Kamov Ka-50/52

• 2Ovo se svidja korisnicima: sasans23, tomigun
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

RJ ::

U ovom odličnom časopisu autori su detaljno obradili i borbenu upotrebi Ka-50 u Čečeniji krajem 2000-te godine. Meni je taj deo bio posebno zanimljiv, verujem da će i vama.
Prevod je urađen pomoću google translate i mislim da je korektan.

" Krajem 2000. godine, ruska štampa počela je da nagoveštava skoru upotrebu helikoptera Ka-50 u borbenim dejstvima u otcepljenoj republici Čečeniji, na Severnom Kavkazu. Bila je to druga čečenska ratna kampanja, pokrenuta u avgustu 1999. godine, koju su Oružane snage Rusije zvanično sprovodile kao antiterorističku operaciju velikih razmera. Na samom početku, kampanja je prvenstveno bila usmerena na potiskivanje ilegalnih čečenskih oružanih grupa iz njihovih utvrđenih položaja u susednoj autonomnoj republici Dagestan, gde su one zauzele više gradova i sela sa namerom da stvore teritoriju pod svojom kontrolom.
Ofanzivu velikih razmera – u okviru onoga što se smatralo ruskim ratom protiv terorizma – pokrenula je Združena grupa snaga (ZGS) 1. oktobra 1999. godine, napredujući ka čečenskoj prestonici Groznom istovremeno iz četiri pravca; taj prodor je na kraju doveo do zauzimanja grada u januaru 2000. godine.
U leto 2000. godine započela je druga faza kampanje. Bio je to period kada se čečenska oružana opozicija konačno povukla u planine na jugu zemlje i prešla na efikasnu taktiku gerilskog ratovanja. U takvim uslovima, direktni sukobi velikih razmera sa brojnim grupama čečenskih pobunjenika bili su retki, a helikopteri ruske vojne avijacije intenzivno su korišćeni za transport i snabdevanje, prevozeći trupe i teret do inače nepristupačnih planinskih lokacija. Borbene letelice su korišćene za vazdušnu zaštitu kopnenih konvoja, „slobodan lov” na slučajno uočene ciljeve, kao i za ubacivanje i izvlačenje snaga za specijalne operacije.

Događaj koji je kasnije privukao veliku pažnju kako ruskih, tako i stranih medija, bilo je angažovanje dva helikoptera Ka-50 u periodu od decembra 2000. do februara 2001. godine. Zapravo, ideja o formiranju posebne i samostalne eksperimentalne borbene grupe potiče još iz sredine devedesetih godina, kada je helikopter Ka-50 završio državna ispitivanja i evaluaciju. Odluku o osnivanju Eksperimentalne borbene grupe (EBG) potpisao je 25. aprila 1995. godine prvi zamenik ministra odbrane Ruske Federacije, A. Kokošin. Planirano je da sastav grupe čine četiri helikoptera Ka-50 i četiri Ka-29; ovi drugi su trebalo da budu modifikovani za izviđanje, odnosno za obavljanje zadataka izviđanja i određivanja ciljeva.
Glavni zadatak EBG-a u to vreme bio je ispitivanje i procena koncepta upotrebe borbenih helikoptera kao integrisanog borbenog tima tipa „lovac-ubica”. Ka-50 je predstavljao novinu u floti ruske vojne avijacije – bio je to prvi i jedini jurišni helikopter sa jednim članom posade, koaksijalnim rasporedom rotora i veoma visokim stepenom automatizacije upravljanja i borbene upotrebe. Predstavnici Ministarstva odbrane Rusije su, u saradnji sa konstruktorskim biroom „Kamov”, razvili koncept upotrebe helikoptera Ka-50 u lokalnim vojnim sukobima. To je podrazumevalo angažovanje helikopterskih grupa za brzo reagovanje, naoružanih precizno vođenim ubojnim sredstvima, koje bi koristile bezbedne veze za prenos podataka radi komandovanja, kontrole i razmene informacija o ciljevima, čime bi se formirao jedinstven sistem komandovanja, kontrole, izviđanja i određivanja ciljeva.
Nakon završetka ispitivanja, ova grupa je trebalo da bude integrisana u sisteme komandovanja i kontrole Kopnene vojske i Ratnog vazduhoplovstva, omogućavajući kontinuiranu razmenu informacija u realnom vremenu tokom zajedničkih vazdušno-kopnenih operacija.
Jedan od glavnih pokretača ove ideje bio je general-major Boris Vorobjov, tadašnji komandant 344. centra za borbenu obuku i preobuku letačkog sastava (CBPiPLS). U početnoj fazi, njegov autoritet i moć, u kombinaciji sa autoritetom glavnog konstruktora „Kamova”, Sergeja Mihejeva, pokazali su se dovoljnim da se osigura pokretanje procesa.

