Tragičan kraj pilota koji je za života postao legenda zbog svoje plemenitosti. Ubio se u Rumi iz pištolja. Vodio bitku sa kancerom. Pre 23 godine spasao 40.000 ljudi iz ratom zapaljenog Sarajeva
SAMO retki, od sudbine probrani ljudi za života postanu legende. Među njima, tamo visoko je i Stevan Popov (6 čuveni pilot, humanista i heroj građanskog rata devedesetih, spasilac na desetine hiljada života iz ratne buktinje Sarajeva.
Legendarni pilot, po svedočenju njegove porodice, izvršio je u sredu oko 19.30 samoubistvo hicem iz pištolja u svom porodičnom domu u Rumi. U tom trenutku sa njim je bila i supruga Snežana Jovanović Popov, nekadašnja reprezentativka Srbije u košarci, a poslednjih godina trener nacionalne juniorske reprezentacije Katara.
Iz braka sa prvom suprugom Dušicom, Popov ima sina Stevu i kćerke Vesnu i Ivu. Njegov i Snežanin brak svojim rođenjem ulepšala je kćerka Jelena.
- Skrhani smo - kaže pilotov sin Stevo, dugogodišnji kapiten rukometaša Vojvodine. - Tata nije ostavio nikakvo pismo, a u našim gotovo svakodnevnim razgovorima nije se naslućivalo da ga nešto posebno muči. Žalio se poslednjih dana na otežano disanje, a objašnjavao je to meteorološkim prilikama.
Pilot se poslednjih godina borio i sa kancerom. Posle operacije u kojoj mu je odstranjen bubreg, bilo je jasno da je tu bitku dobio, barem na neko vreme. Sin ga je nedavno podsetio da je vreme da ode na lekarsku kontrolu, ali on je samo kazao:
- Ma, dobro, otići ću, ima vremena...
Nepoznanica je u ovom trenutku šta je pokolebalo veru u život čoveka koji je i najdramatičnije odluke u svojoj profesiji donosio hrabro, brzo, lako i ispravno. I uvek sa dobrodušnim osmehom na licu.
Njegov prijatelj Novak Novaković, ratni pilot, poslednji put sreo je svog prijatelja Stevu pre dve nedelje, na Čeneju.
- Pričao mi je o planovima za aerodrom, raspitivao se o našim "galebovima" iz Aero-kluba "Galeb G4". Ništa nije ukazivalo na to da bi mogao da digne ruku na sebe - kaže Novaković.
Legendarni kapetan vazduhoplovstva, rođen u učiteljskoj porodici u Izbištu, vinuo se u visine plemenitosti i hrabrosti kada je bilo najteže.
Sa posadom "boinga 707" 1992. godine za 19 dana je oko 40.000 ljudi iz ratom uskovitlanog Sarajeva dovezao u sigurnu luku, u Batajnicu. Rat u Bosni tek je bio počeo, ljudi su bili uplašeni, tražili su izlaz, a to je u tim danima bio sarajevski aerodrom.
- Sarajevo je moja ljubav, moja rana i moj pakao - govorio je Popov docnije novinaru "Novosti" Miroslavu Stefanoviću, autoru knjige "Prostranstvo, plavo Popov Steva".
Već prvog dana, 17. aprila pre 23 godine, pre nego što je točkovima dodirnuo pistu sarajevskog aerodroma, sa visine je ugledao nepreglednu masu ljudi. Čim je izašao iz aviona, očajna gomila pohrlila je ka letelici. Svi su čekali Stevu.
Ljudi su bez reči sedali na pod aviona, jedni drugima u krilo. Poslednjeg dana njih 585 se uguralo u avion. Letovi su trajali u proseku od 12 do 15 minuta. Popov nije gasio motore.
Svaki od tih 40.000 ljudi bio je priča za sebe, ali dve je Stevan u razgovoru sa novinarima uvek izdvajao - o dečaku (13) i devojčici (10) koje je skrušene i usamljene spazio na aerodromu.
- Šta vi čekate, gde su vam roditelji? - pitao je pilot.
- Roditelji su nam poginuli, imamo rođake u Beogradu... Mi bismo u avion - rekla su deca. Ali, u avionu nije bilo mesta ni za čiodu, a kamoli za decu. Smestio ih je Steva u pilotsku kabinu.
Druga priča je Bojan Majmunović. Njegovo ime prvi put je čuo kada se tokom jednog leta prizemljio u Batajnici. Ljudi su počeli da izlaze, kada se začuo vrisak jedne žene:
- Gde mi je dete? Kapetane, nema mi Bojana! - zajaukala je dečakova majka Ranka. Popov je odlučio da se smesta vrati u Sarajevo po Bojana. I zaista, našao ga je šćućurenog na pisti.
