offline
- Pridružio: 28 Jan 2012
- Poruke: 108
|
Mislim da ovaj covek zasluzuje svoje mesto na ovom forumu. Sadasnji rezultati i njegov rad u proslosti to potvrdjuju.
Младе саветује: „Људи, никаква веза вам не треба. Будите поштени, часни и вредни и нико вам ништа не може. Ваш рад је ваша једина и највећа веза”
Кад је први пут обукао униформу, једино му је било важно да не обрука родитеље. Данас је омиљени командант за Србе, Албанце и Роме у целом врањском округу, војник који верује у љубав, пише романтичне песме, власник је почасног пасоша наше земље, ужива у улози стрица четворо малишана, а младе саветује: „Људи, никаква веза вам не треба. Будите поштени, часни и вредни и нико вам ништа не може. Ваш рад је ваша једина и највећа веза”
Управо на Дан победе над фашизмом навршава се година дана од када је, Указом председника Републике Бориса Тадића, до тада најмлађи пуковник, са још шеснаест својих колега, добио чин бригадног генерала Војске Србије. Са навршеном 41 годином постао је најмлађи генерал у историји кога је српска војска икад имала.
Данас командује Четвртом бригадом Копнене војске Србије, једном од најелитнијих јединица која наставља традицију Првог пешадијског пука кнеза Милоша Великог и 78. моторизоване бригаде, и обезбеђује 117 километара административне линије према Косову и Метохији и контролише површину Копнене зоне безбедности од 585 квадратних километара. Бригада је размештена на 23 локације од чега је 16 у КЗБ. Врање, Бујановац, Прешево... топоними су који, кад се изговоре на вестима, увек изазову нарочиту пажњу. Тај Југ је осетљива тачка, али не треба да бринемо, уверава нас Милосав.
- Безбедносна ситуација у Пчињском округу је стабилна. Истина, понекад припадници Бригаде заустављају илегалне прелазнике и криминалне групе (шверц робе) на административној линији, али последњих година нема терористичких напада. Последњи озбиљни били су 2003. кад нам је рањен потпуковник Рахман Бандић - подсећа генерал Симовић.
Ракија и дивља свиња
Лакше је нашем саговорнику да прича о обавезама, својим војницима и народу, о дужностима и племенитим циљевима него о себи. Ту причу радо би прескочио а то што је још у чину капетана прве класе био проглашен за најбољег командира чете а у чину мајора за најбољег команданта батаљона Нишког корпуса, и што је, као мајор, у једној прилици био старешина петорици пуковника а да се ниједан због тога није побунио (вероватно јединствена војна хијерархија у свету), само су делићи једне невероватне војничке биографије.
Од капетана до пуковника, био је најмлађи у свим чиновима (пуковник је постао са само 34 године), па је сасвим логичан и пут до најмлађег генерала Србије. А од тог тренутка, вели, ништа се није променило у његовом животу. Истина, обрадовали су се пријатељи, породица, а његови бивши војници јављали су се да му честитају. Обрадовали су се његовом генералском чину и Срби и Албанци и Роми.
Албанци су уловили дивљу свињу и послали му је у гарнизон. Отац је донео балон од педесет литара ракије и била је велика фешта у Симкетову част, како га на Југу популарно зову. Да је тако нисмо ни сумњали јер смо и на интернету пронашли поруке као одговор на вест да је Симовић постао бригадни генерал:
„Честитке за генерала. Пре три године сам служио војску у његовој јединици и могу да кажем да је човек геније”, написао је Милан Петровић, а „Мартовац 2005” вели: „И ја сам био војник генерала Симовића. Он је легенда. Строг али правичан!”
То су признања можда дража од свих званичних. Она искрена, својствена младим људима, али и доказ да је јунак наше приче одабрао праву професију о којој је сањао још као дечачић. Просто је „знао” да ће бити војник као и његов ујак Милан, резервни официр ЈНА.
Слушао је и приче о прадеди Профилу, солунцу, носиоцу Албанске споменице, Карађорђеве звезде и Обилића медаље (био је међу онима који су преко албанских врлети носили рањеног војводу Радомира Путника), о деди Сретену који је четири године провео у немачком заробљеништву и „имао 45 килограма, налик на духа, потпуно црних леђа... јер је био међу онима на којима су немачки војни лекари вршили медицинске опите”.
