Kapitulacija Vojske kraljevine Jugoslavije

1

Kapitulacija Vojske kraljevine Jugoslavije

offline
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 11130

Napisano: 30 Jan 2013 13:46

У више тема до сад смо помињали крај Априлског рата и контроверзе око тога да ли је капитулирала Краљевина Југославија, само Војска Краљевине Југославије, или је чак и капитулација војске биле нелегална. Имали смо супростављене ставове и изворе, па је било крајње време да се отвори посебна тема о томе.

О овој теми се прилично опширно говори у књизи Велимира Терзића ”Слом Краљевине Југославије: Узроци и корени пораза”
Књига је доступна на нету
http://znaci.net/00002/367.htm

Из ње ћемо пренети неколико делова везаних за ову тему, који почињу од 431. стране друге књиге, у поглављу ”Трећа фаза рата (14.-18. април) - Капитулација и њено извршење”
Првобитно сам хтео да пребацим цело поглавље, али обзиром да приликом копирања материјала из ПДФ-а то не изгледа тако добро, препоручујем да се прочита цео пасус или књига, а материјал који сам ставио овде је само директно везан за тему.

Dopuna: 30 Jan 2013 13:49

Пошто је стање у Југославији убрзо по почетку Априлског рата било катастрофално, Душан Симовић је већ 14. априла именовао генерала Калафатовића за начелника генералштаба, и овластио га да изврши преговоре о примирју, на чему је он одмах почео да ради.
У прилогу су факсимили наведених наређења:







Dopuna: 30 Jan 2013 13:50

О догађајима који су потом уследили имамо две изјаве директних учесника:

Izjava generala M. Bodija o kapitulaciji jugoslovenske vojske

14. april
U 7,30 č. kdt pozadine den. Kalafatović po svojoj inicijativi otišao je u štab Vrhovne
komande na Palama da se orijentiše o situaciji i da referiše o prilikama
i stanju u pozadini naroćito u Sarajevu. Ovo mi je lično pri polasku saopštio.
U 10,30 č. primio sam od nać. Štaba Vrhovne komande den. Kalafatovića
njegovom rukom napisano kratko pismeno naređenje Lično Str. pov. od 14.
aprila, u kome stoji, da on ostaje na Palama u svojstvu Nečelnika štaba Vrhovne
komande, da će preduzeti mere za primirje, a meni naređuje da vodim Komandu
pozadine . . .
5) U 13,15 č. izvestio sam telefonom nać. štaba Vrhovne komande den.
Kalafatovića o prilikama u komandi. On mi je saopštio, da je ovog jutra po
dolasku u Vrhovnu komandu primio dužnost nać. štaba Vrhovne komande,
da je Vlada otišla sa Pala, da je po prijemu dužnosti hitno naredio komandantima
grupa armija i armija, da upute parlamentare ka neprijatelju, koji imaju
izjaviti, da tražimo obustavu neprijateljstava, kao i da se označi mesto, kuda
bi se imali uputiti opunomoćenici Vrhovne komande radi vođenja pregovora
za primirje.
6) U 15 č. po pozivu došao je u Štab đštab. pukovnik Naumović Branko,
koji je bio na službi u štabu VII armije i uspeo da izbegne zarobljavanje, došao
sinoć u Sarajevo i određen na službu u Štab vazduhoplovstva. Bez obzira da
je traženo obustavljanje neprijateljstava saopštio sam mu naređenje Vrhovne
komande za formiranje boračkih jedinica od evakuisanog ljudstva jedinica i
ustanova vazduhoplovnih. Saopštio mu da odmah stupi u vezu sa komandantom
II armijske o b l a s t i . . .
8 ) U 18,45 ć. pozvao me je lično na telefon Načelnik štaba đen. Kalafatović
i naredio da odmah dođem u Štab Vrhovne komande na Pale. Saopštio
mi je, d a j e dobiven odgovor od Nemaca, da se naši opunomoćenici za vođenje
pregovora o primirju upute za Kraljevo i da me određuje za opunomoćenika
Vrhovne komande radi vođenja ovih pregovora.
V) Dobivene instrukcije u Vrhovnoj komandi za vođenje pregovora za primirje
sa neprijateljem.
1) Đen. Kalafatović me je očekivao. Saopštio mi je da je dobio nalog od
Predsednika Vlade da se povedu pregovori sa neprijateljem za obustavu neprijateljstava
i za zaključenje primirja. Po izdatom naređenju armijama dobiven
je po podne izveštaj od komandanta naše V armije, koji je bio uputio kao parlamentare
đšt. pukovnika Tomšea, Nač. štaba V armije sa jednim majorom.
Pukovnik Tomše bio je u Kraljevu i po povratku izvestio da se opunomoćenici
imaju uputiti za Kraljevo odakle će verovatno biti upućeni za Sofiju u
štab maršala Lista.
Načelnik štaba odredio je za opunomoćenike: mene, pukovnika Tomšea,
i dšt. pukovnika Trojanovića Radmila, na službi u Oper, odeljenju Vrhovne
komande.
Na put se imalo odmah krenuti automobilima za Kraljevo.
2) Za vođenje pregovora dao nam je Načelnik sledeča uputstva:
a) Pre početka pregovora sa Nemačkim i italijanskim opunomoćenicima
imam im pročitati na nemačkom jeziku sastavljenu izjavu: d a j e Vrh. komanda
Jugoslovenske oružane sile opunomoćena da zamoli Vladu Nemačkog rajha
i Vladu Kralj, i Car. Italije, da se neprijateljstva odmah obustave i da se zaključi
časno primirje u nadi na časne uslove ?a jugoslovensko oružje i za čast
jugoslovenskog naroda.
b) Da u pregovorima izložimo sledeće naše zahteve:
1. Da se neprijateljstva obustave odmah, a ne po potpisu primirja iz razloga
što su naše veze spore, te će im proći koji dan. dok se dobije ovlašćenje
za potpis.
2. Da zahtevamo režim Francuske s tim, da zadržimo što veću teritoriju
u našoj vlasti.
3. Da nam se dozvoli da držimo do potpisa mira izvesnu vojnu snagu za
održavanje reda u zemlji, oko 40-50 hiljada ljudi.
4. Da se naši vojnici ne uzimaju u zarobljeništvo, već ostave za obdelavanje
zemlje.
5. Da se izbeglicama što pre dozvoli povratak domovima.
6. Da se oficiri i podoficiri ne smatraju za ratne zarobljenike, već oni koji
su nepotrebni za gornju snagu napuste vojsku.
c) Den. Kalafatović naredio nam je da prilikom pregovora sa određenim
opunomoćenicima Nemačke i Italije imamo izložiti naše zahteve, da imamo voditi
samo pregovore, i da nemamo pravo da potpisujemo ma kakav ugovor. Neprijateljske
uslove imamo što pre dostaviti Vrhovnoj komandi, koja će odlučiti
Insistirao sam, da nam se ne daje i punomoćje i za potpisivanje ma kakvog sporazuma.
d) Izrađeno je punomoćje na nemačkom jeziku, u kome je naznačeno, da
smo nas trojica opunomoćeni u ime Jugoslovenske Vrhovne komande da sa
opunomoćenicima Vrhovne komande Nemačkog Rajha i Kralj. - Car. Italije
vodimo pregovore za prekid neprijateljstava kao i pregovore odnoseći se na
uslove za zaključenje primirja između Nemačkog rajha i Kralj. Car. Italije sa
jedne strane i Kraljevine Jugoslavije sa druge strane. U punomoćju je dalje navedeno
d a j e Jugoslovenska Vrhovna komanda potpuno opunomoćena za zaključenje
jednog primirja.
Ovo punomoćje potpisao je đen. Kalafatović kao Vrhovni komandant i nosilo
je datum 15. aprila 1941. godine.
Potom smo razmatrali linije koje bi se uzimale kao granica neposednute teritorije
Jugoslavije. Pri rastanku den. Kalafatović rekao mi je da strahuje da
Nemci ne traže bezuslovnu kapitulaciju i da se staramo da se naši zahtevi prime.
e) U 23,45 č. krenuli smo na put ppukovnik Trojanović i ja u pratnji dva žandarma
u dva automobila.


15. april
... I/ 9,40 stigli smo u Užice. privedeni kdtu nemačke oklopne divizije...
4) U 11.10 č. stigli smo u Požegu ...
6) Oko 14 č. bili smo u Čačku ...
7) Oko 15. č. naišli smo na nemačke predstraie pred Kraljevom . . .
8 ) V 16 č. produžili smo put za Kruševac...
9) Oko 17,30 č. stigli smo u Kruševac, gde nas je komandant 10. nem. motor,
divizije gen. major Eberhald primio u svojoj auto kancelariji. Pregledao je naše
punomoćje i zamolio da sačekam, pošto još nije dobio odgovor iz korpusne komande
iz Niša, kuda ćemo biti upućeni Ne zna da li je još maršal List u Sofiji.
Oko 18 ć. Komandant je dobio naređenje, da se odmah krene za Beograd,
gde nas noćas očekuju za vođenje pregovora. Produžili smo put u pratnji nemačkog
majora fon der Ostena i njegovog ađutanta . ..


