve izgrede prema ženskim licima, da bi se protivu njih uzbunila čitava sela i digla hajka kao na divlju zverad. Ovo utoliko pre, što je među njima bilo i takvih koji bi zašli po selima, i čim bi ulučili priliku da u kakvoj kući nema muškaraca, odmah bi napali žene i napastvovali ih. Takve su kaluđere seljani hvatali, vezivali i držali u hladnoj vodi, zatim tukli i izobličenju izlagali, pa ako ni to ne bi pomoglo, onda bi ih - uštrojili.
Tako se pričada je jedan Kuč - ženskaroš - bio na taj način kažnjen, i da su njegovi štrojači morali platiti njegovom bratstvu pola krvi zato što su ga onesposobili za oplođavanje i time njegovo bratstvo oštetili u priraštaju plemenika.
Štrojenje, kao kazna, primenjivano je i u Šumadiji protivu popova-ženskaroša, o čemu svedoči sledeći akt, koji u celini donosimo:
Načelnik Sreza Paraćinskog, aktom svojim od 11 septembra 1855 god. N 1764 javlja načelničestvu Okružja Ćuprijskog sledeće:
"U selu Buljunu, podrčja ovoga, boravi jedan antikrist u odjejaniju svešteničkom, po imenu Milun, udov od 35 godina, bez poroda, zdrav, besan i pomaman, koga parohijani nazivadu "Sotona" čerez njegovih sablažnjivih djela, koja čini iz dana u dan sprama ženskoj čeljadi. Od istoga "Sotone" ne može ni jedno žensko čeljade mirno da prođe, a da ga onn ne napastuje. Čerez toga narod se odpadio od crkve i od vere, pa niti se Bogu moli niti održava veru, jer neće ni da čuje za ovog odpadnika Božjeg. Isti bogohudni sveštenik Milun, premlaćivan je toliko puta od naroda, čerez njegovi zločesti djela sprama ženskim čeljadima, ama on je opetka terao svoj bes. Sad u prošlu svetu nedelju uvaćen je kod neke Kadifke, oko polak noći, i savitlan od komšija, pobegao je preko plota, ali je pola mantije svoje ostavio na plot begajući. Jučerke opetka, kad su čeljad Nikole Ikića najčednijeg domaćina bili u branje kukuruza, taman pred podne, upao je u kuću istog domaćina Nikole, i njegovu najmlađu snagu Živanu napastvovao je, a kad se na zapomaganje njeno sabrao svet, isti pop sotona uhvaćen je u klopku, i onda svet, kome već dodijaše zulumi ovoga đavola u mantiji, skleptaše ga u saglasju, vezaše u kvrge i onda pozvaše selskog štrojača Momira, koji popa uštroji kao vepra. Svi seljaci iz pomenutog sela, Buljuna, bili su kod mene i ovo izjavili i molili da se ova napast popovska ili odluči od sveštenodejstva ili progna iz sela ma gde.
Pokorno molim načelničestvo za uputstvije, šta ću da radim s ovim popom koga narod ne može ni da gleda. Doduše je uštrojen, ali opetka, treba da se ukloni i da se drugočasno svešteno lice odredi na njegovo mesto.
Načelnik Sreski
Mića Zdravković."
Načelničestvo Okružja Ćuprijskog, aktom svojim od 15 septembra 1855 g. No 2842 odgovara načelniku sreskom ovako:
"Po predstavleniju Vašem od 11 septembra ove god. No 1764 od odnosno uštrojenog popa i njegovih čudesa koja pravi sa ženskom čeljadi u selu, poslao sam izvestija popečiteljstvu prosveštenija i pravosudija točno po Vašem predstavleniju i dok se po tom izvestiju ne donese kosatelno rešenije, neka ga pop u selu, jerbo sad kao uštrojen, ne može da bude opasan za žensku čeljad.
Načelnik Okruga
Nikodije Brzak.
3. - Satana je nekada bio prvi Božji doglavnik, najstariji anđeo među svima anđelima. Ali pored neobične darovitosti i vrlina koje je imao, bio je preko svake mere ambiciozan, sujetan i ohol, pa je bio počeo ne samo da prezire i bagateliše svoje drugove-anđele, već jednoga dana htede da bude stariji i od samoga Boga. U tu svrhu on organizova pobunu jednog dela anđela protivu Boga, i zatraži od NJega da mu se pokori i starešinstvo preda. Bog se zbog toga ražljuti i sve buntovnike kazni progonstvom iz raja.
Ali kao pravičan sudija, On svima ne odredi jednaku kaznu, već po zasluzi: Satanu i sve kolovođe protera u pakao da se tamo s ostalim grešnicima večito muče; one anđele koji su bili vatrenije pristalice pobune, kazni time što i osudi da večito lutaju kroz vasionu i da nigde nemaju svoga stanka niti ikakva mira i spokojstva, a one buntovnike koji su se pobuni pridružili više iz naivnosti i lakomislenosti, nego iz ubeđenja da je nameravani prevrat bio potreba, kazni da se muče na zemlji i da žive po pećinama i drugim nečastivim mestima. Otuda tri vrste đavola: pakleni, vasionski i zemaljski. Sve se tri vrste jedna od druge znatno razlikuju, ali im je svima zajedničko to što gaje neizmernu mržnju prema Bogu i svemu onome što Boga slavi i veliča.
Po jednoj drugoj verziji narodnog predanja, postanje Satane i uopšte postanje đavola izvodi se ovako. Bog ima na nebu svoj presto, u koji ne sme niko drugi sesti osim NJega, jer bi postao moćan i sveznajući kao Bog. Jednoga dana Bog ode nekuda i ostavi anđela Natanaila da čuva presto dokle se On ne vrati. Međutim čim Bog ode, Natanailo sede u Božji presto i odmah postade moćan i sveznajući kao Bog. Kad se Bog vrati i kad vide šta je Natanailo uradio, prokle ga ovim rečima: "Dosada si bio dobri i vjerni anđeo Natanailo, a odsada budi prokleti i nevjerni đavo Satanailo. Voda ti kuća bila." Čim Bog izgovori te reči, od Satanaila se namnoži veliki broj đavola i jedni odmah siđu u vodu i u njoj se nastane. Ali na opomenu Bogorodice da ljudi neće moći živeti bez vode, ako je đavoli sasvim zauzmu Bog se pokaja i reče: "Kamen ti kuća bila". Na te reči đavoli počnu zauzimati kamenita mesta i tamo se nastanjivati. No kad Bog vide da ih je na zemlju sišlo toliko, da bi je mogli celu prekriti, on uzviknu: "Stoj đe je koji!" I zbog toga mnogi đavoli ne stigoše da siđu na zemlju, već se ustaviše u vazduhu i tamo još i dandanji lutaju i bore se sa halama i velikim vetrovima.
Prema tome, po ovoj verziji ima upravo dve vrste đavola: oni koji žive u vazduhu, i oni koji žive na zemlji, u vodi i po stenama. O paklenim đavolima, kao što se vidi, ova verzija ništa ne zna. Osim toga, ona se razlikuje od prve još i u tome što postanak đavola objašnjuje na sasvim drugi način, jer dokle su po prvoj gordost i oholost početak greha i uzrok pada đavola, dotle su po ovoj drugoj prestup Satanin sastojao u tome što je anđeo Natanailo, prekršivši Božju zapovest, seo u Božji presto i po sili same stvari postao silan kao Bog, pa je zbog toga i bio proklet i s neba prognan.
Inače između vasionskih i zemaljskih đavola obe verzije nema nikakve razlike, jer su u svemu jednaki i po svojim telesnim znacima, i po svojim duševnim osobinama, i po svojoj aktivnosti i po svojoj nadprirodno-mađiskoj moći. Stoga sve što bude rečeno o vasionskim i zemaljskim đavolima prve verzije, u svemu vredi i za vasionske i zemaljske đavole druge verzije.
1. - Satana i njegovi drugovi - pakleni đavoli, od dana kada suproterani iz raja, izgubili su sva Božja i ljudska obeležja, jer dokle Bog, anđeli i smrtni ljudi po svojoj fizionomiji koliko-toliko liče jedni na druge, dotle oni ne liče ni na koga drugog osim sami na sebe.
Kao pojava Satana je, a i svaki drugi pakleni đavo, savršena rugoba, ružna stasa, odvratna izgleda: crn kao zift, po celom telu runjav, visok i koštunjav, upravo toliko mršav, da ima samo kožu i kosti; glava mu je budi-bog s nama: nekako ćoškasta, upravo trouglasta, sa dva mala roščića unatrag povijena, od kojih je jedan malo kraći i zatupast; kosa mu je nakostrešena kao bodlje u ježa; uši male i čuljaste, nos savijen i kukast, brada šiljasta i unapred povijena, oči male, crne kao u zmije, napolje iskočile i neprestano se vrte kao da su na zejtinu, jagodične kosti ispale a obrazi sasvim unutra upali, usta velika, zubi crni, obrve velike i kosmate, trepavica i brka gotovo i nema, a brada mu je šiljasta kao u jarca; ima dug, golišav rep sa jednom kiticom dlaka na vrhu; prsti su mu i na nogama i na rukama vrlo dugački i završavaju se oštrim kandžama; krila nema, jer mu ih je Bog oduzeo da ne bi iz pakla izleteo i opustio zemlju, a sa njom i celu visionu.
U poređenju s Bogom Satanin bi portret ovako izgledao:
Bog je kao pojava impozantan, veličanstven, prijatne spoljašnosti, lepe savršene figure, - Satana je međutim pravo strašilo, savaršena rugoba, neprijatna pojava, odvratna figura od koje jeza podilazi i strah hvata; Bog je oštrouman, pametan, pronicljiv, logičan, uzvišena duha, postojane volje, čvrsta karaktera, plemenita srca, pravične ruke, čestite misli, a pored toga nezavidljiv, saosetljiv, istinit, miroljubiv, častan i pošten, - Satana je koliko pametan i oštrouman, dva puta toliko lukav i prepreden, a uz to veliki intrigant, lažov i nitkov, bezdušan i zloban, nizak i pakostan, zaludan i zavidljiv, nepostojan, varalica, lupež; Bog je u običnim prilikama tih, blag, skroman, a kad ustreba kuražan, odlučan, čvrst, hrabar, pravi vitez kome ravna nema, - Satana je ohol, razmetljiv, samohvalisavac, pravi se veći delija od samoga Kraljevića Marka, a kad oseti čvrstu ruku manji je od makova zrna, prava kukavica, viri iz mišje rupe; Bog voli istinu i dobro, nagrađuje one koji čine dobra dela, a kažnjava koji čine zla dela, - Satana naprotiv voli laž i zlo, pa zato nagrađuje varalice, lažljivce i vršioce zla, a kažnjava one koji govore istinu i čine dobra dela; Bog je u svojim zahtevima umeren, jer od svakoga traži samo onoliko, koliko može uraditi, - a Satana je u svemu preteran i nikad se ne može zadovoljiti; najzad, Bog je iskren i prema svakome poverljiv, - Satana je pravi licemer koji nikom ne veruje, nikome se ne poverava, a svakoga vara: svoje najvernije i najodanije, pa i samoga - sebe.
2. - Vasionski đavoli su, kaogod i anđeli, neka nevidljiva bestelesna bića koja se pojavljuju u obliku oluja, hala, i drugih besova, koji hvataju i pomračuju sunce i mesec, gase zvezde, prouzrokuju provalu oblaka, tuču i svakovrsne druge elementarne nepogode.


Strašni sud


Oni neprestano lutaju i blude po vasioni i napadaju sve na šta naiđu, pa čak hvataju duše umrlih koje idu na nebo, okivaju ih nekim nevidljivim lancima i sobom vode. Otuda se u vazduhu prilikom jakih vetrova i oluja čuju razni zvuci, pa čak i neki potmuli, prigušeni ljudski jecaji, a to uhvaćene duše vapiju za pomoć.
Kad ti vapaji dopru na nebo, Sv. Arhanđeo Mihailo šalje anđele da zarobljene duše izbave i Sv. Petru na dalji postupak predadu. Prilikom toga oslobođavanja izrađa se žestoka borba između anđela i besova, ali ovi poslednji moraju uvek podleći u borbi, jer je na strani anđela svemoćni Bog, koji im u svakoj prilici priskače u pomoć i pobedu osigurava.
Ali nisu retki slučaji da ovi đavoli prate dušu čak do samoga mesta gde se ona meri i sudi, pa se kradom privuku pod terazije i vuku ih na onu stranu na kojoj su grešna dela, da bi gresi pretegnuli i duša bila nepravično osuđena. Zato se obično kaže: "Sačuvaj me, Bože, svake nevolje, a ponajviše nevidovne bede na Pravednome sudu!"
Utuk na visionske đavole je pucanje iz pušaka, zvonjenje u zvona, lupanje u daske, uopšte dizanje vike i larme i to ukoliko je povika veća, utoliko je i njeno dejstvo jače. Zato kad se uhvati - pomrači sunce ili mesec, puca se iz pušaka, zvoni u zvona, bije u prangije itd. da se besovi uplaše i sunce ostave na miru.
Osim toga i sam Bog je postavio tzv. zmajeve da čuvaju sunce, mesec i ostala nebeska svetila od vasionskih đavola, i oni večito vode upornu borbu s ovim nečastivim bićima.
3. - Zemaljski đavo ima krila kao slepi miš, rogove kao jarčić, rep kao ker, ruke kao ljudi i noge kao koza, koje su naopako izokrenute da se ne bi znalo kuda ide. Brada mu je dugačka proseda, i otprilike onako šiljasta kao u jarca. - Odelo nosi kako mu kad ustreba, ali se ponajčešće viđa u kakvim dronjcima i ritama: kroz kapu mu kosa strči, na laktovima, kolenima i stražnjici čitavi otvori, a kroz opanke mu papci ispali. On nije onako prepreden, dosetljiv ni oštrouman kao pakleni đavo, već je otprilike nešto malo pametniji, okretniji i lukaviji od običnih ljudi. U izvesnim prilikama izgleda vrlo naivan, pa čak i dosta glup, jer ga u mnogim slučajima može prvariti, odnosno nadmudriti i kakav dosetljiviji čobanin ili vodeničar. O tome postoje mnoge i mnoge priče, koje ga ponekad toliko kalpe, da on često puta ne zna ni najobičnije stvari, kao npr. da li je bolje od kupusa i krompira ono što je ispod zemlje, ili ono što je iznad zemlje itd. Više je dosadan, nametljiv, neodmeren i neučtiv, no što je ohol i ponosit, a ponekad je opet toliko nizak, toliko sitničar, da bi se s pravom mogao nazvati "poganštinicom" u pravom smislu te reči.
U običnom ga govoru različito nazivaju: čas đavolom i vragom, čas sotonom ili satanom, čas natemnikom i anatemom, čas Božjim otpadnikom i paklenikom, čas nečastivim, a čas opet nepomenikom itd.
Po narodnom verovanju zemaljski đavoli nisu postali svi odjednom, nego se množe za vreme velikih bura i drugih elementarnih nepogoda, jer se tada obično kaže: "Đavoli se žene"; "đavoli se kote" itd. Otuda đavola ima mnogo više u brdskim i planinskim krajevima, nego u ravnicama, jer su tamo bure i nepogode mnogo češće i veće nego u ravnim predelima.
Osim toga, veruje se da đavoli svoju decu uče i upućuju jedino u tome pravcu kako će ljudima štetu nanositi i kako će ih na zlo navoditi. Zato se priča da je neki đavo na pitanje svoga druga-đavola: koliki mu je sin i da li što zna, odgovorio: "Pa toliki je da svoga vršnjaka - hrišćansko dijete može nagovoriti da u neđelju britvu otvori i sebi ili drugome oči izbije".
Zemaljski se đavo može prometnuti u ljude, u sve moguće životinje (osim ovce, koja je anđelska životinja, i kurjaka, koji je postao od kera Sv. Save), i svakovrsne druge utvare, a najradije se pretvara u jarca, crnog psa ili crnog mačka. No ma u šta se prometnuo, zubi mu ostaju uvek crni, jer njihovu boju ne može nikad promeniti, pošto mu je taj pečat Bog udario da ga može svako poznati. Zato kad se pretvori u čoveka, on govori kroza zube, takoreći zatvorenih usta, da mu se zubi ne bi ukazali i da se na taj način ne bi odao.
Tako prerušen izlazi noću iz raznih jama, pe-ćina i drugih nečastivih mesta, priviđa se pojedincima i prestravljuje ih; pustoši polja i livade, kvari voće i useve, presušuje izvore i bunare; seje metilj i druge stočne zaraze; raspiruje razdor i svađu, zavađa i razdvaja milo od dragoga, i što je najgore, može da uđe čoveku ili životinji pod kožu i da učini da ova poludi. Rečju, on uvek radi ljudima o glavi i svim se silama trudi da im što više pakosti nanese i da ih navede da čine samo zlo i ništa drugo.
Osim toga, njegova je jedna od najglavnijih karakterističnih osobina i to što ne može ni časa skrasiti na jednom mestu, već je večito na putu. Kad se umori najradije uzjaše kakva jarca, jer su koze njegove životinje, a ako to ne može, onda hvata putnike koji noću idu, uzjaše ih, okrene na onu stranu kuda on ide i tako ih jaše cele noći a pred zoru ih pusti. Najčešće se viđa oko vodenica, i vodeničari su puni svakovrsnih priča o đavolima i njihovim činima.
Kaogod što đavo može čoveku da naudi, isto tako može i da mu pomogne. Otuda se i govori, obično u ljutini i kad se neko nalazi u škripcu: "Pomozi mi vraže", "pomozi mi đavole" itd. Ali se veruje da đavo pomaže samo onima koji zlo čine ili kad ga neko uhvati i njegovu pomoć silom iznudi. No u svakom slučaju đavolja je pomoć skupa naplata, pa ga zbog toga ne treba nikako u pomoć pozivati.
Ali kao što je narod pronašao lek protivu svakog drugog zla, pronašao je i utuk na zemaljskog đavola i njegove čini. Tako čim se kome prividi, treba se prekrstiti i reći: "Krst časni i anđeo Božji sa mnom!" i đavola će odmah nestati, jer on beži od krsta kao zmija od vatre. Od ne manjeg je dejstva i psovka: "Tvi tvi anatema te bilo! konjska ti baljega u usta, vuk na put, vučica pod put, urivak (uže od kozje dlake) oko vrata, a motovilo pod rep!"


