online
- Krvava Devetka
- Počasni građanin
- Pridružio: 23 Mar 2022
- Poruke: 739
- Gde živiš: United Kingdom
|
Interesantan tekst za ljubitelje strategije, objavljena u "Busines Insider-u", izvinjavam se za moguce greske u prevodu:
Ukrajinska vojska prelazi na odbrambenu strategiju koja nije uspela nacističkoj Nemačkoj u Drugom svetskom ratu
-Ukrajinska vojska odabrala je odbrambenu strategiju koja odražava nemački pristup iz Drugog svetskog rata.
- U nedostatku dovoljno trupa za odbranu svoje ogromne teritorije, nacistička Nemačka se opredelila za mobilnu odbranu.
-Čak i aktivna odbrana u punom obimu ima ograničenja i neće pomoći Ukrajini da povrati svoju zemlju.
Godine 1943, kada se ratna plima okrenula protiv Trećeg rajha, nemačka vrhovna komanda odlučila se za očajničku strategiju na Istočnom frontu. Brojčano nadjačani i nadjačani od strane Crvene armije, Nemci su svoje nade polagali u mobilnu, agresivnu odbranu da zaustave nemilosrdnu seriju sovjetskih ofanziva u Ukrajini i južnoj Rusiji.
Pošto se današnja Ukrajina bori na mnogim istim ratištima iz 1943. godine, izabrala je strategiju koja odražava nemački pristup od pre 80 godina. Nakon neuspeha njene dugo očekivane letnje protivofanzive i ponestajanja municije i izdržljivosti da se izbore sa stalnim ruskim napadima, ukrajinski komandanti govore o prelasku na „aktivnu odbranu“. Nada se da će blokirati rusko napredovanje dok traži mogućnosti da se suprotstavi i povrati zemlju.
Ali ako taj pristup nije uspeo da spreči Crvenu armiju da osvoji Berlin 1945, da li bi danas mogao da spase Ukrajinu?
Odgovor na to pitanje prvo zahteva definisanje „aktivne odbrane“, jednog od onih širokih vojnih pojmova koji različitim ljudima znače različite stvari. Terenski priručnik američke vojske sa operativnim terminima definiše aktivnu odbranu kao „upotrebu ograničenih ofanzivnih akcija i kontranapada da bi se neprijatelju uskratilo sporno područje ili položaj“.
Ali to nije ono što Ukrajina radi, rekao je za Business Insider Daglas Neš, penzionisani pukovnik američke vojske i autor nekoliko knjiga o nemačkim vojnim operacijama u Drugom svetskom ratu. Aktivnu odbranu treba da vode velike jedinice, dok se čini da Ukrajina sprovodi operacije malih jedinica.
„Razume se da je aktivna odbrana generalno primenljiva na divizije, korpuse i na nivou armije“, rekao je Neš. „Ne na odrede, vodove, čete i bataljone.
Razmere ovih snaga su drastično različite. Američka armija (najviša operativna formacija kopnene vojske), na primer, obično ima više od 90.000 vojnika, dok bataljon ima oko 1.000.
Pristup nacističke Nemačke – ono što su Nemci nazvali „elastičnom odbranom“ – takođe se razlikovao od trenutne taktike Ukrajine. Do sredine 1943. nemačka strateška situacija postala je zloslutna. Sovjeti su bili u stalnom napadu nakon pobede kod Staljingrada. Posle četiri godine rata, Nemačkoj je nedostajalo dovoljno trupa i opreme da snažno odbrani ceo istočni front dug 2000 milja. U međuvremenu, zapadni saveznici su se pripremali za iskrcavanje u Italiji i Francuskoj, čime bi Nemačku stisnuli u ratu na dva fronta. Dakle, Vermaht je morao da sačuva svoje resurse.