Godine 1995. Ratno vazduhoplovstvo Rusije i rod armijske avijacije (RAA) Kopnene vojske dobili su zadatak da za potrebe ECG-a (Eksperimentalne borbene grupe) obezbede četiri helikoptera Ka-50 i dva Ka-29, dok je kasnije u sastav te grupe trebalo uključiti još dva Ka-29, preuzeta iz sastava ruske pomorske avijacije. Prva dva helikoptera Ka-50, sa evidencijskim brojevima „22” i „24”, preuzeta iz prve serije proizvedene u fabrici „Progres”, predata su konstruktorskom birou „Kamov” radi sprovođenja neophodnih minimalnih modifikacija za novu namenu. Prvi Ka-29 prošao je kroz ozbiljniju modernizaciju, tokom koje je dobio top 2A42 i sistem bezbedne komunikacije sa mogućnošću šifrovanja podataka. Drugi Ka-29 je takođe opremljen tim sistemom, kao i sistemom za let, navigaciju i napad „Rubikon” (PrPNK-80), preuzetim sa helikoptera Ka-50. Cilj je bio da se omogući korišćenje helikoptera Ka-29 za zadatke vazdušnog osmatranja, navođenja i komandovanja. U cilju povećanja borbene žilavosti, oba helikoptera Ka-29 dobila su lansere mamaca UV-26M, montirane na bočne strane trupa, kao i uređaje za smanjenje infracrvenog (IC) odraza izduvnih gasova motora. Modernizovani Ka-29 dobio je novu oznaku Ka-29VPNCU (Vazdušno komandno mesto za osmatranje, navođenje i upravljanje). Kasnije je konstruktorski biro „Kamov” preuzeo još dva helikoptera Ka-50 ( brojevi: 20 i 21) iz 344. centra za borbenu obuku i preobuku letačkog sastava (CBPiPLS), sa namerom da se i oni dovedu na isti tehnički standard kao i prva dva „Crna ajkula” namenjena ECG-u. Međutim, ideja o formiranju ECG-a je zastala zbog nedostatka sredstava i drugih, u tom trenutku hitnijih prioriteta, budući da je rat u Čečeniji veoma brzo iscrpljivao ruski vojni budžet. U ovoj teškoj situaciji, OKB „Kamov” je sopstvenim sredstvima modifikovao prvi par helikoptera Ka-50, nadajući se da će mu Ministarstvo odbrane Rusije kasnije nadoknaditi troškove. Kompanija nije bila u mogućnosti da finansira modifikaciju drugog para letelica Ka-50, pa su one ostale neiskorišćene u hali eksperimentalnog pogona u Ljuberciju, dok su prvi par modifikovanih „Crnih ajkula” i oba helikoptera Ka-29 predati 344. centru za borbenu obuku i preobuku letačkog sastava (CBPiPLS). Modifikovane letelice učestvovale su u eksperimentalnoj vežbi na poligonu Alabino, održanoj od 25. septembra do 21. oktobra 1997. godine, radi provere efikasnosti njihove novointegrisane misijske opreme.

Od eksperimentalne do udarne grupe
Nakon pada letelice kojom je upravljao komandant 344. centra za borbenu obuku i preobuku letačkog sastava (344. CBPiPLS), general-major Vorobjov, u junu 1998. godine, program Ka-50 našao se pred obustavljanjem. Spašen je isključivo zahvaljujući naredbi Ministarstva odbrane Rusije od 29. novembra 1999. godine, kojom je predviđeno formiranje borbene udarne grupe (CSG) namenjene za dejstva u lokalnim sukobima.

U to vreme, 344. CBPiPLS je koristio samo jedan Ka-50, serijski broj „24“ (s/n 01-04), modifikovan u Kamov OKB još 1997. godine. Odlučeno je da će drugi helikopter za CSG biti peta eksperimentalna mašina, serijski broj „25“ (s/n 800-05) i korišćen u akcionom filmu „Crna ajkula“ iz 1993. godine.