________________________________________
Za kaluđere, koji idu okolo i tuđe žene napadaju, bilo je predviđeno da se uhvate, vežu i drže u hladnoj vodi, pa ako i to ne pomogne - da se uštroje! Jednom je neki Kuč, za isto delo bio isto kažnjen, ali oni koji su ga uštrojili morali su, po presudi, plemenu Kuča da isplate pola krvarine - zato što uštrojeni nije mogao imati poroda, pa je pleme slabije ostalo.
________________________________________


Ali od svega najteže mu pada kad mu se kakva osoba u lice nasmeje i kaže: "Jedi g.... koliko hoćeš! ništa ti ne pomaže, dobro te poznajem ko si!... Zato idi i pasi bijele kobile"!...
Ponekad je zemaljski đavo toliko drzak i nasrtljiv, da se mora i batina upotrebiti. U takvim slučajima treba ga samo jedared udariti, i od toga udarca on mora neminovno crknuti i tada od njega ostane samo "šuplja kost" i ništa više. Inače ako bi ga ta osoba dvaput udarila, onda mu ne bi ništa bilo, već bi naprotiv i on počeo da tuče tu osobu. Otuda se kaže: "Priudar đavolu je odudar", jer prvi udarac gubi snagu zbog drugog udara. Zbog toga on počne da preklinje kad ga neko jedared udari: "Za vašeg Sv. Jovana udari još jedanput, prituci me da se ne mučim, pa neka ti je od mene i svakoga moga prosto!..." Ali se po svaku cenu treba uzdržati i samo reći: "Hajd', udarih što udarih! Ono što si tražio to si našao!" - I samo nespominjanje njegova imena (otuda nepomenik) izvrsna je mera protivu njega, jer tamo gde ga ne spominju (ne zovu), on retko ide. A kad se spomene, obično se kaže: "Daleko mu bila lijepa kuća", "kami mu u zube", "krst časni i anđeo Božji s nama", itd.
Đavo se boji laveža pasa, vatre i kukurekanja petlova, jer on voli savršenu tišinu, pravo gluho noćno doba, pa zbog toga treba okolo onih mesta gde se priviđa naložiti veliku vatru i preko cele noći držati pse da laju, i on mora odatle ma kuda pobeći.
Najposle, đavoli se rado bave oko vode i mostova, pa je za preporuku pri prelazu preko reke staviti kamičak pod jezik, jer tada đavo nema moći da udavi to lice. Osim toga dobro je uvek nositi sobom drvce od crnoga trna ili parče od tisova drveta ili crni pojas ili nož "crnokorac" ili vučju šapu, jer sve te stvari odgone đavola i time lišavaju mogućnosti da tome licu štetu učini ili kakvo drugo zlo nanese.
4. - Anđeli su gola, nevidljiva ljudska stvorenja, dečjeg lika, raspletene plave kose, dugih krila, koji se neprestano nalaze uz Boga, slave ga, veličaju i njegovu volju ispunjavaju. Svi su oni nevina, bezazlena stvorenja koja nikom zla ne misle, pa se otuda veruje da oni postaju od male dece koja rano umiru i u anđele se pretvaraju. Ovo se verovanje potkrepljuje time što iz očiju male dece sija tako divna, tako božanska radost kakva se kod odraslih smrtnih uopšte ne viđa. Zbog toga su svi anđeli mladi i nikad ne mogu ostareti, pošto kao starci ne bi mogli svuda i na svako mesto stići i Božje zapovesti izvršivati.
Anđeli se između sebe ni po čemu ne razlikuju, jer među njima nema muških i ženskih, starih i mladih, ovakvih ili onakvih, već su svi jednaki: večito mladi i večito žive.
Anđela ima na nebu mnogo više, no što je na zemlji ljudi. Čim se koje dete rodi, bog mu šalje anđela-čuvara, koji mu stoji na desnom ramenu i koji ga do smrti prati, od Satane čuva, u svemu dobrom poučava i upućuje, a Satana mu šalje jednog đavola, koji mu stoji na levom ramenu, i koji ga navraća na zlo. Kad ta osoba čini dobro, anđeo se raduje i veseli, a đavo ljuti; a kad greši, anđeo plače, a đavo se veseli.
Kad to lice umre ili kad se od Boga sasvim otpadi i Satani prikloni, anđeo-čuvar ga ostavlja i ide na nebo da otpravlja novu dužnost koja mu bude dodeljena.
Među svima anđelima najstariji je Arhanđeo Mihailo, koji vadi dušu ljudima i životinjama, i kao anđelski starešina određuje koje će poslove koji od anđela raditi. On pravednima vadi dušu na usta, manje grešnima na nos, a pravim grešnicima na stražnjicu.
Kad se koje lice razboli, Sv. Arhanđeo odmah siđe s neba i čeka božju zapovest, pa ako to lice hoće da umre, stane mu više glave i na dani znak mu dušu vadi i Sv. Petru na dalji postupak predaje, a ako hoće da ozdravi, stane mu kod nogu, i čuva ga od zlih demona, koji ga s nogu napadaju i svome carstvu vuku.
5. - Raj je na nebu, pred samim Božjim prestolom i njim upravlja Sv. Petar, kod koga su i ključevi od njega. To je upravo jedna lepa bašta, divni perivoj, pun prekrasnog cveća, lepog voća, rajskih tica, svakovrsnog bilja, zelenih šumica, bistrih potočića, plavetnih jezera i bezbroj drugih rajskih krasota, - po kome se pravednici i drugi božji ugodnici šetaju, sve rajske lepote uživaju i bezbrižno žive u izobilju svega što im duša može zaželeti.
Kad neko umre, njegova duša ide pravo na nebo i zaustavlja se pred rajska vrata. Tu je dočekuju rajski vratari i izvode pred Sv. Petra, koji otvara knjigu i čita šta je sve ta osoba učinila, pa dobra dela Sv. Arhanđeo Mihailo stavlja na jednu stranu terazija a grešna na drugu stranu, i prema tome određuje kuda će duša toga lica otići, u raj ili u pakao. Ako pretegnu dobra dela duša ide u raj, a ako pretegnu zla, ide u pakao.
Pri ulasku u raj pravedničke duše prolaze prvo kroz rajsko čistilište, pa tek onda ulaze u raj. Samo se čistilište sastoji iz jedne rečice sa nekom čudotvornom vodom, u koju kad se zagazi odmah se zaborave sve dotadanje muke i patnje, zaleče se sve rane i boljke, i čovek se oseti onako kao da se ponovo rađa, tj. kao da pre toga nije s njim ništa bilo, kao da prvi put na svet nastaje. Osim toga, prolazeći kroz čistilište, čovek se oslobađa i svih svojih mana i poroka, kao osvete, sebičnosti, zavisti, lukavstva, pakosti itd., i u raj ulazi očišćen i oslobođen od svih ljudskih grehova, mana i slabosti i postaje prava rajska ličnost, pravi rajski naseljenik, koji posle večito živi u bezbrizi i zadovoljstvu zajedno sa ostalim rajskim naseljenicima.
U raju nema ni svađe ni prepirke, ni prijatelja ni neprijatelja, već svi rajski naseljenici žive u slozi i ljubavi, kao da ih je jedna majka rodila, bez obzira na odnose koji su između njih postojali dokle su na zemlji bili.
Vrata od raja su uvek zatvorena, osim od Vaskrsa do Tomine Nedelje, kada su sva vrata na raju otvorena. Zato ko god umre u to vreme, bio pravedan ili grešan, ide pravo u raj. Od toga se izuzimaju samoubice, koji uopšte ne mogu ući u raj, pa ni za vreme kad su na raju sva vrata otvorena, jer su svojim delom učinili neoprostivi greh, koji ne može ni rajsko čistilište da očisti, a ljudima s grehom u raju mesta nema.
6. - Pakao je pod zemljom, negde daleko tamo pod našim nogama. To je upravo jedan veliki podzemni ambis sa raznim odeljenjima u kojima se večito muče grešnici. Paklom upravlja Satana, starešina đavolski, uz pripomoć svojih sejmena - paklenih đavola, koji grešnike udaraju na razne teške muke.


________________________________________
Duhovnici su, kad idu u bitke, morali da se briju, i u "civil" obuku. Ko ne bi pristao da se obrije, glavari mu nisu davali džebanu. A od drugog borca nije mogao da je uzme jer je vladalo čvrsto verovanje kako će od neprijateljske puške poginuti svako ko svoje metke pozajmljuje.
________________________________________


U paklu ima najmanje male dece, devojaka i mladića, a najviše staraca, baba, udovica, raspuštenica, popova i kaluđera. Grešnici su raspoređeni u devet paklenih odaja-sfera - s obzirom na vrstu i veličinu učinjenog greha.
U prvu sferu dolaze laskavci, čankolizi, ulizice, puzavci, položare i druge sitne i niske duše. Svi oni plivaju po jednom velikom basenu punom mokraće, balege, ljudskog izmeta, raznih pomija i drugih grdnih nečistih stvari, držeći visoko glavu iznad površine da im ne bi sva ta nečistoća ušla u nos i usta. Ali tek što glavu izdignu iznad površine, dotrči đavo s kosom i gađa ih pravo po vratu da im glavu odseče, a oni, da bi utekli, zarone u basen, pa opet iskoče glavom na površinu, stresu se i počnu s lica da čiste svu onu nečistoću koja im se zalepila. I to se tako neprestano ponavlja.
U drugu sferu dolaze narodne izelice globadžije, šićardžije i drugi kradljivci narodne muke. Oni prebivaju na jednoj visoko uzdignutoj terasi, izloženoj sa sviju strana vetrovima, promaji i hladnoći, usled čega nastupaju nagle toplotne razlike, pa čas pada sneg i vejavica, čas kiša sa olujom, čas nastane takva ciča, da sve puca od mraza, čas sine sunce, a čas počne padati kiša s gradom. Pri tome neprestano jedu ijed (otrov) od zmije i to ih tako uzmuči, da odmah počnu povraćati, dobiju krvav proliv, od bolova se previjaju i muče, i tek što povrate taj ijed, opet ga pojedu i opet se stanu previjati od bolova, cvokotati od zime i drugih elementarnih nepogoda, koje ih stalno biju.
U trećoj sferi su siledžije, nasilnici i drugi narodni krivci i gonitelji. Oni prebivaju u jednoj velikoj mračnoj dolini, punoj trnja i kamenja, u kojoj se ne vidi ni prst pred okom. Sve je njih uzeo nečastivi pod svoju komandu: popeo im se na leđa, zaspučio im šape oko vrata i trbuha, a repom bije i tera ih bose po trnju i kamenju kuda on hoće.
U četvrtoj sferi, a to je jedan podbaran predeo pun zmija, škorpija i drugih gadnih životinja, borave rospije, bludnice, brakolomnice i druge nevaljale žene. NJih su opasale zmije i skorpije pa ih ujedaju za sise, oko vrata i po celom telu, ali se one ne mogu odbraniti, već se od silnih bolova stalno previjaju i uzdišu.
Petu sferu sačinjava jedno vel

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

-nastavak-
Vasojevićki zakon u dvanaest "točaka" narodno predanje vezuje za početak 19. veka, za vojvodu Simu i igumana Mojsija, ali predstavlja zbir svih "stega" koje su Vasojevići usvajali još od 16. veka, kad su se odmetnuli od Turaka i prestali da plaćaju danak
KO NE BUDE OLDŽIJA, DA BUDE NADONDŽIJA
piše: Ilija M. Jelić
Narodno predanje veli kako su vojvoda Simo (Lakić) i iguman ĐurđevihStupova Mojsije (Zečević) rešili da uspostave "stari zakon ", dodajući mu nove članove. Zakon se nije sačuvao u pismenom obliku. NJegove "točke " pamtile su se u usmenom predanju, i "glačane "godinama dobile jezgrovit oblik pravih poslovica i aforizama. Tako su se "zakoni, sudovi i stege" lakše pamtili, i s kolena na koleno prenosili. U uvodu knjige iz koje ćemo u nekoliko nastavaka preneti Vasojevićki zakon, dr Ilija Jelić objašnjava kako je, 1916, u dane okupacije, kad je neprijatelj svoje zakone i običaje stao uvoditi, to podsetilo Vasojeviće da se sete svog zakonodavstva. Od ognjišta do ognjišta, Jelić je, tačku po tačku, zapisivao i tako sklopio Zakon, koji niko nije znao u celosti. Uz 12 tačaka, zapisao je i komentare, "onako kako bi ih i sam zakonodavac dao" i delove bogatog vasojevićkog predanja koje se na pojedine tačke odnosi.




