Kriza na Korejskom poluostrvu

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Srbin u Severnoj Koreji: Ovo je kao Jugoslavija '60-ih, osim što zure u pametne telefone!

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Evo i malo realnosti u celoj ovoj prici o Severnoj Koreji Iz prve ruke


Srbin u Severnoj Koreji: Ovo je kao Jugoslavija '60-ih, osim što zure u pametne telefone!

Na koji način se obožavaju vođe Severne Koreje i šta je to Tito poklonio Kim Il Sungu prepričao je Darko Zelić, koji je proveo 11 dana u najtajanstvenijoj zemlji na svetu
darko zelic, facebook
Ulice Pjongjanga, prestonice Severne Koreje, ne odaju utisak pravog velegrada. Nema jurnjave, žurbe, saobraćajne gužve. Ljudi su u sivim, sumornim odelima, tek ponegde vam pogled uhvati neku življu boju (to se neko hvali odećom strane proizvodnje koju je nabavio švercom). Tipična slika socijalističke Jugoslavije sa jednom razlikom: svi zure u svoje pametne telefone – takav se utisak stiče iz priče Darka Zelića koji je posetio Severnu Koreju.

Ovako je izgledao njegov jedanaestodnevni izlet u ovu zakopčanu i tajanstvenu komunističku zemlju:

– Put u Severnu Koreju je ostavio jak utisak na mene. Prilično je bizarno, jer sve odiše atmosferom Jugoslavije '60-ih godina prošlog veka, sa tom razlikom što svi imaju mobilne telefone – prepričava nam Darko svoje utiske, dodajući da su njegovi saputnici iz drugih zemalja doživeli veći kulturni šok od njega, koji je osetio kako se živi u komunizmu.

– Sa moje strane nije bilo nekog prostora za čuđenje – ti ljudi imaju način razmišljanja i života naših baba i deda – intenzivni međuljudski odnosi, jaka prijateljstva, poštovanje prema drugim ljudima, disciplina i neizostavne radne akcije. Mi smo danas zapadnjaci u pokušaju – govori nam Darko.


Na pitanje kako izgleda Pjongjang i da li odaje utisak velegrada, on odgovara ovako:
– Mene je iznenadila lepota Pjongjanga. Samo, tačno se vidi ono što se dešava i u Srbiji danas – većina para odlazi tamo, dok manja mesta dobiju onoliko novca koliko im zapadne. Pjongjang ima metro i značajan broj automobila (što je zapravo smešan broj u poređenju sa evropskim gradovima, ali ogroman u odnosu na ostale gradove u ovoj državi). Ne odaje onaj utisak metropole na koji smo mi sad navikli – nema stalne jurnjave i gužve, umnogome su staloženiji od nas – priseća se Zelić, dodajući da je prilično jak utisak na njega ostavila i činjenica da se nigde ne može videti nijedan grafit, ali ni bilbord.

– U celom Pjongjangu možete videti samo jedan bilbord, koji reklamira njihov nacionalni automobil. Takođe, nisam mogao da ne primetim da su izuzetno čisti, i za naše pojmove, a kamoli u odnosu na Kineze. Kako smo prošli kroz Kinu na putu do Severne Koreje i tamo se nagledali odvratnih scena, od pljuvanja do đubreta na svakom koraku, Severna Koreja je bila pravo osveženje. Svakodnevno vidite ljude koji metu ulice, kreče zidove ili sređuju ograde – osvrće se Zelić na njihove životne navike. Na pitanje da li je imao utisak da je sve iscenirana predstava za turiste, on kaže da nije sve tako strogo kako to prenose svetski mediji.

– Postoji priča da se svi turisti smeštaju na ostrvo u centru Pjongjanga kako bi se minimalizovale šanse da vide nešto što nije za njihove oči. Moram priznati da smo i mi bili smešteni na tom ostrvu, ali smo gotovo svakodnevno menjali hotele, a obišli smo i više gradova. Nigde nismo imali toplu vodu a struju smo imali u retkim trenucima. Ne sumnjam da postoji mnogo toga što ne smemo da vidimo, ali taj mit o apsolutnoj izolovanosti turista i običnih građana je upravo to – običan mit. Nema neke prepreke u tome da se porazgovara sa njima, jedini je problem u tome što malo njih zna engleski jezik, a i prilično su stidljivi. Moj utisak je da bi se onaj ko govori koreanski jezik sjajno proveo – priča nam Darko, dodajući uz smeh da se tokom čitave posete osećao kao rok zvezda jer je njegova grupa imala obezbeđen prevoz i za najmanje razdaljine, kao i da su im svi mahali i pozdravljali ih tokom šetnji.

