rip
- cyber fulkrum
- Nezaboravni član
- Pridružio: 04 Sep 2006
- Poruke: 663
- Gde živiš: OKM RV I PVO
|
Evo materijala za diskusiju:
Ал-Каида у либијском сосу
Да смо сви у истом сосу када је реч о текућем западном походу на Либију, у то скоро више нико не сумња. Јер, ако је агресија на Југославију током 1990-их био први велики ударац илузијама да најављени „крај историје“ заправо значи почетак живота васколиког човечанства под јединственим оквиром опште-примењивог и прихваћеног „универзалног“ права, онда (по речима Владимира Путина) „крсташки поход“ на Либију означава дефинитиван крај тим истим илузијама, илузијама које су ипак, како-тако представљале неку врсту регулатора односа међу државама. Западни унилатерализам током 1990-их могао се још некако правдати фактичком униполарношћу света, па чак и привидном „моралном супериорношћу“ победничке стране у Хладном рату, коју су „поражене снаге“ имале да прихвате не само зато што нису могле да му се супротставе, већ и зато што још нису биле у стању да „виде тако далеко“ као овлашћени глобални „усрећитељи“. Поход на Авганистан из 2001, могао се пак правдати тада још увек недовољно раскринканим митолошким „узроцима“ напада на Светски трговински центар 11. септембра те године, као што је и напад на Ирак из 2003. имао своју митолошку позадину у „оружју за масовно уништавање“ којим је Садам наводно располагао. Није та митологија само давала тренутно покриће за поступке агресора, већ и оправдање онима који су претендовали на толико жељену глобалну „мултиполарност“ – на првом месту Кини и Русији – да не реагују, да се не сукобе са захукталом западном ратном машинеријом, да је чак и донекле и правдају, видећи у томе и неке своје будуће прилике за „симетрично“ деловање у зонама сопствених интереса (на пример, на Тајвану или у Абхазији и Јужној Осетији).
Ствар с Либијом је, међутим, исувише огољена. Како је истакао индијски представник у УН, током своје муњевите „дебате“ о Резолуцији 1973, којом је успостављена „зона забране летова“, Савет безбедности није чак извршио ту формалност и бар сачекао извештај Бан Ки-муновог изасланика из Либије, како би се утврдило право стање на терену. Јер, да се још само мало сачекало, извештај је могао да гласи и да су побуњеничке снаге поражене и да се у земљи полако успоставља мир.
Исувише је јасно да западне силе (САД, Француска и Британија), сходно својим чисто прагматичним интересима једноставно нападају земљу чији им владар (више) није по вољи. Као што је јасно и то да су се Кина и Русија, својом уздржаношћу у Савету безбедности, с тим чином, колико год невољно, фактички сагласиле. Свест о томе је вероватно и нагнала руског премијера Путина да се негативно, иако „приватно“, изрази о поменутој Резолуцији. Тако се Либија испречила као камен спотицања на мукотрпном путу успостављања мултиполарности, засноване на минимуму универзалних правила која се како-тако поштују, или где бар постоји труд да се прикаже како се поштују. Без те и такве минималне подлоге, која не мора да буде беспрекорно морална, али мора бар да делује као да томе тежи, и да сви учесници бар привидно делују као да верују у њу, немогуће је успоставити иоле цивилизовани светски поредак, заснован на каквој-таквој симфонији интереса. Могуће је успоставити само – нови светски поредак, и то баш онај из наших најружнијих снова о најцрњим „теоријама завере“, онај који настаје после нужно претходећег „новог светског хаоса“, у који смо сада, без сумње, уронили.
Уз све своје недостатке, Гадафијева Либија је, на своју несрећу, ипак била једна од брана против хаоса у арапском свету. Мало је познато да је прву Интерполову потерницу за Осамом бин-Ладеном издала управо Либија, у марту 1998, због убиства два немачка антитерористичка агента близу града Сирте. Америчке и британске обавештајне службе су, са своје стране, учиниле све да се налог за хапшење не изврши, да би неких пет месеци касније дошло до бомбашких напада на америчке амбасаде у Кенији и Танзанији, с преко 200 мртвих.
Како у својој књизи Забрањена истина наводе француски обавештајни стручњаци, новинар Гијом Даскије и некадашњи саветник Жака Ширака, Жан-Шарл Брисар, разлог за англо-америчко заташкавање либијске потернице лежао је у чињеници да је британски МИ6 1996. платио 100.000 фунти ћелији ал-Каиде у Либији, тзв. Исламској борбеној групи, за убиство Моамера Гадафија, те да би бин-Ладеновим хапшењем неке „незгодне“ чињенице могле да изађу на видело. Та тврдња се, како истиче лондонски Обзервер, поклапа и с тврдњама бившег британског агента Дејвида Шајлера, осуђеног за одавање државних тајни. Још један „незгодан“ момент, који Французи не наводе, лежао је у чињеници да је управо 1998, по сведочењима албанских служби, бин-Ладен координирао терористе у Албанији који су се тамо обучавали а затим пребацивали на Косово и Метохију.
Међу припадницима ал-Каидине ћелије у Либији био је и Анас ал-Либи, за којим је издата америчка потерница с наградом од 25 милиона долара због учешћа у поменутим бомбашким нападима у Африци. Ипак, то није спречило Британце да му дају азил, тако да је ал-Либи живео у Манчестеру све до 2000, док није „волшебно“ измакао рацији британске полиције и „побегао“ у непознатом правцу. Није искључено да ће британски САС „набасати“ на њега негде у источној Либији (и, разуме се, можда га чак и „неутралисати“, с обзиром на то да су спољни зидови Гадафијеве тврђаве сада пробијени па његове услуге више нису толико неопходне). То би, уосталом одговарало слици изнетој у чланку у лондонском Телеграфу, под насловом „Либија: Запад и ал-Каида на истој страни“, у ком се истиче значајна улога „исламиста“ у устанку на истоку земље, од ал-Каиде до Муслиманског братства, које је, са своје стране, издало „фатву“ за Гадафијево убиство.