TOČKA
PRVA


*1. Da se bespogovorno umire sva bratstva vasojevička i srbljačka. Ko ne bude oldžija, da bude nagondžija.
1. - Bespogovorni umir znači prinudno izmirenje koje je zajednica vršila silom svoga autoriteta, nasuprot dragovoljnom umiru koji je zavisio jedino od drage volje zakrvljenih strana. Prinudno mirenje naređivano je u slučajima kad bi se krvne zadevice pojedinih bratstava i njihovih članova toliko namnožile, da bi dozlogrdile plemenskoj zajednici, te bi se ova našla pobuđenom da putem poravnanja i preko izbranih sudova sve krvne razmirice umiri i privatno-pravna potraživanja izgladi. Takvo jedno mirenje izvršeno je u Vasojevićima u vremenu iz koga potiče ovaj zakonski propis. Kako se pak sam akt izmirenja vrši opisano je u našoj raspravi: Krvna osveta i umir u Crnoj Gori i Severnoj Arbaniji, Beograd 1926.
2. - Vasojevići su najveće crnogorsko-brdsko pleme, koje je nastanjeno u istočnom delu Crne Gore, u Lijevoj Rijeci i s obe strane Lima sve do reke LJešnice. O njihovom imenu i poreklu postoje dve verzije narodnog predanja. Po jednoj oni su potomci nekakvog Vasa, srodnika Vukana Nemanjića, koji je rođen u Prizrenu i bio vojvoda u doba cara Dušana. NJega je nasledio sin mu Vasojević Stevo, koji se pominje u narodnim pesmama o boju na Kosovu pod imenom Musić Stevan, i koji je bio vojvoda u Sjenici, u Novopazarskom Sandžaku. Posle Kosovske bitke i smrti Vasojević-Stevana Vasojevići su kao uskoci krenuli put Hercegovine i došli do Foče, a odatle skrenuli na jug, jugoistok i istok, i preko Crne Gore došli na Nožicu u Lijevoj Rijeci, gde su se nastanili.
Po drugoj verziji Vasojevići vode poreklo od nekog Vasa, sina nekakvog hercegovačkog kralja, koji se takođe preko Crne Gore doselio odnekud iz Hercegovine i nastanio na Nožici u Lijevoj Rijeci.
Oba predanja imaju zajedničko još i to što se veli da je Vaso imao još i četiri brata, Ozra, Pipa, Krasa i Ota, od kojih vode poreklo Ozrinići i Piperi, crnogorska plemena, i Krasnići i Hoti, severoarbanska plemena. Zato se svi oni rođače s Vasojevićima, jer veruju da vode poreklo od istog pretka.
Koja je od ove dve verzije tačna, teško je reći, ali je jedno tačno: da su Vasojevići jedna porodica, jedno pleme, jedna krvna zajednica, koja ima svoju zajedničku slavu Svetog Arhanđela, zajedničku tradiciju o svojoj prošlosti, i koja pamti sve svoje pretke počev od glavnog rodonačelnika Vasa pa sve do današnjeg dana.

Od Nožice Vasojevići su se počeli pomerati postepeno ka istoku dokle nisu zahvatili celu limsku dolinu sve do reke LJešnice. Prilikom toga prodiranja oni su starosedeoce, kao Lužane, Bukumire, Macure, Španje i Latine, delom asimilovali, delom potisnuli, a delom potčinili, i svima nadenuli ime Srbljaci.
Nasuprot Vasojevićima, Srbljaci ne predstavljaju etničku celinu, jer oni nisu jedna porodica, jedno pleme, jedna krvna zajednica, već skup raznih rodova koji su se tokom vekova tako izmenili, da se danas za mnoge sigurno ne zna ko od koga vodi svoje poreklo. Otuda Srbljaci, uzeti kao celina, nemaju tradicije o svojoj prošlosti, jer nemaju zajedničkog pretka od kojega bi izvodili svoje zajedničko ime i poreklo.
U početku, kada su Vasojevići zauzeli limsku dolinu i potčinili starosedeoce, Srbljaci nisu imali ni svojih glavara niti ikakva učešća u opštim plemenskim poslovima, već su im Vasojevići i sudili i predstavljali ih i spolja i iznutra. Ali upornom borbom Srbljaci su počeli osvajati jedno po jedno zvanje, dokle nisu izvojevali svoje kmetove, bratstvene starešine, a docnije i pravo učešća na narodnim zborovima i skupštinama. No i pored tih zadobivenih prava, Srbljaci su kao manjina bili i ostali potišteni, zapostavljeni, jer ih Vasojevići nisu nikada hteli primiti u svoju sredinu kao ravnopravne članove, pošto su oduvek smatrali da su od njih nešto više i da se s njima ne mogu nikako izjednačiti.
Usled te dugotrajne borbe i međusobnog gloženja, beše se i kod jednih i kod drugih razvio toliki antigonizam, da je ta borba Srbljake ujedinila, i od njih, kao raznorodnih elemenata, stvorila jednu takvu celinu, da se oni danas mogu smatrati kao jedna zajednica koja ima iste misli, iste želje, iste osećaje.
Zbog toga oštrog razlikovanja koje je postojalo između Vasojevića i Srbljaka, zakonodavac je morao u ovome propisu da izrečno spomene i jedne i druge, te da bi se znalo da se on odnosi na sve Srbe bez razlike plemena i staleža, jer da je spomenuo samo Vasojeviće, onda se takav propis ne bi odnosio na Srbljake i obrnuto, pošto su to bila takoreći dva "posebna naroda", koja su se među sobom bitno razlikovala kako po svome duhu, karakteru i osećaju, tako i po drugim etničkim odlikama.
3. - Oldžija je onaj koji nešto hoće od svoje drage volje, a nagondžija koji nešto mora da uradi prekos voje volje, na silu, po zapovesti. Zato ceo ovaj stav znači: ko se ne bude hteo umiriti milom, tj. od drage volje, da se umiri silom.
*2. Da muška glava bude trista groša, a ženska trista jedan.
Kad se krvnik izmiri sa porodicom ubijenoga, on joj pored ostalog plaća izvesnu sumu novaca kao naknadu za izgubljenog člana. Ta se suma zvala krvnina ili umir, i u Vasojevićima je iznosila 1001 groš za hrišćansku krv, a 1000 groša za tursku. Ali kako je ova suma bila prilično velika za ondašnja vremena, a narod osiroteo usled ratova i neprijateljske pljačke, to je cena muškoj glavi bila spuštena na trista groša a ženskoj na trista jedan.
Spuštanje cene muškoj glavi po sebi je jasno, ali se nameće pitanje: zašto je ženskoj glavi određena veća cena nego muškoj? Odgovor je prost i jasan. Ženska glava nije nikada bila skuplja od muške, pa ni u ovo vreme o kome je reč. Jedino je hrišćanska krv bila skuplja od turske za jedan groš, pa je ta razlika i ovim propisom zadržana, samo to nije jasno formulisano. Naime, tih godina (1828-1830) Vasojevići su bili pošli u rat sa skadarskim vezirom Mustafa-pašom protivu Rusa i bili su došli do Plovdina, gde su se zadržali, mnogi pomrli od raznih bolesti, pa se bio proneo glas da su svi Vasojevići izginuli i od raznih boleština propali. To dade podstreka vasojevićkim poturicama, te izvrše prinude na svoje žene-hrišćanke da se i one poturče, što mnoge i učine, a one koje ostadoše uporne, budu poubijane.
Kad se vojska vratila i pojedinci videli šta su poturice uradile od njihovih sestara i kćeri, napadnu na njih i one što im šaka padnu, sve pod nož stave, i na taj način izvrše osvetu svojih nevino palih odiva. Docnije, kad je naređeno prinduno izmirenje, bilo je određeno da se po običaju plaća za hrišćansku krv jedan groš više no za tursku, pa je otuda bilo i propisano ovim zakonom da se za žensku plaća 301 groš, jer su sve ubijene žene bile hrišćanke, a za mušku 300 groša, jer su svi ubijeni muškarci bili poturice.
Sa toga razloga je ova odredba bila od privremenog značaja, jer se odnosila samo na ovaj jedan jedini konkretni slučaj, pa zbog toga i nije važila kao jedno stalno pravilo, koje bi vredelo za jedan duži period vremena.



TOČKA
DRUGA


*3. Nove džamije da se ne grade, a stare da se zabatale.
Ovo je jedna preventivno-represivna mera protivu širenja muhamedanstva. Nove se džamije nisu smele graditi, a stare su morale opusteti zbog toga što u njih nije smeo niko ići, jer bi se na taj način javno izdao za Turčina, i time sebe izložio nemilim posledicama predviđenim u * 9 ovoga zakona.
*4. Poturčenjake niko da ne ubija, no da se ostavi svakome bratstvu da svoje vrne u prađedovsku vjeru. Ako poturice ne budu oldžije, da budu nagondžije, a ćoteci što ko ponese.
Posle onoga što su poturčenjaci uradili sa svojim ženama-hrišćankama koje se nisu htele poturčiti, bila je doneta opšta stega ili zavera da se svi poturčenjaci poubijaju bez obzira na to, da li su pojedinci i ukoliko krivi za pokolj hrišćanki. Ali se docnije uvidelo da se oni ne mogu istrebiti na taj način, jer su pojedina bratstva pomagala pojedine svoje rođake-poturčenjake bilo da pobegnu, bilo da ih skriju te da se ne zna gde su i šta se s njima desilo. Zato je ovim propisom naređeno da tu brigu oko istrebljenja poturica preuzme na sebe samo bratstvo kome poturice pripadaju, a ukoliko bi ono bilo nemoćno, imala su da mu priteknu u pomoć druga bratstva.


________________________________________
Kad bi se ubica mirio sa porodicom žrtve, plaćao bi krvarinu ili umir. Kako to da u Vasojevićkom zakonu ženska glava vredi 301, a muška - groš manje? Zar je moguće da je ženska glava u ta doba bila skuplja. Istina je da se - simbolično, za jedan groš - cenilo kako hrišćanska glava vredi više od turske. Kad su Vasojevići krenuli u rat protiv Rusa, u koji nikad nisu stig-li, poturice navale da u islam prevode vasojevićke odive. Koje odbiše, behu pobijene. A kad se očevi i braća vratiše iz rata, sve što beše poturica staviše ih pod nož. Docnije, kad je naređeno izmirenje odredi se da za žensku glavu (hrišćansku!) umir mora da bude za groš veći nego za mušku (poturčenjačku). Tako u Zakonu osta zapamćeno.
________________________________________


Ko se na poziv bratstva ne bi hteo pokrstiti, imao je na to da bude silom primoran, a povrede koje bi zadobio tom prilikom, ostajale su mu kao da ih je od majke dobio.
Većina ovih poturčenjaka bili su oni čiji su dedovi silom poturčeni u Peći 1738-41 zbog učešća u pokretu patrijarha Arsenija Šakabente, i njih su pravoslavni Vasojevići zvali "šareni", tj. ni Srbi ni Turci. Prvi se od njih pokrstio neki Zule Fatić, rođak Mojsija Zečevića, a dobio ime Petar, koji je posle išao po narodu, kao "Apostol Petar", i pripovedao "Slovo Ristovo".
Ovom prilikom hodže su, da bi sprečile pokrštavanje poturčenjaka, bile pronele glas kako je Muhamed došao u Vasojeviće da vidi šta rade poturčenjaci, da li dobro održavaju Islam ili ne, i da je rekao kako će svakoga pomamiti ko se bude pokrstio. Kaluđeri manastira Đurđevih Stupova su tu vest oberučke prihvatili, jer su i oni javno govorili da su videli Muhameda, "a to je jedno Božje grdilo: šogave glave, gubavih ruku do lakata i nogu do koljena, koga jaše pop Lužac kad po nuriji ide, a đeca biju baljegama, te nije kadar da se odbrani a kamo li koga da pomami", - što je, razume se, povoljno uticalo da se ubrza prelaz poturica u pravoslavnu veru.
*5. Ko se podanas poturči i lažnu vjeru primi, da se za Turčina drži.
- Poturčenjaci i po prelasku u muhamedansku veru ostajali su i dalje u plemenskoj zajednici i uživali sva prava njenih članova. Oni su se od svojih pravoslavnih rođaka razlikovali samo time što su nosili čalme i klanjali, a inače su sve druge narodne običaje održavali, kao krsno ime, božićni ceremonijal, uskršnja jaja itd. Međutim ovom odredbom bili su izdvojeni iz plemena i na taj način bili lišeni svake plemenske zaštite i oglašeni za prave Turke, pa su za njih vredele i sve one odredbe koje su bile propisane za Turke, od kojih je bila najefikasnija ona po kojoj njihova imovina nije uživala nikakvu pravnu zaštitu. Time se htelo da se s jedne strane dalje poturčivanje spreči, a s druge da se ubrza vraćanje u pravoslavlje onih koji su se ranije bili poturčili.
2. - Lažna je vera Islam, jer je Muhamed, po narodnom predanju, na lažan način dao Koran svojim vernima. Naime, kad je hteo da ga objavi i prikaže kao Božji zakon koji je s neba poslan, on je izveo svoje pristalice u jednu pustinju, i tamo ih pozvao da se zajedno s njim pomole Bogu da im pošalje zakon po kome će se verski i inače upravljati.
Da bi ukrio trag postanku Korana, i da bi na očigledan način pokazao da ga sam Alah s neba šalje, on zapovedi vernima da kleknu na kolena i padnu ničice glavom ka zemlji, da bi se Alah umilostivio i zakon im poslao, a za to vreme, dokle su oni u tom stavu bili, Resula, Muhamedov drug i saradnik, bio se skrio u obližnjoj jami, i na ugovoreni znak imao je da jedan po jedan list Korana, savijen u malu kuglicu, pomoću praćke baca iznad vernih u vazduh. Sve doned dokle bi bačena kuglica išla ozdo naviše, verni su držali oborenu glavu ka zemlji da ne bi ušli u trag celoj toj mahinaciji, a kada bi se ozgo počela vraćati razvijena usled otpora vazduha, onda bi, na Muhamedov znak, podigli glavu da svojim očima vide kako zakon s neba dolazi, i da zahvale Alahu što im je molitvu uslišio. U tom bi času spazili iznad sebe u vazduhu gde se leprša parče hartije i k njima silazi. Čim bi to parče hartije palo na zemlju, Muhamed bi ga uzeo, pročitao i dao još nekolicini prisutnih da ga i oni pročitaju, i da se na taj način sami uvere da doista na toj hartiji, koja je s neba pala, piše ono što je Muhamed pročitao, pa bi opet zapovedio da priklone glavu ka zemlji i mole Boga da im pošlje još koju zapovest, a Resula bi opet sa svoje strane marljivo vršio poverenu mu dužnost.
To je tako ponavljano sve dotle dokle Resula nije i poslednji list Korana u vis bacio, a kad je sa bacanjem bilo gotovo, Muhamed, bojeći se da ga Resula kad-tad ne izda, dohvati jedan kamen i reče: "A sad Alah zapoveda da uzmete svi po jedan kamen i bacite u ovu jamu ovde, jer se u njoj nalazi nečistivi đavo, koji je veliki Alahov protivnik, a zato Alah traži da ga vi pod gomilu stavite". Čuvši to, Resula poviče iz jame: "Čuj, narode, sve je to laž što vam Muhamed govori! Bog nije poslao Koran s neba, već sam ga ja pomoću praćke iz ove jame bacao. Zato ne verujte, sve je laž!"
Razjarena masa, koja se i inače zbog svih tih događaja nalazila u jednom grozničavom duševnom stanju, doista poverova da se u jami nalazi đavo, pa skoči i kamenjem zasu jamu, a u njoj i samog Resulu.
Zbog svega ovoga Koran je lažna knjiga, pa i vera koju propoveda, nije prava božanska vera, koja je s neba poslana, već prosta Muhamedova izmišljotina.



TOČKA
TREĆA


*6. Ko ne priteče u pomoć kad dušmani udare na graničare, da nema nikakva dijela u plijenu i da se od njega niko ne ženi niti mu đevojku daje.
Graničari su bili svi oni koji su stanovali duž vasojevićke granice. Ali su se za graničare poglavito smatrali: Slatinjani, koji su se večito krvili s Turcima-Kolašincima, Veličani i Šekularci, koji su bili u stalnim borbama sa Rugovcima. Ostalo je sve jasno.
*7. Ko ubije ili plijeni Kolašinca bez znanja Slatinjana kad ovi drže vjeru s Kolašinom gradom, da Slatinjanima duguje krv.
Kao što je rečeno u komentaru prethodnog člana, Slatinjani su bili graničari s Kolašincima i neprestano s njima vodili četničku borbu. Zbog toga svoga susedstva s Kolašincima oni su bili izloženi stalnim njihovim napadima bez obzira na to, da li bi im za to dali povoda oni sami ili koji drugi Vasojevići, jer ma ko od Vasojevića napao na Kolašince, Slatinjani su bili prvi na udaru od strane kolašinske.


