offline
- vrabac
- Legendarni građanin
- Pridružio: 30 Dec 2010
- Poruke: 4963
|
Napisano: 04 Apr 2013 20:16
Nisam imao nameru da razvijam ovako bombastičnu temu u nekoj većoj dužini ali pošto sma lepo zamoljen prosto nisma zano gde bih je postavio i dajoj pri tome ne dam neki još rogovbatniji i duži naslov tipa Kratke crtice u okviruo svrta na bla....bla...
Lično je nikad ne bih razvijao jer smo mi zemlja koja nije bila ni blizu nikakvih raketa takvih namena niti smo sa njima ikada nešto imali. A to u kompletu važi ne samo za naše neposredno okruženje nego i veliku većinu ostalih država barem po broju država.
Međutima kao bi smo malo pažljivije pogledali ukupno po planeti PO BROJU STABOVNIKA za početak A I PO TERITORIJI videli bismo da su okolnosti mnogo drugačije.
SECKAM ZBOG ADSL-a !
Dopuna: 04 Apr 2013 21:03
Naime brzo bi smo ustanovili tom statistikom da VEĆINA stanovnika planete živi POD KIŠOBRANOM ne samo atomskog oružja već i zapravo strateških raketa nosača nuklearnog oružja.
Celokupna Zapadna civilizacija sa nešto preko milijardu stanovnika je i najača u tom pogledu i unutar nje se nalaze ne samo SAD kao apsolutno najača među njima a relativno najača uopšte, već i manje nuklearne sile, Francuska, Britanija i Izrael. Šaviše taj kišobran je obuhvatio i manje delove drugih civilizacija, ili specifičnih slučajeva. Kritičnu snagu među njima ima ipak smao SAD.
Druga nuklearna sila sveta ali sasvim merljiva sa SAD je samo relativno malobrojna Rusija koja suštinski postaje jedini predstavnik Istočne civilizacije kojoj će se možda vremenom pridružiti i neke manje dodirne teritorije a verovatno na kraju u dobar deo Ukrajine. Po stanovniđtvu mali deo sveta ali po teritoriji i prirodnim bogatstvima ogroman.
Treća nuklerna grupacija je Kina koja je ljudski pa skoro i teritorijalno toliko velika da se čini civiizacijom za sebe mada suštinski ona predstavlja i nekoliko drugih manjih zemalja koje su manje ili više za sada nenaklonjene Kini a što u budućnosti uopšte ne mora da bude tako.
Iako su nukleartne snage Kine relativno malobrojne, ako se uporede sa snagom SAD i Rusije, one imaju takozvanu kritičnu masu odvraćanja čak i prema njima.
Četvrta grupa su takozvani na izgled mali igrači koje predstavljaju Pakistan i Indija i koji su vrlo specifični.
U ovom slučaju radi se o vrlo kakrakterističnom sukobu civilizacija gde je Indija kao jedna postavljena kao protivnik sa jedne strane Pakistanu a sa druge strane Kini, jer se tu tri civilizacije Islamska, Indijska i Kineska suprostavljaju jedna drugoj sa različitm trenutnim nivoima sukoba. Prava istina jeda se na listi indijskih ciljeva nalaze ne smao Pakistan i Kina već zapravo i Teheran, Rijad i Džakarta jere se radi o pravo m sudaru civilizacija. Sa druge strane na listi Pakistana se Kina ne nalazi i u ovom trenutku mu je najbolji saveznik ali to zapravo nije uopšteno obavezno stanje za dalju budućnost jer unutar Kine već odavno postoje islamska previranja koja su u konačnici antikineska.
Specifian položaj imaju i ostale manje čanice Zapdne Alijanse svaka za sebe. Na primer Izrael je specifično razvio nuklearno oružje i rakete za njega, do dometa za Iran a verovatno i Pakistan, iako je pod kišobranom SAD. Takođe i Francuska ima pomalo specifičan stav, koji je evoluirao od nekada potpuno autonomne atomske sile, do lokalne sile sa pretežnim oslanjanjem na SAD, to isto važi i za Britaniju samo još više. Ipak, sa svojim, iako malobrojnim podmornicama i jedna i druga su zadržale mogućnost globalnog odgovora na bilo koju pretnju.
