Korektura vatre višecevnog bacača raketa

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Poznato to mi je i na većim daljinama i to ne samo teorijski.

To sa TV kamerom imaš objašnjeno na temi o Orkanu, nije na osnovu jedne rakete, nego centra ostpanja više raketa, odlučili su se za optičku korekturu a ne radarsku za kakvu su se recimo odlučili Nemci i generalno optička formalno biva tačnija ali ....
To nije totalno rešenje to korigije da aktivni deo da posle te korekcije dođe u pročaunatu idealnu trajektoriju, što *grebe* ka idelanom ali ne može da ga dostigne nikada; generalno raketaš je lepo rekao, razvoj elektronike i upliv tog razvoja u sisteme vođenja raketa koje danas već lavinski gledamo je dezavuisao ceo pravac razmišljanja postizanja nekih velikih dometa sa velikom preciznošću na osnovu drugih stvari a ne na osnovu upravljanja iz rakete, sad dal INS dal GPS dal kombinovano nije bitno. Naterati nevođene rakete u veliku preciznost na vrlo velikim dometima bez elektronike u raketi je slepa grana bila.
Pitanje je danas i na mnogo manjim dometim dal to ima smisla.

Na ravnom se artiljeriski radari često koriste upravo za korekturu padanja po cilju ali oni ne mogu da budu tako daleko od cilja kao rakete mada ovi današnji moderni su tu već na pristojnim daljinama ali preciznost svega toga je lepa ali BPL je BPL. Za ove manjih dometa do 20 km mogu da posluže.

Pričamo o velikim raketama o raketama sa kojima se nikada ne šenluči niti ih ima nešto u izbilju. I tu verovao ili ne GPS nije bio toliko važan koliko se misli, osim naravno u vojnim intervencijama amera (pa i drugih) po Bliskom istoku pa nemaš ni karte ni koordinate, u takvoj situaciji je GPS danas skoro pa najvažniji segment ali tih situacija je sve manje.
Pošto su to velike i retke rakete vremena za topografsku gografsku pripremu je skoro uvek bilo dovoljno i ako nije neka pustinjčina zapravo se tačnost koordinata dobijala takva da prelazak na GPS po tačnosti nije bitan. Istina trošilo se mnogo vremena ali velike rakete imaju vreme po pravilu.

Tako da tu nije bilo nikakve tajne posebno osim ako si u pustinji onda se posebno radi i dosta teže ali na kraju to nije odlučivalo o pogotku.

Tajna da budeš nabliže što možeš je u propravkama i što je najveći fazon pre svega u meteorološkim popravkama odnosno na kraju se svodi da maksimum izvučeš izborom vremena dejstva u odnosu na meteorološke promene i izborom trenutka početka merenja za meto bilten i trenutka primene istog odnosno što brže da ga iskoristiš ali da pogodiš da taj proces bude u *mirnom delu* dana ili noći; naravno i način merenja je dugo bio presudan, ne bi verovao koliko primitivnijih metoda od danšnjih standardnih se koristilo pa i danas se koristi pogotovu po zemljama kojima to nije baš familijarno.

Predpostavimo da je oprema regularno moderna (daleko od toga da je svuda bila i da je i sada svuda ali ....) moraš da proceniš, pogodiš, osetiš kada nailazi nekoliko mirnih sati, da meteorolozi krenu u merenje i da odmah posle toga pustiš. Težak zadatak, pipav, čak i kada nekim čudom imaš sliku sa meteorološkog radara i to velikog da ničega nema u najavi, sam vetar je često ćudljiv i zato moraš da napipaš tih nekoliko sati kada će promene biti male i da odradiš. Što naravno uopšte nije moguće u mnogim slučajevima jer postoje neke zakonitosti koje ograničavaju kada uopšte u toku 24 časa može biti tih nekoliko sati a postoje i zakonitosti gde se one menjaju po nekoj specifičnoj topografiji itd. itd. Nek vetrove upoznaš tek u konkretnom lokalu na primer ... A dejstva nisu baš uvek po slobodnoj volji kada će biti, mada za dalekodometne sisteme ima malo te komocije, osim naravno u kontrabatu.

I sve to na velikim daljinama samo da bi najmanje promašio, i sve što ide desetinama kilometara i prolazi gore i dole kroz tropopauzu i sve što podleže rasipanju iz osnovna ajde neka bude tri razloga plus tropopauza, sve to na 30, 40 a pogotovu više kilometara može da bude jako nezadovoljavajuće.
Zato moraš na tim daljinama imati osmatranje, dvadesti vek je prošao sa dalekodometnim gađanjima sa korekturom sa letelice u 95% slučajeva i evo dvadeset prvi se vraća na to stanje samo bez pilota.
A nevođene ne treba terati brate preko 20 km i toliko je upitno a da nemaju neko moderno rešenje.

Zato je dežuranje u kontrabatu bila najgora i najteža pozcija u artiljeriji, tim gora što je domet veći i sa starim sitemima na brdsko planinskom zemljištu a bez vazdušnog osmatranja nemoguća misija sa rezutatima statističke greške. Sa modernim stanicama koje non stop rade, parcijalnim merenjem prizemnih uslova neprekidno i računarima je i nekako malo izglednija, ali i dalje gadna. Na ravnom i sa dobrim artiljerijskim radarima a njih je tek u poslednjih par decenija stvarno prisutno a da nešto valjaju, je nešto izglednije ali ... bez osmatranja a to u praksi znači sa osmatranjem iz vazduha najrealnije, sve je mrka kapa.

Svi putevi vode ka vođenim projektilima.