Što se tiče obožavanja vladara, tu je situacija prilično jasna – ni njegovu grupu nije zaobišlo svakodnevno klanjanje statuama Kim Il Sunga i Kim Džong Ila:
– Svakodnevno smo iskazivali poštovanje vladarima – klanjanjem i polaganjem cveća. Posle par puta ti uđe u naviku, i nismo to posmatrali kao neki problem – nama taj gest ne predstavlja ništa, a njima znači. Zanimljivo je bilo kada su nas uveli u prostoriju gde su izloženi svi pokloni koje su vladari dobili od drugih državnika. Vodič mi je oduševljeno pokazivao ordenje, dukate i plakete i uzvikivao „Tito!". To su, naime pokloni koje je Kim Il Sung dobio od Tita. S druge strane, Kim Jong Il je dobio jedan dukat i to od „Energoprojekta". Takođe mi je privukao pažnju i deo u kome su izloženi omiljeni predmeti Kim Jong Ila, njegov omiljeni kompjuter je Macbook Pro – priča nam Darko.

Na pitanje šta bi se desilo da su kojim slučajem odbili da ukažu poštovanje vođama, kaže da bi, prema njegovom mišljenju, najviše ispaštao vodič. Dok bi turisti bili samo izbačeni iz zemlje, vodič bi verovatno dobio veću kaznu.

Što se tiče fantastičnih priča o velikim dostignućima vođa, Darko kaže da toga nije bilo.



– Da, svakako se vođe pominju veoma često, a kada se navode njihovi citati, o tome se govori kao o „učenju". Nije bilo nekih fantastičnih priča, sve su to tipična socijalistička predanja – recimo, kako je vođa u vreme rata putovao vozom u trećoj klasi ne bi li se solidarisao sa narodom, ili kako je u poseti nekom selu zaključio da tu fali univerzitet koji je nedugo potom zaista sagrađen a danas je vodeći inžinjerski fakultet u državi. Jedino što bi moglo da zapara uši jeste priča da je Kim Il Sung „Sunce 20. veka", ali se iz konteksta jasno vidi da se tu radi o metafori, a ne da smatraju da je vođa Amon Ra. Ono što je meni mnogo zanimljivije od tih priča kojih smo se mi naslušali u vreme Tita jeste načelo Kim Il Sunga koje je i danas u opticaju, a tiče se principa ujedinjenja Severne i Južne Koreje: 1) To se mora desiti bez uticaja drugih zemalja 2) Do toga mora doći bez rata 3) Mora biti obostrano, i obe strane moraju poštovati i promovisati svoje razlike – ispričao nam je Darko, koga smo zamolili da nam sumira svoje utiske nakon svoje jedanaestodnevne posete Severnoj Koreji:
– Daleko od toga da je Severna Koreja pakao kakvim ga predstavljaju svetski mediji. Jeste socijalistička utopija, ali i mi smo donedavno živeli u sličnoj, a naši ljudi povremeno zakukaju za njom. Država jeste siromašna, ali ne i bedna. Prvo, zato što su dostojanstveni, a drugo, znaju i za gore (kada su pirinač dobijali na bonove, zvuči li vam to poznato?). Prosto, žive sa toliko koliko imaju, nije da se preliva, ali nije ni da su u totalnoj nemaštini. Drugo, nema nekog bunta jer je sve besplatno – stan, obrazovanje i zagarantovan posao. Jedino što mi se ne dopada je to što deca nemaju ni trenutak slobodnog vremena. Bukvalno po ceo dan provode što u školi, što u vannastavnim aktivnostima (sport, pevanje, ples, sviranje, šta kome leži). U ruralnim sredinama je još i gore jer deca pored svega toga rade sa roditeljima na polju. Viđao sam decu od svega pet, šest godina kako udarnički rade na njivi.

U svakom slučaju, video sam dva lica Severne Koreje – ono urbano i bogato u Pjongjangu, i siromašno u selu, i mogu vam reći da imaju jednu zajedničku stvar: oba su dostojanstvena, ljubazna i uvek nasmejana – zaključio je na kraju Darko.



[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

• 2Ovo se svidja korisnicima: 4channer, Kaćuša
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]



FOTOGRAF Aram Pan iz Singapura pogledao je BBC-jev dokumentarac o Sjevernoj Koreji pa je, kad mu je ispunjena želja da je posjeti, očekivao da će tamo vidjeti "pustu zemlju" i "jako, jako tužne ljude".