Tako da i pored, dakle većeg broja posednika nuklearnog oružja, u značjnijoj meri (a broj takvih zemalja će se vremenom povećavati , kao što već i dans ima još zemalja ali sa vrlo malim ili vrlo specifičnim nukelarnim udarnim potencijalom) ipak SAMO dve sile iamju kritanu masu za apsolutno uništenje ya to su Rusija i SAD koje jedine mogu da dopreme 1000 bojevih glava na bilo koju tačku planete. Kina je odmah uz rame sa njima i da bi bila podjednako jaka za sada joj fali nešto veći ukupan broj glava i nešto veća sposobnost apsolutne dostave na bilo kojiu tačku planete. Francuska i Britanija zahvaljujuči podmorničkim raketama (kod Britanaca su čak i one američke) ali i nosačima aviona imaju makar titularnu funkciju globalne nukleartne sile. Titularne zato što bi ih prethodne tri mogle ponaosob pa čak i zajedno relano poraziti u nukleranom ratu a da čak i izdrže posledičnu odmazdu i da čak i čovečanstvo ne izumre. Bem ti posao...Suluda računica ali ka što reče jedan pukovnik, ne uzimajt k srcu, posao je posao...i budite ubeđeni da ju je odavno neko već pravio.
Dopuna: 05 Apr 2013 1:39
Elem, date različitosti su uslovile i različite pristupe i inženjerskoj realizaciji nuklearnih snaga uopšte, a strateških raketa prirodno usput.
Tako na primer Izrael verovatno neće razvijati rakete globalnog dometa (preko 10 000 km) a verovatno nikad ni podmornice sa strateškim raketama
Opet Pakistan vrlo verovatno neće hteti a ni smeti da razvija takve rakete a kamoli podmornice.
Sa druge strane Indija ide ka podmornčkim snagama kao protivtežu Kini ali verovatno ne i ka raketama globalnog dometa jer više ne sme nego što ne može kao i Pakistan.
Međutim sva ta stanja su privremenog karaktera i u budućnosti će obe strane početi da jačaju po svim parametrima. Tome na ruku ide i to da su se krstareće rakete sa lansiranjem iz podmorničke cevi, zahvaljujući satelitskoj navigaciji i vaskrsenju INS metode u kombinaciji, pojavile dostupne mnogim zemljama. A svaka od njih može da nosi nukleaernu glavu i za sada se od te opasnosti svi brane pouzdajući se u ttenutno vrlo ograničen broj proizvođača okeanskih podmornaica sa jedne strane i u ograničenje raketa koje se isporučuju u osnovici za protubrodsku namenu na 300 km. Ako ste se ikada pitali kako to da tako različiti igrači na svetskoj sceni kao što su Kina, SAD i Rusija ipak istovremeno poštuju to ograničenje u dometu to je zbog toga, nije zbog ovih ili onih nosača aviona i ostalih brodova.
No, da se vratimo na filmski rečeno na mejn strim teme, i zapravo nam ostaju za razmatranje sve tri komponente nuklearnih snaga, mornarička, kopnena i vazdušna u smislu baziranja projektila sa nuklearnom glavom u trenutku lansiranja.
Danas se to pitanje svodi na sledeće sisteme:
1. Podmornice, po pravilu sa nuklearnim pogonom, naoružane takozvanim balističkim projektilima velikog dometa sa nuklearnim bojevim glavama.
2. Avione, od kojih su najznačjaniji takozvani strateški bombarderi sa raznim oblicima projektila sa nuklearnim glavama, mada vremenom postaje očigledno da će među njima biti najbrojnije krstareće rakete i to uglavnom podzvučne ali dosta velikih dometa.
3. Balističke (tzv.) rakete kopnenog baziranja ili u silosima i drugim vrstama ekstremno snažnih podzemnih skloništa ili superpokeretne na vozilima i sva je prilika da će se ovima drugima više težiti.