16. april
U 0,30 č. prošli smo Kragujevac . . . U 2 č. bili smo u Topoli. U 3,40 stigli
u Beograd . . . Saopšteno nam je da će se pregovori obaviti izjutra u 7,30 ć.,
pošto su nas čekali noćas do p o n o ć i . . .
Vođenje pregovora sa Nemačkim opunomoćenikom - Komandantom druge
Nemačke armije general-pukovnikom Vajksom u Beogradu.
1) 16. aprila u 7,30 č. u pratnji nemačkog majora Ostena stigli smo u Stab
II armije, koji je bio smešten u zgradi Cehoslovačkog poslanstva u Kralja Aleksandra
ulici Jedan nemački major, koji je govorio srpski, pitao nas je da li potrebujemo
tumača, odgovorili smo ntu da govorimo nemački. Naše punomoćje
odneo je Komandantu armije. Saopštio sam mu da je drugi opunomoćenik, puk.
Tomše na putu ostao bolestan.
2) U 8,20 č. pozvati smo u salu, gde su nas za velkim stolom stojeći dočekali
oko deset oficira, pozdravivši nas nacističkim pozdravom. U začelju stajao je kdt
II armije gen. Vajks, desno od njega jedan nemački đeneral. zatim pukovnik Tusen
(nemački vojni izaslanik u Beogradu), Fajne, savetnik nemačkog poslanstva,
italijanski pukovnik Bonifati (vojni izaslanik u Beogradu) i još jedan oficir. Levo
od gen. Vajksa bila su rezervisana mesta za nas dvojicu, do nas major-tumač, stenograf,
mađarski vojni izaslanik pukovnik Vašvari i još dva nemačka.oficira. Zauzeli
smo naša mesta. Iza mojih leđa na jednom ormanu bio je mikrofon.
General Vajks stojeći održao je kratak govor rekavši da je ovlašćen od »Firera
« da povede sa nama pregovore o primirju, napominjući da je u interesu obe
zaraćene strane da se prekinu neprijateljstva i dalje prolivanje krvi i da se primirje
što pre zaključi. Dodao je da ćemo sada čuti njihove uslove primirja i ponudio
nam da sednemo. Ostao sam stojeći, te su i ostali ustali i pročitao izjavu
naše Vrhovne komande (koja je napred pomenut kojom tražimo zaključenje
jednog časnog primirja.
3) Pred svima nama ležao je na stolu tekst uslova za primirje. General
desno od gen. Vajksa pročitao je odredbe primirja između nemačke i jugoslovenske
oružane sile. U prilogu prevod ovih odredaba na srpskom jeziku.
4) Gen. Vajks saopštio nam je d a j e ove uslove uglavnom već dostavio 15.
aprila u 12.30 č. aktom našoj Vrh. komandi po jednom njegovom oficiru. Dodao
je da je bilo više naših pregovarača, koje su pojedini komandanti armija
upućivali i da nisu znali koji su od njih »nadležni«. Odgovorio sam generalu
da su ti pregovarači tražili samo obustavu neprijateljstava, a da smo jedino
mi opunomoćeni predstavnici naše Vrhovne komande za vođenje pregovora
o primirju, kao što su to videli iz našeg punomoćja.
Pokazao mi je navedeni akt. u kome on kao opunomoćenik Vrhovne komande
oružane sile za vođenje pregovora o primirju traži od naše Vrhovne
komande da se uputi za pregovore delegacija pod vodstvom višeg oficira
snabdevenog ogovarajućim punomoćjem, koja će doneti izjavu da će Jugoslovenska
oružana sila bezuslovno položiti oružje (bezuslovna kapitulacija).
Delegacija ima doći u Beograd i poneti sve potrebne podatke za izvođenje bezuslovne
kapitulacije svih još pod oružjem delova jugoslovenske vojske. Operacije
nemačke vojske produžuju se i dalje do potpisa bezuslovne kapitulacije
od strane delegacije. Delegacija ima dalje saopštiti mesta gde se nalaze nedostajuća
akta Predsjedništva vlade, Ministarstva spolj. poslova i Ministarstva
vojske i mornarice, koja se imaju u roku od tri dana predati. Pregovorima prethodi
odmah puštanje u slobodu svih odvedenih i interniranih Nemaca, Italijana
i Mađara. General me je pitao da li smo mi upoznati sa ovim aktom i
jesmo li mi ta delegacija koju je on tražio? Odgovorio sam mu da nam nije
ovaj akt bio poznat, jer smo mi krenuli iz naše Vrhovne komande 14. aprila
u 23,43 č. a ovaj akt je datiran u Beogradu 15. aprila u 12,30 ć. i poslat po podne,
kada smo već bili na putu za Kraljevo.
5) Ponudio nam je ako želimo da zasebno između sebe razmotrimo uslove,
te smo se povukli u našu sobu i ponovo razgledali nemačke uslove. Oni
su bili potpuno u protivnosti sa izjavom, našim zahtevima i dobivenim instrukcijama
od strane naše Vrhovne komande. Nemački su uslovi vredali čast
jugoslovenskog oružja i naroda. Ni jedna odredba u ugovoru nije išla nama
u prilog niti izdaleka zadovoljavala želje i zahteve naše Vrhovne komande! Posle
međusobnog dogovora rešili smo nas dvojica, kada se vratimo na konferenciju.
da ponovo pročitam izjavu naše Vrhovne komande, da tražimo zaključenje
jednog časnog primirja, dok dobiveni uslovi pretstavljaju bezuslovnu
kapitulaciju, a zatim da izložim zahteve naše Vrhovne komande 1-6 (iznete
napred). Da ne diskutujemo o pojedinim tačkama Nemačkog ugovora.
6) Ušavši u 8,45 č. ponovo u salu pitao sam generala Vajksa kada je i na
koji način njegov napred pomenuti akt upućen našoj Vrhovnoj komandi. General
Vajks odgovorio mi je d a j e poslat 15. aprila po podne po jednom njegovom
kapetanu, sa kojim je otišao i naš major iz V armije, koji je bio došao
iz Kraljeva u Beograd (docnije sam saznao da je to bio major Slokovec).
Ponovo sam pročitao izjavu naše Vrhovne komande dodajući da mi tražimo
jedno ćasno primirje, dok međutim pročitan tekst ugovora nije »primirje
puno časti« vec »potpuna kapitulacija« oružane sile i države. Zatim sam izložio
po tačkama naše zahteve.
Po tać. 1) Obustavljanje neprijateljstava odmah, a ne po potpisu primiija,
zbog otežanih veza dok se dobiju ovlašćen ja za potpis, jer su naše teleg.-telef.
veze porušene od bombardovanja i brzih operacija. General Vajks odgovorio
je, da ne može obustaviti neprijateljstva pre zaključenja primirja, niti prekinuti
dalje operacije i pokret. Ne može odustati od zahteva potpune kapitulacije.
Vezu sa našom Vrhovnom komandom možemo uspostaviti i preko Nemačke bežične veze (navodeći ćak i talasnu dužinu 72 m), kao i koristiti \ . .'c. Na moju primedbu da ne znamo gde je sada Vrhovna komanda koja je bila kod Sarajeva. General je odgovorio da je »Sarajevo od juče u Nemačkim rukama«.

