Uporedna analiza strateških raketa

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Trenutno stanje u RVSN

Citat:At present the SMF reportedly operates at least 58 silo-based SS-18 Satan ballistic missiles, 160 road-mobile Topol (SS-25 Sickle) missile systems, 50 silo-based and 18 road-mobile Topol-M (SS-27 Sickle B) systems and 18 RS-24 Yars systems.

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

• 1Ovo se svidja korisniku: lacko
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 10 Apr 2013 17:11

Tajna dugovečnosti R-36 je u kanibalizmu. Kad potroše još ova dva ili tri kompleta rezervoara ende...

Dopuna: 10 Apr 2013 19:12

Tako je na kraju svog postojanja ovako ili nako SSSR isterao u podmorničkim balsitičkim raketama bar praktičnu jednakost ako već nije uspeo da istera tehničku savršenost kao Ameri.
Ali ima tu jedno međutim. To je tako, samo zato što se SSSR raspao.
Zapravo u decenju i pol pred raspad, može se reći da je čak bio i šire krenuo u podmorničke strateške sisteme. Hipergoličke rakete R-29 i pomalo prevelike R-39 sa Tajfuna su po dometu postale neprikosnovene, po snazi glava adekvatne a po broju glava dobre.
Ono što je uz to krenulo bilo je još snažnije ali nije doživleo realizaciju.
Naime SSSR je sasvim ozbiljno imao nameru da uvede u relativno značajnom broju još dva strateška sistema sa podmornica.
Prvi oblik su trebale biti podmornice sa velikim brojem podzvučnih krstarećih projketila sa nuklearnom glavom.
To nije bila neka bog zna kakva mudrost,već jednostavno pariranje velikom broju takvih raketa kod Amerikanaca, mada su one kod njih u najznačajnijoj meri bile sa vazdušnih nosioca B-52 pa čak i zemlje, iako su naravno postojale i na podmornicama ali ne primarno strateškim.
Druga grana je bila mnogo zanimljivija i bila je zamišljena kao podmornice sa lansiranjem krilatih visokosupersoničnih (sa tendencijom da pređu u hipersonične) raketa sa nuklearnom glavom a takođe za gađanje zemaljskih ciljeva.
Oba projekta su ugašena usled raznih unakrsnih razloga od kojih su SALT ugovori bili u stvari najvažniji.
I onda se naravno SSSR jel te ... rastočio po republičkim granicama, inače nakaradno napravljenim uglavnom na Rusku štetu. El vas podseća na nešto ?
Meštim taj razvoj je doneo ono što je sada Ruska strateška podmornička komponenta.
Pre svega R-29 su se pokazale pogodnim za modernizaciju i one su danas na prvoj liniji u poslednjoj seriji podmornica tipa Dleta (po NATO kodu).
Iz meni nerazumljivih razloga (za sada...) reaktivirane su rakete i podmornice tipa Tajfun koje su dobil eusavrešnu verziju svojih raketa. Barem dva Tajfuna su u punoj aktivnosti a ima glasina da će sva četiri biti vraćena na dužnost. Zašto su se Rusi odlučili da vrate tako malu seriju podmornica sa relativno malobrojnim raketama i JOŠ da za njih odrade usavršenu verziju nisam siguran, ali se izgleda radi o ozbiljnoj rezervi u slučaju većih problema sa raketom Bulava, kojih je istina i bilo ali ne toliko velikih.
Izgleda da je mali broj Delti i spor tempo kojm će Blava pristizati iznudio taj potez a same tehnologije su izgeda osim u delu vođenja i upravljanja bile već razvijene davno.
Postoji i jedan drugi mogući razlog, R-39 ima veći potencijal možda nego R-29 za prodor kroz antiraketnu odbranu koja je u to doba kada je donošena odluka mnogo ozbiljnije tretirana nego danas kada znamo, da je, bar za sad,a vrlo bušna, da ne kažem da je skroz bušna još uvek.
Međutim najrelanija procena je da glavni razlog kvantitativnslabost koja se smatrala kritičnom.
Sa Bulavom je ispravljeno sve ono štoje R-39-ki nedostajalo.
Isterala je praktično tehnički nivo Trajdenta, zapravo ga je i nadmašila po praktično svim parametrima koji su danas relevanti.
Ipak pri tome uzmite u obzir da je ona za generaciju mlađa od Trajdenta i daj ečeak još dugo godina do kvantitativne snage.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

