Pomorska bitka kod ostrva Renel

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

БИТКА КОД ОСТРВА РЕНЕЛ
ЈАПАНСКА ЕВАКУАЦИЈА
(прилагођен чланак)

Карта Пацифичког ратишта

После боја код Тасафаронге Јапанци су у неколико махова успешно снабдевали савоје трупе на на острову Гвадалкал. Такође, успели су и да ојачају своје снаге, додатним искрцавањем трупа. Међутим, сви њихови покушаји да заузму аеродром на острву, остали су безуспешни. Тако се јапански генерал Тоџо (Hideki Tōjō јапнаски. 東條 英機, 東条 英機, Токијо, 30.12. 1884. – 23.12.1948.)



Најзад сагласио да се острво евакуише. У ту сврху почела је концентарција бродова у појединим лукама, које гравитирају Гвадалканалу, а у водама северно од Гвадалканала учестали су покрети и крупнијих јапанских снага – носача авиона и бојних бродова.
Крајем јануара 1943.године Американци су извиђањем из ваздуха открили ове јапанске припреме, али су их погрешно протумачили. Наиме, њихов закључак је био у смислу, да Јапанци желе да на острво пошаљу крупна појачања. Због тога су пожурили да и сами ојачају своје трупе на острву. Организовали су конвоје са људством и материјалним потребама, а за њихову непосредну одбрану ангажоване су поморске снаге, које су до тада представљале највећу концентрацију америчких ратних бродова у јужном Пацифику.
Међутим, пошто Јапанци нису уопште имали намеру да своје снаге одмере с америчким, до велике битке поморских снага није ни дошло. Одиграо се само мањи сукоб под називом „Битка код острва Ренел“ – (The Battle of Rennell Island - Japanese: レンネル島沖海戦)
Битка код острва Ренел је вођена од 29. јануара до 30. јануара 1943. године и била је то последња битка између морнарице Сједињених Америчких Држава и јапанске морнаричке авијације за време дуге Гвадалканалске кампање током Другог светског рата. битка се одиграла на јужном Пацифику између оства Ренел и острва Гвадалканал, која се налазе у саставу јужних Соломонових острва.
У бици, јапански морнарички торпедни бомбардери базирани на аеродромима, су требали да обезбеде заштиту предстојеће евакуације јапанских снага са Гвадалканала, да изврше неколико напада током два дана на ратне бродове Сједињених Америчких Држава који су оперисали јужно од Гвадалканала. Осим што су имали задатак да нападну било који јапански брод који им се нађе у домету, амерички бродови су штитили савезнички конвој транспортних бродова, који је превозио замену за уморне војнике на Гвадалканалу. Резултат јапанског ваздушног напада; једна америчка тешка крстарица потопљена, а један разарач тешко оштећен. Остали амерички ратни бродови су били присиљени да одступе ка јужној области Соломонових острва. Делом због тог успеха, и враћања америчких ратних бродова назад, Јапанци су успели да изврше успелу евакуацију својих преосталих снага са Гвадалканала (Операција Ке), остављајући у савезничке руке Гвадалканал и то је уједно крај борбе за ово острво.

Предходна дејства
7. августа 1942. године, савезничке снаге (првенствено америчке) су се искрцале на острва; Гвадалканал, Тулаги, Гавуту и Танамбога, сва из састава Соломонових острва. Искрцавање савезника на ова острва изведено је да би се спречило њихово коришћење од стране Јапанаца као базе за пресецање снабдевачких путева из САД за Аустралију и уједно обезбедили острва као полазну тачку за кампању, чији би евентуално циљ био: изолација главне јапанске базе на том делу Пацифику - лука Рабаул, а у исто време, подршака савезничкој кампањи на Новој Гвинеји. Ова искрцавања су подстакла шесто-месечну Гвадалканалску кампању.