P tać. 2) Da se u Jugoslaviji uvede režim sličan kao u Francuskoj, zadržavajući
neokupiran deo teritorije u našoj vlasti, general je odgovorio, da taj
za u. ne može usvojiti, vec da mora okupirati celu »srpsku« pa se popravio
i rekat »jugoslovensku« teritoriju. Pored io>ia naveo ie d a j e ovo političko pitanu
Po tač. 3) Da do potpisa mira zadržimo izvesnu vojnu snagu 40-50 hiljada
ljudi za održavanje reda u zemlji. General je odgovorio d a j e ovo političko pitanje
i da po njemu ne može diskutovati.
Po tač. 4) Da se naši vojnici ne uzimaju u zarobljeništvo, već zadrže za obdelavanje
zemlje. General je odgovorio da svi moraju ići u zarobljeništvo. Napomenuo
sam mu da smo usput sretali naše vojnike puštene od nemačkih
vojnih vlasti da idu kućama. General je odgovorio da to ništa ne mari, da je
to privremeno i da će svi biti upućeni u zarobljeništvo.
Po tač. 5) Odnosno povratka izbeglica domovima, general je odgovorio
da će se to narediti kada pokreti trupa budu završeni i to pod kontrolom. Za
sada se ne može dozvoliti zbog teškoća saobraćaja i drugih razloga.
Po tač. 6) Da se oficiri i podoficiri ne smatraju za ratne zarobljenike i nepotrebne
za napred navedenu vojsku otpuste. General je odgovorio da »cela
vojska« mora ići u zarobljeničke logore. Dodao je da bi se eventualno docnije
nešto moglo učiniti.
Pošto sam izložio sve naše zahteve i dobio negativne odgovore napomenuo
sam da se jasno vidi da on ne usvaja ni jedan naš zahtev. General mi je
odgovorio da on ne može ni jedan naš zahtev usvojiti.
6. Posle ovoga general Vajks pitao nas je: da li hoćemo da potpišemo primirje
i da li imamo i punomoćje za potpis ugovora o primirju. Odgovorio sam
mu: da mi imamo samo punomoćje da »vodimo pregovore o uslovima za obustavu
neprijateljstava i zaključenje ugovora o primiiju« (»Verhandlungen zu
führen«). Dobivene uslove imamo dostaviti našoj Vrhovnoj komandi, da o njima
odluči. Pokazao sam mu ponovo tekst našeg punomoćja iz koga se ovo jasno
videlo. Punomoćje i za potpisivanje ugovora o primirju mi nemamo. General
Vajks kao da nije bio zadovoljan ovim odgovorom.
Pitao sam zatim generala Vajksa: da li su ovi uslovi primirja i sa Italijom.
General se obratio ital. voj. izaslaniku pukovnika Bonifatiju, koji je odgovorio
da nema instrukcije. Pomenuo sam da mi imamo ovlašćenje da vodimo pregovore
i za zaključenje primirja sa Italijom. Mađarsku namerno nisam pomenuo.
General Vajks je na ovo odgovorio, da od Italije treba tražiti zasebno primirje.
Na kraju gen. Vajks je dodao da za ublažavanje političkih odredaba on
nije nadležan.
7) Posle svega ovoga pokušao sam ponovo da se bar ublaže nemački zahtevi,
izlažući da su ove odredbe sastavljene od strane nemačke Vrhovne komande
pre no što je bila upoznata sa našim zahtevima zajedno časno primirje
i ostale naše izložene zahteve, kao i da treba nemačkoj Vrhovnoj komandi i
Kancelaru dostaviti naše zahteve. Dodao sam da je Nemačka potpuno iznenadno
napala Jugoslaviju koja nije bila spremna za jedan rat da su videli iz
operacija da nisu imali onakav otpor, kao što je to naša vojska pokazala u prošlom
Svetskom ratu, što su joj i sami nemački komandanti priznavali. Ukazao
sam na naše držanje od početka ovog Svetskog rata i po treći put sam pročitao
izjavu da tražimo zaključenje jednog časnog primirja, i zamolio ga da
ovo dostavi svome Vrhovnom komandantu. General Vajks na sve ovo nije ništa
odgovorio, već je ćutao.
8 ) Pošto su nemački uslovi za primirje bili potupno u suprotnom sa željama
i zahtevima naše Vrhovne komande smatrali smo da ne treba da ostanemo
u Beogradu i da telegrafskim putem nemačke uslove dostavimo našoj
Vrhovnoj komandi i da tražimo nove instrukcije (veze su bile u Nemačkim rukama
a telefonska veza nije postojala). S toga smo rešili da se vratimo u Vrhovnu komandu i odnesemo uslove i podnesemo izveštaj. General Vajks ponovo
nam je predložio da preko njihove bežične veze dostavimo uslove i tražimo
telegrafsko odobrenje za potpis ugovora. No ja sam mu odgovorio da
ćemo mnogo brže doći u vezu sa našom Vrhovnom komandom ako nam stavi
jedan njihov avion na raspoloženje za odlazak u Sarajevo i u našu Vrhovnu
komandu. General je odgovorio da nam stoji na raspoloženju jedan nemački
avion na zemunskom aerodromu u 12 časova. Molio sam generala da se njihovom
bežičnom vezom saopšti našoj Vrh. komandi da se vraćamo noseći nemačke
uslove primirja. Potom smo ustali prvo mi a zatim ostali i time je zasedanje
bilo završeno.
Ne rukujući se ni s kim, kao ni pri dolasku, napustili smo dvoranu, na šta
su nas svi prisutni pozdravili stojeći, nacističkim pozdravom, a mi kratkim
naklonom glave.
Za nama je izašao savetnik Nemačkog poslanstva Fajne i pitao me, u kakvoj
je sada funkciji den. Kalafatović. Odgovorio sam mu d a j e on sada Vrhovni
komandant i Načelnik štaba Vrhovne komande. Zatim me je pitao šta je sa
đeneralom Simovićem i našom vladom. Odgovorio sam mu d a j e vlada otišla
sa Pala, no da ne znamo gde se sada nalazi.
Dok smo se spremali za polazak ponovo je komandant tražio naše punomoćje
sigurno da vidi da li smo imali i ovlašćenje za potpis ugovora. Videlo
se da su držali da će se tog dana izvršiti i potpisivanje primirja, ćemu su verovatno
želeli da dadu i svečaniji karakter, snimajući ovo i kinoaparatom, koji
je bio postavljen za ovo vreme na ulazu u zgradu. Kada smo napuštali u 9,15
č. Štab armije aparat je bio uklonjen . . .

Povratak u Vrhovnu komandu
1) Oko 11 ć. krenuli smo iz Beograda, prešli Savu na skeli. Kolski most
između Beograda i Zemuna bio je potpuno razrušen a na želj. mostu dva raspona
oštećena. Veza između Beograda i Zemuna održavala se pomoću čamaca
i skele.
2) U 12 č. krenuli smo sa zemunskog aerodroma u pratnji Nemačkog majora
fon der Ostena, nem. dvomotornim transportnim avionom preko Obrenovca
i Šapca za Bijeljinu, gdje je pilot aterirao, izjavljujući da ne može dalje
leteti za Sarajevo zbog niskih oblaka kod Zvornika i na Romaniji kao i zbog
kiše. Dobili smo dva nemačka poljska atomobila i u 15,40 krenuli dalje . . .


17. april
1) U 3,45 stigli smo u Sarajevo i došli u Štab Komande pozadine.
2) U 4,15 č. dobiv telefonsku vezu sa Vrhovnom komandom na Palama,
saopštio sam lično Načelniku štaba đen. Kalafatoviću da smo se vratili. Da
nismo bili u Sofiji već u Beogradu gde su vođeni pregovori sa Nemačkim komanantom
II armije. Saopštio sam mu: da smo doneli nemačke uslove o primirju.
Da smo postupili po njegovom naređenju u pogledu izlaganja naše izjave
i zahteva Vrhovne komande, koje mi je pri polasku dao. Izvestio sam ga
da ni jedan od naših zahteva nije primljen. Najzad sam mu u celosti pročitao
nemačke uslove za primirje, napominjući mu, da oni ne zadovoljavaju zahteve
naše Vrhovne komande i da oni ni u čemu ne idu u naš prilog.
Đeneral Kalafatović rekao mi je: da o nama nisu imali nikakvog izveštaja
sem da smo 15-og izjutra kod Uzica naišli na borbu Nemačkih oklopnih trupa
sa našim jedinicama i otišli za Užice. Nisu dobili izveštaj da smo bili u Beogradu
i da donosimo uslove primirja. Od 15 po podne Vrhovna komanda i skoro
sve ostale naše trupe stvarno su već zarobljene od Nemačke vojske, da je
Sarajevo 15-og po podne posednuto. 16-og pred zoru došao je iz štaba II Nemačke armije, jedan kapetan i doneo mi akt komandanta II armije Vajksa od 15-og aprila. Za vođenje pregovora i potpis ugovora o primirju den.
Kalafatović odredio je kao nove opunomoćenike pred. ministra spolj. poslova
dr Cincar-Markovića i brig, đenerala Janković Radivoja. Novi opunomoćenici
imaju ovlašćenje i za potpis ugovora o primirju, a dr Cincar-Marković
će nastojati da se sastane sa nemać. min. spoljnih poslova. Imenovani su 16-og
prešli u Sarajevo gde se noćas nalaze na prenoćištu i imaju krenuti za Beograd
17-og u jutro. Naredio mi je da ih odmah pronađem, da im predam Nemačke uslove primirja, da ih upoznam sa svima pojedinostima u Beogradu i dobijenim odgovorima na zahteve naše Vrhovne komande.
Đeneral Kalafatović pitao me: da li bih ja hteo da se vratim sa određenim
opunomoćenicima, pa da se pošalje novo punomoćje, ako još ima vremena.
Odgovorio sam mu: d a j e bolje da nova lica pokušaju dobiti bolje uslove primirja,
no što smo ih mi dobili, i molio ga da s e j a ne vraćam, što je on i usvojio.

3) Pozvati ministar dr Cincar-Marković i đen. Janković došli su u Štab
Komande pozadine u 6,45 č., gde sam im predao tekst nemačkih uslova za primirje
i detaljno izložio ceo tok vođenih pregovora, naše zahteve i dobivene
odgovore na svaki zahtev pojedinačno od strane nemačkog opunomoćenika
gen. Vajksa.
4) Oko 9 ć. novi opunoćenici u pratnji majora Ostena, nemačkog kapetana
i majora Slemovca krenuli su automobilima (kojima smo mi došli) za Bijeljinu,
dalje avionom za Beograd, gde su stigli oko 19 č. Kako sam docnije
obavešten pregovori su otpočeli na istom mestu i na isti način kao i naši i u
21 ć. ovog dana potpisan je ugovor o primirju sa Nemačkom koji je sada važio
i za Italiju.
5) 18. aprila oko podne doneo mi je jedan nemački oficir iz korpusne komande
u Sarajevu depešu đen. Jankovića iz Beograda za Nać. štaba Vrhovne
komande, u kojoj izveštava d a j e 17-og u 21 čas potpisao primirje. Prvobitni
tekst ugovora o primirju ostaje u važnosti s tim da su ublažene tačke 2, 4 i 6
i dr.; ima i novih tačaka. Primirje važi i za Italiju. Ono stupa na snagu 18. aprila
u 12 časova (po nem. vremenu). Sto se tiče naših zahteva, nemački opunomoćenik
izjavio je, da su oni političkog karaktera i da će se u docnijim preovorima
moći regulisati. - Ovu depešu poslao sam odmah u Stab Vrhovne
omande na Pale, a sadržinu saopštio i telefonom.
6) 18. aprila u veće došao je iz Beograda na Pale den. Janković, predao
je Nać. štaba Vrhovne komande potpisan ugovor o primirju i podneo mu de-
;aijan izveštaj o pregovorima. Ministar Cincar-Marković ostao je u Beogradu.
Prevod potpisanog ugovora o primirju na srpski jezik u prilogu b).
7) Koje su izmene učinjene iz prvobitnog teksta, kao i koje su nove tačke
unete u potpisani ugovor o primirju (13, 14, 15, 16. i 17) može se videti kada
se oba teksta uporede.
8 ) Napomena: važniji događaji u Sarajevu, dok sam bio van komande, od
15. do 17. aprila 1941.