Rešenje koje su osmislili nemački komandanti, posebno feldmaršal Erih fon Manštajn, bila je mobilna odbrana koja bi iskoristila nemačku taktičku i operativnu snagu, posebno elitnih tenkovskih divizija. U vojnim udžbenicima, fon Manštajn je poznat po svom konceptu „udara iz leđa“ koji je puštao Sovjete da napreduju na nemačku okupiranu teritoriju, a zatim pokrenuo izuzetno tempiran kontranapad da bi opkolio i uništio sovjetske vrhove kopalja. Klasičan primer je Treća bitka za Harkov u februaru 1943, kada je fon Manštajn pokrenuo planirani protivudar koji je uništio sovjetski oklop koji je gonio Nemce koji su se povlačili posle Staljingrada.
Međutim, ovo je više bio strateški nego taktički koncept. „Fon Manštajn je bio voljan da razmeni prostor za vreme kako bi uvukao neprijatelja u dobro postavljenu zamku, koja bi bila aktivirana kada neprijateljske snage uđu u zonu ubijanja“, objasnio je Neš. „Kada bi se to dogodilo, artiljerija i prepreke bi se koristile da drze neprijatelja prikovanog na mestu, dok bi mehanizovane snage napale u vrat neprijateljskog prodora da bi ga odsekle i uništile po komadima, vraćajući tako liniju fronta na mesto gde je bila ranije. ”
„Ova vrsta aktivne odbrane obično je vođena na nivou terenske vojske, pri čemu su različite jedinice bile određene da imaju odbrambenu ulogu držeći zamku otvorenom, dok su druge jedinice imale manevarsku i ofanzivnu ulogu. Obično je funkcionisalo, ali je dosta zavisilo od kvaliteta onih koji su vodili bitku.”
U stvari, tokom svoje letnje protivofanzive 2023. Ukrajina je pokušala da izvede veće mehanizovane operacije sa svojim novim udarnim brigadama opremljenim zapadom opremom. Ali Ukrajini — i Rusiji — nedostajao je adekvatan broj obučenih mlađih oficira i komandnog osoblja. Pretrpevši velike gubitke za minimalne dobitke, Ukrajina je prešla na strategiju rovovskog ratovanja napada malih jedinica kako bi zauzela možda nekoliko stotina metara u isto vreme kako bi sprečila velike gubitke od protivtenkovskih mina, artiljerijske vatre i bespilotnih letelica.
Godine 1943, fon Manštajnov kontranapad je obuhvatio oko 280.000 vojnika i 30 divizija. Za Ukrajinu su „ofanzive na nivou bataljona velika retkost“, rekao je ukrajinski oficir Rojtersu u januaru 2024.
'statična odbrana'
Suština pobede u stilu fon Manštajna je manevar - i spremnost da se izgubi teritorij kako bi se zarobio (tj uhvatio u zamku) neprijatelj koji napreduje. Najznačajnija karakteristika rusko-ukrajinskog rata jeste cinjenica koliko je postao težak manevar na bojnom polju kada bespilotne letelice neprestano špijuniraju iznad glave, a navođene rakete mogu da pogode ciljeve sa udaljenosti od 50 milja. Da bi preživele, ukrajinske i ruske trupe pokušavaju da ostanu pod okriljem rovova što je više moguće. A politički, politika ustupanja terena — iako privremeno — možda se neće dopasti ukrajinskim liderima koji su istrošili svoju vojsku u brutalnim bitkama da zadrže gradove kao što je Bahmut.
„Ako pogledate šta ukrajinske oružane snage rade na terenu u ovom trenutku, one više vode statičnu odbranu“, rekao je Neš. „Aktivna odbrana podrazumeva manevar, a na ukrajinskoj strani se trenutno dešava veoma malo manevara. Rusi pokušavaju da koriste manevar, ali plaćaju izuzetno visoku cenu za to, dobijajući vrlo malo u zamenu za veoma velike gubitke u ljudima i materijalu.
Rusija je izgubila stotine tenkova i vozila i čak 20.000 vojnika u svojim pokušajima da zauzme grad Avdijevku na istoku Ukrajine.