Kamov OKB je brzo započeo pripremu dva helikoptera, formirajući tim tehničara i specijalista za pomoć u borbenoj upotrebi, uključujući glavnog konstruktora Vjačeslava Zaritova i probnog pilota Aleksandra Papaja. Oba Ka-50 su dodatno modifikovana, dobivši poboljšanu oklopnu zaštitu i dodatnu opremu za misiju. Nove karakteristike oklopne zaštite uključivale su oklopne bočne prozore za kokpit i oklopne ploče pričvršćene za pod kokpita. Nova dodata oprema bio je satelitski navigacioni i pokretni kartografski sistem “Kabris”, koji se kristi pri izvršenju redovnih zadataka kao i pri vršenju borbenih misija. Sistem omogućava pilotu da pre leta odabere tačke na ruti leta (trajektoriju leta) i da pozicionira cilj, omogućavajući Ka-50 da stignu do svojih ciljeva sa kružnom greškom od samo nekoliko desetina metara. Helikopteri su takođe dobili digitalne video kamere i snimače u kokpitu. Kamere su nameštene tako da snimaju kroz ILS-31 HUD - sektor ispred helikoptera, zajedno sa informacijama prikazanim na HUD-u. Obuka pilota raspoređenih u CSG odvijala se između decembra 1999. i juna 2000. godine, u prilično teškim uslovima zbog hronične nestašice goriva i municije. Ukupno su ostvarili 28 smena letenja koristeći dva Ka-50 i jedan Ka-29VPNCU, što je iznosilo preko 150 trenažnih letova (uključujući 125 letova Ka-50). Ovi letovi su takođe korišćeni za testiranje funkcionalnosti novoinstalirane opreme za misiju u različitim režimima leta, kao i za usavršavanje upotrebe metode spoljašnjeg ciljanja.

Piloti su takođe trenirali na poligonima, gađajući iz topa od 30 mm, lansirajući rakete od 80 mm i
PTR “Vihr”. Zalihe municije za obuku KSG-a bile su prilično ograničene, što je, zauzvrat, omogućilo pilotima da se kvalifikuju samo za borbenu upotrebu u automatskom režimu, dok je TV/laserski sistem za ciljanje Škval-V na Ka-50 radio u režimu automatskog praćenja. Nakon završetka obuke, komandna je potvrdila da su posade KSG-a bile spremne za borbu u dnevnim odnosno povoljnim vremenskim uslovima u pojedinačnoj formaciji, kao i u parovima; takođe bili su osposobljeni za izvođenje letova po maršuti kako u dnevnim tako i u lošim vremenskim uslovima. Tokom obuke, ovladali su upotrebom spoljašnjeg ciljanja podacima dobijenih od Ka-29VPNCU i sa zemaljske automatizovane radne stanice. Posada Ka-29 smatrana je spremnom za borbu, odnosno pružanje informacija o ciljevima za Ka-50, dok su piloti Crne ajkule bili kvalifikovani za izvođenje napada na kopnene ciljeve koristeći informacije o ciljevima dobijene sa Ka-29VPNTcU. U decembru 2000. godine, Generalštab ruskih oružanih snaga izdao je direktivu o raspoređivanju KSG u region Severnog Kavkaza i uključivanju u borbene operacije u Čečeniji. Pre izvršenja preleta sa sva tri helikoptera uklonjene su nacionalne oznake i serijski brojevi. Osoblje KSG-a činilo je osam pilota, dva navigator, 26 inženjera i tehničara. Bila su tu i dva predstavnika iz Direkcije RAA, plus devet tehničara iz OKB Kamov i fabrike AAK Progres. Borbene misije trebalo je da izvršavaju samo piloti ratnog vazduhoplovstva. Tehničari za održavanje letelica imali su iskustvo samo sa Mi-24, uz vrlo malo ili bez iskustva u servisiranju Ka-50 i Ka-29. Prlet dva Ka-50 i jedinog Ka-29 VPNCU, praćen helikopterom Mi-8, odvijao se sa aerodroma Toržka do aerodroma Grozni-Sever u Čečeniji, sa zaustavljanjima za dopunjavanje gorivom u Kalugi, Kursku, Milerovu, Jegorlikskoj i Budenovsku. Međutim, prelet se odvijao u najgorem dobu godine, pre svega zbog preovlađujućeg lošeg vremena. Prelet zadatom maršutom počeo je 3. decembra, a završen je 26. decembra 2000. godine. Nisu bili prijavljeni ozbiljni kvarovi tokom dugog putovanja. U Groznom-Severu, tim CSG-a sa osobljem, uključujući tim Kamov/AAC Progres, živeo je u poljskim uslovima, smeštenim u šatorima sa dizel grejačima. Jedan oštećeni grejač u susednom šatoru izazvao je požar koji je uništio šator u kojem je bilo smešteno osoblje OKB Kamov; imali su sreće da pobegnu na vreme, ali vatra je progutala sve njihove stvari. Letovi radi upoznavanja sa terenom obavljeni su od 28. do 30. decembra, nakon čega je obuka letenja i upoznavanja sa područjem nastavljena 1. januara, dok je prva borbena misija u Čečeniji zabeležena 6. januara 2001. godine. Piloti helikoptera Ka-50 izvodili su letove za upoznavanje sa terenom u letelicama Mi-24, dok su se borbene misije izvodile u mešovitim formacijama koje su činili par helikoptera Ka-50 i par helikoptera Mi-24, ili par helikoptera Ka-50 i jedan helikopter Ka-29. Mediski najviše propraćena borbena misija helikoptera Ka-50 u Čečeniji bila je ona prva, izvršena uz podršku helikoptera Mi-24. Par letelica „Crna ajkula”
napao je dobro kamuflirano skladište municije u blizini mesta Komsomoljskoje.