15. april: a) u 5,45 ć. primljeno je naređenje Vrhovne komande da Štab
komande pozadine i sve ostale komande i jedinice u Sarajevu imaju ostati na
svojim mestima bez obzira na razvoj događaja.
b) U 17,15 ć. primljeno je naređenje Vrhovne komande, u kome se izveštava
da su povedeni pregovor za primirje.
v) Pre podne dobiveni su izveštaji o nastupanju nemačkih oklopnih jedinica
od Vlasenice preko Romanije ka Sarajevu.
g) Oko podne dobiveno je naređenje Vrhovne komande za spaljivanje arhive
i poverljivih knjiga. Pristupljeno je delimičnom spaljivanju.
d) Oko 15 č. neprijateljske oklopne jedinice sa pravca Romanija - Pale
ušle su u Sarajevo bez borbe.
16. april: Ovoga dana Nemci pojačavaju svoje trupe u Sarajevu i upućuju
pojedine delove u razne pravce. Stigao je u Sarajevo štab 46 korpusa i oko 2
divizije. Posednute su stražama kasarne, vojni magacini, pošta, razna nadleštva
i dr. I ovog dana kretanje naših oficira i vojnika bez oružja po varoši nije bilo
ograničavano u većoj meri.

10.juli 1946. godine
Beograd
Mih. D. Bodi
diviz. deneral u penziji*

Dopuna: 30 Jan 2013 13:52

Aleksandar Cincar-Marković o pregovorima za kapitulaciju (izvod)

» . . . Posle nekoliko dana, jedno jutro oko tri časa ušao je komandir straže
neispavan i saopštio da odmah moramo krenuti put Užica. Na moje pitanje
- zašto, odgovorio je:,Nemci su nekoliko km od Brusa i ja shodno dobijcnim
instrukcijama moram da vas povedem dalje.' Tada smo tek saznali d a j e naša
zemlja ušla u rat. Na put smo krenuli sa ručnim prtljagom, peške preko 50 km
do Jošanićke banje, a dalje autobusom do Kraljeva, gde smo ušli u voz za Užice.
Usput smo videli puno rasulo naše vojske i propast zemlje. Panika i nezadovoljstvo
na sve strane. Čitave jedinice koje bez komandnog vodstva lutaju
u raznim pravcima, ne znajući kuda će i šta ima da rade . . . U Sarajevu nismo
zatekli ni vladu ni Vrhovnu komandu. Vlada je već zajedno sa kraljem bila pobegla,
a Vrhovna komanda se sklonila u neko obližnje mesto. Pod punim
bombardovanjem Sarajeva krenuli smo dalje za banju Kiseljak. Tamo smo zatekli
jednu pozadinsku jedinicu . . . koja se spremala za pokret. Sa čuđenjem
je pozdravljen naš dolazak. ,Šta ćete vi ovde kada su ustaše na dva km pred
Kiseljakom; odmah krenite natrag za Sarajevo.' To smo i uradili, iako je u Sarajevu
bio pravi krkljanac od naše vojske i očekivao se ulazak Nemaca. Sklonili
smo se na Pale (obližnje mesto kod Sarajeva), gde smo i prenoćili. To je
bilo 15. aprila. Tog dana popodne došao je k meni jedan kapetan sa svojeručnim
pismom od đenerala Kalafatovića, koji m e j e hitno pozvao da dođem kod
njega saopštavajući mi da sam potpuno slobodan . . . Štab Vrhovne komande
bio je smešten u talijanskoj školi i pri svome dolasku zatekao sam oko
stotinu oficira u dvorištu zgrade. Moj dolazak dočekali sa ,Živeo C. M.'; ja
sam odmahnuo rukom i odmah po pozdravu sa izvesnim ličnim prijateljima
ušao sam da čujem šta hoće od mene Kalafatović. Pri susretu sa mnom,
on me je upitao: ,Gde ste bili, zaboga? Ima već nekoliko dana da vas po ćelom
frontu tražimo.' Ja sam ga, odgovorivši mu .dobro da sam živ, šta sam sve pretrpeo',
- odmah upitao šta je sa zemljom i kakva je momentalna vojna situacija.
Kalafatović sa svojom urođenom mirnoćom i staloženošću rekao mi je,
d a j e rat izgubljen, d a j e vlada sa kraljem pobegla u inostranstvo, da je vojska
u punom rasulu, da su nemačke trupe ušle u gotovo sve delove naše zemlje
i d a j e on dobio ovlaštenje da donose odluku odnosno daljeg držanja po svom
slobodnom nahođenju. Dalje, da je s obzirom na ovakvu situaciju odlučio, da
kapitulira kako bi se izbeglo dalje uzaludno prolivanje krvi; da su sve pripreme
učinjene u pogledu kapitulacije, d a j e izaslao đenerala Micka Bodija na
front sa naređenjem da se obustave neprijateljstva i da očekuje dolazak specijalnog
nemačkog oficira iz Vrhovnog štaba gen. Vajksa iz Beograda u pogledu
uređenja i izvršenja same kapitulacije. Rekao mi je d a j e mene pozvao da
ga u ovim tragičnim momentima pomognem. Apelovao je na mene da učinim
i poslednji dug prema zemlji i da se primim da budem potpisnik ovog akta,
pored jednog đenerala Vrhovne komande.
Malo je reći da sam ovo sa zaprepašćenjem saslušao:,Zar ja, đenerale, da
potpisujem kapitulaciju i da ludost drugih pokrivam, koji sam sa vladom i namesnikom
bio na sasvim drugom putu u pogledu obezbeđenja interesa naše
zemlje! - To ne možete tražiti od mene, niti se ja mogu ovog akta primiti.'
Kalafatović je insistirao, da pokušam da politički spasem što se može
spasti, zamolio me je za što brži odgovor, s obzirom da nemačkog emisara
očekuje još u toku dana. Sutradan, rano ujutro probudio me je jedan oficir
iz štaba Vrhovne komande i umolio m e j e da odmah pođem do Kalafatovića.
U njegovoj sobi za rad zatekao sam pored njega još Nikolića, đenerala Radu
Jankovića i jednog nemačkog oficira, koji su izrađivali tekst kapitulacije i činili
izvesne primedbe u pogledu rokova izvršavanja same kapitulacije.
Spremna su čak i punomoćstva za mene i đenerala Jankovića, šefa Operativnog
odeljenja.
U razgovoru sa Kalafatovićem, šta bih ja po njegovom mišljenju imao pokušati
da preduzmem, on mi je uglavnom ukazivao na statut, koji je dobila
Francuska posle poraza, i dosta maglovito govorio o nekoj okupiranoj i neokupiranoj
zoni kod nas. Ja sam mu ponovio svoje mišljenje da smatram d a j e
za ovo dockan s obzirom na proglašenje Hrvatske kao .nezavisne države', kao
i na pretenzije Talijana, Mađara i Bugarske, čija zadovoljenja očekuju od Nemačke. Ponudio mi je da mi što pre u Beograd pošalje i đenerala da mi se nađe pri ruci . . . da komandu njegovih trupa preda njegovom
pomoćniku i da krene odmah za Pale. Iz Pala krenuli smo Rade Janković. ja
i taj nemački oficir 16. aprila ujutro za Sarajevo. U Sarajevu ostali smo čitav
dan gde je đen. Janković pregledao spiskove materijala i ljudstva kao i rokove
u pogledu izvršenja kapitulacije. Nemačke trupe već su bile zauzele grad Sarajevo
i kancelarije Vrhovne komande bile su smeštene u jednoj od tamošnjih
gimnazija. Zgrada je kipela od viših oficira, a naročito đenerala. Među njima
zatekao sam bio Cukavca, V. Petkovića, Krstića i puno drugih. Svi su bili besni
na Simovića i najoštrije kritikovali njegov rad i postupak. Na sve strane želelo
se da se čuju prava objašnjenja o sporazumu sa Nemcima i o tajnim klauzulama.
o kojima se govorilo kao d a j e u njima zemlja bila izdana, i da je rat prema
tome bio neizbežan. Kako je ovo bila prva prilika gde sam posle 25. marta
mogao govoriti, davao sam precizna i taćna objašnjenja. Cukavac je bio naroćito
ogorčen protiv Simovića, jer mu je ovaj u samim operacijama oduzeo
komandu i poslao drugog komandanta armije, da ga smeni. 17. aprila krenuli
smo Nemačkim bombarderom za Beograd. Iz Zemuna prešli smo ,rodom' do
gardijskih kasarna i odvedeni u jednu vilu na Dedinju, gde je bio za nas rezervisan
smeštaj. U 8 časova uvečer već smo bili povedeni u Beograd u bivšu
zgradu Ćehoslovaćkog poslanstva, gde se imao obaviti potpis akta kapitulacije.
U svečanoj sali ove zgrade, pri našem ulazu, zasedavao je deneral Vajks
sa svojim pomoćnicima, uz prisustvo talijanskih, madžarskih i bugarskih diplomatskih
i vojnih predstavnika. Svi su nas pozdravili ustajanjem i deneral
Vajks pozvao nas je da sedncmo pored njega. Zatim je uzeo reć deneral Vajks
i u kratkom, suhom, čisto vojničkom tonu rakao je koliko se sećam ovo: .Nemačka
nije htela rat sa Jugoslavijom. Ona je šta više učinila sve da iziđe ususret
željama u pogledu zadovoljenja daljih interesa Jugoslavije. Međutim, Jugoslavija
je posle svečanog potpisa sporazuma krenula drugim putem i izazvala
ratni sukob sa Nemačkom. Mi smo je vojnički tukli i vi ste pozvani da
potpišete bezuslovnu kapitulaciju, čiji vam je tekst već poznat. Ja vam dajem
pola sata vremena da se povučete i spremite eventualne primedbe, koje biste
imali još naknadno da učinite.' U susednoj sobi, deneral Janković spremio je
još neke tehničke izmene i mi smo ponovo ušli na zasedanje. U mome odgovoru
den. Vajksu ja sam istakao, da je biv. Jugoslavija sa svoje strane činila
velike napore u pogledu održanja dobrih i prijateljskih odnosa sa Nemačkom
i da je vlada, zbog toga, često puta bila u teškoj situaciji, i da me zato vrlo iznenađuju
surovi uslovi kapitulacije, koji se nameću jednom narodu, koji je takoreći
bio izvan političkih zbivanja neodgovornih lica. I tada sam pokušao,
u smislu razgovora sa Kalafatovićem, da iznesem političke primedbe i predloge,
koji su odmah naišli na kategoričko odbijanje den. Vajksa sa rečima da
on ima striktan zadatak da da izvršni akt kapitulacije i da se iz ovog okvira
ne može dalje kretati. To je ovde stvar, rekao je, o kojoj se može posle sa Nemačkim državnicima govoriti. U nizu drugih mojih predloga bili su: Da ropstva izuzmu rezerv ni, bolesni i stari oficiri, da se od strane vojnika što veći
broj ostavi svojim kućama, kako ne bi poslovi oko poljoprivrednih radova trpeli
i narod zapadao u ekonomske teškoće i t. d. Sve je ovo bilo bez uspeha
i mi smo, đen. Janković i ja, oko 9 časova uvečer, dali naše potpise, shodno
punomoćju potpisanom od đenerala Kalafatovića, na akt kapitulacije sa Nemačkom
i Italijom.
Sva akta koja su se odnosila na kapitulaciju poneo je deneral Janković
da ih preda Kalafatoviću koji se tada sa Vrhovnom komandom nalazio u Valjevu,
da lično rukovodi izvršenjem kapitulacije. Ovde napominjem da se moj
opširan koncept o razgovoru sa Kalafatovićem nalazi u jednoj od mojih kožnih
torbi iz Salcburga. -
Posle potpisa kapitulacije ja sam ostao u Beogradu i nastojao preko Nemačkog poslanstva da što pre dođem u kontakt sa Nemačkim vodećim i o tome, kao i o pismu koje sam iz Karlsbada uputio Ribentropu, dao
sam opširno iskaze mome prvom isledniku potpukovniku ...«