No iako je danas slika pretežno ovakva, u budućnosti ne mora da bude, odnsono može doći do pojave novih oblika. Mora se priznati da većina od njih i nisu novi već jednostavno najčešće nisu realizovani u nekoj fazi razvoja.
Takva je recimo moguća pojava nuklearnih, pa čak i klasičnih podmornica naoružanih umesto sa balističkim projektilima većeg dometa, dakle umesto njih, sa većim brojem podzvučnih krstarećih raketa velikog dometa. Čak i mali dometi u kombinaciji sa ogoromnim radijusima podmornica, čine ovu kombinaciju strateškom, skoro i globalnom, jer većina života ljudi (barem po broju) na Zemlji se odvija uglavnom u stotinama kilometra od najbližeg mora a u par hiljada je procenat verovatno preko 90 %.
Pomalo slično rešenje je da podmornica balističke projektile ne zameni sa krstarećim podzvučnim, već sa supersoničnim ili čak hipersoničnim krilatim raketama, isto tako velikog dometa, mada i ne mora da bude epohalno veliki. U tom slučaju obično nosi nešto manje projektila nego kada su podzvučni modeli u pitanju.
Obe takve varijante su recimo u SSSR-u dovedene praktično do finalizacije kada se od njih odustalo a verovatno i ne bi potpuno da se ta država nije raspala. Ne bi bilo mnogo izenađujuće da se u budućnosti neka od zemalja (Indija je izgleda na korak od realizacije) odluči za recimo rešenje sa krstarećim projektilima. Opšti razvoj navigacije i plimski talas razvoja BPL-ova je zapravo iznedrio masovnu pirstupačnost tehnologije pravljenja letelica koje mogu biti raznovrsne krstareće rakete, uglavnom podzvučne, mada je praktično dostupno sve potrebno i za supersonični tip.
Hipersonici će međutim verovatno još dugo ostati u posedu samo prve dve sile koje i same još nisu u svim domenima realizovale tu tehnologiju u prvoj borbenoj liniji ali su i jedna i druga na samoj ulaznoj kapiji te mogućnosti.
Dopuna: 06 Apr 2013 18:26
Dakle, obe vodeće nuklearne sile toga vremena, SAD i SSSR, su imale usled svih mogućih različitositi i veoma različt put u projektovnaju nosača nuklearnog oružja. Sada posle pada Sovjetkse iperije i naziranja zalaska američke dominacije neki detalji počinju da sliče.
Amerikanci koji su posle II sv. Rata, nestankom Japana i silaskom sa scene Britanske Imperije, postali ubrzo jedini neprikosnoveni gospodari vodene površine i od tada imaju flotu kao jedan od najvažnijh delova oružanih snaga. Zapravo, dobar status je za sebe, tokom tog rata, izborilio i Strateško vazduhoplovstvo. Kako je SAD prednjačila u razvoju mlaznih aviona a posebno svakovrsnih bombarderskih modela, vazduhoplovstvo je brzo postalo jedan od gavnih nosilaca nuklearnog oružja sa svojim ogromnim bombarderima koji su već tada mogli da dostignu bilo koju tačku na Plavoj planeti. Tako je udeo važnosti avijacionog dela u nuklearnim snagama, dugo vremna bio moćniji čak i od ostalih oblika strateške komande.
SSSR je pokušao, ali na kraju nije uspeo da sasvim zadovoljavajuće da razvije ni strateške bombardere pa ni roužej za njih. Nije da ih nije imao, ali su oni po mnogo čemu bili infernironi američkim, ako ni po čemu drugom, ono po broju i naoružanju. Ali zato su na dometu od zaključno 5000 km, koristeći svoju superiornost u srednjim bombarderima i krilatim supersončnim raketama, stvorili strahovitu premoć a u konačnici to i nije bilo mnogo manje opasno, barem po živi svet na planeti...da je SSSR upotrebio svoje nuklearne glave SAMO te kategorije i da su recimo uništili samo Zapadnu Evropu i da nije bilo nikave kontrareakcije – ljudi na celom svetu bi izumrli...Ko jednom oseti vetar pakla, sve ostalo je blagi povetarac.