Taj mali dobro utvrđeni cilj bio je smešten u dubokoj dolini, a uništen je raketama S-8 kalibra 80 mm, ispaljenim tokom strmog poniranja. Nepovoljni i naglo promenljivi vremenski uslovi na Severnom Kavkazu u januaru 2001. godine predstavljali su izazov za letenje na izuzetno malim visinama, uz čestu pojavu magle na planinskim prevojima kroz koje su helikopteri morali da prolaze leteći uskim dolinama; ipak, to se generalno nije smatralo preprekom za bezbedno i efikasno izvršavanje borbenih zadataka. Koncept koaksijalnih rotora helikoptera Ka-50 pokazao se više nego pogodnim za letenje u takvim zahtevnim vremenskim i terenskim uslovima. Nakon prve misije, jedan od pilota je sa oduševljenjem izjavio da bi isključivo letelice sa koaksijalnim rotorima trebalo da obavljaju borbene zadatke iznad surovog planinskog terena Severnog Kavkaza. Odsustvo repnog rotora znatno je olakšavalo upravljanje helikopterom pri bočnim udarima vetra (tj. pri letu u uslovima promenljivog bočnog vetra), što je moglo biti veoma opasno tokom leta kroz uske doline. Padine dolina, zagrejani suncem, stvarali su snažne vazdušne turbulencije; prilikom ulaska u takve turbulentne zone ili pod uticajem udara vetra, helikopteri Mi-8 i Mi-24 pokazivali su sklonost ka gubitku kontrole i nekontrolisanom skretanju, što je u pojedinim slučajevima dovodilo do ozbiljnih udesa. Borbene prednosti helikopter Ka-50 sa koaksijalnim rotorima pokazao je svoje značajne prednosti pri letu u planinskim uslovima, uključujući veliku manevarbilnost i izuzetnu brzinu penjanja. Tokom jednog borbenog leta, u pokušaju da izbegne visoke litice, pilot helikoptera Ka-50 sa oznakom „24” premašio je sve proračunate vrednosti brzine penjanja; uređaj za beleženje parametara leta pokazao je da je letelica (kojom je upravljao pukovnik Aleksandar Rudih, komandant borbene grupe) dostigla vertikalnu brzinu od 30 m/s.

Borbene operacije grupe pratile su i brojne poteškoće. Prva od njih zabeležena je već prvog dana borbenih dejstava, 6. januara 2001. godine, kada je Ka-50 sa oznakom „25” napao cilj raketama kalibra 80 mm sa izuzetno male visine. Uz podršku helikoptera Mi-24, izveo je raketni napad u strmom obrušavanju na dobro kamuflirano skladište municije smešteno u blizini grada Komsomoljskoje. Mali utvrđeni cilj je uništen, a misija uspešno obavljena, ali je nakon izlaska iz napada pilot osetio vibracije helikoptera i odlučio da izvrši preventivno sletanje na aerodrom Hankala. Vizuelni pregled je pokazao da je vrh jednog kraka elise oštećen gelerom rakete S-8, koju je ispalio sam helikopter. Oštećeni vrh je pažljivo uklonjen, nakon čega je helikopter obavio kratak prelet radi povratka u bazi. Tamo je bio prizwmljen tri nedelje, čekajući isporuku novog kompleta krakova rotora iz Toržoka. Helikopter sa oznakom „25” ponovo je poleteo 29. januara, a do njegovog povratka u stroj, borbena grupa je izvršavala zadatke sa samo jednim helikopterom Ka-50, u pratnji modela Ka-29VPNCU.
Borbena grupa dobijala je zadatke od Centra za borbeno upravljanje Združene grupe snaga na Severnom Kavkazu. Grupa je dobijala naređenja za uništavanje ciljeva na poznatim lokacijama – kao što su logori, skrovišta, skladišta naoružanja i slično. Većina tih ciljeva nalazila se na teško pristupačnim planinskim terenima, često u dolinama ili na padinama na nadmorskoj visini do 1.500 metara. Tokom poslednjih dana boravka u zoni borbenih dejstava, dva helikoptera Ka-50 imala su zadatak da vrše patroliranje radi slobodnog lova na ciljeve (misije tipa „traži i uništi”). Nakon popravke helikoptera „25”, grupa je nastavila sa letovima u punom sastavu.
