offline
- deri3891
- Ugledni građanin
- Pridružio: 06 Feb 2012
- Poruke: 351
|
+ МАКЕДОНИЈА И МИ
Догађаје у Македонији сви су описивали као опасност за Србију; ради се о томе да су они и шанса
1.
Тачно је да је једнодневни рат у Куманову део америчког напора да Централни Балкан сведе на војно-обавештајну компоненту, која јесте пречица њиховог повратка на место злочина. Тачно је, и о томе сад сви причају, али то није довољно за иоле целовитију слику.
Једнострано сликање само тог аспекта – коме су, не случајно, склони овдашњи прозападни медији – своди се, кад је о Србији реч, на подргревање страха из 1999. године. И, док у писању Блица терористи из Гњилана нису више питоми патријархални Албанци, већ троглав и зао свет; укратко, типови са којима се не требамо качити – остаје нам само да будемо пресрећни што таквих још нема у Кнез Михаиловој, да ћутимо и слажемо се са свим што се догађа Иначе, биће много горе. Јасно!?
Комплетне слике ради, реч је о томе да смо, поред тог аспекта, који је ту да нас упозори на опасност, сведоци још једног, не мање важног. Он, наиме, говори о нашим пробуђеним шансама.
2.
У Куманову се нису тукли само Албанци него и Македонци, и то веома добро за један свет апсолутних слухиста. Уосталом, Груевски је у Куманову први ударио, и то мушки; и то не на некакав башибозук, који је био отписан чим је ушао у Македонију, већ на елиту албанских терориста, међу којима су била и четири ратна команданта ОВК, типове који тамо имају статус ходајућих споменика. Ако се тај њихов статус помножи са бројем сати који је сваки од њих за последње две деценије провео по камповима за обуку НАТО, долазимо на адресу још једне јаке фирме на коју је Груевски ударио и десетковао јој питомце.
Е сад, то је урадио човек далеко од цвећке, који је на власт дошао и на њој се годинама одржавао као амерички клијент, тип који би, да је пре пет година помислио на оно што сад ради, вероватно ухапсио сам себе. Зашто то ради? Једноставно: неће га у НАТО, неће га у ЕУ, разбијају му изнутра земљу која је за протекле две и по деценије, зарад пријатељства са Западом, повукла потеза против својих интереса као мало која. Наравно, у америчким медијима кривица за рекацију из Скопља сваљује се на ЕУ, која је, кажу, занемарила Македонију. То је тачно, али ни то није цела истина: за Македонију као државу нема места у западној балканској геополитици, чак ни колико за ојађену Бугарску. А осећај да за тебе у свакој варијанти нема места не ослобађа ти нову интелигенцију, већ нешто много важније – ослобађа те страха.
3.
Македонија у томе није усамљена. Нема места ни за Републику Српску (па ни за Босну уопште), где није случајно да се Миле Додик, још један амерички клијент који се скинуо са тих гљива, понаша најсличније Груевском; нема га ни за Црну Гору, где Мило Ђукановић, који је одавно спалио све геополитичке мостове за назад, панично покушава да се домогне НАТО, уверен да би га то могло спасити и уврстити у ред оних са којима се рачуна. Треба ли уопште подсећати колико ту нема места за Србију, која поверење Запада већ деценију и по стиче само сопственом дезинтеграцијом и ничим више на белом свету.
Речју и уз мало претеривања: на Централном Балкану кува се нека врста побуне, политичког процеса који, ако не буде угушен, може да промени много тога. Сводити ту побуну само на изневерена очекивања појединих земаља није довољно. Њен други аспект јесте све очигледнија слабост Запада, и ЕУ и Америке, који се целу годину муче са Орбаном, а њему за то време не фали ни длака са главе; који није успео да укроти Ердогана; који је дозволио да му се појави Сириза; и који би само коју годину раније утепао Груевског пре него што би и сам схватио да се он против нечег буни. Постепена артикулација алтернативе трећи је аспект те побуне, настао вероватно између оног тренутка кад су највећи европски лидери на коленима молили Путина за мало мира у Донбасу и оног од пре неколико дана кад је Џон Кери пред Путином и Лавровом прео као маче и кад је отишао од њих у Кијев са захтевом Порошенку да прекине са ратним глупостима, од којих овај несрећник не бу урадио ниједну да му их Американци нису наложили.
4.
Да је то процес, а не тек избор одлучних и случајних појединаца, сведочи и то што је Груевски очигледно решен да преживи и што му зато шансе не дају ни наш поглед на карту Македоније као ни најповршније знање о томе колико су Американци инфилтрирани у најскривеније делове македонског државног и безбедносног апарата. Његова шанса, осим у сопственој способности и броју и квалитету сарадника који му остану лојални, јесте у том процесу, који му налаже да сваког дана може да политички погине, али ће му и сваки који преживи за мало олакшати следећи.