Ovaj iskaz (u zapisnik, pred vojnim istražiteljem u Beogradu, od avgusta 1945) nalazi se u
Vojnoistorijskom institutu JNA pod oznakom reg. br. 15. grupa 1. odnosno kasnije: reg. br. 1/5-36-K. U. O. 3. Fotokopija se nalazi u Institutu za historiju države i prava Pravnog fakulteta u Zagrebu.

Dopuna: 30 Jan 2013 13:55

"ODREDBE O KAPITULACIJI JUGOSLAVIJE USVOJENE 17 APRILA 1941 GOD. OD NEMACKO-ITALIJANSKE ORUŽANE SILE I PRETSTAVNIKA JUGOSLAVIJE”

Prevod sa Nemačkog
Beograd, 17.IV.1941.g. u 21 čas.

ODREDBE O IZVRŠENJU PRIMIRJA IZMEĐU NEMACKE I JUGOSLOVENSKE ORUŽANE SILE

1) Načelne odredbe:
Potpisivanjem ugovora o primirju Jugoslovenska oružana sila ima da kapitulira bezuslovno i odvodi se u ratno zarobljeništvq. Komandanti jedinica javiće se u tom cilju bod najbližih nemačkih oficira.

2) Organizacija evakuacije zarobljenika:
Trupe se imaju prikupiti po jedinicama tamo gde se nalaze. Dok se ne izvrši predaja, Jugoslovenski oficiri odgovorni su u punom smislu za disciplinu i red i zato ostaju kod svojih jedinica.
Prema vojnicima koji se posle zaključenog primirja i izvršenog prikupljanja udalje iz svojih jedinica prime-niće se smrtna kazna. 3) Predaja oružja i celokupnog ratnog materijala: (Odredbe * o ratnom materijalu, vidi u pojedinačnom prilogu):
Oružje i ratni materijal ostaju načelno bod odnosnih jedinica,1. Ove će ga predati tek kada to bude naređeno od određenih organa nemačke oružane sile. 4) Izveštaji:
Do 25. aprila 1941 godine ima da se podnese izve-štaj po sledećim tač kama:
a) Na bojim mestima se nalaze pojedine prikupljene jedinice?
b) Gde se nalaze artiljeriska, automobilsba, inten-dantsba i -ostala slagališta?

1 Prepis originala (koji se nalazio kod generala Kalafatovića, zaveden u komandi pozadine operativne vojske Jugoslavije pod O. Br. 105 od 19 aprila 1941 god.) nalazi se u arhivi Vojnoistoriskog instituta (k. 3, br. reg. 8/2—1).
2 Prevod je izvršen sa nemač kog priloga: 4a.

v) Gde su postavljena minska polja? g) Gde su izvršene pripreme za rušenje mostova l ostalih objekata?
5) Bežične i žične veze:
Sva sretstva za vezu imaju se upotrebljavati isključivo samo za »provođenje uslova o primirju. Radi kontrole bežičnog saobraćaj a ima da se dostave na znanje frekvence i talasne dužine,. Dozvoljava se samo predavanje otvorenih depeša.
6) Ishrana i oprema:
Dok se ne izvrši predaja, staraće se o ishrani Jugoslavenska Vrhovna komanda. Poljske kuhinje i trupne komore ostaju načelno kod svojih jedinica i one će ih povesti sa sobom i posle izvršene predaje. Sem toga, svi vojnici ima da ponesu sa sobom propisnu opremu (šinjele, ćebad, pribor za jelo). Ishrana, podrazumevajući i hranu za stoku, ima da se obezbedi za 6 dana u koliko je moguće.
7) Predaja konja i tovarne stoke:
Konji i lovama stoka ima se takođe prikupiti po jedinicama, u koliko se ne budu upotrebili za zapregu poljskih kuhinja i trupnih komora.
8 )
Sanitetske mere:
Jugoslavenska Vrhovna komanda odgovorna je za sve mere u sanitetskom smislu. Naročito kod svih jedinica ima da ostanu pripadajući sanitetski oficiri i sanitetska osoblje. Ima da se izvesti gde se nalaze mesta bolnica i zavoj išta,.
9) Dunavska rečna flotila ima da se prikupi u Zemunskom pristaništu do 25. aprila 1941 godine.

10) Oslobođenje zarobljenika i interniranih lica:
Svi nemački, dtalijanski i mađarski zarobljenici i internirani ima da se puste odmah na slobodu.
11) Predaja akata:
Sva nedostajuća akta u presedništvu vlade, ministarstvu spoljnih poslova i ministarstvu vojske imaju se predati najdocnije u roku od 3 dana. Mesta na čuvanju ima da se saopšte. Za potpunu i neoštećenu predaju ovih aikata garantuje se.
12) Žandarmerija i policija:
Organi žandarmerije i policije, koji su morali da napuste svoja mirnodopska mesta sa otstupajućim trupama, imaju se smesta uputiti na svoju redovnu dužnost.

U svojim mirnodopskim mestima moraju se odmah javiti nemačkim posadnim trupama. Za povratak, koji se ima izvršiti bez oružja, mogu se kod ostojanja većeg od dnevnog marša upotrebiti motorna vozila,. Ova moraju biti obeležena belim zastavama, a vozari moraju biti snabdeveni putnim ispravama.
13) Predaja kopnenih i obalskih utvrđenja:
Sva kopnena i obalska utvrđenja imaju se predati sa oružjem, municijom, materijalom i planovima, kao god i postrojenjima svake vrste.
14) Odmetništvo:
Vojnim licima je zabranjeno da napuste zemlju. Ko bude učestvovao u borbi protiv sila osovine, sa njim će se postupiti kao sa franktireroni.
Dalje je zabranjeno brodove, oružje, opremu i vaz-duhoplove odnositi u neprijateljsko ili neutralno ino-stranstvo.
15) Jugoslovenska mornarica:
Ratna mornarica ostaje u svojim lukama. Minska i obalska zaprečavanja imaju se naznačiti. Odbranbena postrojenja ratne mornarice imaju se predati. Izlaženje trgovačkih brodova je zabranjeno. Brodovi koji se nalaze u vožnji imaju se pozvati natrag u jugoslovenske ili u luke siila osovine. Brod nosač aviona Zmaj ima se predati.
16) Zabrana pole tanja vazduhoplova:
* Vazduhoplovima je zabranjeno poletanj e. Svako po-
letanje smatraće se kao neprijateljski akt.
17) Sva uređenja i postrojenja vojne sile i privrede uračunavši i saobraćajna sredstva imaju se predati neoštećena.
18 ) Početak primirja:
Ugovor o primirju stupa na snagu 15 časova posle izvršenog potpisivanja t.j. 18 aprila u 12 časova po ne-mačkom letnjem vremenu. Pokreti nemačkih trupa ovim se ne prekidaju. Pri ponovnom pružanju otpora ovaj ugovor stupa van snage-i borbena dejstva nemačke vojne sile biće ponova obnovljena najvećom žestinom. Potpisano 17 aprila 1941 g. u 21 čas. Po zapovesti Vrhovnog komandanta
nemačke vojske Po zapovesti Jugoslovenske
Arm. general Fon Vajhs s.r. oružane sile
Al. Cincar Marković s.r,. Đeneral Radivoje Janković s.r."