Kako je naveo pukovnik Rudih, angažovanje u Čečeniji prvobitno je bilo zamišljeno kao deo istraživačkog projekta. Misija, koja je trajala mesec dana, prvenstveno je bila usmerena na testiranje helikoptera Ka-50 u uslovima bliskim borbenim, kao i na proveru procedura uz korišćenje spoljnog navođenja na cilj. Jedna od ključnih testiranih karakteristika bio je bezbedni sistem za prenos podataka helikoptera Ka-50, namenjen razmeni informacija o ciljevima sa drugim helikopterima tokom koordinisanih grupnih dejstava. U Čečeniji, helikopter „Crna ajkula” koristio je taj sistem za prijem podataka o ciljevima od helikoptera Ka-29VPNCU.
Borbena grupa je svakog jutra dobijala zadatke od Združene grupe snaga. Ti zadaci su se obično odnosili na napad na ciljeve u unapred određenim zonama dejstva, smeštenim na zaklonjenim padinama planina, koje inače nisu bile dostupne dejstvu artiljerije. Kako je naveo pukovnik Rudih, borbena grupa je pretraživala zonu operacija sektor po sektor, pri čemu su rezultati dejstava u svakom naletu beleženi video-snimkom radi naknadne analize.

Digitalna mapa terena koju obezbeđuje sistem Kabris, ličila je na uobičajenu papirnu mapu, stim što je pilot mogao da odabere bilo koju razmeru koja mu odgovara. Oznaka na pokretnoj mapi prikazuje trenutnu poziciju helikoptera. Tokom početnih borbenih letova u Čečeniji helikopteri Ka-50 leteli u formaciji sa Mi-24, koji su služili kao borbena pratnja, a čije su posade činili piloti iz frontovskih eskadrila raspoređenih u tom regionu. Leteći kao pratioci, bili su impresionirani do tada neviđenim manevarskim sposobnostima letelice Ka-50. Zapravo, nisu imali predstavu o performansama i mogućnostima Ka-50, zbog čega su Mi-24 bili nepogodni za pratnju. Pukovnik Rudih je napomenuo da je nakon izvršenja prvog borbenog zadatka načelnik avijacije Združenih snaga, pukovnik Rif Sahabutdinov, izjavio da je za posade Mi-24 gotovo nemoguće da pružaju pratnju helikopterima Ka-50. Zbog toga su svi naredni borbeni letovi Ka-50 obavljani uz pratnju helikoptera Mi-24 kojima su upravljale posade Borbene ispitne grupe, što je na kraju omogućilo grupi iz Toržoka da u Čečeniji deluje kao samostalna borbeno-istraživačka jedinica.
Do 14. februara 2001. godine, borbena ispitna grupa zajedno sa pratećim helikopterima Mi-24, ostvarila ukupno 121 borbeni let, naspram 113 prvobitno planiranih. Sedamdeset šest tih letova izvele su letelice borbene ispitne grupe (ostvarivši više od 63 sata naleta). Helikopter Ka-50 sa oznakom „24” imao je najviše letova u grupi ukupno 36, dok je „25” imao 13. Ka-29VPNCU (Ka-29VPNTsU) još 27 letova. Svaki pilot Ka-50 ostvario je između 6 i 10 sati naleta u borbenim uslovima, uz dodatnih 1 do 15 sati na helikopteru Mi-24. Većina borbenih letova izvedena je u lošim vremenskim uslovima, uprkos činjenici da se nijedan od pilota nije obučavao u takvim uslovima tokom faze pripreme za borbeno angažovanje u Toržoku.
Nevođene rakete bile su osnovna vrsta ubojnih sredstava koje su koristili helikopteri borbene grupe. Dve letelice Ka-50 zabeležile su više od 100 lansiranja raketa S-8- dok je Ka-29VNPTsU izveo još 29. Helikopter Ka-50 sa oznakom „24” zabeležio je 43 dejstva topom, a „25” 19.
Ukupno gledano, par helikoptera Ka-50 izveo je više od 100 naleta sa dejstvom po cilju, pri čemu je utrošeno 929 nevođenih raketnih zrna S-8 kalibra 80 mm, kao i oko 1.600 granata kalibra 30 mm tokom 62 topovska dejstva. Ka-29VNPTsU je zabeležio 29 dejstava, ispalivši 184 rakete. Lansirane su samo tri protivtenkovske vođene rakete (PTVR) 9A4172 „Vihr-1”, jer je u zoni dejstva borbene grupe (CSG) bilo malo ciljeva koji bi opravdali upotrebu tih skupih vođenih raketa. Zabeleženo je da su sve tri lansirane rakete uspešno pogodile svoje ciljeve. U misiji 6. februara, helikopter Ka-50 „24” ispalio je dve rakete sa udaljenosti od oko 3 km (1,6 nautičkih milja) na kamp pobunjenika smešten u blizini sela Centoroj. Jedno od lansiranja rakete „Vihr-1” sa helikoptera „25” izvedeno je bez prethodnog merenja daljine, ali se sistem „Rubikon” (koji objedinjuje funkcije upravljanja letom, navigacije i napada) pokazao sposobnim da usmeri raketu ka cilju i ostvari direktan pogodak.