Karta Vasojevića iz 19 veka


Kako su pojedinci vršili ove napade na Turke u svakoj zgodnoj prilici, to su često puta Slatinjani bili iznenađeni revanšima sa turske strane, pogotovu u slučajevima kada je između njih bila vezana vera mira, tj. privremeno primirje dok se ne posvršavaju najnužniji poslovi, kao kosidba i dr., pa zbog toga kao nespremni za borbu i velike gubitke zadobijali. Zato se ovim propisom zabranjuje svaki napad na Kolašince kad ovi drže veru sa Slatinjanima, bez znanja i odobrenja Slatinjana.
Ko bi protivno uradio imao je da duguje krv Slatinjanima, tj. bio im je odgovoran, kao da je koga od njih svojom rukom ubio, pa je, razume se, na sebe navlačio krvnu osvetu s njihove strane za svaku povredu koju bi im Kolašinci naneli.



TOČKA
ČETVRTA


*8. Ko srpsko ukrade pa se ufati, da plati duplo i kmetovima ručak. Ako se ne ufati, da mu je aram.
1- Srpsko znači dobra koja pripadaju Srbima, tj. Vasojevićima i Srbljacima.
2. - Platiti duplo znači dati za jednu stvar dve isto takve stvari; tj. ako je ukradeno tele daće se dva teleta, ako je ukradeno deset konja platiće se dvadeset itd. I po kaznenom zakonu koji je bio sastavio prota Mateja Nenadović za vreme Prvog Ustanka, lopov je plaćao duplu vrednost ukradene stvari, jer čl. 3 izrečno veli: "Ko ukrade jagnje, prase, konja, taj da plati dvoje i da se kaštiguje štapovima".
3. - Kmet u Vasojevićima znači isto što i glavar, jer kao god što reč glavar može označavati svako zvanje - titulu - koju čovek ima bilo po svome stvarnom položaju, kao vojvoda, knez, serdar, barjaktar, sudija, bilo po svojoj socijalnoj važnosti i ličnom ugledu, stečenom poštenjem, mudrošću, dovitljivošću i rečitošću, jer se svi takvi ljudi počastvuju zajedničkom titulom: glavar, ban, kmet. Otuda kad se za nekog kaže da je glavar, ban ili kmet, to može značiti dvoje; prvo, da taj doista ima neko glavarsko zvanje, i drugo, da je to kakav pametan, okretan, rečit i pravičan čovek koji nema nikakve glavarske titule, ali koji ima veliki lični i socijalni značaj za sredinu u kojoj se kreće, radi i živi.
Ali i pored svega gore rečenog, kmet prvenstveno znači lice koje u danom slučaju vrši neku sudsku funkciju. Zato se kmetovi zovu kao obični seljaci koji presuđuju neznatne potrice, tako i izbrane sudije koje sačinjavaju tzv. Krvno kolo, Sud dobrih ljudi, Porotu itd., jer se svi oni zovu kmetovi sve dotle dokle kmetuju, tj. dokle taj spor ne presude i privatno-pravna potraživanja ne izglade, bez obzira na to što među njima može biti i knezova, i vojvoda, i serdara. Zbog svega toga kmetovi su imali vrlo veliku vlast, i tu su vlast crpli koliko iz svoga ličnog ugleda koji su uživali kao znatniji ljudi, toliko i iz ugleda i autoriteta svoga bratstva, jer u koliko je koje bratstvo bilo silnije, u toliko je i njegov prvak veću vlast imao.
U prvim danima borbe za slobodu i nezavisnost Vasojevića, kmetovi su se svojski zauzimali za pojedince i njihova bratstva, zastupali ih kod turskih vlasti i ukazivali im svaku moralnu i materijalnu potporu, pa su zbog toga bili cenjeni i voljeni ne samo kod svojih bratstvenika, nego i kod najširih narodnih masa. Ali sa uvođenjem običaja da se kmetovima domaći poslovi kumbulom svršuju, sa sve većim odstupanjem od narodnih običaja i tradicija u izricanju pravde, sa dosuđivanjem velikih globa u svoju korist, a naročito sa zakupljivanjem desetka, kmetovi su iz dana u dan sve više i više gubili narodne simpatije, dokle nisu postali toliko omrznuti, da je na njih bačeno narodno prokletstvo u obliku sledeće kletve: "Da Bog da i Bogorodica kmetovsko se ime utulilo, pod njima se zemlja provalila, a više njih nebo prolomilo!..."
4. - Platiti kmetovima ručak znači podneti ceo trošak koji oni učine dokle presude taj spor, a to nije bila laka stvar.
Kmetovi su imali pravo pod imenom ručka da ceo dan jedu, piju i puše na račun krive strane. U tu svrhu oni bi odseli kod najbogatijeg seljanina i ovaj bi im bez pogovora donosio sve što im pripada na ime ručka. Tako čim kmetovi dođu odmah se posluže crnom kafom, duvanom i rakijom, a malo docnije pred njima se namesti sofra sa duvanom, rakijom i raznim mezelucima od sira, kajmaka, kuvanih jaja, lešnika, oraha, jabuka, suvog mesa, priganica (naročita vrsta uštipaka), a naročito od ispečene na ražnju crne i bele džigerice kakva mlada brava, koji se mora, ako ničega drugog, a ono radi toga zaklati.
Pošto se kmetovi malo potkrepe i porazgovaraju, nameste im se postelje krajem sobe da se spuste, te da se "ne raspadnu na stolicama", a kakva mlada žena im poskida opanke s nogu da su komotniji.
Domaćin, kao da mu je krsno ime, stalno je na nogama i gologlav služi rakiju i duvan, nudi meze i drugo, a jedno dete, devojka ili kakva mlada žena neprestano stoji sa mašicama u ruci te donosi i namešta žar kmetovima na lule od njihovih čibuka.
Uz kmetove, kojih mora biti najmanje tri, ide tzv. "kmetovska kumpanija" (kmetovsko društvo), a to su stari ljudi koji svojim iskustvom i poznavanjem starih običaja i tradicija služe kmetovima kao savetodavci, ili bolje reći kao neki kodeksi, zatim pisari i neki broj mlađih ljudi koji izvršuju kmetovske naredbe, kao pozivaju parničare, dovode svedoke, vezuju neposlušne ili ih teraju u izbu (zatvor); donose kafu, šećer i rakiju ako se domaćinu nije dovoljno zateklo kod kuće; kolju kokoške i brave, spremaju meze, peku na ražnju jaganjce i uopšte staraju se o svemu, da se kmetovi što bolje ugoste i što tačnije izvrše njihove odluke. Sva se ta lica vode na račun krive strane, odnosno na račun kmetovskog ručka.
Kad se kmetovi odmore, napiju, najedu i pretresu ne samo celu plemensku istoriju, nego i celu tradicionalnu istoriju srpskog naroda, i kad budu pribavljena sva potrebna lica, onda tek pristupaju izviđanju i presuđenju sporne stvari, a kad presudu izreknu, odmah se donosi ručak.
Za ručak mora biti presna pogača, meki sir, kajmak, čorba od svežeg mesa, sveže kuvano meso, pečen brav, gotov (cicvara), pita i dosta kiselog mleka. Uz sve to, razume se, ide rakija, crna kafa i duvan, jabuke, lešnici i druge poslastice.
Po svršenom obedu kmetovi obično daruju decu, devojke i mlade žene koje su vršile ulogu posluge, sa po nekoliko groša "da kupe sapun, češalj" ili što drugo, a domaćinu kažu da će "ovo malo troška što je bilo platiti N." imenujući krivu stranu, i ova to mora bespogovorno izvršiti, da ne bi platila još jedan ručak, ako bi do spora došlo oko učinjenog troška.
Pri polasku kmetovi napune svoje mušeme (duvan-kese) duvanom sa sofre "da imaju šta pušiti dokle dopru do kuće"; a ako je koji i konja poveo, što, razume se, nisu retki slučaji, onda se i njegov trošak uračunava u kmetovski trošak.
Zbog svega toga kmet je, kao gurman, ušao i u narodnu priču. Tako se veli da je neki đavolčić našao koš u koji se hvataju ribe, i kad je video kako je dubok i udešen da što god u njega uđe ne može više izići niti se može videti šta unutra ima, začuđeno se upitao:
- Šta ovo može biti!?
- To mogu biti tri stvari, odgovori mu jedan stari đavo, kmetov trbuh, popovske bisage ili ciganska torba.
- Pa zar su te stvari tako duboke!? - upita đavolčić.
- Još i dublje, sinko, prihvati stari đavo. Kmet pojede celo selo i opet s praznim trbuhom kući dođe.
- Pop, kad obilazi parohiju, stavlja u bisage i jaja, i sir, i kajmak, i pasulj, i duvan, i kruške, i kupus, i krompir, i slaninu, i sve drugo što mu se da, i opet bisage ne napuni, jer nikada ne kaže "nemam gde da metnem", već sve uzima i u svoje bisage trpa. - A ciganska torba upravo dna i nema: može se ciganki dati što god u kući ima, opet će pokazati praznu torbu i tražiti da joj se "što da".
5. - Aram je neka kletva koja nosi zlo onome kome se uputi. Otuda izraz: "da mu je aram" znači da mu je nesrećno, da mu je prokleto, i to po ondašnjem shvatanju nije bila mala kazna. Jer ko povuče na sebe i svoj dom narodno prokletstvo, taj se nema rašta mučiti: sve će mu naopako ići, a njegovo se ime po zlu spominjati kao prokletoga Vuka Brankovića.
* 9. Ko tursko ukrade, da mu je alal.
1. - Tursko označava sve ono što pripada Turcima i poturčenjacima.
2. - Alal je suprotno od aram, neki blagoslov koji nosi sreću onome kome se uputi. Otuda izraz: "da mu je alal" znači da mu je blagosloveno, da mu je sa srećom, da mu je od Boga prosto a od ljudi nezamereno.
- Narodno razrešenje od odgovornosti najbolje je opravdanje svakom ljudskom poslu, jer "što narod hoće, tome se ni Bog ne protivi".
3. - Turska dobra nisu bila zaštićena sa dva razloga. Prvi razlog potiče iz uverenja, koje postoji kod svih Srba ovoga kraja, da Turci koji žive u srpskim zemljama, uopšte nemaju ničega svoga, već bespravno uživaju srpska dobra koja su na Kosovu silom oteli, i da ukrasti stvar koja se kod njih nalazi, ne znači ni manje ni više, nego uzeti nešto na što se ima pravo, ali do čega se ne može doći na drugi način osim putem kraće.
Drugi se razlog sastoji u tome, što se ovakvom odredbom htelo s jedne strane sprečiti poturčivanje Srba, a s druge ubrzati vraćanje poturčenjaka u pravoslavnu veru. Zato je i doneta odredba: ko se podanas poturči, da se za Turčina drži, tj. da mu imovina od dana poturčenja ne uživa nikakvu pravnu sigurnost.


Đurđevi Stupovi


Shvatanje da Turke treba krasti, bilo je toliko rasprostranjeno i u narodu ukorenjeno, da je pre 70 godina krađa turskih dobara bila izjednačena sa pravim junaštvom, jer se govorilo: "Ko tursko ne krade ništa ne valja". Zbog takvog držanja Srba, Turci su bili prinuđeni da se sele u varoš, a poturčenjaci ili da se pokrste ili da i oni sasvim napuste svoja ognjišta. Otuda u Vasojevićima, naročito Gornjim, danas uopšte ima vrlo malo Turaka.
Usled takvoga postupanja prema Turcima, Vasojevići su bili ozloglašeni kao "pljačkaši" ne samo kod ostalih crnogorskih plemena, nego i kod austrijskih pograničnih vlasti. Tako se priča da su jednne gladne godine bili došli u Kotor neki Vasojevići da prime žito, koje je bilo poslato iz Rusije, i da su svojim odelom pali u oči austrijskim oficirima, pa će ih jedan upitati:
- Odakle ste vi?
- Mi smo Vasojevići, gospodine, ako si rad znati, odgovore mu oni.
- A!... vi ste oni koji se bijete da opljačkate turske koze i ovce!?...
- A zašto se bijete vi, gospodine? upitaće ga jedan između njih.
- Pa, mi se bijemo za slavu i čast, odgovori oficir.
- Tako je od Boga ostalo, gospodine, prihvati drugi Vasojević. Svak se bije da dobije ono što sam nema, pa tako radimo i mi i vi; - iz čega je izišlo, kao što se vidi, da Vasojevići nemaju koza, a austriski oficiri časti i slave.



TOČKA
PETA


* 10. Ko u kući kačkine drži, da im je drug.
Kačkini su bili odmetnici koji su živeli svojim posebnim životom, nezavisnim od pravnog uređenja vasojevskog plemena. Za njih je bila običajem utvrđena kazna: oduzimanje celokupne imovine i progonstvo, a ako bi ko od njih bio ubijen, išao je "kao pas s mosta", tj. za njega nije niko odgovarao. NJihovi jataci bili su izjednačeni po kazni s njima sa dva razloga. Prvo stoga što se i jatakovanje smaralo kao samostalno delo i povlačilo istu kaznu koju i samo izvršio štvo, i drugo s obzirom na ondašnje društvene prilike i opasnost koja je pretila od takvih jataka, pa otuda i ovako stroga kazna za one koji u kući kačkine drže.


________________________________________
Kad su Vasojevići naredili da svako bratstvo vrati u prađedovsku veru svoje poturčenjake, bi određeno da ko neće da se pokrstitimilom, moraće silom. A povrede koje bi pritom zadobio, ostajale su mu kao da je "od majke dobio". Hodže, hoteći to da spreče, prospu glas kako je Muhamed lično, došao u Vasojeviće i da će "pomamiti" svakog poturicu koji se pokrsti. A kaluđeri tad razglase da su videli Muhamede, i da je to jedno "grdilo", koje nije u stanju da se odbrani, pa ga deca gađaju balegama, i ima "ruke gubave do lakata, a noge kaljave do kolena".
________________________________________


Kačkini su se bili namnožili naročito posle 1809, kada su se Vasojevići bili definitivno odmetnuli od turske vlasti, jer su se tada pojavili i domaći hajduci, koji nisu priznavali ni tursku ni vasojevićsku vlast. Oni su pljačkali i Turke i Srbe, kako bi im se kad prilika dala, a krili su se kod svojih rođaka - jataka.
Glasovit je bio odmetnik Mićo Akov Kastratović, koji je bio inače izvrstan junak, zakleti neprijatelj Turaka i njihove vladavine, ali i veliki "bezakonik", jer se mimo narodne običaje i plemenske uredbe ženio kad god je hteo, uzimao "srpsko" i "tursko", a nikom ništa nije davao niti koga slušao.
Još su bili po zlu čuveni odmetnici: Boško Mićov Kastratović, Savo Dmitrov sa Seoca, Luka Mamić iz Salevića i Damnjan Golubović s Trepče. NJih četvorica bili su strah i trepet za sve stanovnike ovoga kraja, pa su kao takvi prozvani "sveta četvorica". Tako se priča da je bila došla Mara Dašićka, iz Šekulara, u manastir Đurđeve Stupove da pita igumana Mojsija koji su sveci najstrašniji, da bi ih mogla što bolje svetkovati, i da joj je Mojsije odgovorio: "Najstrašniji su sveci u ovom kraju:
• Sveti Boca s Peovca (Boško Mićov Kastratović),
• Sveti Savo sa Seoca (Savo Dmitrov),
• Sveti Luka s Kruga (Luka Mamić),
• Sveti Damnjan s Doca (Damnjan Golubović),
nego idi kući i pazi onu kolibicu i ono malo koza što imaš, jer će ti ih sve ognjem i munjom spržiti". I doista, nad je Mara došla kući, imala je šta videti: "sveta četvorica" opljačkali joj sve, kami i drvo: kolibicu zapalili a koze oterali.



