No, ja sam u dilemi. Dal' je ovo naznaka zaokreta srpske spoljne politike kad je KiM u pitanju , ili ministar sece granu na kojoj sedi. Zelim da verujem da je Srbija konacno podvukla crtu, okrenula se real politici i jasno oznacila ko joj prijatelj i brat, a ko samo partner u medjunarodnim odnosima.
cezar 35 ::No, ja sam u dilemi. Dal' je ovo naznaka zaokreta srpske spoljne politike kad je KiM u pitanju , ili ministar sece granu na kojoj sedi. Zelim da verujem da je Srbija konacno podvukla crtu, okrenula se real politici i jasno oznacila ko joj prijatelj i brat, a ko samo partner u medjunarodnim odnosima.
Дај Боже да грешим, али биће да је нешто друго овде по среди: иду избори...
Ovo sto govori ministar ni ja ne bih podvodio pod zaokret i neke nove politike, al' je svakako dobar indikator da srpska politicka elita shvata ( pocela je javno govoriti ) danasnji trenutak i da je bliza real politici, nego ideoloskim floskulama kako ce nam Zapad doneti med i mleko kad postanemo deo njega.
Jasan zaokret, nove politike i drugaciji pristup pitanju KiM, verovatno cemno gledati sukcesivno, kako se budu uoblicavali strategijski dokumenti i doktrine Srbije, jer to definise spoljnu politiku. Ja se iskreno nadam da ovo dobar indikator i da je svetlija buducnost izvesnija nego pre samo godinu dana.
Слушао сам излагање Живојина Ракочевића у оквиру Унутрашњег дијалога. Вели човјек, за кога вјерујем да је частан и искрено забринут над трагичном судбином Космета, да је дошло ''вријеме када морамо бирати између ручка на столу и Космета у Србији''. И није било никакве агресије у његовим речима, чак је са тугом изнео својее мишљење. Нека је.
Да ли је у праву? Да ли је то исувише оштро речено? Нисам увјерен...
Сломљени српски народ слуша да ни не треба преговарат са Западом, да би поподне нека друга ''интелектуална инстанца'' установила да се ''у име наше деце мора решити питање Космета''. Постављају се два питања: можемо ли да не преговарамо? Чини ми се да морамо разговарати, са свима. Имају ли људи на Космету дјецу, као и ми овдје? Имају, то знам.
Дакле, двије су ''црвене линије'', а не једна. Отворена конфронтација је прва, горња. Друга, доња, је тапија.
Не можемо у конфронтацију јер нема више ни силе, ни елите ни меса. Мало ко данас прихвата Лазара, мало ко данас може о Лазару да размишља, мало ко би смио...А највише не смемо због Срба доле. Дакле, не због других, већ прво због нас самих. Ко ће на фронт? Ко је оран ратовању данас? Отањили су Срби. Није то питање професионалне армије, питање колико може 4. бригада...То је питање друштвене свијести, консензуса, и колективног заноса. Тренутно, ја то не видим. Ништа од тога.
Не смемо дати тапију јер имамо тапију која каже да је то наше. Ако УН заврши као Друштво народа, а на тој је стази, онда је све узалуд. Док не заврши, ми имамо највиши правни акт ове државе и имамо Резолуцију. Као правник, као држављанин Србије и као неко кога мори све што нам се десило...сматрам да Устав из 2006. године уопште није вриједан хвале, као што неки мисле. Али ту је, над нама и треба ту да остане. Када ћемо се позват на чл. 182?
Косметско питање је стравично питање нашег мита, наше судбине али и наших живота. Наших скромних, сивих, прашњавих животића. Не смије се то раздвајати. Од Космета зависимо.
Зато је и тешко остати и опстати у овој бризи. Још је теже одлучивати.
+ OdgovorRSPCT ::Слушао сам излагање Живојина Ракочевића у оквиру Унутрашњег дијалога. Вели човјек, за кога вјерујем да је частан и искрено забринут над трагичном судбином Космета, да је дошло ''вријеме када морамо бирати између ручка на столу и Космета у Србији''. И није било никакве агресије у његовим речима, чак је са тугом изнео својее мишљење. Нека је.
Да ли је у праву? Да ли је то исувише оштро речено? Нисам увјерен...
Сломљени српски народ слуша да ни не треба преговарат са Западом, да би поподне нека друга ''интелектуална инстанца'' установила да се ''у име наше деце мора решити питање Космета''. Постављају се два питања: можемо ли да не преговарамо? Чини ми се да морамо разговарати, са свима. Имају ли људи на Космету дјецу, као и ми овдје? Имају, то знам.
Дакле, двије су ''црвене линије'', а не једна. Отворена конфронтација је прва, горња. Друга, доња, је тапија.
Не можемо у конфронтацију јер нема више ни силе, ни елите ни меса. Мало ко данас прихвата Лазара, мало ко данас може о Лазару да размишља, мало ко би смио...А највише не смемо због Срба доле. Дакле, не због других, већ прво због нас самих. Ко ће на фронт? Ко је оран ратовању данас? Отањили су Срби. Није то питање професионалне армије, питање колико може 4. бригада...То је питање друштвене свијести, консензуса, и колективног заноса. Тренутно, ја то не видим. Ништа од тога.
Не смемо дати тапију јер имамо тапију која каже да је то наше. Ако УН заврши као Друштво народа, а на тој је стази, онда је све узалуд. Док не заврши, ми имамо највиши правни акт ове државе и имамо Резолуцију. Као правник, као држављанин Србије и као неко кога мори све што нам се десило...сматрам да Устав из 2006. године уопште није вриједан хвале, као што неки мисле. Али ту је, над нама и треба ту да остане. Када ћемо се позват на чл. 182?
Косметско питање је стравично питање нашег мита, наше судбине али и наших живота. Наших скромних, сивих, прашњавих животића. Не смије се то раздвајати. Од Космета зависимо.
Зато је и тешко остати и опстати у овој бризи. Још је теже одлучивати.
Neobicna izjava Zivojina. Postavlja se pitanje, ko to nama garantuje veceru za Kosmet? Odakle takva pretpostavka?
Drugo, kaze parafraziram, da mnogi kazu da se ne treba pregovarati sa Zapadom. Nasa zvanicna politika je u konstantnim pregovorima sa Zapadom, uvek na nasu stetu. Povukli pregovore iz okvira UN, napravili granicu, priznali sudove i "kosovsku" policiju, ucestvovali na izborima i sastavljanju vlade "Kosova".... I onda covek napravi paralelu iz perspektive koja ne postoji. Sami sebi pucamo penale samo tako...
Науру је у последње време алтернативни извор финансирања нашао признавању сепаратистичких региона у замену за новац, па је тако признао Тајван, Косово, Абхазију и Јужну Осетију. У случају Тајвана, Науру је неколико пута мењао одлуку примајући за то новац и од једних и од других, а приликом признавања Абхазије сваки становник Науруа добио је 3.500 долара помоћи од владе Русије