O Venecuelancima slabo. Čine se kao kopija Kubanaca i tvrdo jezgro Čavezovog režima i njegovih nasljednika. Rasutiji su među narodom od klasične vojske.
yrraf ::Ovi snimci i ono što se desilo posle njih govore u prilog činjenici da u multietničkim državama ni slučajno ne sme biti ni naznaka decentralizovanog sistema odbrane. Romantična je ideja, ali naše iskustvo govori da se toga treba paziti. Za elementarne nepogode može se organizovati efikasan sistem civilne zaštite i gotovo. Čizme, lopate, nosila i po koji kamion, čamac i sl. Nemaju šta civili da petljaju sa oružjem i da se samo-organizuju mimo vojske i ministarstva odbrane. Jugoslavija je sa svojom TO bukvalno direktno izazvala građanski rat. U federalnoj državi koja je svakih deset godina imala etničke tenzije, političke krize i rasprave mozgovi naprave ni manje ni više nego klasične republičke vojske. Nije mi jasno koji su ishod očekivali? Na sve to dodaj da su kreteni čak i državnu bezbednost razdvojili i jasno ti je da smo na kraju još i dobro prošli. Mogli smo se poklati i deset godina ranije. Ja imam osećaj da je ekipa iz KPJ pripremala teren za krvavi rasplet. Koji su motivi nije mi jasno, ali je previše "slučajnosti" i "naivnih" grešaka u kreiranju sistema da bi verovao u nečiju glupost.
Па сврха и јесте била потпуна децентрализација и "одумирање државе". Идеологија у СФРЈ није био комунизам него самоуправљање. Да се држава све мање меша док на крају, у некој бескласној будућности, потпуно не нестане. Југославија по уставу из 1974. није више била држава (федерација) него државна заједница (конфедерација), са једном једином централизованом институцијом-ЈНА (и Титом док је био жив). Па чак се и у њој напредовало по националном кључу. Они који су се изјашњавали као Југословени нису могли да напредују. А када је већ таква децентрализација онда се децентрализује и одбрана. У успешним системима то функционише, а неуспешни као Југославија би се распали и без тога.
Рецимо у САД уз Националну граду свака држава има право и на своју војску (State defense force) са гувернером као врховним командантом. Неке државе је тренутно имају, а све имају праву да је оснују (или ревитализују) ако хоће. У Аустро-Угарској је уз заједничку војску постојала и посебна аустријска (Ландвер) и угарска (Хонвед илити Домобранство) војска. И оне нису биле формалност. Хонведи су имали 32 пешадијска, 10 коњичких и 8 артиљеријских пукова. И систем је функцинисао до краја када се држава распала за неколико дана. Такође у Немачком царству (1971-1918.) Баварска је у миру имала посебну војску (3 корпуса, око 92.000. људи) која је полагала заклетву баварском краљу а не кајзеру (у њој је служио Хитлер у 1. Светском рату). Само у рату је потпадала под заједничку команду. Па опет није било проблема.
Такве формације служе да би се централне власти спречиле да противзаконито шире своја овлашћења. Рецимо у БиХ је оригинално требало да поред малих заједничких Оружаних снага опстану и преименоване бише војске под именом Национална гарда или неким таквим (не сећам са да ли би и Хрвати имали посебну или заједно са Муслиманима). Не би имале ПВО (РВ ионко не постоји), тешку артиљерију и тенкове, али би имале све друго. Али су странци притискали власт у Бања Луци да се од тога одустане и уместо тога су уведени они национални пукови који ништа не значе. А да се истрајало на оригиналној идеји сада не би било проблема око уласка у НАТО јер би о одбрани одлучивали и ентитети. А да недај боже дође до новог сукоба биће исто да ли постоје посебне војске или се ова заједничка поцепа. Заједништво се не може уводити на силу.
Kolonija Dignidad – izolovana naseobina Nemaca i Čileanaca uspostavljena posle WWII od strane njemačkih emigranata. Uspostavljena je u udaljenoj oblasti u centralnom Čileu na 4 sata vožnje od Santijaga. Na svome vrhuncu bila je dom za oko 300 Nemaca i Čileanaca i pokrivala je 137 kvadratnih kilometara. Kolonija je zasnovana na baptističkim principima i antikomunizmu.