TOČKA
ŠESTA


*11. Koji Branković dušmanima javi što glavari i narod zbore, da se obestrvi on i svako njegov na vječni vijek i amin.
1. - Branković je ovde uzet kao sinonim izdajnika, a to dolazi otuda što je ovde reč o izdaji, a po narodnom predanju Vuk Branković je izdao na Kosovu i zbog toga oglašen za izdajnika. Ali te narodne priče i pesme koje govore o Vukovoj izdaji, nisu se mogle utvrditi istoriskim izvorima, već one nalaze svoga opravdanja jedino u narodnom shvatanju o pojmu izdaje. Naime, Vuk je kriv što je ostao živ, jer narod smatra ne samo za najveću izdaju, nego i za najveću sramotu za ceo vek kad neko iziđe iz borbe živ, a svoga starešinu pusti da pogine. Otuda nije nikakvo čudo što je Vuk oglašen za izdajnika kad se zna da je njegov starešina, knez Lazar, poginuo na bojnom polju, a on - Vuk, njegov potčinjeni vojvoda, ostao živ.
2. - Kazna za špijune-izdajnike, kao što se vidi, bila je progonstvo iz Vasojevića zajedno sa celom njihovom porodicom. Međutim po Karađorđevom Kriminalnom Zakoniku izdajnik je kažnjavan smrću, jer * 24 izrečno veli: "... da mu se prebiju obe noge na dva mesta i obe ruke, i tako živ da se digne na kolo, i da se ne skida dok kost traje". - Po čl. 90 Grbaljskog Zakona izdajnik je osuđivan "... da mu Grbalj sve što ima izije i popije".
* 12. Ko svoje glavare preskoči i od tuđina pravicu traži, da je kriv.
Dokle se Vasojevići nisu odmetnuli od Turaka, nezadovoljna se strana mogla u kakvom sporu žaliti i turskim vlastima da joj one stvar presude i zadovoljenje pribave. Međutim se ovim propisom to izrično zabranjuje i protiv onoga koji bi protivno uradio, unapred je bila izrečena presuda, po kojoj je bio kriv zbog samoga fakta što se Turcima žalio, tj. samim tim svojim postupkom bio je osuđen da izgubi spornu stvar.
* 13. Ko podanas ode veziru u Skadar, da se k nama više ne vrće, a ako se vrne, da se turi pod tomruke, pa ako se pokaje, da se pusti, a ako ne pokaje, da se obestrvi.
Ovom se odredbom cilja na one koji nisu priznavali novo stanje stvoreno odmetništvom Vasojevića od Turaka, a takvih je nezadovoljnika u prvo vreme bilo malo više. Jer su pojedinci odlazili veziru u Skadar i u ime svoje i svojih pristalica predavali mu male svotice novaca na ime danka i kao znak priznanja njegove vlasti, a vezir je njih za to obdarivao velikim darovima, koji su po nekoliko puta premašali vrednost donetog danka, pa je otuda i ostala izreka: "S grošem u Skadar, a sa hiljadu iz Skadra". Takve nezadovoljnike glavari su stavljali u zatvor u manastiru Đurđevim Stupovima i pod tzv. "tomruke", koji su se sastojali u tome što je osuđeni za izvesno vreme ležao među dve velike klade sa svezanim unakrst nogama i rukama. Ako bi pak u toku izdržavanja te kazne priznao novo stanje, onda je odmah puštan u slobodu, inače ako to ne bi uradio ni posle šestodnevnog ležanja pod tomruke, onda je proterivan sa vasojevićske teritorije s pravom na povratak čim bi se pokajao i priznao Vasojeviće kao nezavisnu državu.



TOČKA
SEDMA


*14. Karvan niko da ne dira, no neka ide kud ga put vodi. Ako česovu štetu učini da odmah i bespogovorno plati; ako to neće, da mu poharani zadrži konje i tovar dokle kmet dođe i da bude kako kmet reče. Ako kmet u selu nije, da presudi prvi pošten čovjek koji se u blizini nađe.
Ovaj propis ima međunarodno-pravni karakter, jer je njime bila zajemčena sloboda trgovanja stranim državama, naročito Mletačkoj Republici s Vasojevićima, a s tim u vezi i sloboda putova i prolaza kroz vasojevićsku teritoriju. Inače propis je sam po sebi jasan, da mu ne treba nikakav naročito komentar.



TOČKA
OSMA


*15. Duhovnici kad u boj idu, da obritve bradu i da nose naške haljine; ako to neće, da im glavari džebanu ne daju.
U doba o kome je reč, Vasojevići nisu imali drugih pismenih ljudi osim kaluđera i sveštenika, koji su u miru bili učitelji i sudije, a u ratu četovođe. I ako duhovne starešine iako četovođe oni su nosili brade, a kaluđeri uz to još i monaške haljine. Ali zbog jednog slučaja što su Turci oskrnavili bradu jednom poginulom kaluđeru, izdato je ovo naređenje da za vreme rata moraju brijati brade i nositi svetovne haljine, da se ne bi od drugih boraca raspoznavali.
Ko bi se tome protivio, glavari mu nisu davali džebanu, a s druge je strane nije mogao dobiti, jer mu vojnici nisu smeli davati od svojih metaka, pošto se verovalo da će poginuti od neprijateljske puške svaki onaj koji drugom svoje metke uzajmljuje.
* 16. Bog je stvorio ženu, a ne Satana, i to tako da ostane navijeki amin. Ko protivno govorio, da je proklet: na ovome svijetu neimao anđela-čuvara, a na onome ne vidio raja, već mu duša vječito u paklu bila i ispaštala njegove muke.
* 17. Duhovnici da se ostave žena, a koji se kurvarom obrete, i to se načisto dokaže, da se uštroji i od sveštenodejstva odluči.
1. - Bog je tvorac neba i zemlje i svega što je pod nebeskom kapom, što vidimo i na vidimo. On sedi na nebeskom prestolu tamo negde daleko gore među plavim oblacima, opkoljen anđelima, svetiteljima i drugim Božjim ugodnicima, i odatle upravlja celim svetom, određuje sudbinu svakome biću, deli pravdu i stara se o svima nama kao otac o svojoj deci.
Bog ima božanstveno divan lik, veličanstven stas, izrazito lice, dugu belu bradu, dostojanstveno držanje bez i jedne trunke gordosti i nadutosti. NJegovo je odelo divno: jedan ogrtač nebeski plave boje, unaokolo izvezen suhim zlatom i ukrašen sa bezbroj alem-dragih kamenova kao ono nebo sitnim zvezdama; na nogama ima crvene jemenice od fine, čiste svile, a na glavi nosi nebesku krunu izvezenu od čista suha zlata i iskićenu dragim kamenjem, od koga svetlost sija na sve strane i svemu život daje.
U običnom životu Bog je vrlo skroman, povučen, živi pametno i razumno, ništa ne čini što je izlišno; u ophođenju s drugima je vrlo blag i otmen; nije nimalo razmetljiv; vrlo je gostoljubiv i saosetljiv, svačije ga dobro obraduje a žalost sneveseli. Rado prašta onima koji su ga uvredili, pa se pokajali i oproštenje zatražili.
Kao pamet Bog je beskrajno velik, upravo sveznajući, izvanredno logičan, neobično širokih pogleda i shvatanja, pravo savršenstvo od rečitosti, do krajnosti miroljubiv i blagonaklon, preko svake mere hladnokrvan, a kad ustreba čvrst i postojan, neustrašiv i borben, junak kakav se samo zamisliti može.
2. - Po Sv. Pismu Bog je stvorio ženu od rebra prvog čoveka. Međutim po narodnom predanju Bog je stvorio samo čoveka, a đavo ženu. Naime, đavo je stalno išao Bogu uz nos i što bi god Bog stvorio, đavo se trudio da istu takvu stvar napravi ali mnogo bolje i lepše, da bi na taj način dokazao da je bolji majstor od NJega. Tako kad je Bog stvorio čoveka, đavo uinat njemu stvori ženu, i tako je ulepša i dotera da je čovek prema njoj izgledao kao prava rugoba. Bogu je to bilo neobično krivo i zbog toga đavola protera u pakao, a žene, kao njegovu siročad, zadrža na nebu.


________________________________________
Na osnovu zakona da se kmetu (sudiji) na račun krive strane "plati ručak", nastala je poslovica o tome kako tri stvari nemaju dna - popovske bisage, ciganska torba i kmetov trbuh.
Kad kmetovi dođu negde da sude, gostili bi se čitav dan, a kad presude odlazili bi uz uzgrednu rečcu kako će "ovo malo troška platiti krivac". A ako krivac neće da plati, eto njih opet, na "kmetovski ručak", da ponovo sude uz bogatu trpezu.
________________________________________


No žene kao žene - đavolja rabota, nisu mogle mirovati, već pustiše jezik i počeše snovati intrige i spletke, ašikovati s anđelima i praviti čitavu larmu, tako da Bog, kao star čovek, nije mogao spavati niti imati mira ni danju ni noću. Zato jednog dana pozva Sv. Petra i reče mu: "Onoga nesrećnika (đavola) proćerah, a ovu siročad (žene) zadržah ovđe na nebu. Ali vidiš, postale su opasne po mir i rajsko spokojstvo. Moramo ih nekuda skloniti, a žao mi ih je, pa ne znam šta da radim s njima". - Prosta stvar, Gospode, odgovori Sv. Petar. Podijelićemo ih među ljude, jer su se mnogo prolijenjili i omlitavili, pa je potrebno da neko među njih unese malo intrige, spletke i rovarenja, te da se otrgnu od mlitavosti i čamotinje u koju su zapali. - Pravo kažeš, prihvati Gospod, i pozva Arhanđela Mihaila te mu naredi da pozove predstavnike pojedinih naroda da dođu, jer Gospod hoće nešto da im podeli. Anđeo odmah izvrši Božju zapovest i pozva pojedine narode da prime Božji dar.
Kad predstavnici počeše stizati, Bog pofronti sve žene pozadi sebe, da ne bi video koju će kome dodeliti, i da bi na taj način izvršio što pravičniju podelu.