vrabac ::
R-36 je praktično povučen iz naoružanja i sada se održava njegov manji broj samo zbog TRENUTNOG sigurnog odnosa nuklearnih snaga.
Sama raketa i njena upotreba je još malo pa stvar istorije.
Isto važi i za UR-100. Interesuje me zašto su uopšte i uvedene u operativnu upotrebu paralelno dve klase raketa silosnog baziranja R-36 i UR-100?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Upravo smo i došli do sredstava sa lansiranjem sa kopna.
Zapravo radi se o tome da su postajala TRI pravca kod SSSR-ovih strateških raketa kopnenog baziranja.
Dva si već nabrojao Jangelov i Čelomejev.
Sve je počelo sa osetnim problemom slabijih nuklearnih snaga tokom Kubanske krize. HVALJEN ALLAH.
Tu je SSSR vrlo jasno osetio da je slabiji od SAD u pogledu nukelarnih strateških nosioca.
Jer do tog trenutka, SAD su osim mnogobrojnih vazdušnih nosioca (više vrsta bombardra pre svega a išlo se i prema Haund Dogu...) i narastajućih snaga podmornica (Polaris) imale zapravo NAJAČU kopnenu kariku trijadi nosioca. Tu kopnenu kariku nije donela slepa grana neke vrsta krstarećeg projektila globalnog dometa pod imenom Snark (mada je ona PO MENI INSPIRACIJA, odnosno sredstvo koje je išlo daleko ispred svog vremena) kao islične slepe grane pre svega u vidu legendarnog projekta Navaho (neuspeo ali legendaran, nije oksimoron).
Dakle, tu kopnenu kariku su donele verovatno dve najuspešnije američke rakete na tečna goriva svih vremena a pre svega kultni Atlas pa posle njega Titani.
Ponovljeni paradoks je da je SSSR PRE SAD isterao vršne performanse i ostvario globalni domet sa čuvenom Semicom. Međutim koliko god je Sedmica bila i skoro ostala ideal za ostvarenje globalnog dometa ona je zapravo imala osobine nepogodne za vojne svrhe a njena idealnost (pre svegu sa stanovišta jednačine Ciolkovskog) ju je odvela u dugu do danas neprekinutu karijeru najbojeg i njauspešnijeg kosmičkog nosača u istoriji.
Zapravo i Atlas je bio po mnogo čemu sličan njoj i sa sličnom sudbinom ali za razliku od nje on je ipak bio nešto pogodniji za vojne svrhe (proporcionalno toliko manje za kosmičke), taman toliko da je uz OGROMNE troškove oko pomoćne opreme on pretvroen u PVI PRAVI globalni sistem konenog baziranja.
Vrlo brzo ga jesledio i Titan 1 pa nadalje koji su već bili praktično ultimativni sistemi strateških raketa kopnenog baziranja. Titanova tehnologija motora koja ima samo jednu (ali vrlo nezgodnu) manu a to su pogonitelji iz grupe hipergolika DIREKTNO ŽIVI u kineskim strateškim raketama do dana današnjeg, iako je sam Titan odavno prešao na kosmičke oblike pa su i oni već godinama penzionisani.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Da Sedmica R-7 (SS-6) je bila prva interkontinentalna raketa, ali je bila komplikovana za eksplataciju pa je ubrzo zamenjena na R-16 (SS-7), a ubrzo stiže i R-9 (SS-. Posle toga dolazi do grananja na dve grane: tešku R-36 (SS-9) i laku UR-100 (SS-11).
Ne znam zašto su to učinili. Možda su rakete UR-100 bile lakše za proizvodnju i pomoću njih je bilo moguće brže dostići nuklearni paritet sa SAD?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Trojak razlog.
Prvo kao što si naveo, nije isto imati flotu ogromnih globalnih raketa kakve su bile iz linije Jangela i odgovarajuči broj silosa (čak su do njih i kasnije došli) i lažnih silosa i jednu relativno malu i jendostavnu raketu. Znači nij eisto sa stanovišta dbrane.
Drugo nije isto ni sa pozicije napada, naime male mnogobrojne rakete sa sa manjim glavama po sanazi i na kraju sa manjim brojem glava u MIRV mnogo manje koštaju i po proizvodnji i po odražavanju mada je žrtvovano nešto od dometa na granici interkontinentalna - globlana.
Treće, ove veće su starije konstrukcije i zapravo su bile alternativno mogući nosač za svemir čak i sa ljudskom posadom.
Kako su bile vrlo pogodne za pretvaranje ili čak paralelnu proizvodnju kao kosmičkih lansera odluka je bila vrlo razumna i u krajnjoj meri je donela jedan od najboljih lansera satelita svih vremena Ciklon ali zapravo i Kosmos.
Naime rakete su bile za jednu nijansu možda potencijalno bolja, prilagođenija (vojna) konstrukicija od recimo američkih Titana kojih se kao što znate SAD vrlo dugo nisu u potpunosti odrekle.
Dakle do su UR-ovke držale prostu silu broja, a R-ovke su držale superhevi glave i domet do aposlutno dalekih ciljeva. U razvojnom smislu R-voke su imale veliki potencijal za MIRV-ove sa vrlo velikim brojem glava, nešto što UR-oke nikako ne bi mogle, barem sa ruski projektovanim glavama.
I zaista, Vojevode koje se još koriste su uglavnom sa MIRV-vima sa vrlo velikim brojem glava ili eventualno sa superhevi glavom.
I dok su UR-ovke izgubile smisao pojavom TREĆE GRANE odnoso Topolja, Vojevode su opstale još i danas.
VELIČINA JE BITNA.
Sliku osebujnih sovjetskih a sada ruskih raketa je zapravo promenila treća grana u razvoju tzv. balističkih raketa strateške namene.
Otac te grane je, gle čuda, opet Korovljev.
I opet može da se primeti da je SSSR skor jednako brzo u taj spektar razvoja ušao kao i SAD ali da je SAD mnogo brže i dlaje otišao ali na kraju se ćiotava ta maerčka linija prosto ugasila.
Razlog tome je bio ne u čisom raketnom inženjeringu već u BAZNIM naučno*tehničkim istraživanjima.
Gde li su bili menadžeri majku mu ? Kako to da se to desilo bez njih?
Šta se dogodilo.
Naime u periodu o d nekoliko decenija SAD je prevazišla SSSR u čvrstim gorivima za rakete kompozitnog tipa. Praktično dostigli su skoro sam vrh u klasičnoj grani tog razvoja. Isitn ana krju je sam vrh zauzela Evropa pa možda i Indija lai razlika u nije mnogo velika.
SA druge strane SSSR je kasnio u isterivanju vrhunskih performansi u toj grani.
Ipak mudro o d nje uopšt enisu odustali čak su i razvili i proizveli jednu više protottipsku seriju nego što bi se moglo reći ozbiljno važno oružej poznato po NATO kodu kao SS-13.
Međutim godine baznih istraživanja, bez menadžerskih pijavičnih parazita u procesu, su praktično već Rusiju a ne SSSR dovele do NOVOG goriva u toj grupi čvrstih.
To gorivo je samo po sebi imalo dodtne performanse koje su dotle jednu ne do kraja zadovlajvajuću raketu po performansama odmah uzdigle na interkontinentalni nivo.
Perormansa u dometu i nosivosti je bio potreban uslov a dovoljan i praktično REVOLUCIONARAN je to da su rakete postale dovoljno male i lake da budu potpuno mobilne, osobina koju niko drugi do sada nije dostigao i zapravo osobina koja se sa američkim najboljim gorivom verovatno i ne može dostići pa ni evropskim.
I to je je to, ulitmativni neuhvatljivi zemaljski, sitem. Neuhatljiviji i od podmornica u moru. Jedan kamion ma kako veliki bio, može zapravo biti bilo gde van pogleda iz kosmosa i vazduha. I tu je kraj svim tezama o prvobitnom udaru, koju su manite budaletine (u SAD) dugo i uprono razivjale i o njoj trubili i raspravljali kao i svi stvarno bolesni manijakalni umovi, a što je pokojni Karl Sagan mirno i hladno razotkrio koliko je imbecilno pre svega, još u svojoj legendarnoj seriji Kosmos pre mnogo decenija.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Zanimljivo da je još krajem sedamdesetih u upotrebu uvedena verzija R-36 (SS-9C) globalnog dometa, tako da je američki raketni štit, koji je štitio SAD sa severa, zaobiđen.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