Glavna ekonomska aktivnost bila je poljoprivreda uz školu, bolnicu, dvije poletno – sletne staze, restoran i hidroelektranu. Selo je imalo moderan stambeni kompleks, dvije škole, kapelu, nekoliko sala, pekaru uz ekonomski dio poput štala, mlinova, fabrika razne vrste uključujući visokoprofitabilni pogon za proizvodnju šljunka za izgradnju puteva. Kolonija je održavala direktnu radio - vezu sa Santijagom.
Kolonija je u ekonomskom smislu bila samodovoljna, vođena oštrom klerofašističkom disciplinom. Osim zvaničnih aktivnosti u tajnosti Kolonija je bila u sistemu decentralizovane proizvodnje naoružanja te centra za zadržavanje, torturu i mučenja žrtava Pinočeovog režima. Ispod same Kolonije izrađeni su podzemni tuneli i katakombe gdje su uz prebjegle njemačke naciste (među kojima i Mengele) te evropske desničare, pripadnici čileanske tajne službe učili metode torture i mučenja uz opremu uvezenu iz Zapadne Njemačke (zloupotreba elektrošokova i tortura agresivnim psima) te laboratoriju za izvođenje hemijsko – bioloških eksperimenata nad žrtvama Pinočeovog režima. Sumnja se i da je Kolonija bila jedan od centara za uništavanje leševa pogubljenih i umrlih žrtava Pinočeovog režima (po naređenju samog Pinočea leševi su ili bacani u more ili spaljivani).
Za saučesništvo u ovim rabotama optužuje se i tajna policija Zapadne Njemačke dok je ambasada Bundes republike u Santjagu pogled obrćala na drugu stranu povodom sve učestalijih optužbi na "rad" Kolonije i dešavanja u njoj koja su obuhvatala i njemačke emigrante.
Kolonija je bila ograđena bodljikavom žicom, stražarskim kulama, reflektorima pa i senzorima kretanja. Mogućnost dobrovoljnog napuštanja Kolonije nije postojala. Život u Koloniji bio je rigorozan uz odvajanje žena od muškaraca te djece od roditelja. Muškarci, žene i djeca su u zavisnosti od godina i položaja "titulisani" određenim zvanjima koja su se jedino mogla koristiti prilikom međusobne konverzacije. Nekoliko članova Kolonije uspjelo je da pobjegne sa imanja i da obavijesti javnost o nehumanom postupanju prema tamošnjem stanovništu uz ozbiljne optužbe za pedofoliju na račun vođe Kolonije "baptističkog sveštenika" Pola Šefera.
Sama Kolonija nastala je i djelovala posle WWII kada su južnoameričke vlasti (Argentina, Čile) bile veoma naklonjene nacizmu. Između ostalog Kolonija je postala uporište nacista, naročito tokom djelovanja Pinočeovog režima. Šafer i njegovo ljudstvo održavalo je bliske veze sa čileanskim desničarima etabliranim u čileanskoj vojsci i biznisu preko svoje kancelarije u Santjagu. Osim toga, Kolonija je održavala dugu, "čudnu" vezu sa bavarskom CSU čiji funkcioneri su bili i gosti Kolonije. No padom simpatizera nacista u Argentini, te Pinočea u Čileu te usljed brojnih optužbi za pedofiliju, zatočeništvo, nehuman odnos, torturu uz uspostavljanje novih vlasti u Čileu koje nisu imale razumijevanja za ovakvu, maltene eksteritorijalnu enklavu, krajem osamdesetih policija upada u Koloniju. Pol Šefer nestaće iz Čilea tokom devedesetih. Osuđen je u odsustvu na višedecenijsku zatvorsku kaznu, a tek 2005 biće pronađen u okolini Buenos Ajresa i izručen Čileu.
Tokom više godina, čak sve do 2005 godine policija na Koloniji otkriva brojna skrovišta sa ilegalnim naoružanjem poput mitraljeza, automatskih pušaka, ručnih bacača, eksploziva, velike količine municije.
Od 2004 čileanske sudske vlasti sudile su Šeferu i još 26 članova kulta za organizovano zloupotrebljavanje djece. Suđenja se nastavljaju uz većinom presuđene velike zatvorske kazne.
Sama Kolonija je od 1991 promijenila ime u Vila Bavijera. Kolonija i dalje postoji ali bez nezakonitih aktivnosti uz omekšavanje stava prema svome članstvu. Kolonija/Vila Bavijera danas funkcioniše kao turistički rezort.