Andrijevica


Prvo stigoše predstavnici starih naroda, Misiraca, Jevreja i tako redom, i njima Gospod dade po jednu ženu, a kad počeše stizati mlađi narodi, Turci i drugi, Gospod se okrenu pozadi sebe, i videvši da se ništa ne poznaje odakle uzima, poče zahvatati naručem i tako deliti žene onima koji su docnije dolazili. Otuda neki narodi imaju danas samo po jednu, a Turci i drugi po nekoliko žena.
Kad je deoba bila svršena, Gospod leže da se malo odmori, ali baš u tom trenutku pojavi se jedan kaluđer iz Crne Gore.
- Šta ćeš ti duhovniče!? - upita Gospod.
- Anđeo je zvao, Oče, da dođemo, jer imaš nešto da nam dijeliš, pa kao velju, doša i ja da primim dar.
- Trebalo je ranije doći, zakasnio si; sve je već podijeljeno.
- Nijesam moga ranije, jer sam služio službu, a velju. Ti ćeš za mene, kao za svoga vjernog slugu, ostaviti dio, pa zbog toga nijesam naročito ni hitao.
- Trebalo je da ti ostavim, ali oprosti, zaboravio sam.
- Zar mene da zaboraviš!? - uzviknu kaluđer sav razjaren i uzbuđen, mene koji po triputa službu služim, narod poučavam i opominjem da Te se sjeća i da Te ne zaboravi, a Ti si jedanput imao nešto da podijeliš pa si me zaboravio!!...
Bogu bi krivo i reče: "Sve je tako, ali oprosti, zaboravio sam. No znaš šta: idi dolje na zemlju, pa će sve žene biti tvoje". I otuda je ostalo da se kaluđeri ne žene, ali imaju pravo na tuđe žene.
Na osnovu toga predanja izgleda da su kaluđeri polagali neko pravo ne samo na slobodne žene, već i na udate. Zato su i došle ove odredbe kojima se prvo pobija verovanje da je đavo stvorio ženu, i drugo da kaluđeri nemaju prava ni na slobodne ni na udate žene.
Ove su odredbe morale doći zbog toga što nisu bili retki slučaji da kaluđeri napastvuju žensku čeljad koja bi se zatekla u njihovoj okolini. Dobro ugojeni, bezbrižni, zdravi i obesni, oni su često puta pravili takve izgrede prema ženskim licima, da bi se protivu njih uzbunila čitava sela i digla hajka kao na divlju zverad. Ovo utoliko pre, što je među njima bilo i takvih koji bi zašli po selima, i čim bi ulučili priliku da u kakvoj kući nema muškaraca, odmah bi napali žene i napastvovali ih. Takve su kaluđere seljani hvatali, vezivali i držali u hladnoj vodi, zatim tukli i izobličenju izlagali, pa ako ni to ne bi pomoglo, onda bi ih - uštrojili.
Tako se pričada je jedan Kuč - ženskaroš - bio na taj način kažnjen, i da su njegovi štrojači morali platiti njegovom bratstvu pola krvi zato što su ga onesposobili za oplođavanje i time njegovo bratstvo oštetili u priraštaju plemenika.
Štrojenje, kao kazna, primenjivano je i u Šumadiji protivu popova-ženskaroša, o čemu svedoči sledeći akt, koji u celini donosimo:
Načelnik Sreza Paraćinskog, aktom svojim od 11 septembra 1855 god. N 1764 javlja načelničestvu Okružja Ćuprijskog sledeće:
"U selu Buljunu, podrčja ovoga, boravi jedan antikrist u odjejaniju svešteničkom, po imenu Milun, udov od 35 godina, bez poroda, zdrav, besan i pomaman, koga parohijani nazivadu "Sotona" čerez njegovih sablažnjivih djela, koja čini iz dana u dan sprama ženskoj čeljadi. Od istoga "Sotone" ne može ni jedno žensko čeljade mirno da prođe, a da ga onn ne napastuje. Čerez toga narod se odpadio od crkve i od vere, pa niti se Bogu moli niti održava veru, jer neće ni da čuje za ovog odpadnika Božjeg. Isti bogohudni sveštenik Milun, premlaćivan je toliko puta od naroda, čerez njegovi zločesti djela sprama ženskim čeljadima, ama on je opetka terao svoj bes. Sad u prošlu svetu nedelju uvaćen je kod neke Kadifke, oko polak noći, i savitlan od komšija, pobegao je preko plota, ali je pola mantije svoje ostavio na plot begajući. Jučerke opetka, kad su čeljad Nikole Ikića najčednijeg domaćina bili u branje kukuruza, taman pred podne, upao je u kuću istog domaćina Nikole, i njegovu najmlađu snagu Živanu napastvovao je, a kad se na zapomaganje njeno sabrao svet, isti pop sotona uhvaćen je u klopku, i onda svet, kome već dodijaše zulumi ovoga đavola u mantiji, skleptaše ga u saglasju, vezaše u kvrge i onda pozvaše selskog štrojača Momira, koji popa uštroji kao vepra. Svi seljaci iz pomenutog sela, Buljuna, bili su kod mene i ovo izjavili i molili da se ova napast popovska ili odluči od sveštenodejstva ili progna iz sela ma gde.
Pokorno molim načelničestvo za uputstvije, šta ću da radim s ovim popom koga narod ne može ni da gleda. Doduše je uštrojen, ali opetka, treba da se ukloni i da se drugočasno svešteno lice odredi na njegovo mesto.
Načelnik Sreski
Mića Zdravković."
Načelničestvo Okružja Ćuprijskog, aktom svojim od 15 septembra 1855 g. No 2842 odgovara načelniku sreskom ovako:
"Po predstavleniju Vašem od 11 septembra ove god. No 1764 od odnosno uštrojenog popa i njegovih čudesa koja pravi sa ženskom čeljadi u selu, poslao sam izvestija popečiteljstvu prosveštenija i pravosudija točno po Vašem predstavleniju i dok se po tom izvestiju ne donese kosatelno rešenije, neka ga pop u selu, jerbo sad kao uštrojen, ne može da bude opasan za žensku čeljad.
Načelnik Okruga
Nikodije Brzak.
3. - Satana je nekada bio prvi Božji doglavnik, najstariji anđeo među svima anđelima. Ali pored neobične darovitosti i vrlina koje je imao, bio je preko svake mere ambiciozan, sujetan i ohol, pa je bio počeo ne samo da prezire i bagateliše svoje drugove-anđele, već jednoga dana htede da bude stariji i od samoga Boga. U tu svrhu on organizova pobunu jednog dela anđela protivu Boga, i zatraži od NJega da mu se pokori i starešinstvo preda. Bog se zbog toga ražljuti i sve buntovnike kazni progonstvom iz raja.
Ali kao pravičan sudija, On svima ne odredi jednaku kaznu, već po zasluzi: Satanu i sve kolovođe protera u pakao da se tamo s ostalim grešnicima večito muče; one anđele koji su bili vatrenije pristalice pobune, kazni time što i osudi da večito lutaju kroz vasionu i da nigde nemaju svoga stanka niti ikakva mira i spokojstva, a one buntovnike koji su se pobuni pridružili više iz naivnosti i lakomislenosti, nego iz ubeđenja da je nameravani prevrat bio potreba, kazni da se muče na zemlji i da žive po pećinama i drugim nečastivim mestima. Otuda tri vrste đavola: pakleni, vasionski i zemaljski. Sve se tri vrste jedna od druge znatno razlikuju, ali im je svima zajedničko to što gaje neizmernu mržnju prema Bogu i svemu onome što Boga slavi i veliča.
Po jednoj drugoj verziji narodnog predanja, postanje Satane i uopšte postanje đavola izvodi se ovako. Bog ima na nebu svoj presto, u koji ne sme niko drugi sesti osim NJega, jer bi postao moćan i sveznajući kao Bog. Jednoga dana Bog ode nekuda i ostavi anđela Natanaila da čuva presto dokle se On ne vrati. Međutim čim Bog ode, Natanailo sede u Božji presto i odmah postade moćan i sveznajući kao Bog. Kad se Bog vrati i kad vide šta je Natanailo uradio, prokle ga ovim rečima: "Dosada si bio dobri i vjerni anđeo Natanailo, a odsada budi prokleti i nevjerni đavo Satanailo. Voda ti kuća bila." Čim Bog izgovori te reči, od Satanaila se namnoži veliki broj đavola i jedni odmah siđu u vodu i u njoj se nastane. Ali na opomenu Bogorodice da ljudi neće moći živeti bez vode, ako je đavoli sasvim zauzmu Bog se pokaja i reče: "Kamen ti kuća bila". Na te reči đavoli počnu zauzimati kamenita mesta i tamo se nastanjivati. No kad Bog vide da ih je na zemlju sišlo toliko, da bi je mogli celu prekriti, on uzviknu: "Stoj đe je koji!" I zbog toga mnogi đavoli ne stigoše da siđu na zemlju, već se ustaviše u vazduhu i tamo još i dandanji lutaju i bore se sa halama i velikim vetrovima.
Prema tome, po ovoj verziji ima upravo dve vrste đavola: oni koji žive u vazduhu, i oni koji žive na zemlji, u vodi i po stenama. O paklenim đavolima, kao što se vidi, ova verzija ništa ne zna. Osim toga, ona se razlikuje od prve još i u tome što postanak đavola objašnjuje na sasvim drugi način, jer dokle su po prvoj gordost i oholost početak greha i uzrok pada đavola, dotle su po ovoj drugoj prestup Satanin sastojao u tome što je anđeo Natanailo, prekršivši Božju zapovest, seo u Božji presto i po sili same stvari postao silan kao Bog, pa je zbog toga i bio proklet i s neba prognan.
Inače između vasionskih i zemaljskih đavola obe verzije nema nikakve razlike, jer su u svemu jednaki i po svojim telesnim znacima, i po svojim duševnim osobinama, i po svojoj aktivnosti i po svojoj nadprirodno-mađiskoj moći. Stoga sve što bude rečeno o vasionskim i zemaljskim đavolima prve verzije, u svemu vredi i za vasionske i zemaljske đavole druge verzije.
1. - Satana i njegovi drugovi - pakleni đavoli, od dana kada suproterani iz raja, izgubili su sva Božja i ljudska obeležja, jer dokle Bog, anđeli i smrtni ljudi po svojoj fizionomiji koliko-toliko liče jedni na druge, dotle oni ne liče ni na koga drugog osim sami na sebe.
Kao pojava Satana je, a i svaki drugi pakleni đavo, savršena rugoba, ružna stasa, odvratna izgleda: crn kao zift, po celom telu runjav, visok i koštunjav, upravo toliko mršav, da ima samo kožu i kosti; glava mu je budi-bog s nama: nekako ćoškasta, upravo trouglasta, sa dva mala roščića unatrag povijena, od kojih je jedan malo kraći i zatupast; kosa mu je nakostrešena kao bodlje u ježa; uši male i čuljaste, nos savijen i kukast, brada šiljasta i unapred povijena, oči male, crne kao u zmije, napolje iskočile i neprestano se vrte kao da su na zejtinu, jagodične kosti ispale a obrazi sasvim unutra upali, usta velika, zubi crni, obrve velike i kosmate, trepavica i brka gotovo i nema, a brada mu je šiljasta kao u jarca; ima dug, golišav rep sa jednom kiticom dlaka na vrhu; prsti su mu i na nogama i na rukama vrlo dugački i završavaju se oštrim kandžama; krila nema, jer mu ih je Bog oduzeo da ne bi iz pakla izleteo i opustio zemlju, a sa njom i celu visionu.
U poređenju s Bogom Satanin bi portret ovako izgledao:
Bog je kao pojava impozantan, veličanstven, prijatne spoljašnosti, lepe savršene figure, - Satana je međutim pravo strašilo, savaršena rugoba, neprijatna pojava, odvratna figura od koje jeza podilazi i strah hvata; Bog je oštrouman, pametan, pronicljiv, logičan, uzvišena duha, postojane volje, čvrsta karaktera, plemenita srca, pravične ruke, čestite misli, a pored toga nezavidljiv, saosetljiv, istinit, miroljubiv, častan i pošten, - Satana je koliko pametan i oštrouman, dva puta toliko lukav i prepreden, a uz to veliki intrigant, lažov i nitkov, bezdušan i zloban, nizak i pakostan, zaludan i zavidljiv, nepostojan, varalica, lupež; Bog je u običnim prilikama tih, blag, skroman, a kad ustreba kuražan, odlučan, čvrst, hrabar, pravi vitez kome ravna nema, - Satana je ohol, razmetljiv, samohvalisavac, pravi se veći delija od samoga Kraljevića Marka, a kad oseti čvrstu ruku manji je od makova zrna, prava kukavica, viri iz mišje rupe; Bog voli istinu i dobro, nagrađuje one koji čine dobra dela, a kažnjava koji čine zla dela, - Satana naprotiv voli laž i zlo, pa zato nagrađuje varalice, lažljivce i vršioce zla, a kažnjava one koji govore istinu i čine dobra dela; Bog je u svojim zahtevima umeren, jer od svakoga traži samo onoliko, koliko može uraditi, - a Satana je u svemu preteran i nikad se ne može zadovoljiti; najzad, Bog je iskren i prema svakome poverljiv, - Satana je pravi licemer koji nikom ne veruje, nikome se ne poverava, a svakoga vara: svoje najvernije i najodanije, pa i samoga - sebe.
2. - Vasionski đavoli su, kaogod i anđeli, neka nevidljiva bestelesna bića koja se pojavljuju u obliku oluja, hala, i drugih besova, koji hvataju i pomračuju sunce i mesec, gase zvezde, prouzrokuju provalu oblaka, tuču i svakovrsne druge elementarne nepogode.


Strašni sud


Oni neprestano lutaju i blude po vasioni i napadaju sve na šta naiđu, pa čak hvataju duše umrlih koje idu na nebo, okivaju ih nekim nevidljivim lancima i sobom vode. Otuda se u vazduhu prilikom jakih vetrova i oluja čuju razni zvuci, pa čak i neki potmuli, prigušeni ljudski jecaji, a to uhvaćene duše vapiju za pomoć.
Kad ti vapaji dopru na nebo, Sv. Arhanđeo Mihailo šalje anđele da zarobljene duše izbave i Sv. Petru na dalji postupak predadu. Prilikom toga oslobođavanja izrađa se žestoka borba između anđela i besova, ali ovi poslednji moraju uvek podleći u borbi, jer je na strani anđela svemoćni Bog, koji im u svakoj prilici priskače u pomoć i pobedu osigurava.
Ali nisu retki slučaji da ovi đavoli prate dušu čak do samoga mesta gde se ona meri i sudi, pa se kradom privuku pod terazije i vuku ih na onu stranu na kojoj su grešna dela, da bi gresi pretegnuli i duša bila nepravično osuđena. Zato se obično kaže: "Sačuvaj me, Bože, svake nevolje, a ponajviše nevidovne bede na Pravednome sudu!"
Utuk na visionske đavole je pucanje iz pušaka, zvonjenje u zvona, lupanje u daske, uopšte dizanje vike i larme i to ukoliko je povika veća, utoliko je i njeno dejstvo jače. Zato kad se uhvati - pomrači sunce ili mesec, puca se iz pušaka, zvoni u zvona, bije u prangije itd. da se besovi uplaše i sunce ostave na miru.
Osim toga i sam Bog je postavio tzv. zmajeve da čuvaju sunce, mesec i ostala nebeska svetila od vasionskih đavola, i oni večito vode upornu borbu s ovim nečastivim bićima.
3. - Zemaljski đavo ima krila kao slepi miš, rogove kao jarčić, rep kao ker, ruke kao ljudi i noge kao koza, koje su naopako izokrenute da se ne bi znalo kuda ide. Brada mu je dugačka proseda, i otprilike onako šiljasta kao u jarca. - Odelo nosi kako mu kad ustreba, ali se ponajčešće viđa u kakvim dronjcima i ritama: kroz kapu mu kosa strči, na laktovima, kolenima i stražnjici čitavi otvori, a kroz opanke mu papci ispali. On nije onako prepreden, dosetljiv ni oštrouman kao pakleni đavo, već je otprilike nešto malo pametniji, okretniji i lukaviji od običnih ljudi. U izvesnim prilikama izgleda vrlo naivan, pa čak i dosta glup, jer ga u mnogim slučajima može prvariti, odnosno nadmudriti i kakav dosetljiviji čobanin ili vodeničar. O tome postoje mnoge i mnoge priče, koje ga ponekad toliko kalpe, da on često puta ne zna ni najobičnije stvari, kao npr. da li je bolje od kupusa i krompira ono što je ispod zemlje, ili ono što je iznad zemlje itd. Više je dosadan, nametljiv, neodmeren i neučtiv, no što je ohol i ponosit, a ponekad je opet toliko nizak, toliko sitničar, da bi se s pravom mogao nazvati "poganštinicom" u pravom smislu te reči.
U običnom ga govoru različito nazivaju: čas đavolom i vragom, čas sotonom ili satanom, čas natemnikom i anatemom, čas Božjim otpadnikom i paklenikom, čas nečastivim, a čas opet nepomenikom itd.
Po narodnom verovanju zemaljski đavoli nisu postali svi odjednom, nego se množe za vreme velikih bura i drugih elementarnih nepogoda, jer se tada obično kaže: "Đavoli se žene"; "đavoli se kote" itd. Otuda đavola ima mnogo više u brdskim i planinskim krajevima, nego u ravnicama, jer su tamo bure i nepogode mnogo češće i veće nego u ravnim predelima.
Osim toga, veruje se da đavoli svoju decu uče i upućuju jedino u tome pravcu kako će ljudima štetu nanositi i kako će ih na zlo navoditi. Zato se priča da je neki đavo na pitanje svoga druga-đavola: koliki mu je sin i da li što zna, odgovorio: "Pa toliki je da svoga vršnjaka - hrišćansko dijete može nagovoriti da u neđelju britvu otvori i sebi ili drugome oči izbije".
Zemaljski se đavo može prometnuti u ljude, u sve moguće životinje (osim ovce, koja je anđelska životinja, i kurjaka, koji je postao od kera Sv. Save), i svakovrsne druge utvare, a najradije se pretvara u jarca, crnog psa ili crnog mačka. No ma u šta se prometnuo, zubi mu ostaju uvek crni, jer njihovu boju ne može nikad promeniti, pošto mu je taj pečat Bog udario da ga može svako poznati. Zato kad se pretvori u čoveka, on govori kroza zube, takoreći zatvorenih usta, da mu se zubi ne bi ukazali i da se na taj način ne bi odao.
Tako prerušen izlazi noću iz raznih jama, pe-ćina i drugih nečastivih mesta, priviđa se pojedincima i prestravljuje ih; pustoši polja i livade, kvari voće i useve, presušuje izvore i bunare; seje metilj i druge stočne zaraze; raspiruje razdor i svađu, zavađa i razdvaja milo od dragoga, i što je najgore, može da uđe čoveku ili životinji pod kožu i da učini da ova poludi. Rečju, on uvek radi ljudima o glavi i svim se silama trudi da im što više pakosti nanese i da ih navede da čine samo zlo i ništa drugo.
Osim toga, njegova je jedna od najglavnijih karakterističnih osobina i to što ne može ni časa skrasiti na jednom mestu, već je večito na putu. Kad se umori najradije uzjaše kakva jarca, jer su koze njegove životinje, a ako to ne može, onda hvata putnike koji noću idu, uzjaše ih, okrene na onu stranu kuda on ide i tako ih jaše cele noći a pred zoru ih pusti. Najčešće se viđa oko vodenica, i vodeničari su puni svakovrsnih priča o đavolima i njihovim činima.
Kaogod što đavo može čoveku da naudi, isto tako može i da mu pomogne. Otuda se i govori, obično u ljutini i kad se neko nalazi u škripcu: "Pomozi mi vraže", "pomozi mi đavole" itd. Ali se veruje da đavo pomaže samo onima koji zlo čine ili kad ga neko uhvati i njegovu pomoć silom iznudi. No u svakom slučaju đavolja je pomoć skupa naplata, pa ga zbog toga ne treba nikako u pomoć pozivati.
Ali kao što je narod pronašao lek protivu svakog drugog zla, pronašao je i utuk na zemaljskog đavola i njegove čini. Tako čim se kome prividi, treba se prekrstiti i reći: "Krst časni i anđeo Božji sa mnom!" i đavola će odmah nestati, jer on beži od krsta kao zmija od vatre. Od ne manjeg je dejstva i psovka: "Tvi tvi anatema te bilo! konjska ti baljega u usta, vuk na put, vučica pod put, urivak (uže od kozje dlake) oko vrata, a motovilo pod rep!"