Последњи велики покушај Јапанаца да одбаце савезничке снаге са Гвадалканала и Тулагија је пропао током одлучујуће морнаричке битке за Гвадалканал у новембру 1942. године. Од тада јапанска морнарица је била у стању да испоручи само основне залихе и мало нових војника за попуну својих снага на Гвадалканалу. Због сталне претње од савезничких авиона базираних на Гвадалканалском аеродрому "Хендерсенова поља", плус оближњи амерички носачи авиона, Јапанци су испоручивали ове залихе ноћу, обично разарчима и подморницама, у операцији коју су савезници назвали "Токијо експрес". Међутим те залихе и попуне нису биле довољне за одржавање јапанских трупа на острву, на коме су почевши од 7. децембра 1942. године губиле око 50 војника сваког дана због неухрањености, болести и напада савезничких авиона. Дана, 12. децембра јапанска морнарица предлаже да се Гвадалканал напусти. Упркос противљењу вођа у јапанској армији, који су се још надали да би Гвадалканал могао да се преузме од савезника, јапански империјски генералштаб са дозволом цара, се 31. децембра 1942. године сагласио да се евакуишу све јапанске снаге са острва и успостави нова линија одбране Соломонових острва на острву Нова Џорџија.
Јапанци су намеравали да спроведу евакуацију њихових снага са Гвадалканала - Операција Ке (Operation Ke - ケ号作戦), и планирају да извршење операције почне 14. јануара 1943. године. Значајни елемент у том операцијском плану је извесна ваздушна надмоћ у кампањи која је требала да почне 28. јануара, са задатком спречавања савезничких авиона и ратних бродова да ометају финални стадијум операције Ке, који је био, стварна евакуација свих јапанских снага са Гвадалканала.


Савезничке снаге погрешно тумаче, да је операција Ке припрема за почетак још једне јапанске офанзиве, и покушај да поврате Гвадалканал. У исто време, адмирал Вијам Хелси (William Halsey, Jr), општи командант свих савезничких снага ангажованих у бици за Гвадалканал, је био под притиском својих претпостављених да комплетно замени америчку 1. дивизију морнаричке пешадије (маринци), која је била ангажована у тој бици од кад је почело искрцавање у августу 1942. године, свежим америчким трупама. Адмирал Хелси се надао да ће стећи предност, у како је веровао предстојећој јапанској офанзиви, увлачећи јапанске морнаричке снаге у одлучујућу битку, и у исто време, он ће обезбедити замену за снаге на Гвадалканалу. Адмирал Хелси 29. јануара спрема и шаље према јужној области Соломонових острва пет група ратних бродова са задатком да заштите конвој са трупама и увучу у борбу било које јапанске морнаричке снаге које би дошле у њихов домет. У ове пет групе се налазило: 2 носача авиона, 2 ескортна носача авиона, 3 бојна брода, 12 крстарица и 25 разарача.


USS Enterprise (CV-6) at Noumea, New Caledonia, 10 November 1942,
У фронталном делу ове флоте бродова, налазио се конвој са трупама ТГ 62.8 (Task Group-TG 62.8 ), састављен од 4 транспортна брода и 4 разарача. Испред овог конвоја, између острва Ренел и Гвадалканала, ближу заштиту је пружала операривна ескадра ТФ 18 (Task Force 18-TF 18 ), под командом контра-адмирала Роберта Гифена (Robert C. Giffen), састављена од тешких крстарица Вичита, Чикаго и Луисвил; лаких крстарица Монпеље, Кливленд и Колумбија; ескортних носача авиона Ченанго и Суван; и 8 разарача. Адмирал Гифен је командовао групом ТФ 18 са крстрице Вичита. Група у којој је био носач авиона Ентерпрајз, налазила се 250 наутичких миља иза ТГ 62.8 и ТФ 18. Групе у којима се налазио други носач авиона и бојни бродови биле су још 150 наутичких миља иза групе у којој се налазио Ентерпрајз. Адмирал Гифен, заједно са крстарицом Вичита и два ескортна носача авиона, управо је приспео на Пацифик, после учествовања у операцији „Бакља“, у склопу северно афричке кампање. Такође, крстарица Чикаго се управо вратила на јужни Пацифик, након комплетног ремонта оштећења задобијених током битке код острва Саво (Битка код рта Тасафаронга), скоро шест месеци раније.


Роберт Гифена (Robert C. Giffen)


Командни брод адмирала Гифена


Америчке крстарице из ТФ 18 на путу ка Гвадалканалу 29. јануара 1943. године, пар сати пре првог јапанског ноћног напада код острва Ренел. Фотографија је начињена са крстарице Вичита и у првом плану се види крстарица Чикаго, а иза ње крстарица Лујсвил.

Битка
Увод
Да би заштитио конвој са трупама, ТФ 18 је задужен за састанак са групом од 4 америчка разарача, стационираних код Тулагија, у 21:00 29. јануара да би извршили операцију чишћење "Рупе - The Slot", северно од Гвадалканала следећег дана, и заштитили искрцавање трупа на Гвадаканал. Међутим, пратећи ескортни носачи авиона, под командом комодора Бена Вајта, били су сувише спори (18 чвора) и онемогућавали снаге адмирала Гифена да се састану у одређено време, зато адмирал Гифен оставља ескортне носаче авиона са два разарача у 14:00 и наставња даље брзином од 24 чвора. Свесни опасности од јапанских подморница, које је обавештајна служба пријавила у овој области, адмирал Гифен је наредио својим бродовима да се поставе одбрамбено, против-подморнички, не очекујући ваудушни напад. Крстарице су биле поређане у две колоне, међусобно одвојене 2.500 јарди. Вичита, Чикаго и Луисвил, тим редоследом, у старборду (гледано од задњег брода, сваки испред њега се налази у десно) и Монтпеље, Кливленд и Колумбија у порту (гледано од задњег брода, сваки испред њега се налази у лево). Шест разарача су била раширени у полукругу 2 наутичке миље исред колоне са крстарицама.