Desetak godina kasnije, Ranka, Bojan i njihov pilot heroj sreli su se u TV emisiji "Sve za ljubav". Zagrlili su se i zaplakali.
Stevanov "boing" imao je nadimak "Kikaš". To je isti onaj kargo-avion koji je JNA zaplenila na zagrebačkom aerodromu zbog ilegalnog dopremanja oružja hrvatskim "zengama".
Tim avionom sam Popov je 1991. počeo preseljavanje ljudi, opreme i naoružanja sa vojnog aerodroma u Puli i Zadru za Batajnicu. Posle uspešne misije u Sarajevu, Popov i "Kikaš" na relaciji Beograd - Stokholm u vrlo dramatičnim okolnostima evakuisali su našu fudbalsku reprezentaciju posle eliminacije sa Evropskog prvenstva.
Boeing 707 "Kikaš" Registarski broj YA-GAF (Vojno evidencijski broj u RV Jugoslavije 73601)
Tog 2. juna 1992. i pored odobrenja Butrosa Galija, generalnog sekretara UN, jedva je uspeo da poleti iz Stokholma.
- Miljan Miljanić me je pozvao i zamolio da nekako dođem po njih - pričao je Popov "Novostima". - Međunarodna zajednica nije dozvoljavala let, ali sam sticajem okolnosti došao do Butrosa Galija i dobio odobrenje da za 24 sata odem po ekipu i vratim se.
Prva nevolja bila je zabrana rumunskih vlasti da preleti preko njihove teritorije, ali Popov nije odustajao. S njim su u kabini bili Mihajlović, Stojković, Mijatović... Uspešno je naše momke spustio u Beograd.
Iste te godine, Kompanija "Novosti" u svojoj jedinstvenoj, tradicionalnoj akciji "Plemeniti podvig godine" nagradila je Stevu Popova.
PRIJATELj "NOVOSTI"
ZAHVALNOST za legendarnu akciju u kojoj je, sa svojom posadom, "boingom 707" izbavio više od 40.000 ljudi iz ratnog pakla koji je već zahvatio Jugoslaviju Stevan je dobio i od "Novosti". Naš list mu je 1992. uručio Zlatnu plaketu za najplemenitiji podvig godine.
- Priznanje vašeg lista i danas me čini ponosnim. Još mi se javljaju nepoznati ljudi i zahvaljuju mi na svemu - rekao je deceniju kasnije povodom pola veka naše akcije "Najplemenitiji podvig".
Do poslednjeg dana ostao je prijatelj redakcije. Redovno je čitao i hvalio naš list, a mi ga nismo zaboravljali u danima kada je ostao bez posla i kada mu je bilo najteže. Pisali smo o njegovim mukama i o državi koja ga je zaboravila, isto kao što smo pisali o herojskim podvizima kojima nas je zadužio.
PAMTIĆE GA RUMA
RUMA - Heroj, pokretač ideja, borac, legenda koja se ne zaboravlja. ovako govore Rumljani, o svom sugrađaninu Stevi Popovu. U Ulici Veljka Dugoševića 134, u četvrtak , komšije su nemo, pognutih glava, ulazile i izlazile iz zgrade, gde je već zadnjih par godina živela porodica Popov.
- Nikakav pucanj, ili nešto što bi ukazalo da se desila tragedija, nije se to veče čuo ili primetio. Tek ujutro kad sam izašla i srela komšiju na ulazu zgrade, saopštio mi je. Steva se uvek lepo javljao, srdačan čovek - ovako govori komšinica Radmila iz zgrade.
Popov se sa suprugom Snežanom doselio se u Rumu pre sedam godina. Snežana koja je rodom iz Čačka, počela je da trenira ženski košarkaški klub "Ruma 92", dok je on bio predsednik tog istog kluba. Njihovom upornošću i snagom, klub su podigli, kao feniks iz pepela.
- Dok oni nisu počeli da vode ženski košarkaški klub, do tada u Rumi nije ni funkcionisao. Klub je osvajao brojne pehare, nagrade i priznanja, sve do aprila prošle godine, kad ga je Snežana napustila. Ona je otišla sa ćerkom, u Katar, a Steva više nije želeo da bude predsednik kluba, jer je rekao da hoće da se bavi drugim aktivnostima - kaže Miloš Jeremić, iz Saveza sportova opštine Ruma.
Rumljani govore da su Stevu videli u sredu oko 17 časova.
- Kad me je pozvala Snežana na mobilni, plakala je, jedva sam uspela da je razumem. Rekla mi je da pozovem Hitnu pomoć, jer je Steva pucao u glavu iz pištolja... - priča još potresena Elvira Ljubisavljević, jedna od Snežaninih najboljih prijateljica.
čuveni pilot, humanista i heroj građanskog rata devedesetih, spasilac na desetine hiljada života iz ratne buktinje Sarajeva.