Tako je Ka-50 prošao svoje vatreno krštenje u Čečeniji, 18 godina nakon prvog leta tog tipa letelice, a tokom pete godine službe u Ruskoj armijskoj avijaciji (RAA).

Zaključci izvedeni iz dejstava borbene grupe (CSG)
Među glavnim zaključcima proizašlim iz dejstava borbene grupe u Čečeniji bio je taj da je koncept upotrebe visokoautomatizovanih sistema za upravljanje letom, navigaciju i napad – koji mogu da smanje opterećenje pilota – konačno potvrđen u realnim borbenim uslovima. Borbeno iskustvo CSG-a, sažeto u izveštaju nakon završetka misije, pokazalo je da su se njegovi piloti – uprkos malom broju sati naleta ostvarenih tokom faze pripreme – uspešno i brzo prilagodili specifičnostima upravljanja helikopterom sa koaksijalnim rotorima. Sistem za let i navigaciju „Rubikon” Sistem za napad omogućio je letelici Ka-50 upotrebu celokupnog naoružanja tokom jednog naleta, uz mogućnost brzog preusmeravanja vatre na nove ciljeve. Većina ciljeva koje su otkrile izviđačke grupe na zemlji i koji su bili određeni za napad nalazila se na teško pristupačnim mestima, što je podstaklo pilote da u potpunosti ispitaju manevarske mogućnosti helikoptera Ka-50.
Tokom letova u nepovoljnim vremenskim uslovima i iznad teškog terena, posade helikoptera Ka-50 dejstvovale su topom i nevođenim raketama na daljinama do 3 km, kako u automatizovanom režimu (uz korišćenje TV/laserskog nišanskog sistema „Škval-V“ koji je vršio automatsko praćenje cilja i merenje daljine), tako i u takozvanim „operativnim” režimima. Ovi drugi režimi korišćeni su u uslovima smanjene vidljivosti i na malim daljinama, pri čemu je pilot ručno vršio sve neophodne korekcije nišanjenja tokom rafalne paljbe, na osnovu odstupanja prvih projektila, koja su bila jasno uočljiva zahvaljujući upotrebi obeležavajuće municije. Prema rečima pilota, preciznost raketa lansiranih u ručnom režimu pokazala se nešto slabijom u odnosu na onu postignutu u automatizovanom režimu napada. Naknadna analiza video-snimaka naleta (zabeleženih kamerama u kabini koje su snimale kroz HUD), kao i analiza podataka koje su dostavile izviđačke grupe specijalnih snaga na terenu, potvrdile su da su svi dodeljeni ciljevi uništeni.
Još jedan važan zaključak proizašao iz borbenih dejstava ove grupe u Čečeniji bio je taj da je novi helikopter pokazao veoma dobru pouzdanost u uslovima intenzivne i učestale upotrebe. Tim biroa „Kamov” koji je boravio na terenu pružao je samo savete vojnim tehničarima, čime su opovrgnute tvrdnje da bi za održavanje novog helikoptera bila neophodna posebna i višegodišnja obuka tehničkog osoblja. Nije bilo perioda prizemljenja letelica usled kvarova. Zajedničko baziranje helikoptera Ka-50 i drugih tipova letelica armijske avijacije u borbenim uslovima potvrdilo je tvrdnju projektnog biroa „Kamov” da opremanje armijske avijacije novim tipom helikoptera neće dovesti do naglog porasta problema sa održavanjem prilikom zajedničkog baziranja sa helikopterima Mi-8 i Mi-24, uz korišćenje iste opreme za opsluživanje na zemlji. Demonstracija sposobnosti helikoptera Ka-50 za autonomno baziranje, bez potrebe za korišćenjem opreme za opsluživanje na zemlji, nije realizovana zbog ograničenih finansijskih sredstava predviđenih za fazu pripreme i uvođenja u upotrebu (CSG).
Sistem „Kabris”, koji objedinjuje satelitsku navigaciju i pokretnu mapu, pokazao se kao veoma korisno navigaciono sredstvo. Digitalna pokretna mapa omogućavala je pilotima da prate sopstvenu poziciju, kao i položaj drugih helikoptera u grupi i ciljeva predviđenih za napad. Piloti su konstatovali da bi, uz manje izmene, sistem „Kabris” mogle da koriste posade iz borbenih jedinica sa prosečnim nivoom obučenosti za izvođenje prilaza za sletanje u lošim vremenskim uslovima – bez vizuelnog kontakta sa tlom, oslanjajući se isključivo na podatke o poziciji dobijene putem novog sistema.