На крају, сваки метак који са Косова и Метохије одлети у околне земље биће и нови доказ да тамо није направљена никаква цивилизована држава, већ опасна терористичка база, што ће увећавати и страх и подозрење околних земаља, самим тим повећавајући њихово међусобно разумевање и солидарност, често и независно од режима који њима владају. Речју, растопљена у обиљу ароганције и ширења страха, америчка мека моћ на Балкану изгубила је битку, и нема више тог зла које овде може да се догоди, а да цео регион не упре прст у Амере и Албанце. То јесте ново поглавље балканске кризе.
5.
Какав је рефлекс тих догађаја у Србији? Прво, овде се први пут у прозападним медијима говори о умешаности Американаца у стварање косовске терористичке базе, чак је о томе јавно говорио шеф војних обавештајаца. Друго, овде у самом политичком врху сазрева идеја да за Србију нема иоле пристојног места на геополитичкој мапи западног света. То се за сада не очитује толико у српском односу према Западу колико у преовладавању свести да би пресецање веза са Русијом у овој ситуацоји било друго име за крај. То је доминирало у петак са Сергејом Лавровом у Београду, кад су српски прваци хорски поновили да прекид са Русима не долази у обзир. Лавров је, чини се, био задовољан што је то чуо, без обзира што су сви говорли и о чланству Србије у ЕУ, јер и он као и они зна да ће она, пре него што то питање заиста дође на дневни ред, већ заузети своје место у сутрашњем свету.
Истина, ниједан рђав процес у Србији није прекинут – од разорних економских мера до најава о писању новог устава, за који се онај мезотретирани Бабић похвалио да ће му га писати странци. Истина је и то да су сви ти процеси, колико год били опасни, сада на маргини догађаја. У зависности од тога како ће се ствари одвијати у наредна три месеца у спољнополитичкој и унутрашњој борби, већина тих процеса догодиће се као резултат тога или ће један по један бити прекинути, опет као резултат тога. Зато хајде да видимо шта је тај главни политички ток.
6.
Тај ток одредиће пре свега Вучићев одлазак 1. јуна код Бајдена, типа кога у америчком вођству памтимо као заговорника тезе о Србији као „недовршеном послу“. Необично око тог састанка јесте и то што је он најпре био планиран за касније, али је због догађаја на Балкану убрзан, што само говори о томе да САД више немају много времена, па га неће дати ни Вучићу.
Иако је званична политичка сцена у Србији већ више од годину дана без евроскептика и странака које имају националну политику, иако је повучен цео низ разорних потеза, америчка процена је да Србија није на западном путу без повратка. Она ће то постати ако Вучић доведе до краја српско повлачење са Косова, са којим, према америчкој штоперици, увелико касни; ако помогне у поличкој елимининацији Додика и ако потпуно заустави сваку сарадњу са Русима. Ново би међу захтевима могло да буде то да Србија помогне свргавању Груевског, онако како је из Македоније ономад помогнуто рушење Милошевића. Заузврат, могао би да добије отварање преговарачких поглавља за ЕУ, што се у медијима непрестано приказује као велики добитак за Србију, што реално не би усрећило никог сем Јадранке Јоксимовић. Ако се томе још дода и то да би Бајден могао да се обавеже да у Србију пошаљу неког свежијег Арапина који би овде неко време махао парама и инвестицијама, пошто Амери су толико охоли да у земљама попут Србије такве ствари одавно не раде – закључак који није без значаја је да Вашингтон Београду никад није имао мање да понуди.
7.
Истовремено, испуњавање Бајденових захтева за Вучића неће бити лако као кад је пристао на Брислески споразум, утолико пре што је и сам свестан свих нових процеса који се одвијају око њега. Шта год да уради, укључујући и то да покуша да задржи средњу позицију (тај чудни баланс одвијао се на фону минималних руских захтева и максималних америчких), Бајденов посао бичће да му објасни како је време за то истекло. И са чим може да рачуна после Вашингтона сем са окупљањем својих противника, мотивисанијим него икад. Како год да се заврши – а рачунам да је смисао и потенцијал тог састанка да се не може завршити нерешено – Србија ће ући у нови циклус заоштравања.
Они који су сигурни да знају шта ће бити Вучићев одговор заборављају на описане процесе – Србија је први пут од Петог октобра земља у којој изјашњавање у корист странаца не носи мање ризике него изјашњавање у корист националних интереса. За Србију је зато веома важно да Груевски преживи до 1. јуна. Проблем за њега (и нас) је што то исто мисли и Бајден.
ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ
Нови Стандард
|
Pa valjda to nije samo tako. Pa valjda imamo i neke druge izvore informacija, ja iskreno verujem u to. A ovo sto je comi video je verovatno povezano sa tvojim prvim pasusom. Barem se nadam, onako po PS-su da ne bude neko kriv ako je prekrsio proceduru.