Ipak, to se nije dogodilo: unutar zatvorene zemlje Pan je naišao na napučene tržnice, ljude koji uživaju u vodenim parkovima i nepreglednim prostranstvima usjeva spremnih za žetvu. A za razliku od drugih turista koji su posjetili zemlju, Pan nije morao skrivati kameru i foto aparat - samo je tražio dopuštenje."Zanimala me Sjeverna Koreja godinama. Prosječan čovjek vidi više fotografija svemira nego Sjeverne Koreje. Htio sam sam otkriti kako to tamo izgleda", ispričao je za Daily Mail dodajući da je prvi put isplanirao 2012. godine te sve započeo zatraživši dozvolu za izvedbu fotografskog projekta. I tvrdi da je to bilo puno lakše nego što je očekivao.

Dosad je već bio dvaput, a ove jeseni planira i treći posjet. "Sad kad sam se vratio s drugog putovanja još uvijek postoje stvari koje su mi nedokučive. Proputovao sam cijelu zemlju. Stvari koje sam vidio i fotografirao dokazuju da situacija nije tako loša kao što sam mislio.

Ljudi obavljaju dnevne poslove i sve izgleda neopisivo normalno. Neki mi moji prijatelji govore da sve što sam vidio mora biti lažno i da je sve što sam fotografirao golema varka. Ali to nema nikakvog smisla... Netko bi 'izmislio' nebrojene usjeve i namjestio tisuće ljudi kao da se čini da im je to što rade dnevna rutina?", kazao je.Najčešće spominjani klišeji o Sjevernoj Koreji su da je zemlja siromašna i da ljudi gladuju, a Pan vjeruje da bi lažirati sve na tako visokoj razini značilo da Sjeverna Koreja ima organizacijske sposobnosti "daleko iznad onih bilo koje razvijene zemlje".

Pan je za vrijeme boravka imao pratnju, ali nije morao slijediti nikakav raspored te se mogao kretati okolo "prilično slobodno". Također, napominje da niti jedna njegova fotografija ni video nisu izbrisani. Dio onoga što je zabilježio, od svakodnevice, hotela, hrane, gradova, prirode, provjerite u galeriji, a za više možete posjetiti njegovu stranicu.

"Nadam se da će nešto dobro izaći iz ovog mog projekta budući da vjerujem da je Sjevernoj Koreji potrebno puno više prijateljske interakcije s vanjskim svijetom, čak i ako su to samo turisti", poručio je za kraj.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Jbg uvek neko najebe. U ovom slucaju poljoprivrednici. Ovi u gradu zive ko prosek istocne evrope ali bez stresa, dok ovi na selu su srecni ako imaju traktor

Eh da su im prioriteti malo drugaciji, manje para za kurcenje vise za poljoprivredu i industriju.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Kaćuša, ikan
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sreca nije materijalna vec duhovna kategorija. A istocnjacka filozofija ce, nama Zapadnjacima, zauvijek ostati nedokuciva...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

lajavi krelac ::Sreca nije materijalna vec duhovna kategorija. A istocnjacka filozofija ce, nama Zapadnjacima, zauvijek ostati nedokuciva...

Da, to si apsolutno u pravu. Oni su druga planeta bukvalno za nas.
Evo jedan odlican tekst o tom koliko su nam razlicite filozofije zivota.

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

Neue Zürcher Zeitung: Krivica u Evropi i krivica u Aziji

Citat:Da li se i koliko razlikuju fenomenološki temelji na kojima funkcionišu evropske i azijske kulture, pogotovo danas u doba nezadrživog procesa globalizacije? Koliko danas uopšte vrede stereotipi prema kojima evropska društva svoju institucionalnu matricu razvijaju na predlošku "krivice" i "greha" (Biblija), dok se azijska baziraju na osećaju "srama" i "sramote"?

Švajcarska književnica i novinarka Ho Nam Selman, rođena u Južnoj Koreji, školovana u Nemačkoj, u svom je najnovijem tekstu za Neue Zürcher Zeitung uporedila malu kulturnu istoriju fenomena krivice tamo i ovde.

Tačno je da kada govorimo o krivici, imamo na umu univerzalni fenomen, ali on se nekad do neprepoznatljivosti prelama kroz prizme različitih kultura.

"Krivica" je fascinantni kulturološki fenomen, telo s mnogo lica. Biti upleten u poslove sveta, znači doći u situaciju da grešiš, da budeš kriv; krivica se spontano razvija iz čovekove egzistencijalne prepuštenosti društvu u kome živi.

Dve stvari su neophodne, da bi se moglo govoriti o krivnji: prvo, fiksirani društveni poredak, drugo, odluka da se njegove norme prekrše. Univerzalnost fenomena krivice prekrivena je odvojenim kulturološkim modelima kazne.