Uprkos kratkom trajanju eksperimentalne borbene operacije i lošim vremenskim uslovima koji su onemogućili testiranje svih mogućih i teoretski opravdanih načina borbene upotrebe helikoptera Ka-50 (uključujući čuveni manevar „Voronka” – kruženje oko cilja uz zadržavanje nosa letelice usmerenog ka njemu radi neprekidne paljbe iz topa), piloti su bili izuzetno zadovoljni vatrenom moći i manevarskim sposobnostima „Crne ajkule” u realnim borbenim uslovima. Sveobuhvatna oklopna zaštita kabine značajno je doprinosila moralnu i samopouzdanju pilota tokom borbenih zadataka. Piloti Ka-50 često su isticali da su se u kabini helikoptera osećali mnogo sigurnije nego u bilo kom drugom tipu helikoptera. Osećaj povećane bezbednosti i mogućnosti preživljavanja dodatno je pojačan prisustvom sistema za katapultiranje. Spisak nedostataka u konstrukciji helikoptera Ka-50, uočenih tokom borbenih dejstava u Čečeniji, obuhvatao je potrebu za preraspodelom pojedinih pokazivača u kabini i izmenom načina prikazivanja informacija, kao i potrebu za opremanjem letelice termovizijskim uređajima kako bi se omogućile operacije pretrage i napada noću. Ostale preporukeproistekle iz misije grupe CSG u Čečeniji odnosile su se na izmenu redosleda izbacivanja mamaca iz lansera UV-26M, kao i na opremanje helikoptera kompletnim automatizovanim sistemom za samozaštitu. Treba napomenuti da su ovi zahtevi ispunjeni ubrzo nakon povratka grupe.
Model Ka-29VPNTsU bio je predmet dodatnih komentara pilota. Na primer, displej „Kabris” (Kabris) u njemu bio je postavljen ispred navigatora, pa je pilot morao da gleda u njega, što mu je odvlačilo pažnju od izvršenja zadataka i upravljanja letelicom. Pored toga, modifikovani Ka-29 pokazao se znatno težim, a samim tim i znatno manje manevarbilnim i sporijim od elegantnog i okretnog modela Ka-50. To je, zauzvrat, ograničavalo delovanje grupe. Istovremeno, Ka-29VPNTsU je uspešno obavio svoj primarni zadatak – izviđanje i određivanje ciljeva; takođe je korišćen za pružanje vatrene podrške jurišnim helikopterima dejstvom po ciljevima pomoću nevođenih raketa iz dva lansera kalibra 80 mm, i uz upotrebu topa kalibra 30 mm.
Postojali su i određeni problemi u vezi sa opremom za preživljavanje posade. Piloti grupe CSG izvršavali su borbene letove na helikopterima Ka-50 u Čečeniji noseći lake pancirne prsluke i naoružani automatom „Kaštan”, koji su rado koristili zbog jednostavnosti rukovanja i precizne vatre. Međutim, u kabini helikoptera Ka-50 nije bilo pogodnog mesta za odlaganje tog oružja, a navođeno je i da pancirni prsluk narušava udobnost pilota; štaviše, piloti CSG-a su često isticali da im prsluk uopšte nije potreban s obzirom na to da je kabina bila snažno oklopljena. Sve u svemu, rezultati borbene upotrebe dva helikoptera Ka-50 i jednog Ka-29 u realnim borbenim uslovima tokom misije u Čečeniji ocenjeni su pozitivno. U izveštaju nakon raspoređivanja takođe je konstatovano da bi, nakon neophodnih izmena radi otklanjanja uočenih nedostataka, ovakva namenska i fleksibilna udarna borbena grupa mogla značajno povećanje operativne efikasnosti snaga angažovanih u lokalnim sukobima.