Наравно, цензура је вероватно приморала Телеграф да релативизује недвосмислену тврдњу из наслова, тако да се, „објективности“ ради, у чланку брже-боље истиче да чланови поменуте Исламистичке борбене групе, која је иначе прогласила исламски „емират“ у граду Дерна, већином залажу „само“ за успостављање шеријатског права у Либији и да „одбацују“ светски џихад. Такође се истиче да, мада је Абдекарим ал-Хасади, тренутни командант одбране Дерне, још 2002. ухапшен у Авганистану од стране америчких снага, он, разуме се, никако „не подржава државу талибанског типа“. Штавише, истиче се да је политичко руководство устаника „секуларно“, што је, на имајући на уму претходно изнете чињенице, тешко прихватљива тврдња.
Било како било, та и таква „секуларна“ ал-Каида на истоку Либије прима наоружање из Египта. „Знамо да нас египатско војно веће помаже, али они не смеју да буду превише видљиви,“ каже „човек за везу“ с египатском владом. „Оружје пролази. Американци су дали зелено светло Египћанима да помогну,“ додаје он још једном новинару Телеграфа. Извештај даље наводи да је „устаничка власт у Бенгазију изјавила да су испоруке оружја почеле да стижу, али је одбио да прецизира одакле“. Толико, дакле, о спољном „немешању“ у оружану побуну унутар (формално још увек) суверене Либије, уз питање да ли би Мубарак био једнако спреман да „припомогне“ либијским „борцима за слободу“.
Још једна занимљивост везана за источна упоришта либијске побуне изнета је 2007. у извештају Центра за борбу против тероризма америчке војне академије Вест поинт. Наиме, осим што је, пропорционално, Либија земља порекла највећег броја исламских екстремиста који се боре против америчке војске у Ираку, управо је Дерна, град од 80.000 становника, дала највећи појединачни допринос, чак више него и другорангирани Ријад (Саудијска Арабија), град с преко 4 милиона становника, док је Бенгази четврти по доприносу, одмах иза најсветијег муслиманског града, Меке. „Либијци су били орнији да путују у Ирак да би убијали Американце него било ко други у арапском свету,“ написао је недавно Ендру Ексам, специјалиста за антитероризам и бивши припадник америчких „Рејнџера“. Ипак, то све није спречило Хилари Клинтон да се 14. марта у Паризу, после вечере с министрима иностраних послова земаља Г-8 приватно састане у свом хотелу са једним од вођа либијске побуне. Саопштења, разуме се, није било. А ускоро је уследила и Резолуција 1973, много брже него после Рамбујеа. Сада се, (поново) уз помоћ западних бомби и исламских фундаменталиста, напада земља која је на 53. месту УН-овог Индекса људског развоја (поређења ради, Русија је 65, Бразил 73, а Тунис 81), 61. по броју затвореника (САД су неприкосновено прве), земља у којој се животни век под Гадафијевом влашћу продужио за скоро 20 година.
Многи ће рећи да у привидном хаосу постоји и метод – тј. да је посреди још једно западно отимање природних ресурса, у овом случају нафте. Несумњиво је да је и та компонента присутна. Друго је питање, међутим, шта се с том нафтом жели. Не треба заборавити да је као главни позадински разлог за напад на Ирак такође наведена нафта, али да се ирачка нафтна производња до данас није вратила на предратне нивое, нити су западне компаније добиле онај део колача који су сви очекивали. А, с обзиром на хаос који се очигледно развија у Либији, тешко је очекивати да ће нафтна производња у тој земљи икада више достићи свој донедавни ниво. Шта је онда по среди?
Ко год је читао књиге попут, на пример, Непостојеће енергетске кризе Линдсија Вилијамса из 1980, свестан је да континенталне САД (а поготово Аљаска) леже на огромним налазиштима нафте и гаса, и да та земља има све услове да буде енергетски независна. И јасно је да је, по свој прилици, још 1970-их година склопљен споразум с арапским режимима, по ком се њима допушта да максимално производе нафту, коју ће да продају у доларима, с којим ће, опет, да купују амерички дуг. С обзиром на нагло америчко слабљење, на све веће окретање арапских држава надолазећим силама попут Кине, Русије и Индије, врло је вероватно да су тајни споразуми из 1970-их истекли, бар што се САД (тј. снага које су тамо преузеле власт) тиче, и да је дошло време да се „стари пријатељи“ пусте низ воду (о „новим“ попут Гадафија да и не говоримо). И то је цена новог беспоретка.
На крају, у свету који се убрзано руши, ваља искористити прилику и расчистити с још једним од његових митова – радикално феминистичком миту о бољем, мирнијем свету којим би управљале жене. Јер, како наводи Њујорк тајмс, Обама је „преломио“ тек „пошто се г-ђа Клинтон придружила Саманти Пауер, вишем саветнику у Националном савету за безбедност, и Сузан Рајс, Обаминој амбасадорки у Уједињеним нацијама, које су се здушно залагале за војну акцију“. Вашингтон пост списку додаје још једну саветницу, Гејл Смит, коју, као и претходне три, описује као „либералног интервенционисту“. Дакле, од Шекспирових Веселих жена виндзорских стигли смо до Обаминих Крволочних жена вашингтонских. И то је отприлике мера напретка западне цивилизације током последња четири века.
Александар ПАВИЋ | 25.03.2011
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
|
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