Снаге адмирала Гифена биле су праћене од стране јапанских подморница, које су јављале локацију и покрете свом морнаричком штабу. Око поднева, а на основу подморничких извештаја, 32 бомбардера Мицубиши Г4М - "Бети" стационираних на аеродромима код Мунде и на острву Бука (на Соломоновим острвима), а вероватно, и са аеродрома у Рабаулу, узлетела су наоружани торпедима како би напали снаге афмирала Гифена. Један бомбардер "Бети" се вратио због проблема са мотором, док су осталих 31 наставили напад.


Напад 29. јануара


Поморска карта јапанског ваздушног напада (црвена линија) на америчку оперативну ескадру ТФ 18 (црна линија) између острва Ренел и Гвадалканала током вечери 29. јануара.

У сутон, из оперативне ескадре ТФ 18, која се кретала у правцу северозапада и налазила 50 наутичких миља северно од острва Ренел и 100 наутичких миља јужно од Гвадалканала, неколико бродова открива на својим радарима непознати авион 60 наутичких миља западно од њихове формације. Држећи се ранијег инсистирања на потпуној радио тишини, адмирал Гифен није имао никакво наређење у погледу сусрета са непознатим авионима, или било које наређење у опште, по том питању. По заласку сунца ловачка заштита оперативне ескадре ТФ 18 се вратила на два ескортна носача авиона због ноћи, остављајући бродове адмирала Гифена без ваздушне заштите.
Остварени радарски контакт је био, у ствари, приближавање 31 јапанских "Бети" бомбардера наоружаних торпедима, који су кружили на југу од оперативне ескадре ТФ 18 и могли су да нападну са истока, јер их је штитила тамна позадина источног небеског свода иза њих. Бомбардери "Бети" се деле у две групе, и прва, коју је чинило 16 авиона, врши напада на ТФ 18 у 19:19. У овом нападу сва торпеда избачена из прве групе бомбардера су промашила, а један авион је оборен дејством ПА топова са бродова.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Верујући да је напад готов, адмирал Гифен наређује бродовима да прекину цик цак пловидбу и да наставе ка Гвадалканалу, истим курсем и истом брзином. У међувремену, други јапански авиони су бацали осветљавајуће бомбе и светлеће плутаче, како би означили курс и брзину оперативне ескадре ТФ 18 и на тај начин помогли нападу који ће уследити од друге групе "Бети" бомбардера.
У 19:38, друга група торпедних бомбардера "Бети" напада и два торпеда погађају крстрарицу Чикаго, изазивајући велика оштећења, која доводе до заустављања брода. Једно торпедо је погодило крстарицу Вичита али није експлодирало, два авиона "Бети" су оборена дејством ПА артиљерије. У 20:08, адмирал Гифен наређује својим бродовима да окрену смер кретања, успоре на 15 чвора и да престану паљбу из против-авионских топова, што је довело до маскирања бродова. Јапански авиони напуштају подручје тек у 23:35. По великом мраку, крстарица Луисвил је успела да прикачи на шлеповање оштећену крстарицу Чикаго и полако су кренуле на југ, удаљавајући се од бојног поља, праћене осталим бродовима оперативне ескадре ТФ 18.

Америчка крстрица Луисвил (десно) тегли крстарицу Чикаго, јутро 30. јануар.

Напад 30. јануара

Адмирал Хелси је одмах предузео кораке да заштити оштећену крстарицу Чикаго, обавештавајући ескортне носаче авиона да имају осигурану ловачку заштиту на месту са првим зрацима сунца, дајући задатак оперативној ескадри Енерпрајза да се приближи и повећа ловачку заштиту ескортних носача авиона, и шаље трупни тегљач Навајо да преузме вучу Чикага од Луисвила, што је и завршено до 08:00. Између зоре и 14:00, бројни јапански извиђачки авиони су се приближили оперативној ескадри ТФ 18. Иако их је све разјурила ловачка заштита, они су имали времена да виде и пријаве позицију оштећене крстарице. У 12:15, група од 11 бомбардера "Бети" је кренула у напад на крстарицу Чијкаго. Амерички бродови су знали да долазе "Бети" бомбардери, јер су их на то упозорили аустралијски обални посматрачи на Соломоновом острвима, са проценом времена њиховог доласка око 16:00. Међутим, Хелси наређује остатку крстарица да оставе крстарицу Чикаго и иду ка острву Ефату на Новим Хебридима, што су оне и учиниле у 15:00, остављајући 6 разарача да штите крстарицу Чикаго и тегљач Навајо.