Отац возач, мајка чистачица
Растао је Милосав у породици где су се знала правила и поштовале вредности које се зову слобода и правда, учило поштењу, оданости и љубави према ближњем и својој земљи. Тако је тек свршени основац, најстарији од тројице браће, из својих питомих Лепосавића, где му и данас живе родитељи, кренуо у средњу војну школу у Сарајево. Отац Вујадин и мајка Милка су му тада рекли: „Ти, сине, идеш на далек пут, у војску, тамо где је ред и поштење и знаш да никога нема да те гура кроз живот, све мораш сам и зато немој да нас обрукаш...”
- Из радничке сам породице. Отац је радио као возач аутобуса, камиона и грађевинских машина, највише у предузећу „Храст” које више не постоји, а мајка Милка је чистачица у општини. Знали смо да морамо да учимо и то нам није тешко падало. Брат Младен је завршио за рударског инжењера, а Драган је професор - прича генерал.
Све војне школе завршавао је с одличним успехом, а престижну Школу националне одбране са просеком „десет”. Сва ванредна унапређења деловала су му као обичне ствари, јер је с великом љубављу прихватао све обавезе. Своје животно искуство увек је спреман да подели с младим војницима:
- Кад примам професионалне војнике (по уговору) и младе старешине који дођу после завршене Војне академије и преузимају дужност, кажем им овако: „Људи, никаква веза вам не треба. Будите поштени, часни и вредни и онда вам нико ништа не може. Ваш рад је ваша највећа и једина веза!”
Никада се није покајао што је изабрао тежак и одговоран војнички позив, а да га највиши чин није променио најбоље сведоче речи једног колеге који му је рекао: „Имам осећај да ви не знате да сте постали генерал.”
Иако је Милосав Симовић из Лепосавића, Врањанци га сматрају својим због свега што чини за тај крај и његове људе, а посебно их радује што врањским гарнизоном, после 130 година, поново командује генерал, баш онакав који личним примером брани то часно звање.
- Одлично сарађујемо и са полицијском управом Врања, и са јединицама жандармерије, и са локалном самоуправом и мештанима Пчињског округа. Добро сарађујемо и са Међународним снагама безбедности. Наш гарнизон предњачи у Србији по броју цивила који се редовно одазову у акцији „Отворени дан”. То је дружење војника и цивила када касарну у току само једног дана зна да посети и више од 4.500 ученика и грађана - каже генерал Симовић, а на наше питање шта је најтеже, а шта најлепше у његовом послу, одговара:
Није стигао да се ожени
- Најтеже је радити с људима, а истовремено и најлепше.
Веома воли музику а највише изворну, староградску, али и грчку и ирску, италијанске канцоне и нашу поп музику. Као сасвим мали свирао је на хармоници. Омиљени писац му је Пауло Коељо, руски класици врло драги, а радо у часовима инспирације генерал Симовић пише песме. Родољубиве и љубавне. Воли да се дружи с људима, поседи у кафани уз чашу вина и неку лепу песму.(Један је од 204 добитника почасног пасоша Србије.)
Игра фудбал и кошарку, познаје карате, на челу је строја сваког јутра у редовним вежбама које крепе војнички дух и тело. Од силних дужности још није стигао да се ожени али верује у љубави нада јој се. Дотле с посебном радошћу ужива у улози стрица: Јовану, близанцима Петру и Вељку и малој Данки посвећује ретке слободне тренутке. У животу су најважнији часови доброте и оданости, али ту одмах поред стоје и дужности и обавезе.
Чувар историје
Генерал Симовић има и сасвим посебан однос према признањима и наградама: Плакету коју је добио за најплеменитији подвиг (организовање низа хуманитарних акција у селима Копнене зоне безбедности) уступио је својој бригади. Новчани износ врањске Седмосептембарске награде уплатио је за изградњу споменика који је, највише захваљујући његовом ангажовању, подигнут у центру Врања погинулим војницима, полицајцима и цивилима од 1990. до 2003. године. Изузетно се ангажовао и успео у подухвату да врањски гарнизон добије спомен-собу коју испуњавају успомене на погинуле борце и цивиле од 1878. до 2003. године. Од времена и заборава сачувано је 5.440 имена палих бораца и цивила
youtube.com/watch?v=noglnvfeC-M
|