Потписивање капитулације


Dopuna: 30 Jan 2013 14:04

Закључак аутора:

Na dan 24. aprila u 18,00 ć. Komandno odeljenje 2. armije stiglo je preko
Šapca i Valjeva u Beograd i svoj konačni Glavni stan smestilo u zgradi bivšeg
Ministarstva pošta. Komanda 11 .arm.korpusa molila je da joj se saopšti konačna
granica prema Bugarskoj.403
Jugoslovenska Vrhovna komanda je naređenjem O. br. 220 od 24. aprila
odredila Likvidacionu komisiju radi likvidiranja svih pitanja predviđenih zaključenim
Ugovorom o kapitulaciji,404 a prema njenoj naredbi O. br. 228 predviđeno
je da 25 aprila prestane njen rad, da se - u vezi sa lim - zaključe knjige, sredi
i preda arhiva. Toga dana prestala je da dejstvuje i Komanda pozadine Vrhovne
komande.405
Tako je Vrhovna komanda na sraman i žalostan način završila svoje funkcije,
zaključila je sve knige, prikupila svoje oficire, podoficire i v ojnike i predala
ih silama Osovine da ih vode u zarobljeništvo. Koliko se tih dana nisko
spustila jugoslovenska Vrhovna komanda svojom izvanrednom revnošču pri
izvođenju kapitulacije jugoslovenske vojske i nastojanju da se ona izvede
uredno, brzo i potpuno!
Posle kapitulacije veći deo jugoslovenske vojske je odveden u nemačko
i italijansko ratno zarobljeništvo. Radi razbijanja jedinstva jugoslovenskih naroda
i jugoslovenske države kao celine, Nemci su u zarobljeništvu zadržali
samo Srbe, Slovence i Crnogorce, a Hrvate, Makedonce i pripadnike nacionalnih
manjina (Nemce, Mađare. Albance i dr.) puštali su svojim kućama. Makedonce
su oslobađali zato što su ih smatrali kao Bugare - odnosno bugarske
podanike. Italijani su sem toga. iz posebnih političkih razloga, oslobodili zarobljeništva
Crnogorce, kao i one Slovence čije su porodice živele na teritoriji
predviđenoj za italijansku okupaciju. Kako su Slovenci, iz jedinica koje su se
borile u Sloveniji, otišli svojim kućama pre kapitulacije, to su u nemačko zarobljeništvo
odvedeni samo oni Slovenci koji su zarobljeni van Slovenije, tj.
manji broj. Isto tako, Nemci su u zarobljeništvo odveli samo one Crnogorce
koji su zarobljeni van Crne Gore. tako da su zarobljeničku masu sačinjavali
uglavnom Srbi. Pošto su sile Osovine srna/rale Srbe glavnim i najopasnijim neprijateljem,
oni su imali da iskuse i kaznu za 27. mart. Ukupno je, prema Nemačkim podacima, zarobljeno oko 398.000 ljudi, od kojih su Italijani samo oko 30.000.406
Prilikom zarobljavanja pripadnika jugoslovenske vojske Nemci i Italijani
su se svim silama trudili da razbiju njihovo jedinstvo. Zato su ih delili na posebne
narodnosti (Srbe, Hrvate, Slovence, Makedonce i Crnogorce), dok su
razni netokolonaški i izdajnički elementi pozivali zarobljenike da se odreknu
Jugoslavije i da kao Hrvali, Nemci, Mađari, Bugari ili Makedonci idu svoiim
kućama.
Da bi razbili jedinstvo Srba. sile Osovine su naknadno puštale kući i zarobljenike
srpske narodnosti čije su porodice bile u Hrvatskoj i na teritoriji
okupiranoj od Italije. Bugarske i Mađarske, ukoliko su oni to želeli. Zatim je
pušten kući i jedan deo zarobljenika - Srba. koji su bili spremni da sarađuju
sa kvislinškom vladom u Beogradu, kao i oni zarobljenici Slovenci koji su pristali
da sarađuju sa kvinslinškim vlastima u Ljubljani. Posle toga su Nemci i
Italijani otpustili izvestan broj bolesnih zarobljenika, tako da je u zarobljeništvu
ostalo oko 210.000 ljudi, od kojih oko 200.000 u Nemačkoj i oko 10.000
u Italiji. Od ovog broja su oko 90°'n bili Srbi a I0°o pripadnici ostalih narodnosti
(Slovenci, Crnogorci, jugoslovenski orijemisani Hrvati i oficiri Jevreji).
Do ovako velikog zarobljavanja došlo je prv enstveno zbog toga što je jugoslovenska
Vrhovna komanda u svom naređenju o obustavi neprijateljstva
od 14. aprila (a i docnije) saopštila potčinjenim komandama da se radi o zaključenju
primirja, a ne o bezuslovnoj kapitulaciji.
Nastala je zabuna i pometnja među štabovima i trupama: šta je posredi:
stvarno primirje ili kapitulacija?
Ovde je od posebnog značaja da se istakne da je Kalafatović, u svome obaveštavanju
trupa i štabova ukazao da se radi o primirju, tj. primirju bez predaje,
tako su ga shvatili najveći deo starešina i štabova. U stvari, »primirje« je bilo
vrsta obmane - prevare starešina i trupa, jer su oni bez otpora (po naređenju)
propustili Nemačke trupe u svoju pozadinu. Zaista, mnogobrojni podaci pa i
svedoci to potvrđuju - najveći deo starešina je stvarno pomislio da se radi o nekom
primirju, a ne o bezuslovnoj kapitulaciji (kako je ispalo). Zato ljudstvo većine
jedinica nije blagovremeno raspušteno, već je sačekalo Nemačke odnosno
italijanske jedinice, koje su ga razoružale, a potom poterale u zarobljeništvo.
Da je jugoslovenska Vrhovna komanda blagovremeno naredila da se jedinice
s oružjem raspuste svojim kućama, kao što su učinile Zetska i Hercegovačka
divizija i deo desne kolone Kosovske divizije, ili da je to pravo prenela
na komandante armija, vazduhoplovstva i mornarice, onda se ne bi desilo
da skoro 1/4 miliona ljudi, poglavito srpske narodnosti, provede u zarobljeničkim
logorima oko četiri godine.

Akt o kapitulaciji predstavlja najveće poniženje koje je naša domovina doživela
u svojoj istoriji. Njime je ne samo naneta najveća sramota dostojanstvu
naše zemlje, slavnoj ratnoj prošlosti, svetloj vojničkoj tradiciji i ponosu našeg
čoveka - ratnika, večje njime doveden u pitanje opstanak jugoslovenskih naroda
koji su ostavljeni na milost i nemilost neprijatelju.

Prema odredbama međunarodnog ratnog prava, opšte primirje mora potvrditi
vrhovna državna vlast, što ovde nije bio slučaj. Za zaključivanje takvog
primirja pojedini vojni komandanti ne mogu biti ovlašćeni. Pošto se takvi
ugovori odražavaju na čitav rat i na sudbinu države, samo su vlade ili vrhovni
komandanti ovlašćeni da ih zaključe, s tim što ih moraju ratifikovati ustavom
predviđeni predstavnički domovi - organi (narodna skupština, senat i si.).


Ugovor o primirju ne ukida ratno stanje već se njime obustavljaju operacije
za jedno određeno vreme. U ovom našem slučaju nije od svega toga bilo ništa,
jer se radilo o prostoj predaji - o bezuslovnoj kapitulaciji, prema kojoj su po diktatu,
bez slobodne volje, primljene sve obaveze o predaji. Zato akt od 17. aprila
sa gledišta međunarodnog prava treba smatrati sasvim ništavnim, iz sledečih
razloga:

1) Iz neprijateljskog službenog izveštaja Nemačke Vrhovne komande
(OKW) od 16. aprila 1941. godine vidi se da su Nemačke motorizovane trupe
okupirale Sarajevo i okolinu, gde su zarobile neka odeljenja Vrhovne komande.
A to znači da je 16. aprila ujutro novoodređeni načelnik Štaba Vrhovne
komande general Kalafatović već bio Nemački zarobljenik u trenutku kad je prihvatao
nemačke uslove o primirju, koje mu je po specijalnom kuriru-oficiru
postavio komandant nemačke 2. armije, a sadržane u aktu od 17. aprila.
2) Pošlo je pravna sposobnost ovih opunomoćenika Vrhovne komande,
samim činom zarobljavanja, bila ugašena, lo je očevidno da su akt od 17. aprila.
u ime druge ratujuće strane (jugoslovenske) zaključili zarobljenici, te on
kao takav nema, niti je mogao imati, ikakvu pravnu vrednost, pa prema tome
ni bilo kakvu obavezu ni za jugoslovensku državu, ni za njenu oružanu silu,
ni za jugoslovenske narode u predstojećoj okupaciji Jugoslavije od strane agresora.
3) Opunomoćenici Vrhovne komande nisu imali pravo da zaključe ugovor
o primirju, jer je to spadalo u isključivu nadležnost vlade. U konkretnom
slučaju jugoslovenski vojni komandanti su prekoračili svoja prava, preuzimajući
u ime države obaveze za koje nisu bili nadležni. U datom slučaju oni nisu
imali odobrenje vlade da vode pregovore niti da potpišu ugovor o primirju.