Napisano: 17 Apr 2013 12:11

Američki raketni štit nije nikad ni postojao. I projekat Spartan i Sprint nikad nisu operativno pokrili neku iole značjaniju teritoriju a Najk Zevs niti je isterao performanse niti je završen kvantitativno. Zapravo praktično nisu ni ušli u naoružanje u klasičnom smislu u nekoj ozbiljnijoj meri. I to što je funkcionislao pokrivalo je samo vrlo mali deo teritorije SAD i to Kalifornije i čak i po rečima samih projektanata bilo je prevashodno namenjeno za neutralisanje tada još uvek malobrojne i nedovoljnog dometa kineske pretnje.

Sa severa, SAD su napravile protivbombardersku barijeru i ona je po meni dobro funkcionisala i bila suštinski neprolazna za ruske bombardere u konvencionalnom razmatranju scenarija događja 50-tih i na početku 60-tih.
Lovci dugog radijusa i Bomark su uz tri kordona radara bili snažna sila za presretanje Tupoljeva.
Međutim u malo složenijoj analizi većza 60-tih kada se uzme u obzir da bi delovi VOJ(iNa) i PVO bili parcijalno gađani krilatim raketama radi stvaranja breše, to bi sve teško popilo vodu. Uostalom ta komponenta je kod SSSR bila najmanja u trijadi nuklearnih sredstava i sa danšnje tačke gledišta Ameri su bacili pare...jednako kao i SSSR u mnogo slučajeva.
Ali to nije ni važno jer bi u tom scenariju ionako svi ljudi već bili mrtvi...

Dopuna: 24 Apr 2013 12:13

Bulava gotova sve je završeno sada serija.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Moram ovde da pitam posto koliko sam video Amerikanci vise forsiraju cvrsto raketno gorivo dok je kod Rusa bilo vise raketa sa tecnim gorivom. Koje su prednosti i mane obe vrste goriva?
Stekao sam utisak da Rusi kasne u odnosu na US po pitanju razvoja cvrsog goriva?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Čini mi se da sovjetske/ruske rakete imaju teže i moćnije bojeve glave od američkih.