Evropa: Krivac i Bog

Kategorije "krivice", pojmovi "krivnje", razvili su se u Evropi paralelno sa borbom za prevlast između crkve i države kao dve institucije zasnovane na moći. "Krivica" se u tom religiozno-kulturnom kontekstu pojavljuje ili kao greh ili kao povreda zakona.

"Greh" je monoteistička varijanta "krivice", sa svrhom da čoveka ugovorno veže uz Boga. Vekovima su se teolozi takmičili u tome da "grehu" podare detaljno elaborirane oznake lakog prepoznavanja, vekovima su se formirale kategorijalne liste greha i oprosta.

Crkva je dugo uživala monopolističku poziciju u adminstrativnoj obradi kulturne industrije greha, i na taj način držala u šaci i život i smrt pojedinca. Božji oprost mogao se dobiti samo kroz crkvenu instituciju ispovedi.

Kad pop u ime Boga dodeljuje absoluciju verniku, on kaže "Gospodin ti je oprostio grehe. Idi u miru". Jedna transcendentalna instanca preuzima na sebe greh raba Božjega. Kakav etički melem za one koji veruju u Čistilište i Pakao!

Gledano sa strane, nešto tu upada u oči. Takvo shvatanje greha znači da "krivac" ne dobija oprost od "žrtve" nad kojom je počinio greh/krivicu, već od Boga. Kako su u principu jednom hrišćaninu čisti računi sa Bogom važniji od čistih računa sa ljudima oko sebe, to znači da se u takvom poimanju krivice žrtva polako gubi iz vidokruga.

Istina je da krivac/grešnik mora pokazati kajanje, poniznost i spremnost za dobročinstvo da bi došao u posed absolucije, ali vrlo često sve završava na verbalnim demonstracijama.

Deset Zdravomarijo i vidimo se dogodine. Aktivna koncentracija na žrtvu, njene emocije, nije u centru hrišćanske religije i kroz nju nastalih kultura. Crkveno pravo i sistematizacija grehova kroz takozvani "forum internum" (implicitna pravila svesti, vere i savesti, za razliku od eksplicitnih u crkvenom "forum externum"- paketu) pripremili su teren za sekularne pravne sisteme koji su se polako razvijali u Evropi.

Pravni sistemi današnjih hrišćanskih kultura razvili su se na administrativnim katalozima grehova, kajanja i oprosta koje su pisale crkve.

Moderni fenomen sekularne krivice, koji je rastao na predradničkim aktivnostima crkvenog i rimskog prava, polako se izvlačio iz teološkog konteksta i na kraju osamostalio.

Sad je odjednom došlo do obrnute situacije: Države su izborile monopol moći u administrativnom pogonu krivične obrade, fenomen kazne postao je štit pravnog poretka.

Nešto se međutim nije promenilo iz vremena crkvene premoći nad državom - i sada, kao i onda, žrtva greha/nepravde/nedela stoji u drugom planu, dok u prvi plan stupaju odnosi između države koja kažnjava i krivca koji se s njome pogađa o visini kazne. Žtva je u hrišćanskim društvima anonimizirana i "isečena" iz etičkog kompleksa prekršaja i kazne.

Azija: U "mreži" samooptuživanja

Za razliku od toga, predstava o krivici poprima u Aziji sasvim druge nijanse. Temeljna razlika je već u tome, da je u Aziji institucija "greha", u smislu religioznog greha, nepoznata kao takva.

Samo u monoteizmu može postojati "greh". U čitavom tom geografskom području ustalila se jedna pozajmica iz kineskog jezika, koja je zajednička svim istočnoazijskim kulturama kada definišu pojam "krivice".

Ta je reč je složenica između "pogrešno" i "mreža". Bukvalno značenje: Onaj ko ne poštuje norme, "koprca" se u mreži samooptužbi. Svako dalje pojmovno diferenciranje između pravne, moralne i reigiozne krivice je u Aziji nepoznato.

Najveći regionalni uticaj na razvoj pojma krivice i uopšte pojedinačnog osećaja pogrešnog delovanja, ostvario je Budizam. Jedna od specifičnosti Budizma je da niti sam Buda kao božanstvo, niti njegovi sveštenici poseduju autorizaciju da dele kazne i oproste.

Budističko učenje je najbolje shvatiti kao specifičan interpretativni model uz čiju pomoć njegovi sledbenici tumače uslove ljudskog delovanja. Svaki čovekov čin u vremenu i prostoru ostavlja posledice, koje onda sa svoje strane provociraju nova dela i rađaju nove posledice.