------

Мој коментар:
Иако се на више места спомиње да је Врховна команда била заробљена, из приложених докумената се то не види најјасније - ипак је она наставила са радом до 25. априла. Тиме би евентуално могао да се оспори аргумент да капитулација није правно важећа, јер су је потписали заробљеници. Ипак, из осталог видимо да овај аргумент уопште није пресудан у овој расправи.

Јасно се види да је Калафатовић имао овлаштење само да преговара о примирју.
Ипак, како изгледа да није имао контакт са Владом, а ситуација је била све гора, он је потписао Примирје - чија је прва ставка била безусловна капитулација!
На овај начин није само прекорачио своја овлаштења, већ је и обмануо потчињене јединице које су у доста случајева веровале да се само ради о примирју. Са друге стране, очигледно да није имао други начин да прекине безизлазну борбу.

У сваком случају, и да јесте и да није имао право да потпише такав уговор, пошто такав акт није оверила врховна државна власт, са гледишта међународног права он је ништаван.

Укратко - Краљевина Југославија није капитулирала у Априлском рату.
Војска КЈ практично јесте капитулирала, али актом који је правно ништаван.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 20 Mar 2012
  • Poruke: 725

Citat:У сваком случају, и да јесте и да није имао право да потпише такав уговор, пошто такав акт није оверила врховна државна власт, са гледишта међународног права он је ништаван.

Укратко - Краљевина Југославија није капитулирала у Априлском рату.
Војска КЈ практично јесте капитулирала, али актом који је правно ништаван.


1.Napisi clan medjunarodnog prava koji se bavi tim problemom.Nemacka OKW je kapitulirala na isti nacin.Da li je onda kapitulacija Nemacke oruzane sile isto nistavna?
2. Da li postoji neki akt Kraljevske vlade, koji negira da je njena vojna sila kapitulirala?



offline
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 11130

nemosav1 ::1.Napisi clan medjunarodnog prava koji se bavi tim problemom.Nemacka OKW je kapitulirala na isti nacin.Da li je onda kapitulacija Nemacke oruzane sile isto nistavna?
2. Da li postoji neki akt Kraljevske vlade, koji negira da je njena vojna sila kapitulirala?

Акт предаје Немачке војске 8. маја

Citat:ACT OF MILITARY SURRENDER
(Berlin)

1. We the undersigned, acting by authority of the German High Command, hereby surrender unconditionally to the Supreme Commander, Allied Expeditionary Force and simultaneously to the Supreme High Command of the Red Army all forces on land, at sea, and in the air who are at this date under German control.

2. The German High Command will at once issue order to all German military, naval and air authorities and to all forces under German control to cease active operations at 2301 hours Central European time on 8th May 1945, to remain in all positions occupied at that time and to disarm completely, handing over their weapons and equipment to the local allied commanders or officers designated by Representatives of the Allied Supreme Commands. No ship, vessel, or aircraft is to be scuttled, or any damage done to their hull, machinery or equipment, and also to machines of all kinds, armament, apparatus, and all the technical means of prosecution of war in general.

3. The German High Command will at once issue to the appropriate commanders, and ensure the carrying out of any further orders issued by the Supreme Commander, Allied Expeditionary Force and by the Supreme Command of the Red Army.

4. This act of military surrender is without prejudice to, and will be superseded by any general instrument of surrender imposed by, or on behalf of the United Nations and applicable to GERMANY and the German armed forces as a whole.

5. In the event of the German High Command or any of the forces under their control failing to act in accordance with this Act of Surrender, the Supreme Commander, Allied Expeditionary Force and the Supreme High Command of the Red Army will take such punitive or other action as they deem appropriate.

6. This Act is drawn up in the English, Russian and German languages. The English and Russian are the only authentic texts.

Signed at =Berlin= on the =8th = day of May, 1945

Обратити пажњу на тачку 4. - иако је наређена предаја свих јединица, јасно се наводи да се овај акт не односи на капитулацију Немачке, нити целих Немачких оружаних снага.

offline
  • Pridružio: 20 Mar 2012
  • Poruke: 725

preskocio si prvi clan


Citat:We the undersigned, acting by authority of the German High Command, hereby surrender unconditionally to the Supreme Commander, Allied Expeditionary Force and simultaneously to the Supreme High Command of the Red Army all forces on land, at sea, and in the air who are at this date under German control.

offline
  • Nebojša Đokić
  • vojni istoričar
  • Pridružio: 03 Jun 2010
  • Poruke: 3800
  • Gde živiš: Novi Beograd

Nemosave nije sporno da je po tada a i danas važećem međunarodnom ratnom pravu bezuslovna kapitulacija nemačke vojske najblaže rečeno vrlo problematična. Jedan od razloga Nirnberškog suda je upravo i da, između ostalog, opravda taj presedan. Međunarodno ratno pravo ne priznaje bezuslovnu kapitulaciju. Što se tiče kapitulacije 17. aprila ne upuštajući se sad u obrazlaganje pojedinih odredbi sami Nemci su je pravno poništili (u tome se slažu skoro svi autori) rasparčavanjem Jugoslavije jer to je najstrožije zabranjeno. I tu nema mogućnosti za neko posebno specijalno tumačenjem. Istim momentom kad su priznali NDH i oduzimanje teritorije Jugoslavije oni su sam akt kapitulacije učinili pravno ništavnim. Upravo zbog toga se Bugari ovog puta nisu upecali i nisu tražili skoro ništa od Srbije i ono što su uzeli vrlo su se dvoumili a Mađari su još od 1942. godine ušli u pregovore sa Dražom o vraćanju skoro cele Bačke (osim Subotice i još nekoliko opština sa mađarskom većinom) Nedićevoj Srbiji. Kad su saznali za ove tajne pregovore Nemci su stopirali vraćanje Srema Nedićevoj Srbiji što je već bilo u realizaciji.

offline
  • Pridružio: 27 Dec 2011
  • Poruke: 141
  • Gde živiš: Avnojevska Srbija bez drugova iz AP KiM

vathra ::Мој коментар:
Иако се на више места спомиње да је Врховна команда била заробљена, из приложених докумената се то не види најјасније - ипак је она наставила са радом до 25. априла. Тиме би евентуално могао да се оспори аргумент да капитулација није правно важећа, јер су је потписали заробљеници. Ипак, из осталог видимо да овај аргумент уопште није пресудан у овој расправи.

Јасно се види да је Калафатовић имао овлаштење само да преговара о примирју.
Ипак, како изгледа да није имао контакт са Владом, а ситуација је била све гора, он је потписао Примирје - чија је прва ставка била безусловна капитулација!
На овај начин није само прекорачио своја овлаштења, већ је и обмануо потчињене јединице које су у доста случајева веровале да се само ради о примирју. Са друге стране, очигледно да није имао други начин да прекине безизлазну борбу.

У сваком случају, и да јесте и да није имао право да потпише такав уговор, пошто такав акт није оверила врховна државна власт, са гледишта међународног права он је ништаван.

Укратко - Краљевина Југославија није капитулирала у Априлском рату.
Војска КЈ практично јесте капитулирала, али актом који је правно ништаван.
Једна од ретких разумних особа на овом форуму.

Таман сам планирао да цитирам Терзићеву књигу кад дођем са посла, и видим отворена нова тема.

Али не слажем се да околности заробљавања Калафатовића 15. априла нису најјасније. Боди наводи да, када се је чуо у раним јутарњим часовима 17. априла са Калафатовићем, овај му је јасно рекао да су од 15. априла поподне Врховна команда и све трупе у околини "стварно заробљене" од стране Немаца. Ваљда он најбоље зна да ли је заробљен или не, и какав му је статус? Затим то се види и из других делова Бодијеве изјаве - све установе југословенске војске, магацини, пошта итд. су под немачком стражом, официри и војници су разоружани а кретање им је ограничено у извесној мери (кретање само у оквиру вароши). Чињеница да их нису одмах отпремили у неки сабирни логор за заробљенике говори да су имали циљ да Калафатовића пошто пото натерају да потпише капитулацију, не бринући много за валидност његовог потписа или његових изасланика (баш су Немци поштовали међународно право, да би бринули око тога). И успели су у тој намери.

nemosav1 ::Da li postoji neki akt Kraljevske vlade, koji negira da je njena vojna sila kapitulirala?Једна од мноштва неразумних особа овде.
Поставио сам на оној теми декларацију Владе којом ставља до знања да је напустила земљу са незаробљеним делом војске да би наставила борбу (нешто као у Првом светском рату), али шта вреди кад нема ко то да прочита.

offline
  • V. Uzelac
  • Pridružio: 28 Dec 2011
  • Poruke: 664
  • Gde živiš: Bačka Topola

ltcolonel ::Nemosave nije sporno da je po tada a i danas važećem međunarodnom ratnom pravu bezuslovna kapitulacija nemačke vojske najblaže rečeno vrlo problematična. Jedan od razloga Nirnberškog suda je upravo i da, između ostalog, opravda taj presedan. Međunarodno ratno pravo ne priznaje bezuslovnu kapitulaciju. Što se tiče kapitulacije 17. aprila ne upuštajući se sad u obrazlaganje pojedinih odredbi sami Nemci su je pravno poništili (u tome se slažu skoro svi autori) rasparčavanjem Jugoslavije jer to je najstrožije zabranjeno. I tu nema mogućnosti za neko posebno specijalno tumačenjem. Istim momentom kad su priznali NDH i oduzimanje teritorije Jugoslavije oni su sam akt kapitulacije učinili pravno ništavnim. Upravo zbog toga se Bugari ovog puta nisu upecali i nisu tražili skoro ništa od Srbije i ono što su uzeli vrlo su se dvoumili a Mađari su još od 1942. godine ušli u pregovore sa Dražom o vraćanju skoro cele Bačke (osim Subotice i još nekoliko opština sa mađarskom većinom) Nedićevoj Srbiji. Kad su saznali za ove tajne pregovore Nemci su stopirali vraćanje Srema Nedićevoj Srbiji što je već bilo u realizaciji.

