offline
- Danko SVIK VRS
- Mod u pemziji
- Pridružio: 19 Maj 2009
- Poruke: 4983
- Gde živiš: Beograd - Srbija; Novi Grad - Republika Srpska
|
Pojavom lovca North American F-86 Sabre i još više sovjetskog MiG-a 15 koji su imali strelasta krila, F-84 je zastareo kao lovac pa je prebačen na jurišne zadatke. Tako se USAF našao u teškoj situaciji jer je Sabre zapravo bio palubni lovac USAF. Jedno je rešenje bilo razvoj potpuno novog lovca koji će dobiti strelasta krila i dostići letne karakteristike F-86 i MiG-a 15. Ali ta je opcija bila skupa, a i razvoj lovca dugo traje. Zbog toga je 1949. firma Republic predložila da se na osnovi F-84E razvije verzija sa strelastim krilima. Iako su novi lovac i F-84E imali čak 60 posto istih komponenti, USAF mu je dao oznaku XF-96A, želeći istaknuti kako se radi o bitno poboljšanom lovcu. Republic je dobio dopuštenje da izgradi samo jedan prototip.
Za konverziju je odabran poslednji serijski proizveden F-84E (49-2430). Na neznatno modifikovan trup ugrađena su krila postavljena pod uglom od 38,5 stepeni. Razmah krila bio je 10,95 m s površinom od 37,5 m2. Za pogon je odabran Allison J35-A-25 potiska 23,1 kN.
Da nije bilo Korejskog rata USAF bi sigurno ukinuo projekt razvoja XF-96A. Zahvaljujući sve većim potrebama za savremenim lovcem, USAF je uspeo osigurati ne samo sredstva za dovršetak razvoja već i za početak serijske proizvodnje F-96A.
Firma Republic je ugovor o serijskoj proizvodnji dobila u julu 1950. Više zbog političke potrebe pravdanja troškova razvoja oznaka XF-96A je 9. avgusta iste godine promenjena u XF-84F. Kako bi se dalo do znanja kako se radi o izmenjenom avionu dodeljeno mu je ime Thunderstreak. Planovi proizvodnje zahtevali su početak isporuke serijskih F-84F na jesen 1951.
Tokom letnih testiranja XF-84F zaključeno je da konstrukcija aviona može podneti znatno veća opterećenja, a da je najveći problem u slabom motoru. To se ponajviše odnosilo na malu maksimalnu brzinu, sporo penjanje i letne mogućnosti na velikim visinama. Zato je zbog testiranja odlučeno da se naknadno ugradi britanski motor Armstrong-Siddeley Sapphire s koaksialnim kompresorom vazduha potiska 32 kN. Proizvodnju motora za američko tržište preuzela je firma Curtiss-Wright pod oznakom J65. Kako je Sapphire bio znatno veći od J35, za njegovu ugradnju u XF-84F trebalo je proširiti i produžiti trup. Tako je širina trupa povećana za 17,8 centimetra, a povećan je i usisnik vazduha u nosu koji je dobio elipsasti oblik. Prvi prototip XF-84F (49-2430) sa Sapphire motorom prvi put je poleteo 14. februara 1951. Kako su letna testiranja pokazala neka poboljšanja odlučeno je da se tokom 1951. naprave i dva predserijska YF-84F (51-1344 i 51-1345) sa Sapphire motorima koje je sastavio sam Republic. Drugi je motor dodatno modifikovan tako da je dobio usisnike vazduha u korenima krila kako bi se dobio slobodni prostor u nosu. Letna su testiranja pokazala da bočni usisnici smanjuju maksimalnu brzinu aviona, pa je za serijsku proizvodnju odabrano rešenje s usisnikom u nosu.