________________________________________
Za kaluđere, koji idu okolo i tuđe žene napadaju, bilo je predviđeno da se uhvate, vežu i drže u hladnoj vodi, pa ako i to ne pomogne - da se uštroje! Jednom je neki Kuč, za isto delo bio isto kažnjen, ali oni koji su ga uštrojili morali su, po presudi, plemenu Kuča da isplate pola krvarine - zato što uštrojeni nije mogao imati poroda, pa je pleme slabije ostalo.
________________________________________


Ali od svega najteže mu pada kad mu se kakva osoba u lice nasmeje i kaže: "Jedi g.... koliko hoćeš! ništa ti ne pomaže, dobro te poznajem ko si!... Zato idi i pasi bijele kobile"!...
Ponekad je zemaljski đavo toliko drzak i nasrtljiv, da se mora i batina upotrebiti. U takvim slučajima treba ga samo jedared udariti, i od toga udarca on mora neminovno crknuti i tada od njega ostane samo "šuplja kost" i ništa više. Inače ako bi ga ta osoba dvaput udarila, onda mu ne bi ništa bilo, već bi naprotiv i on počeo da tuče tu osobu. Otuda se kaže: "Priudar đavolu je odudar", jer prvi udarac gubi snagu zbog drugog udara. Zbog toga on počne da preklinje kad ga neko jedared udari: "Za vašeg Sv. Jovana udari još jedanput, prituci me da se ne mučim, pa neka ti je od mene i svakoga moga prosto!..." Ali se po svaku cenu treba uzdržati i samo reći: "Hajd', udarih što udarih! Ono što si tražio to si našao!" - I samo nespominjanje njegova imena (otuda nepomenik) izvrsna je mera protivu njega, jer tamo gde ga ne spominju (ne zovu), on retko ide. A kad se spomene, obično se kaže: "Daleko mu bila lijepa kuća", "kami mu u zube", "krst časni i anđeo Božji s nama", itd.
Đavo se boji laveža pasa, vatre i kukurekanja petlova, jer on voli savršenu tišinu, pravo gluho noćno doba, pa zbog toga treba okolo onih mesta gde se priviđa naložiti veliku vatru i preko cele noći držati pse da laju, i on mora odatle ma kuda pobeći.
Najposle, đavoli se rado bave oko vode i mostova, pa je za preporuku pri prelazu preko reke staviti kamičak pod jezik, jer tada đavo nema moći da udavi to lice. Osim toga dobro je uvek nositi sobom drvce od crnoga trna ili parče od tisova drveta ili crni pojas ili nož "crnokorac" ili vučju šapu, jer sve te stvari odgone đavola i time lišavaju mogućnosti da tome licu štetu učini ili kakvo drugo zlo nanese.
4. - Anđeli su gola, nevidljiva ljudska stvorenja, dečjeg lika, raspletene plave kose, dugih krila, koji se neprestano nalaze uz Boga, slave ga, veličaju i njegovu volju ispunjavaju. Svi su oni nevina, bezazlena stvorenja koja nikom zla ne misle, pa se otuda veruje da oni postaju od male dece koja rano umiru i u anđele se pretvaraju. Ovo se verovanje potkrepljuje time što iz očiju male dece sija tako divna, tako božanska radost kakva se kod odraslih smrtnih uopšte ne viđa. Zbog toga su svi anđeli mladi i nikad ne mogu ostareti, pošto kao starci ne bi mogli svuda i na svako mesto stići i Božje zapovesti izvršivati.
Anđeli se između sebe ni po čemu ne razlikuju, jer među njima nema muških i ženskih, starih i mladih, ovakvih ili onakvih, već su svi jednaki: večito mladi i večito žive.
Anđela ima na nebu mnogo više, no što je na zemlji ljudi. Čim se koje dete rodi, bog mu šalje anđela-čuvara, koji mu stoji na desnom ramenu i koji ga do smrti prati, od Satane čuva, u svemu dobrom poučava i upućuje, a Satana mu šalje jednog đavola, koji mu stoji na levom ramenu, i koji ga navraća na zlo. Kad ta osoba čini dobro, anđeo se raduje i veseli, a đavo ljuti; a kad greši, anđeo plače, a đavo se veseli.
Kad to lice umre ili kad se od Boga sasvim otpadi i Satani prikloni, anđeo-čuvar ga ostavlja i ide na nebo da otpravlja novu dužnost koja mu bude dodeljena.
Među svima anđelima najstariji je Arhanđeo Mihailo, koji vadi dušu ljudima i životinjama, i kao anđelski starešina određuje koje će poslove koji od anđela raditi. On pravednima vadi dušu na usta, manje grešnima na nos, a pravim grešnicima na stražnjicu.
Kad se koje lice razboli, Sv. Arhanđeo odmah siđe s neba i čeka božju zapovest, pa ako to lice hoće da umre, stane mu više glave i na dani znak mu dušu vadi i Sv. Petru na dalji postupak predaje, a ako hoće da ozdravi, stane mu kod nogu, i čuva ga od zlih demona, koji ga s nogu napadaju i svome carstvu vuku.
5. - Raj je na nebu, pred samim Božjim prestolom i njim upravlja Sv. Petar, kod koga su i ključevi od njega. To je upravo jedna lepa bašta, divni perivoj, pun prekrasnog cveća, lepog voća, rajskih tica, svakovrsnog bilja, zelenih šumica, bistrih potočića, plavetnih jezera i bezbroj drugih rajskih krasota, - po kome se pravednici i drugi božji ugodnici šetaju, sve rajske lepote uživaju i bezbrižno žive u izobilju svega što im duša može zaželeti.
Kad neko umre, njegova duša ide pravo na nebo i zaustavlja se pred rajska vrata. Tu je dočekuju rajski vratari i izvode pred Sv. Petra, koji otvara knjigu i čita šta je sve ta osoba učinila, pa dobra dela Sv. Arhanđeo Mihailo stavlja na jednu stranu terazija a grešna na drugu stranu, i prema tome određuje kuda će duša toga lica otići, u raj ili u pakao. Ako pretegnu dobra dela duša ide u raj, a ako pretegnu zla, ide u pakao.
Pri ulasku u raj pravedničke duše prolaze prvo kroz rajsko čistilište, pa tek onda ulaze u raj. Samo se čistilište sastoji iz jedne rečice sa nekom čudotvornom vodom, u koju kad se zagazi odmah se zaborave sve dotadanje muke i patnje, zaleče se sve rane i boljke, i čovek se oseti onako kao da se ponovo rađa, tj. kao da pre toga nije s njim ništa bilo, kao da prvi put na svet nastaje. Osim toga, prolazeći kroz čistilište, čovek se oslobađa i svih svojih mana i poroka, kao osvete, sebičnosti, zavisti, lukavstva, pakosti itd., i u raj ulazi očišćen i oslobođen od svih ljudskih grehova, mana i slabosti i postaje prava rajska ličnost, pravi rajski naseljenik, koji posle večito živi u bezbrizi i zadovoljstvu zajedno sa ostalim rajskim naseljenicima.
U raju nema ni svađe ni prepirke, ni prijatelja ni neprijatelja, već svi rajski naseljenici žive u slozi i ljubavi, kao da ih je jedna majka rodila, bez obzira na odnose koji su između njih postojali dokle su na zemlji bili.
Vrata od raja su uvek zatvorena, osim od Vaskrsa do Tomine Nedelje, kada su sva vrata na raju otvorena. Zato ko god umre u to vreme, bio pravedan ili grešan, ide pravo u raj. Od toga se izuzimaju samoubice, koji uopšte ne mogu ući u raj, pa ni za vreme kad su na raju sva vrata otvorena, jer su svojim delom učinili neoprostivi greh, koji ne može ni rajsko čistilište da očisti, a ljudima s grehom u raju mesta nema.
6. - Pakao je pod zemljom, negde daleko tamo pod našim nogama. To je upravo jedan veliki podzemni ambis sa raznim odeljenjima u kojima se večito muče grešnici. Paklom upravlja Satana, starešina đavolski, uz pripomoć svojih sejmena - paklenih đavola, koji grešnike udaraju na razne teške muke.


________________________________________
Duhovnici su, kad idu u bitke, morali da se briju, i u "civil" obuku. Ko ne bi pristao da se obrije, glavari mu nisu davali džebanu. A od drugog borca nije mogao da je uzme jer je vladalo čvrsto verovanje kako će od neprijateljske puške poginuti svako ko svoje metke pozajmljuje.
________________________________________


U paklu ima najmanje male dece, devojaka i mladića, a najviše staraca, baba, udovica, raspuštenica, popova i kaluđera. Grešnici su raspoređeni u devet paklenih odaja-sfera - s obzirom na vrstu i veličinu učinjenog greha.
U prvu sferu dolaze laskavci, čankolizi, ulizice, puzavci, položare i druge sitne i niske duše. Svi oni plivaju po jednom velikom basenu punom mokraće, balege, ljudskog izmeta, raznih pomija i drugih grdnih nečistih stvari, držeći visoko glavu iznad površine da im ne bi sva ta nečistoća ušla u nos i usta. Ali tek što glavu izdignu iznad površine, dotrči đavo s kosom i gađa ih pravo po vratu da im glavu odseče, a oni, da bi utekli, zarone u basen, pa opet iskoče glavom na površinu, stresu se i počnu s lica da čiste svu onu nečistoću koja im se zalepila. I to se tako neprestano ponavlja.
U drugu sferu dolaze narodne izelice globadžije, šićardžije i drugi kradljivci narodne muke. Oni prebivaju na jednoj visoko uzdignutoj terasi, izloženoj sa sviju strana vetrovima, promaji i hladnoći, usled čega nastupaju nagle toplotne razlike, pa čas pada sneg i vejavica, čas kiša sa olujom, čas nastane takva ciča, da sve puca od mraza, čas sine sunce, a čas počne padati kiša s gradom. Pri tome neprestano jedu ijed (otrov) od zmije i to ih tako uzmuči, da odmah počnu povraćati, dobiju krvav proliv, od bolova se previjaju i muče, i tek što povrate taj ijed, opet ga pojedu i opet se stanu previjati od bolova, cvokotati od zime i drugih elementarnih nepogoda, koje ih stalno biju.
U trećoj sferi su siledžije, nasilnici i drugi narodni krivci i gonitelji. Oni prebivaju u jednoj velikoj mračnoj dolini, punoj trnja i kamenja, u kojoj se ne vidi ni prst pred okom. Sve je njih uzeo nečastivi pod svoju komandu: popeo im se na leđa, zaspučio im šape oko vrata i trbuha, a repom bije i tera ih bose po trnju i kamenju kuda on hoće.
U četvrtoj sferi, a to je jedan podbaran predeo pun zmija, škorpija i drugih gadnih životinja, borave rospije, bludnice, brakolomnice i druge nevaljale žene. NJih su opasale zmije i skorpije pa ih ujedaju za sise, oko vrata i po celom telu, ali se one ne mogu odbraniti, već se od silnih bolova stalno previjaju i uzdišu.
Petu sferu sačinjava jedno vel

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

-nastaviće se-
Petu sferu sačinjava jedno veliko brdo, na kome stalno duvaju jaki vetrovi, zimi i leti, danju i noću. Na tome brdu prebivaju palikuće i svi drugi koji su izvršili kakvu paljevinu tuđe imovine. Svi su oni namazani prahom i katranom i nekako se sami od sebe pale, a usled jakog vetra tako u plamen buknu, da se ništa ne vide. U tom času dotrče đavoli i stanu ih gasiti udarajući ih vilama, lopatama, budacima, motkama i koječim drugim, i tek što ih ugase, oni se opet upale, a ovi ih opet počnu gasiti i to tako večito traje.
Šesta sfera je jedna velika ravnica, pusta, bez ijedne zelene travke ili lista od kakva drveta. Po toj ravnici rasuta je slama, a po slami ispreturali se dembeli i ostali lenjivci, pa samo zevaju i protežu se. Svakog časa slama se sama od sebe zapali, a neko poviče: "Ustajte, ljudi, pogoresmo!" a dembeli svi poskaču, stanu slamu gasiti, i tek što je ugase, opet legnu i počnu se protezati i zevati, a slama se opet upali i oni opet ustanu i počnu je gasiti, a slama se opet upali i oni opet ustaju i počnu je gasiti, i to tako neprestano traje.
U sedmoj sferi se ništa ne vidi osim ognja, velikog plamena u kome večito gore duše onih koji su ubili oca, majku, brata, sestru, dedu, babu ili kakva druga srodnika ili pravedna čoveka. Tu se na sve st rane čuje samo plač, piska, škrgut zuba i tužne molbe upućene onima koji su ubijeni da im oproste.
Osma sfera je puna velikih kazana sa ključalom vodom, u kojoj se stalno kuvaju decoubice, izdajice otadžbine, plemena i bratstva.
Najzad, u devetoj sferi su svi ostali grešnici, koji u raznim predelima jedne nepregledne poljane ispaštaju večite muke. Tako klevetnici i ogovarači neprestano pljuju u vis i ta im pljuvačka ozgo pada pravo u lice; vodeničaru koji je krao brašno, vrti se vodenica na trbuhu; lupeži i nepošteni ljudi stalno nose na leđima velike džakove pune zemlje i kamenja; srebroljupci i drugi pohlepni ljudi golim rukama vade vruće ugljevlje ih vatre i neprestano ga broje; krivokletnici stoje obešeni za jezik, a za noge su im vezani veliki tereti; sejači razdora i svađe, spletkaroši i svi drugi smutljivci neprestano ližu jezikom usijano gvožđe, a noge im se kuvaju u vrelom zejtinu; oni koji su odbili da prime u svoju kuću gosta-namernika, vezani su pasjim lancima za pasje korito, i tu večito drežde i cvokoću zubima čas od gladi i žeđi, čas od velike vrućine i hladnoće; najzad žene koje su otrovale plod u utrobi svojoj da ne bi imale dece i da bi na taj način izbegle porođajne muke, neprestano se porađaju i nalaze u porođajnim mukama.
7. - Ovaj svijet znači realni, stvarni svet koji vidimo i pipamo. To je upravo naša zemlja sa svima stvarima i životinjama koje na njoj postoje. - Po narodnom verovanju zemlja liči na jednu veliku okruglu ploču koja pliva po vodi i na jednom mestu nepomično stoji, a sunce i mesec se okolo nje okreću, i to sunce danju ide od istoka ka zapadu, a noću se vraća od zapada ka istoku, a mesec obrnuto: noću ide od istoka ka zapadu, a danju se vraća od zapada ka istoku.
8. - Onaj svijet označava zagrobni život tj. duhovni tajanstveni svet, koji se nalazi pozadi ovoga stvarnoga vidljivoga sveta. To su upravo raj i pakao. Za ovo verovanje o postojanju "Onoga svijeta" vezano je i verovanje o besmrtnosti ljudske duše, koja posle fizičke smrti ide na Onaj svet, u raj ili pakao. Od toga čini izuzetak samo duša ubijena čoveka, jer ona ne može otići na Onaj svet, već mora ostati na zemlji i po njoj bludeti kao kakva avet dokle god ne bude osvećena. Ali čim bude osvećena, ona odmah ide na Onaj svet kao i sve ostale ljudske duše. Otuda je i ostala izreka: "Više se raduje duša ubijenoga osveti, no mrav starosti" (jer u starosti mrav dobija krila).


Sakupio sam različite izvore istoriske o Vasojevićima-crnogorskom plemenu Srba. Kakvu su različita viđenja Vasojevića
u istoriji Srbije neka svako pročita I nešto prokomentariše ili doda još neki istoriografski material o Vasojevićima.
11 maj 2010. godine Vlasotince Srbija
Pripremio za forum: Miroslav Mladenović lokalni etnolog I istoričar Vlasotince Srbija

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Mogao si u poznate stavit i Punisu Racica, ja mislim da je zasluzio toliko, a ne kojekakve.. Da ne pricam...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Punisa Racic i njegovo djelo je slika i prilika tadasnje kraljevine.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 11 Mar 2013 20:27

su27 ::Punisa Racic i njegovo djelo je slika i prilika tadasnje kraljevine.

Kakve to ima veze sa temom o Vasojevicima? Uostalom, tvoje gledisto o ovom mom saplemeniku je tvoja individualna stvar. Punisu Racica neko ceni neko ne. Kako god, kao isrorijsku licnost treba ga pomenuti kao poznatog Vasojevica.

Dopuna: 12 Mar 2013 20:24

Dopuna: 12 Mar 2013 20:28

ДОЊОРЖАНИЧКА БУНА


Међу познате буне у Васојевићима почетком 20-тог вијека спада Доњоржаничка буна. Поред ове буне познате су још Бихорска буна 1901., Велиђанска буна 1906., Лушка буна1907., Винићанска буна 1910., Калударска буна 1912. Налазећи се између турског утврђена Јасиковац са сјевера, моћног Лима са запада и турског утврђења Ржаничко-навотинског са југа, сложно србско становништво овог села давало је жилав отпор турском окупатору и дуго времена служило као отворена вратница према слободној Андријевици игноришући Ржаничко-навотинско турско утврђење са бројном турском (низамском) посадом.

На такву њену жилавост и гордост је, поред близине црногорске границе, била била подржавана од храбрих шекуларско-ровачких и загорско-калударских ратника. Густина сукоба и погибија током 1912. наговјештавала је сукобе ширих размјера, а Доњоржаничка буна је била увод у Први балкански рат 1912.