Извињавам се, може ли извор за те преговоре Драже и Мађара око Бачке? Мислим, не знам за то па зато.

offline
  • Nebojša Đokić
  • vojni istoričar
  • Pridružio: 03 Jun 2010
  • Poruke: 3800
  • Gde živiš: Novi Beograd

Napisano: 30 Jan 2013 16:43

Akvila bez obzira na sve Nemci nisu faktički vršili fizički pritisak na Kalafatovića. Kalafatović je mogao da odbije da potpiše da je hteo. To pitanje je potpuno irelevantno. Bitno je nešto drugo a to je što je on potpisao i ono na šta nije imao ovlašćenje. On je kao efektivni komandant mogao da potpiše predaju jedinica pod svojom neposrednom komandom ali nije mogao da potpiše akt kojim je praktično prestala da postoji Vojska Kraljevine Jugoslavije. Da uprostim na jednom jednostavnijem primeru. Zamislimo da je neprijatelj opkolio neku diviziju ali ne baš celu recimo 6 od 9 bataljona i 5 od 9 baterija ali sa komandantom divizije. Komandant divizije može da potpiše predaju samo onih jedinica kojima efektivno komanduje dakle 6 bataljona i 5 baterija. Njegova predaja za preostala 3 bataljona i 4 baterije je neobavezujuća. Komandant divizije to čak i ne može da uradi. Dakle Kalafatović nije mogao da potpiše kapitulaciju celokupne Jugoslovenske oružane sile. Tj iako je potpisao taj deo je pravno nevažeći ali time istovremeno ostaje na snazi deo koji se odnosi na predaju delova kojima je on efektivno komandova. U to vreme je već bilo oko 150 aviona (od toga oko 70 borbeno sposobnih) u Grčkoj i najmanje 5 do 6000 vojnika (po nekim procenama i preko 10.000) u Grčkoj koji su bili i taktički i operativno potčinjeni britanskom komandovanju u Grčkoj a ne Kalafatoviću. Za njih nikako nije mogao da se odnosi akt o predaji a suštinski je bitno jer su i oni bili pripadnici Vojske Kraljevine Jugoslavije.

Dopuna: 30 Jan 2013 16:46

Da skratim ono što je potpisao Kalafatović jeste bilo pravno važeće za nekih 95% jugoslovenske oružane sile ali nikako i za celokupnu oružanu silu. Tj Kalafatović svojim potpisom nije mogao da ukine Vojsku Kraljevine Jugoslavije bez obzira da li je bio zarobljenik ili ne.

offline
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 11130

akvila :: Али не слажем се да околности заробљавања Калафатовића 15. априла нису најјасније. Боди наводи да, када се је чуо у раним јутарњим часовима 17. априла са Калафатовићем, овај му је јасно рекао да су од 15. априла поподне Врховна команда и све трупе у околини "стварно заробљене" од стране Немаца. Ваљда он најбоље зна да ли је заробљен или не, и какав му је статус? Затим то се види и из других делова Бодијеве изјаве - све установе југословенске војске, магацини, пошта итд. су под немачком стражом, официри и војници су разоружани а кретање им је ограничено у извесној мери (кретање само у оквиру вароши). Чињеница да их нису одмах отпремили у неки сабирни логор за заробљенике говори да су имали циљ да Калафатовића пошто пото натерају да потпише капитулацију, не бринући много за валидност његовог потписа или његових изасланика (баш су Немци поштовали међународно право, да би бринули око тога). И успели су у тој намери.
Са једне стране то стоји, али са друге стране имамо да је Врховна команда функционисала наредних 10 дана, а да им Немци нису стајали над главом и диктирали. Чак и по повратку са преговора су и Јанковић и Калафатовић могли да кажу да су заробљени, и да кажу Немцима да их воде у логор. Могли су и да нареде наставак отпора, прелазак у герилу, да војска оде кући, али је очигледно да је Калафатовић одлучио да заврши до краја посао са примирјем (капитулацијом). Признаћеш и сам да је чудно да заробљеници могу да несметано командују војском.
Зато овај део по мени јесте недовољно документован, самим тим и даље споран.

Али то није једини проблем са легалношћу капитулације, како је наведено горе.
Овакав акт је требала да одобри и Влада, што није учињено.

offline
  • Pridružio: 27 Dec 2011
  • Poruke: 141
  • Gde živiš: Avnojevska Srbija bez drugova iz AP KiM

vathra ::
Са једне стране то стоји, али са друге стране имамо да је Врховна команда функционисала наредних 10 дана, а да им Немци нису стајали над главом и диктирали. Чак и по повратку са преговора су и Јанковић и Калафатовић могли да кажу да су заробљени, и да кажу Немцима да их воде у логор. Могли су и да нареде наставак отпора, прелазак у герилу, да војска оде кући, али је очигледно да је Калафатовић одлучио да заврши до краја посао са примирјем (капитулацијом). Признаћеш и сам да је чудно да заробљеници могу да несметано командују војском.
Зато овај део по мени јесте недовољно документован, самим тим и даље споран.

Али то није једини проблем са легалношћу капитулације, како је наведено горе.
Овакав акт је требала да одобри и Влада, што није учињено.
Не знам зашто се од готовог прави вересија. Ако сам Калафатовић каже да су заробљени, зашто је нама тешко да то прихватимо.

Друго, Немци им нису стајали над главом, тачно, али ни у затвору ти нико не стоји над главом па опет не можеш да урадиш ништа без знања оних који те држе ту. Зашто би био мање заробљен неко, кога држе у канцеларији одакле не може да мрдне, од оног ко је већ у логору.

Калафатовић је могао да обустави сваки даљи разговор са Немцима, могао је да тражи даљи отпор (не знам само како би то урадио, кад су Немци имали монопол везе), могао је и да се убије итд. али није, а зашто није, то је тотално небитно. Очигледно је био деморалисан и захваћен малодушношћу, са жељом да спречи даљу погибију људи. Али његови мотиви нису дакле, битни.

Тај наставак "функционисања" Врховне команде, се очигледно одвијао у контексту који Немцима одговара и на начин који су они диктирали. Врховна команда није имала елементарну слободу кретања, није имала чак ни наоружано обезбеђење, затим велико је питање да ли су јединице на терену уопште знале у каквом је положају Калафатовић био, када их је обавештавао о закљученом "примирју".

ltcolonel ::Bitno je nešto drugo a to je što je on potpisao i ono na šta nije imao ovlašćenje. On je kao efektivni komandant mogao da potpiše predaju jedinica pod svojom neposrednom komandom ali nije mogao da potpiše akt kojim je praktično prestala da postoji Vojska Kraljevine Jugoslavije. Da uprostim na jednom jednostavnijem primeru. Zamislimo da je neprijatelj opkolio neku diviziju ali ne baš celu recimo 6 od 9 bataljona i 5 od 9 baterija ali sa komandantom divizije. Komandant divizije može da potpiše predaju samo onih jedinica kojima efektivno komanduje dakle 6 bataljona i 5 baterija. Njegova predaja za preostala 3 bataljona i 4 baterije je neobavezujuća. Komandant divizije to čak i ne može da uradi. Dakle Kalafatović nije mogao da potpiše kapitulaciju celokupne Jugoslovenske oružane sile.То је тачно. Пример - немачка капитулација у Стаљинграду или британска у Сингапуру. О томе сам писао одавно овде, на теми о ревизионизму па ћу да прекопирам у наставку. Али то што врховна државна власт није одобрила капитулацију, није битно у целој причи јер су капитулације важеће и без тога, тако да грешите обојица што инсистирате на томе (и тиме само обеснажујете тврдњу да капитулација није била важећа). Не држим се ја без разлога за заробљенички статус Калафатовића и осталих.

"Капитулације закључују војни команданти и оне су правоваљане и у случају да их врховни орган власти у земљи накнадно одбије. То је био случај у Другом светском рату када је код Стаљинграда капитулирала 6. немачка армија. Капитулација је правоваљана са становишта међународног права и у случају да унутрашње право изричито забрањује капитулацију.... Но, притом треба истаћи да се надлежност војног команданта односи само на оружану силу, што значи да споразум о капитулацији не може садржавати политичке одредбе... Акт о капитулацији бивше Југославије потписан је у Београду 17.априла 1941. године... Међутим, тај акт, са становишта међународног права, сматра се ништавим, будући да га је потписао командант који је у то време већ пао у заробљеништво..." С. Аврамов, М. Крећа, Међ. јавно право, Јавно предузеће "Службени Гласник", Београд 2007. стр 658.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 543 korisnika na forumu :: 25 registrovanih, 3 sakrivenih i 515 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1540 - dana 15 Jul 2016 19:19

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: bobanrakidjic, dozorni, Drug pukovnik, indja, ivance95, kasalovic1996, Kubovac, kuduz, lakiluciano, Libertas, ljuba.b, MB120mm, moldway, NenadG, royst33, S-lash, stalker, TITAN DUDIN JARAN, Toni, Tulipan240, vlahale, vlvl, x9, zgoljo, zuxbg