Uprava za armijsku avijaciju preporučila je proširenje brojnog stanja CSG-a na tri helikoptera Ka-50 i jedan Ka-29, što bi zahtevalo modifikaciju još jednog primerka „Crne ajkule”. Za tu namenu odabran je najnoviji primerak, sa serijskim brojem „26”, čija je isporuka iz fabrike „Progres” bila planirana za 2001. godinu. Helikopter Ka-29 takođe je trebalo dodatno modifikovati ugradnjom dnevno-noćnog nišanskog sistema „Samšit-50” (Samshit-50), kao i unutrašnjeg i spoljašnjeg osvetljenja kompatibilnog sa uređajima za noćno osmatranje (NVG). Među glavnim zahtevima pilota CSG-a, koji su testirali Ka-50 u realnim borbenim uslovima, nalazili su se dalje usavršavanje algoritama za upravljanje letom i razvoj simulatora za obuku pilota i upotrebu naoružanja. Pored toga, piloti su istakli da je od ključnog značaja ubrzati razvoj verzije Ka-52, kako bi se taj dvosed koristio kao borbena letelica za komandovanje i upravljanje, čime bi se zamenio u tom pogledu ograničeni Ka-29. Ipak, ispunjenje svih zahteva Ruske armijske avijacije (RAA) pokazalo se kao nemoguća misija u tom trenutku, s obzirom na to da Ministarstvo odbrane Rusije, prema dostupnim informacijama, nije obezbedilo dodatna sredstva za unapređenje tehnike CSG-a početkom 2000-ih godina. Nakon fabričkog testiranja simulatora za Ka-50, zamenik glavnokomandujućeg Ratnog vazduhoplovstva (VVS) zadužen za naoružanje obustavio je finansiranje, čime je projekat praktično okončan. Usled dejstva različitih nepovoljnih faktora, rukovodstvo VVS-a postepeno je gubilo interesovanje za jednosed Ka-50. Postojanje CSG-a smatrano je preprekom za realizaciju koncepta jedinstvenog tipa jurišnog helikoptera nove generacije za potrebe RAA – projekta čiji su razvoj, uz veliku promotivnu i medijsku kampanju, obećale kompanije „MVZ Milj” (MVZ Mil) i „Rostvertol” (Rostvertol). Tako je kraj CSG-a bio očekivan: izdato je naređenje o rasformiranju grupe, a sva sredstva namenjena modifikaciji helikoptera su ukinuta.

Početak priče o Ka-52
Uprkos aktivnim protivmerama konkurenata iz kompanija MVZ „Milj” i „Rostvertol” — koji su delovali usklađeno i koordinisano sa konzervativnim strukturama unutar ruskog Ministarstva odbrane — jednosedni jurišni helikopter se pokazao kao efikasna i isplativa borbena mašina. Borbena ispitivanja „Crne ajkule” u Čečeniji potvrdila su da je izvorni koncept projekta biroa „Kamov” bio valjan i da kompanija može da ponudi odgovarajućeg naslednika helikoptera Mi-24 u službi Ruske armijske avijacije. Međutim, još sredinom osamdesetih godina, kada se činilo da je ishod nadmetanja za novi jurišni helikopter već odlučen, sovjetska vojska je počela da razmatra kako da reši problem preobuke pilota predviđenih za upravljanje jednosednim modelom Ka-50, čija je serijska proizvodnja velikih razmera tada već bila planirana.
Taktičko-tehnički zahtevi za varijantu helikoptera Ka-50 sa dvostrukim komandama, označenu kao V-80UB, prvobitno su izdati od strane Ratnog vazduhoplovstva (VVS) još 1985. godine. Najjednostavnije rešenje podrazumevalo je ugradnju dodatne kabine u nosni deo za pilota-instruktora, po uzoru na rešenje primenjeno kod dvosedih lovaca MiG-25PU/RU. Ipak, helikopter je imao određene konstrukcione osobenosti koje su onemogućavale primenu takve konfiguracije sa dva sedišta u „stepenastom tandem” rasporedu.
Kao što se i moglo očekivati, Mihejev je imao negativan stav prema ideji o jednostavnoj preradi jednosednog modela Ka-50 u dvosed za obuku. Međutim, istovremeno, Kamov OKB je bio preopterećen radom na važnijim projektima, zbog čega je tema V-80UB dobila sporedni značaj. Konačna konfiguracija dizajna, kako je predložena za dvosed 1980-ih, uključivala je dosta nestandardnih rešenja koja bi omogućila V-80UB da zadrži svoj centar gravitacije i obezbedi specifikacije koje je vojska zahtevala za vidno polje i za pilota-pripravnika i za pilota-instruktora kako bi se garantovala bezbednost leta. Pored toga, prednja noga podvozja je izgubila mehanizam za uvlačenje.
Projektantski tim je napravio maketu dvoseda, ali ubrzo nakon toga svi radovi na projektu su prekinuti, čak i pre nego što je sproveden pregled Komisije za makete. Nema čvrstih informacija o konkretnim dokumentima Ministarstva odbrane ili Ministarstva za vođenje oružja kojima se naređuje Kamov OKB da prekine radove na projektovanju modela V-80UB. Najverovatnije je da je ova odluka doneta tokom još jedne runde beskrajnog takmičenja između V-80 i Mi-28, očigledno u nastojanju da se izbegne nerazumno trošenje sredstava u slučaju puštanja u upotrebu dizajna koji je predložio MVZ Mil.
Međutim, zatvaranje teme V-80UB imalo je pozitivan efekat na dalji razvoj Ka-50, što je na kraju rezultiralo razvojem Ka-52, prave izviđačko-udarne platforme."