Nije da Ukrajinci ne žele da vode duboke mehanizovane ofanzive. Jednostavno im nedostaju sredstva za to. „Ukrajinci su prošlog leta na teži način naučili da vojska mora imati sve delove na okupu kako bi uvežbala bilo kakav manevar na modernom bojnom polju, čak i aktivnu odbranu“, rekao je Neš. „Tenkovi, artiljerija, protivvazdušna odbrana, vazdušna superiornost, sredstva za protivminsko ratovanje, bespilotne letelice, elektronsko ratovanje i tako dalje. Čak su i ograničenoj „aktivnoj odbrani“ potrebni svi ovi elementi.”
Prošlog leta, ukrajinski frontalni napad mehanizacijom naletio je na mine i bili su ugroženi projektilima ispaljenim iz ruskih helikoptera. U kasnijim pokušajima da se raščišćava put kroz mine, trupe koje bi uspele da se iskrcaju su odbačene dronovima i artiljerijom.
NATO je krajem 1970-ih bio veći i bolje naoružan od Ukrajine danas (ako se proporcionalno uporede NATO i Varsavski pakt i Ukrajina s Rusijom) kada je preuzeo aktivnu odbrambenu doktrinu no i tu nije bilo jasno koliko bi dobro funkcionisao (da je zaista doslo do sukoba). NATO je prihvatio koncept kao odgovor na brojčano nadmoćnije snage SSSR-a Varšavskog pakta i razarajući efekat modernog oružja viđen u ratu Jom Kipur 1973. Ideja je bila da Zapad ostane u strateškoj odbrani, koristeći vatrenu moć, navođene rakete i lokalne kontranapade da bi napao Sovjete dok bi napredovali dublje u Zapadnu Evropu. Ovo nije zadovoljilo ni američku vojsku, koja je istorijski uvek radije ostajala u ofanzivi, ni Zapadnu Nemačku- doktrina aktivne odbrane usvojena je usprkos potivljenju zapadnonemačke opozicije, jer Nemci nisu hteli da se odreknu nijedne teritorije“, rekao je Neš. „Ipak, sa ogromnom sovjetskom vojnom snagom koja je suprotstavljena njemu, NATO – predvođen prvenstveno SAD – smatrao je da nema drugog izbora. Do 1980-ih, američka vojska je prešla na koncept vazdušne bitke, koji je predviđao preuzimanje inicijative u ofanzivnim operacijama kako bi se porazio neprijateljski napad.
Bilo da se zove aktivna odbrana ili nešto drugo, koncept ima ograničenja. Fon Manštajn je često prikazivan kao genije čije savete je Hitler ignorisao, koji je nefleksibilno izabrao da brani svaki pedalj osvojene teritorije. Ali dok bi fon Manštajnovi "bekhend udarci" bili bolja opcija, oni nisu mogli da reše nemačku stratešku dilemu. Da bi ostao u defanzivi, strateška inicijativa bi bila predata Sovjetima. Stavka (sovjetska vrhovna komanda) mogla je da koncentriše ogromnu snagu po volji da razbije bilo koji sektor nemačkih linija sa slabom posadom. Nemačke tenkovske divizije bi na kraju bile istrošene jer su delovale kao oklopne vatrogasne brigade, jureći od krizne tačke do krizne tačke da zaustave proboj.
Ukrajinska strategija strateške odbrane i taktičkog napada je razuman izbor — barem kratkoročno. Za vojsku koja očajnički želi da sačuva resurse i traži bilo koji način da ubode i uznemiri većeg protivnika, bolje je nego pasivno sedeti u defanzivi.
Ali ako je cilj poraz Rusije i oslobađanje okupirane Ukrajine, to nije rešenje. „Ukrajina može pokrenuti lokalne protivnapade kako bi povratila izgubljene položaje voda, čete ili bataljona“, rekao je Neš. Međutim, to „ne može dovesti do pobede“.
https://www.msn.com/en-us/news/world/ukraine-s-mil.....&ei=20
|