Čin-posledica, akcija-reakcija isprepliću se tako u beskrajnom lancu međusobne povezanosti.

Korejci, na primer nikada ne posmatraju jednu izolovanu ljudsku akciju, jedan čin sam po sebi, već uvek u njegovom kompleksnom prožimanju. Oni, kao prvo ne mogu ni shvatiti ideju da na svetu postoje izdvojene, singularne akcije.

Prema njima, sadašnja nesreća se doživljava kao posledica ranijih pogrešnih dela, starih krivica. Zato su Korejci u stanju da svoj dug krivice otplaćuju ljudima koji ne stoje ni u kakvoj vezi sa njihovim prestupom. Kaže se: "Moje sadašnje dobro delo napraviće nekoliko krugova i jednog mi se dana vratiti kao sreća."

Dok se Hrišćanstvo bori protiv ljudskih slabosti, Budizam računa s time da je čovek slab. Ljudi po stanardu ne deluju uvek moralno, uči Budizam, predaju se prolaznim, varljivim strastima.

Na taj način prepliću se sudbine, stvara se "računovodstvo" krivice. Razloge i uzroke nije u Aziji moguće jasno odvojiti jedne od drugih. Tek posledice jednog čina pokazuju da li je on bio dobar ili ne.

"Zašto" je do krivice došlo, koji su razlozi - to su sve nebitna pitanja u azijskim kulturama. Ako je neko u incidentu izgubio nogu, on će čitav život ostati invalid - i to je fokus moralnog sklopa krivice i kazne, a ne da li je krivac delovao s predumišljajem ili bez njega.

Krivac ostaje kriv u oba slučaja. Njegovo je da od žrtve moli oproštaj, i samo ga žrtva može dati. Kategorijama krivice i oproštaja u azijskim kulturama nedostaje i religiozno i pravno značenje. Nije retkost da se ljudi tamo čitav život slamaju pod osećajem krivice, da su zauvek "uhvaćeni u mrežu".

Granice krivice i odgovornosti vrlo su rastegljive u azijskim kulturama, mnogo više nego one u Evropi. U današnjoj Koreji kao i u Japanu, roditelji odraslih prestupnika jednako su krivi kao i on/ona - u moralnom smislu nema razlike.

Rituali

Zajedničko svim azijskim kulturama je da se oproštaj zarađuje samo kroz dobra dela, dok se greh/krivica ne mogu prebaciti ni na koga. Niti postoji Bog koji prašta, niti tradicija institucionalizovanog tretmana krivice.

Moderni pravni sistemi u tim društvima tek odnedavno hvataju korak. Po tradiciji, samo žrtva i njena porodica poseduju moć da oproste, čak iako se taj proces odvija u rastegnutom periodu vremena, čak i kada su involvirane vrlo komplikovane socijalne strukture.

Zato je shvatanje "sudbine" puno jače u Aziji nego u Evropi. Evropljani misle da joj mogu pobeći, ljudi iz Azije znaju da ne mogu.

Prevod Vesna Knežević

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

lajavi krelac ::Sreca nije materijalna vec duhovna kategorija. A istocnjacka filozofija ce, nama Zapadnjacima, zauvijek ostati nedokuciva...

Tamo imas samo filozofiju Kim Il Sunga, cisto da te podsetim

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

mean_machine ::lajavi krelac ::Sreca nije materijalna vec duhovna kategorija. A istocnjacka filozofija ce, nama Zapadnjacima, zauvijek ostati nedokuciva...

Tamo imas samo filozofiju Kim Il Sunga, cisto da te podsetim

Jesu zatucani, ali dzaba i nekim zapadnim zemljama para kad su cisti diktatori. Valjda ce im doci neko pametan kao vodja u buducnosti

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

mean_machine ::lajavi krelac ::Sreca nije materijalna vec duhovna kategorija. A istocnjacka filozofija ce, nama Zapadnjacima, zauvijek ostati nedokuciva...

Tamo imas samo filozofiju Kim Il Sunga, cisto da te podsetim
Da, a Srbi su:" Dvodimenzionalni narod sa žudnjom za prostorom i ideologijom tako bazičnom da se može razumeti bez napora. Životinje svoje resurse koriste mnogo pametnije od ovih naopakih stvorenja koji su ljudskoj rasi pripali sa velikim zakašnjenjem" sto bi rek'o Piter Justinov. Posto sam i sam Srbin i odlicno se sjecam nekih proslih vremena, mogu da kazem da oni sto kenjaju o S. Koreji kao paklu na zemlji (ili raju, takodje) nemaju pojma o zivotu ili lazu. Treceg nema.