У 15:40, Ентерпрајз се налазио 43 наутичке миље удаљен од крстарице Чикаго, а 10 његових ловаца су формиралу ваздушну патролу изнад оштећеног брода. У то време, 4 ловаца ваздушне патроле су гонили и оборили извиђачки бомбардер "Бети". У 15:54, радар на Ентерпрајзу је открио долазак "Бети" бомбардера и са носача авиона узлећу нових 10 ловаца да нападну долазеће јапанске авионе. Ескортни носачи авиона, међутим, су имали потешкоћа са узлетањем својих авиона, и то их је спречило да се прикључе нападу на јапанску формацију, све док се напад није завршио.
Први авион из јапанске формације се трудио да се приближи и нападне Ентерпрајз али се окренуо ка Чикагу након што се 6 ловаца увукло у борбу са њим. Четри друга ловца су јурили јапанске бомбардере и упали у против-авионску ватру са Чикага и пратећих разарача. Све у свему, 8 од 10 бомбардера "Бети" је оборено дејством ловачких авиона и против-авионске артиљерије, али је већина њих избацила торпеда пре него што су уништени.




Једно торпедо је погодило разарач Ла Валета(USS La Vallette DD-448) у предње погонско одељење, убивши 22 члана посаде и узрокујући тешко оштећење. Чикаго је погођен са 4 торпеда: једно у предњи део и три у задњи део брода. Командант крстарице, Ралф Дејвис, наређује да се брод напусти и крстарица тоне након 20 минута. Навајо и пратећи разарачи су спасили 1049 чланова посаде, док је 62 члана посаде погинуло. Финални напад јапанских бомбардера није успео да пронађе преостале америчке бродове. Навајо је узео да вуче разарач Ла Валета, а сви остали бродови из оперативне ескадре ТФ 18, били су способни да наставе пловидбу ка луци на острву Еспирити Санто, без даљих инцидената.


USS La Vallette DD-448


Последице
Јапанци су нашироко објавили резултат свог ангажовања, наводећи како су потопили "један бојни брод" и "три крстарице"." Американци, са друге стране, су покушали да сакрију губитак Чикага од јавности за неко време, сам адмирал Честер Нимиц (Chester William Nimitz), главни командант савезничких пацифичких снага је претио да ће да "упуца" било ког из његовог штаба, ко дозволи да процури информација о губитку Чикага до новинара. Хелси и Нимиц су кривили адмирала Гифена за пораз и оптужили га у званичним извештајима за тај период. Пораз и резултат међусобних оптужби, нису се показали за каријеру Гифена превише неповољни; он наставља да води оперативне ескадре са бојним бродовима и крстарицама до 1944. године и касније је унапређен у вице-адмирала.


Због јапанских ваздушних напада само на бродове ескадре ТФ 18, савезнички транспорт је био способан да доврши своју мисију довожења америчке 2. дивизије морнаричке пешадије на Гвадалканал, током задња два дана у јануару. За то време остале савезничке морнаричке снаге, укључујући и два флотна носача авиона, биле су стациониране у Коралном мору, исчекујући извесну јапанску офанзиву у подручју Соломонових острва.

У стварности, међутим, јапански план је био, довршити тајно евакуацију њихових постојећих снага са Гвадалканала, током три ноћи између 2. фебруара и 7. фебруара. Након што је ескадра ТФ 18 била принуђена да се врати, веома мало савезничких морнаричких снага је остало у непосредној области Гвадалканала, допуштајући Јапанцима да успешно спасу све њихове копнене снаге. Савезници нису схватили да се евакуација дешава, све док се није завршила.
Јапанци су евакуисали без икаквих губитака око 11.000 људи. У Гвадалканалској кампањи, од 36.000 јапанских војника који су учествовали у борбама, две трећине је убијено, нестало, умрло од болести или заробљено, а Американци су изгубили преко 6.300 војника (убијених и рањених), не рачунајући оне који су испали из строја због болести. Губици у бродовима, рачунајући укупну тонажу, били су готово изједначени.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Mi volimo japanci