Na poćetku 21. Veka svedoci smo da je opšte smanjenje svih nukleranih sredstava, i opšta slabost bombardera prema razvijenim lovcima i PVO, dovela do gubitka mnogih iluzija. Tako su na kraju i SAD dospele u u isti status kao i današnja Rusija, sa vrlo malim brojem vrlo starih i nemodernih bombardera i malim brojem modernih, a ne mnogo upotrebljivih. Pri tome ne računam B-2 koji je trebao da bude revolucija, ali se spotakao na nekoliko mesta i ostao jedan od najskupljih projekata u istoriji celokupne avijacije. Sreća njegova što će se radovi sa njega koristiti na novoj generaciji velikih udarnih BPL-ova inače bi ceo projekat bio možda gora katastrofa u istoriji od inače najgoreg projekta u istoriji, Spejs Šatla (ha ha ha u ovom trenutku mi na slušalicma počinje Adagio in D Minor iz filma Sunshine.....) koji je skoro pojeo NASU, Spirit je izgeda možda i do kraja to uradio sa američkim bombarderima. Kako će se radovi na njemu IPAK, tako lepo i značajno iskorisititi na udarnim BPL-ovima, da je to prosto neverovatno važno i tako će možda opravdati taj užasni rezultat B-dvojke. Samo ime mu govori (kara – djorđević...) BE – DVOJKA !
Kako bilo sad i jedni i drugi imaju starkelje bombardere (B-52 i Tu-95), mnogo starije od svojih posada i manji broj modernijih bombardera (B-1) ili ultramali broj njih (Tu-160). Veći broj nuklearnih glava zapravo isplativo i optimizovao nose samo starkelje i to za sada isključivo u vidu podzvučnih krstarećih projektila.
Ranije nije bilo tako. USAF (u okviru strategijskih snaga) je institucija koja je u prošlosti široko zamahnula u sve varijante tehničkih rešenja. Supersonični projektili velikog dometa su davno isprobani (stariji su od tvog oca Alekse) a na kraju je jedno trajnije rešenje imalo lepu i zapaženu karijeru kao Houd Dog - Lovački Pas (Gonič) ali su vremnom tu legli SRAM i na kraju ALCM. Čak je pokušano i da se balističke rakete lansiraju iz vazduha, što je i danas izaziva interesovanje kako civila, tako i satelitske odbrane, usled mogućnosti da se izbegnu problemi sa adaptacijom mlaznika.
Kao bilo i pored sposobnosti B-52 da dosegnu Rusiju sa svojim krstarećim raketama, pa čak i sposobnosti starih Tupoljeva da sa novom krstarećom raketom dosegnu i centar Amerike, polako ali sigurno, ova sredstva dobijaju drugu glavnu namenu. I jednima i drugima to je zapravo Kina. I jedni i drugi bez aprirori namere (Rusi je svakako nikad nisu ni imali za razliku od Amera) ali kao dobro i pouzdano (prema tom protivniku bar za sada) sredstvo odmazde po površini. Rusima je i deo Evrope sigurno na spisku kao što je i Rusija stalno Amerima. Osim toga u slučaju manjeg nuklearnog njesra upravo ti vazduhoplovi i te krstareće rakete će biti sredstvo lokalnih nuklearnih udara ako već ne padne teret na supersonične rakete.
Dakle, Ale, iako su Ameri u daljoj prošlosti bili daleko inventivniji i daleko nadamašili Rujke po pitanju svekolikih bombardera i strateške komponente iz vazduha, mada eto ne u svim klasama, danas su skoro isti, sa tom pastoralnom slikom starih bombardera i novih krstarećih raketa. Ovo ti je sledeći paradoks; eh da nam je opet takvog neprijatelja (SSSR-a), rekli bi u USAF-u. Kenšin je plakao za Takedom...A pobedio je treći...
Kad je flota u pitanju, stvari stoje sasvim drugačije i priča ima sasvim drugi tok a u kvantitatvnom smislu i isti završetak. I tu ćemo doći do Trajdenta ali i njegovog više mlađeg brata nego alter ega, bulave. I tu su obe starne dale neviđena tehnička rešenja...
|