Kako je već spomenuto, prvobitni planovi serijske proizvodnje Trhunderstreaka predviđali su početak serijske proizvodnje sredinom 1950. s prvim isporukama serijskih aviona na jesen 1951. Za proizvodnju elemenata krila projektanti su predvideli postupak presanja, ali je naknadno utvrđeno da je jedina presa u celim Sjedinjenim Američkim Državama sposobna za taj posao zauzeta izradom delova za bombardere B-47. Uz to, njezini česti kvarovi dodatno su komplikovali proizvodnju B-47, tako da su bile vrlo male šanse ubaciti i proizvodnju delova za F-84F. Dodatni zastoj u serijskoj proizvodnji prouzrokovalo je kašnjenje početka serijske proizvodnje motora J65 Sapphire. Zbog toga je u julu 1951. Republic morao službeno obavestiti USAF da neće moći ispuniti početne planove.
Kako bi program serijske proizvodnje F-84F uskladili s početnim planovima odlučeno je da se ponovno projektuju krila, to jest da se oblik i izrada delova prilagodi postojećim alatima. Uprkos svim naporima to je zahtevalo mesece intenzivnog rada i daljnja odgađanja početka isporuke. Kako bi donekle "zakrpalo rupu" do dolaska prvih F-84F, USAF je naručilo verziju F-84G. Iako su i razvoj i serijska proizvodnja F-84G također kasnili, kašnjenje početka serijske proizvodnje F-84F je bilo toliko da je na kraju USAF kupilo čak 2236 F-84G pre nego što je proizvodnja obustavljena 27. jula 1953.
Prvi serijski F-84F-1-RE (51-1346) napokon je dovršen potkraj jeseni 1952. i prvi put poletio 22. novembra iste godine. Zahvaljujući kašnjenju u početku serijske proizvodnje Republicovi su konstruktori dobili dodatno vreme za razvoj projekta tako da se serijski F-84F znatno razlikovao od YF-84F. Tako su piloti dobili veće poklopce kabine s boljom vidljivosti iz nje ali i s boljim aerodinamičkim oblikom. Tokom katapultiranja pilota iz aviona poklopac bi se odbacivao neposredno pre aktiviranja sedišta. Kako bi se olakšao posao pilotu promenjena je i konfiguracija kabine.
Jedna od većih promena bila je i ugradnja novih vazdušnih kočnica. Prvi modeli Thunderstreaka imali su vazdušne kočnicu postavljenu ispod trupa kao kod Thunderjeta. Serijski Thunderstreakovi dobili su dve perforirane vazdušne kočnice postavljene bočno na trup odmah iza krila. Njihova je prednost bila što su se mogle otvoriti pri svakoj brzini, čak i pri maksimalnoj brzini poniranja, a nisu ozbiljnije uticale na stabilnost aviona.
U martu 1955. dovršen je prvi F-84F-50-RE sa znatno snažnijim motorom J65-W-7 (ili J65-B-7) potiska 34,6 kN. Zbog strukturalnih ograničenja trupa i krila snaga motora se nije mogla do kraja iskoristiti na malim visinama, ali je novi motor donio poboljšanje brzine penjanja i povećao operativni vrhunac leta.
Posljednja verzija Thunderstreaka koja se proizvodila u Farmingdaleu bila je F-84F-75-RE. Najveća razlika u odnosu na F-84F-50-RE bila je ugradnja kočećeg padobrana ispod zadnjeg dela trupa. Kasnije su padobrani ugrađeni i na sve prethodne verzije Thunderstreaka. Poslednji je Thunderstreak u pogonu u Farmingdaleu proizveden u avgustu 1957. Republic je sastavio 2112 aviona, a dodatnih 599 proizveo je General Motors.
RF-84F THUNDERFLASH je izviđačka verzija aviona F-84F. Nosi 4-6 AFK za dnevno i 2 AFK za noćno snimanje, nosač za 24-50 foto avio raketa i kontrolni uređaj za određivanje elemenata snimanja.