Поред великог оптерећења народа дажбинама, безакоња и турског зулума непосредан повод за Доњоржаничку буну била је погибија турских кордуна на караули Усовиште код Капа калударских, а потом и сама Калударска буна. У припреми Доњоржаничке буне узео је учешће и активни официр црногорске војске Илија Радисавов Асовић, који је по свом стрицу Радовану поручио Ржаничанима да могу добити оружје на Андријевицу од пограничног комесара Радомира Вешовића.

За оружје су пошла 22 Ржаничанина и то: Асовићи - Васо, Милутин и Гавро, Аковић Новица, Бакић Милија, Божовић Миличко, Гудовићи - Милан, Драго, Богдан и Петар, Девићи - Арсо, Вукадин и Ново, Јелићи - Крсто и Милета, Коматине - Мушо, Шуро, Јован, Милић и Ново, Милошевић Милан и Чукић Лазар. Оружје су пренијели преко Шекулара на Ржану.

О тим догађајима Ново Девић, учесник буне каже: ''Шекуларци су опсадирали караулу на Јанковој глави више Роваца. Ми, који смо имали оружје ухватили смо крш код новог гробља и послали Драга Гудовића да извијести нашу устаничку команду на чијем је челу био први учитељ Доњоржаничке школе Мираш Дабетић, а у команди су били још:правник Јеврем Чукић, Мирко Јелић и Радован Асовић. Приликом опсаде карауле на Јанковој глави погинуо је Шекуларац Милован Кењић, а кордуни су побјегли ка Беранама, срели једног Гудовића ,пуцали га, али га нијесу погодили''.

На Илиндан увече, сви сељани Ржанице пошли су на Андријевицу и ноћу се вратили 2. августа 1912. Турска војска је дошла у село и продужила за Побјеник да би опсадирали село. Ново Девић даље наводи: ''Милутин Дабетић је са једним другом пошао извијести Радомира Вешовића да смо пуцали на Кордуне. Дабетић је позвао Ржаничане са оружјем који су дошли у зору и заузели врхове села те сачекали и повратили Турке са борбом. Касније је стигла јака турска војска са башибозуком, напали Ржаничане и истјерали их из шанчева. Касније су нам дошли у помоћ погранични Шекуларско-требачки батаљон, двије чете и једна чета са Ријеке Марсенића, са којим су командовали Радосав и Бошко Марсенић. Командант Шекуларско-требачког батаљона био је Мило Кењић. Из Шекулара су дошли са четама: Радосав Дашић, Мијаиле Божовић, Панто Алексић и Иван Делетић.

Остала турска војска кад је чула бој почела је да одступа из шанчева са Главице. Онда је почео да пуца топ на Ржаницу. Бој је био жесток и било је доста мртвих''.
У Доњоржаничкој буни су погинули: Новица Девић и посјечени су Суро, Милош, Васо и Милутин Чукић, Милутин Гудовић, Аксо, Марко и син му, Јолићи, Мијаиле Ђукић са сином. Од женских су погинуле: Велика, Јаглика и Маргита Чукић, Марија и Милица Јолић, Грана Мићковић и Милица Ђукић. Рањени су: Милоња и Новица Коматина, Миљан и Петар Гудовић и Васо Раичевић. Тога дана је Милета Асановић заробио турског војника, а турска војска је заробила 30 Ржаничана.

Сјутра дан су мртви сахрањени. А како даље истиче Ново Новичин Девић од кога је ове податке прикупио публициста Радомир П. Губеринић: ''Дошли су црногорски официри Илија Асовић и Лука Малевић и доћерали неколико пушака –московки и муниције те раздијелили Ржаничанима. Комесар Вешовић је наредио официру Микаилу Чукићу да дијели оружје и другим селима у Доњим Васојевићима. Ржаничани су добили помоћ од Горњовасојевичке бригаде, батаљон Ђуличко-андријевачки са командиром Стеваном Драговићем. Граница је била слободна са десне и лијеве стране Лима. Џавид-паша долази и преко комесара тражи примирје и плаћа попаљене куће и цркву и све што је сагорјело''.

Доњоржаничка буна је била припрема за балканске ратове и за коначно ослобођење Берана и Доњих Васојевића од турског робовања.

Dopuna: 12 Mar 2013 20:47

РУДЕШКА БИТКА
(Бојеви на Полимљу, Превији, Рудешу и Полици.)

Кризу у Херцеговачком устанку највећим ди-јелом је изазвала Аустрија, а продубила је ту кризу и свађа књаза Николе и Мирка Петровића са вођом устанка Луком Вукаловићем. Међутим, када су зва-нични кругови са Цетиња видјели да Херцеговачки
устанак упада у критичну фазу, у фебруару 1962-ге је
донесена одлука да се устаницима пружи знатно већа помоћ. Отпочеле су чарке које су прерастале у све веће сукобе. У Крњицима у Ска-дарској крајини почетком прољећа 1862. године пораз Турака био је потпун: 1 200 Турака избачених из строја, међу којима и 514 заробљених. Послије тога „није било више силе која би Турску спријечила да Црну Гору нападне“. Устанак у Горњем По-лимљу је остао без унутрашњих криза. Устаници Доњих Васојевића били су орга-низовани по узору на црногорску војску. Они су чињели већи дио васојевићког од-реда, под командом војводе Миљана Вукова, чији је задатак, поред осталог, био и да подстрекава устанак у Новопазарском санџаку и успоставља директне контакте са Србијом. Омер-паша је уочио велики стратегијски значај Васојевића за Црну Го-ру и њене ослободилачке планове у Старој Србији, па је предузео мјере да устанике војнички заокружи.

Ласкавим писмом децембра 1861. године обратио се Васојевићима. По Омер-.паши, Васојевићи су без премца „у цијелом свијету“ учинили толико зла Турцима у „једно вријеме“, али он их је, и поред тога, поштедио напада и три мјесеца чекао да им „памет дође“, да се, најзад, поклоне и захвале „за велику милост свијетлом и честитом Цару“. Обећавајући им амнестију позивао их је да се окану „садашњег злог стања'', да се покоре султану и избјегну своју пропаст. Запријетио је да у случају непослушности и непокорности слиједи напад са „силном војском“.

Доњовасојевићи су и овај Омер-пашин апел одбацили. Овај генерал, потур-чењак са великим искуством, припремао је напад на херцеговачке и васојевичке устанике. За операцију против Васојевићâ прикупљао је јаку војску, а за њеног команданта изабрао је дивизијског генерала Хусеин Авни-пашу.
Генерал Хусеин Авни – паша је 21. марта 1862. године дошао у Скадар, гдје је преузео команду над трупама које су се прикупљале у Гусињу и Плаву. Поред два батаљона низâма прикупило се и „око осам хиљада башибозука“. Европска дипломатија је била забринута развојем догађаја на црногорској граници. Русија је вршила на Порту дипломатски притисак да призна независност Црне Горе и њено прâво на територијално проширење, а за узврат књаз би се ангажовао за спровође-ње мјера из Омер-пашине прокламације. Порта је одбила предлоге руске владе.

Порта је, дакле, као први ултиматум тражила да се Црна Гора повуче из Доњих Васојевића и да се писмено обавеже да убудуће неће помагати устанички покрет у Долини Лима. Књаз се у одговору на ултиматум посебно задржао на Доње Васојевиће. Категорички је одбио оптужбе из ултиматума о помоћи Васојевићима. Тврдио је да су Доњи Васојевићи устали у борби без утицаја Црне Горе. Што се тиче оптужбе да се у Васојевићима боре црногорске чете, одговорио је да тамо таквих чета нема. Како у Херцеговини, тако ни на Лиму.

Омер-паша је пожуривао Порту да не одуговлачи са одлуком за напад на Црну Гору. Почетком 1862. године Омер-паша је разрадио план за уништење Црне Горе. Према том плану је требало напасти Црну Гору са три стране: из долине Зете, Мораче и Скадарског језера, из Херцеговине и из долине Лима. Турским снагама, чији је задатак био да сатру Васојевиће, командовао је дивизијски генерал Хусеин Авни-паша. Укупно је Омер паша имао 60 000 војника са штабом у Скадру.

Хусеин пашине снаге су биле концентрисане у Гусињу и Плаву, у реону Бијелог Поља и Рожаја. „Лимски корпус“ је представљао бочну структуру Омер-пашине армије. Задатак му је био да заузме устаничку територију Горњег Полим-ља, разбије одред војводе Миљана Вукова, уништи устаничка села, а затим да продужи напад на црногорску територију правцем Андријевица-Колашин-Лијева Ријека-Биоче-Подгорица-Спуж, да би се састала са главнином Омер-пашине арми-је, као и са трупама херцеговачког корпуса Дервиш–паше, како би удружене крену-ле у даље освајање Црне Горе према Цетињу. Трупе генерала Хусеин-паше чинили су у почетку три батаљона низâма, док су остале јединице биле састављене од арнаутског башибозука. Књаз Никола каже да су Хусеин-пашине снаге бројале на почетку 10 000 људи. Други дио „Лимског корпуса“, од шест табора и једног одје-љења коњице, довео је Селим-пашу са Косова из околине Новог Пазара и Рожаја, на сјеверну границу Васојевића. Овој војсци придружио се и башибозук из Бихора и Бијелог Поља. Сасвим је сигурно да је у априлу 1862. године Хусеин Авни-паша пошао на Васојевиће са корпусом од осам табора регуларне војске и око 10 000 башибозука из околних крајева. Насупрут петоструко бројнијим и добро наоружаним турским трупама, стајао је одред војводе Миљана Вукова од 3 500 до 4 000 бораца. За случај потребе, Васојевићком одреду имао је помоћи и одред војводе Новице Церовића од 1 000 војника, чије је задатак био да црногорску границу на Тари чува од турског продора из правца Пљеваља, али и да координира операције са војводом Миљаном Вуковим.

Врховни заповједник турске војске журио је да покори Васојевиће, прије него што би им Црна Гора пружила помоћ. Војвода Миљан Вуков је направио рат-ни распоред да дочека оба крила „Лимског корпуса“. Устаничка војска из бучичке и поличко-будимске капетаније добила је задатак да затвори правац од Бијелог Поља, Бихора и Рожаја, устаници Горњих Села остали су да мотре на евентуални покрет турске војске од Колашина, војска шекуларске капетаније, заједно са вој-ском из Роваца и Калудре, да спријечи евентуални продор снага из Ругове и Пећи, Требачко-трешњевска капетанија је била у резерви за појачање устаничких снага у беранском крају. Војвода Миљан Вуков са војском из четири горњовасојевићке капетаније (Љеворечка, Коњушка, Краљска и Забрдска), устаницима из полимских села и 200 Величана, заузео је положај према Плаву са снагама из Горњих Васојевића и четом Братоножићâ на челу са сердаром Вуком Милошевим, који су му били додијељени. Војвода Миљан Вуков запосјео је Јерињу Главу, Превију и источне падине Зелетина изнад Андријевице и села Луга и Улотине, а устанике из Полимксе капетаније и двије чете Величана истурио је према Плаву. Војвода Ми-љан Вуков, као искусан ратник, није допустио да буде изненађен. Знајући надмоћ-ност турских снага у људству и наоружању запосјео је све важније стратегијске тачке из правца Плава и Гусиња, са циљем да послије првих сукоба навуче непри-јатеља на главну одбрамбену линију, гдје му је требало наметнути борбу изблиза.

Претходно је евакуисано становништво са десне стране Лима од Полице до Шеку-лара и пребачено у Горње Васојевиће. Глад и хладноћа пратила је и збјегове и вој-ску. Турска војска је 16. априла упала у села Велику, Машницу, Мурину, Грачаницу и Улотину, предајући их огњу. Устаници су пружили жесток отпор, по-влачећи се уз борбу према главним положајима на доминирајућим висовима. Турцима није успјело да потисну снаге војводе Миљана Вукова са добро брањених планинских положаја. Преко ноћи је пао велики снијег, па је турска војска ту претрпјела (иако бројно далеко јача) пораз, али је и поред тога поново кренула у напад. Војвода Миљан Вуков их је на Превији и Јерињој Глави изненадио, наметнувши им борбу изблиза, ножевима, што је изазвало забуну, нарочито код регуларних јединица, обучених за стрељачки начин ратовања. „Јунаци су тргли ножеве“ – пише Гавро Вуковић, то најбоље и најстрашније црногорско оружје, па су Турке „ћерали низ брдо и сјекли до равног Полимља“.

У току борби на Полимљу и Превији у помоћ војводи Миљану Вукову при-стигла је чета Братоножићâ од око 80 бораца. Чета се у току борби на Полимљу веома храбро борила, претрпјевши осјетне губитке. Веома је значајно било прису-ство ове чете, јер се у војсци генерала Хусеин-паше пронијела вијест да је Васо-јевићима из Црне Горе пристигло у помоћ велико појачање, што је на Турке застра-шујуће дјеловало. У тродневним борбама, од 16. до 18. априла, башибозук Али-бега Гусињског и два табора редовне турске војске били су разбијени на Превији и Полимљу и уз велике губитке су се повукли ка Плаву и Гусињу, не извршивши свој задатак.

Хусеин Авни паша је послао из Плава курира са писмом – наредбом Селим-паши у његов логор у Будимљи, у којем га обавјештава о поразу у Полимљу и на Превији и наређује му да одмах крене у офанзивну акцију уз Лимску долину. Шекуларске устаничке страже су заробили курира, спровели га у штаб војводе Миљана Вукова. Из писма је сазнао да неће бити поновљен напад Авни-паше из Гусиња, па је наредио капетанима да хитно пребаце војску с Превије у село Трепчу, а полимске и величке устанике са Милетом Кривановићем и Ђолем Лабаном оста-вио да чувају стражу према Плаву. На Трепчи је војвода Миљан одржао савјето-вање горњовасојевичким и доњовасојевичким капетанима. Одлучено је да логор Селим-паше изненада нападне и у налету разбије. Застрашујуће је турској војсци дјеловало и то што је по наређењу војводе Миљана критичне ноћи запаљено много огњева на околним брдима и планинама – сваки војник је требао да запали двије до три ватре. Сазнањем за пораз Авни-паше уз вијест да је стигла војна помоћ од Црне Горе, наступила је велика паника код турске војске, јер су схватили да су у клопци, па је Селим-паша наредио у току ноћи одступање своје војске правцем Гроц-Полица-Бихор-Рожаје. То су први примијетили одреди капетана Попа Јосифа, Радула Јоксимовића, Василија Поповића (Шекуларци), па је одмах нападнут турски логор. Истовремено у борбу улази и војска из Горњих Васојевића. Турци су напад-нути са сјевера, југа и запада. Било им је пресјечено оступање у правцу сјеверо-истока, према Рожајама. У мрклој ноћи завладала је у турској војсци таква паника да је и сам Селим-паша изгубио орјентацију. Један дио његове војске успио је да се, уз велике губитке, пробије правцем Гроц-Полица према Бихору и Рожајама. Међутим, устаници су ову колону стално гонили и 20. априла прије подне нанијели јој тешке губитке. Други турски одред је, одступајући преко Полице, ушао у тјеснац Бијелог Потока, ка ријеци Љешници, гдје су га устаници пристигли испред зоре и нанијели му катастрофалан пораз. Остатак турске војске спасао се паничним бјекством преко Љешнице у правцу Бихора. Гоњење ове колоне обустављено је наредбном војводе Миљана. Селим-паша је покушао да се са трећом колоном пробије источно од Будимље преко Дапсића. Њега су примјетили стари сељаци Иван Ћорац и Стефан Ћорац. Иван га је снажно ударио млатачом по глави, а Сте-фан Ћорац му је одсјекао главу. Сабља, хат и глава су предати Миру Дедовићу, да би их он касније уступио Миљану Вукову. Поред Селим-паше на Рудешу је поги-нуо велики број турских официра, а међу њима и Селимов син, пуковник Ибрахим-бег. Турски губици су били огромни. Према неким извјештајима од 2 000 до 2 500 убијених, а заробљени су два топа, велики број коњâ и ратног материјала.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Moje pitanje je vezano za roman "Plaćenik" MIloša Velimirovića. Interesuje me o čemu je prota Miloš Velimirović pisao u tom romanu.
Zahvaljujem se,
Rada Kavaja