RF-84F je izvidnički avion razvijen na osnovu originalnog Thunderstreaka. Najveće razlike su bile postavljanje dva usisnika za vazduh u korene krila kako bi se u nosu dobio potreban prostor za smeštaj kamera i fotografskih aparata. RF-84F zapravo je prilagođen drugi prototip YF-84F, pri čijem je testiranju utvrđeno kako smeštaj usisnika u korene krila smanjuje maksimalnu brzinu, ali , USAF je trebao hitnu zamenu za izvidnički avion Lockheed RF-80 Shooting Star, pa je zaključio da bi YF-84F bio dobra zamena.
Thunderflashi su ostali u jedinicama prve linije relativno kratko. Već potkraj pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog stoleća započela je njihova zamena znatno modernijim, i što je važnije, bržim avionima McDonnell RF-101 Voodoo. Nakon toga Thunderflashi su prebačeni u američku nacionalnu gardu gdje su sve do kraja šezdesetih popunjavali sedam eskadrila.
F-84F mogao je da nosi i nuklearnu bombu. Od opreme imao je radarski nišan i specijalni računar sa uređajem za odbacivanje “N” bombe.
Do kraja jula 1967. godine proizvedeno je 2711 aviona F-84F i 715 aviona RF-84F.
Piloti TAC-a i SAC-a brzo su otkrili da je F-84F težak za letenje. Njegova poletna masa veća od devet tona i brzina sletanja od 184 km/h bilo je previše za većinu pilota koji su do tada uglavnom leteli na manjim i sporijim klipnim lovcima. Uz to bi neki manevri na Thunderstreaku bili preopasni u mirnodopsko vreme, pa su piloti tokom preobuke i trenaže leteli pod ograničenjima. Uprkos svemu F-84F je dobio reputaciju sigurnog i robusnog aviona koji može izdržati velika opterećenja i podneti let i kroz turbulentni vazduh na malim visinama.
Proizvođač: Republic Aircraft Company.
Namena: Jednomotorni mlazni lovačko-bombarderski avion, jednosed.
Verzije: F-84F Thunderstreak, RF-84F Thunderflash.
Razvoj: Uveden u naoružanje 1952. godine.
Thunderstreak
Pogonska grupa: Jedan turbomlazni motor Wright J-65-W-3
-potiska 3270kgp (32,2 kN).
Gorivo: U unutrašnjim rezervoarima 2280 litara goriva.
U dopunskim krilnim 867litara i ispod trupa 1700litara goriva.
Ima mogućnost punjenja gorivom u letu.
Dimenzije: Razmah krila 10,25m; dužina 13,23m; visina 4,39m; površina krila 30 m2; m. pr. 5200 kg; normalno opterećen 11350kg; m.maks. 12701kg.
Karakteristike: Brzina-maksimalna na visini 1119 km/h.
Brzina krstarenja 730-920 km/h.
Operativni vrhunac leta 13725 m.
Maksimalni dolet 1550km.
Taktički radijus dejstva 330-620km.
Naoružanje: 6 mitraljeza 12,7mm AN M-3 sa po 260 metaka i do 2720kg ubojnog tereta (24 NRZ 127mm ili 4 bombe od 500kg ili “N” bombu Mark-7).
Thunderflash
Pogonska grupa: Jedan turbomlazni motor Wright J-65-W-7
-potiska 34,6 kN.
Gorivo: Ima mogućnost punjenja gorivom u letu.
Dimenzije: Razmah krila 10,21 m; dužina 14,58 m; visina 4,57m;površina krila 34,4 m2; m. pr. 6360 kg; m.maks. 11525 kg.
Karakteristike: Brzina-maksimalna na visini 1090 km/h.
Operativni vrhunac leta 14000 m.
Maksimalni dolet 3220 km.
Naoružanje: 4 mitraljeza 12,7mm AN M-3 sa po 260 metaka. Kao izviđač nosi 4-6 AFK za dnevno i 2 AFK za noćno snimanje.
Korisnici: Belgija; Danska; Francuska; Grčka; Holandija; Italija; Nemačka; Norveška; Tajvan; Turska; SAD.
Dopuna: 13 Nov 2009 17:16
|
